Nebojša KatićPod dirigentskom palicom moćnog MMF-a, hor beogradskih dečaka, sa ponekom devojčicom, danima izvodi oratorijum „Strahote budžetskog deficita“. MMF i domaća klimoglava ekonomska pamet imaju spremnu dijagnozu, a i rešenje za sve bolesti srpske ekonomije. Potrebno je samo uravnotežiti budžet, a to će se postići smanjivanjem javne potrošnje, zamrzavanjem penzija i zamrzavanjem plata u javnom sektoru.

Kao nekada Garinča, ili danas Roben, MMF uvek dribla na istu, budžetsku stranu i uvek lako predriblava sluđenu domaću javnost. Posle svakog takvog driblinga, Srbija je u sve težoj situacija.

Budžetski deficit jeste neodrživ, ne samo zbog svoje visine, već i zbog svoje strukture.(1) Srbija ne pozajmljuje novac da bi ulagala i investirala, već da bi trošila na puko dnevno preživljavanje. Deficit u državi ovako okovane ekonomske strukture, može se finansirati samo kreditima iz inostranstva. Srbija hronično troši mnogo više deviza nego što ih stvara, ili što emigracija unosi. Zbog toga, danas kao i juče, Srbija stare kredite može vraćati samo novim, tonući sve dublje u dugove.

Srbija je u stanju odloženog, ali neminovnog bankrotstva. Ako je sve to tačno, a jeste tačno, otkud onda gorčina iz prvog pasusa ovog teksta? Zar MMF i beogradski hor nisu u pravu kada traže da se javna potrošnja smanji, a time i potreba za neodrživim inozaduživanjem?

Problem vezan za analizu MMF-a i beogradskog hora nije u tome što ukazuje na dramu budžetskog deficita koja je nesporna. Nevolja je što se fokusiranjem samo na jedan, i to ne najvažniji ekonomski problem, uporno i sistematski skrivaju ili ignorišu dublji uzroci koji su do drame i doveli. Previše je sistema u tom skrivanju.

Pravi problemi

Ovu družinu ne brine bankarski sistem koji enormnim kamatama ubija privredu i onemogućava razvoj. Njih ne brine ni suluda monetarna politika i politika kursa dinara, kao ni loš poreski sistem krojen po meri bogatih i veštih. Po najmanje ih brine besmislena liberalizacija uvoza, ili činjenica da je Srbija prinuđena da sve najvažnije građevinske radove poverava strancima npr.. Konačno i najstrašnije – ne brine ih ni ogromna, rastuća stopa nezaposlenosti i galopirajuća socijalna beda koja sa tim ide.

Budžetski deficit nije uzrok kolapsa domaće ekonomije – budžetski deficit je posledica katastrofalnog ekonomskog stanje i još gore ekonomske politike. Mudri predlozi MMF-a, Fiskalnog saveta, NBS i domaće ekonomske elite leče bolest isto onoliko koliko i placebo pomaže u terminalnoj fazi karcinoma.

Problem budžetskog deficita je pre svega na prihodnoj strani budžeta, a ne na njegovoj rashodnoj strani. Smanjivanje javne potrošnje ne može rešiti budžetski problem.

Rashodi će se smanjiti otpuštanjem viška zaposlenih i zamrzavanjem plata i penzija, ali time će se smanjiti i budžetski prihodi. Umanjene plate i izgubljena radna mesta smanjiće uplate u budžet po osnovu poreza i doprinosa. Porodice otpuštenih i onih sa srezanim platama i penzijama imaće manje za privatnu potrošnju. Taj manjak tražnje u Srbiji, koja je u dubokoj višegodišnjoj recesiji, nema ko da nadomesti.

Kako se budžetsko trošenje bude smanjivalo, smanjivaće se i budžetski prihodi. U državi u kojoj broj zaposlenih stalno opada, deficit će uvek biti neodrživo visok, a isti lekari će ponovo tražiti da se primeni isti lek, uz dodatnu terapiju koja će uključiti prodaju svih javnih preduzeća za koja su stranci odavno zainteresovani.

Problem punjenja budžeta se delimično može umanjiti popravljanjem poreske discipline, ali se pravo, jedino i trajno rešenje nalazi samo u povećanju zaposlenosti. Nema te ekonomske politike koja može uravnotežiti budžet u državi u kojoj na jednog zaposlenog dolazi jedan penzioner.

eko-forum_620x0

Šta treba uraditi

Izbegavanje plaćanja poreza je put u društvenu entropiju, u haos. Utaja poreza podstiče korupciju i remeti odnose na tržištu. Ona utajivače čini jeftinijim u odnosu na konkurenciju koja čestito posluje. U velikoj slici stvari, to je nešto manji problem od problema nezaposlenosti. Neplaćeni porez povećava kupovnu moć utajivača koji tim skrajnutim novcem povećava svoju privatnu tražnju (ako se novac troši u zemlji). Deo tog neplaćenog poreza preko potrošnje i PDV-a ipak završi u budžetu.

Pre nego posegne za zamrzavanjem ili otpuštanjem, ili bar uporedno sa tim, država može učiniti bar dve stvari. Višak zaposlenih se može prekvalifikovati i preraspodeliti npr. u inspekcijske službe. Time bi se obezbedila bolja naplata poreza, uvela poreska disciplina, a građanima vratilo poverenje u sistem. Ko ne želi da se prekvalifikuje, sreću može potražiti u privatnom sektoru.

Država može i mora uvesti jedinstvene platne razrede za sve zaposlene u državnoj upravi, lokalnim samoupravama, javnim preduzećima, NBS-u, agencijama i svim telima koja se direktno ili indirektno izdržavaju na teret građana i nisu na tržištu. Nema opravdanja da ista vrsta posla u jednom delu državne administracije ili u državnom preduzeću bude bolje, ili mnogo bolje plaćena nego u nekom drugom delu. Ovaj proces bi morao dovesti do usklađivanja plata naniže. I ponovo, kome to ne odgovara, sreću i veće plate može potražiti u privatnom sektoru. Ako bi se ova razumna mera sprovela, moguće je da bi se odmah mogle napraviti ozbiljne uštede, i te uštede bi imale dugoročni efekat. Sve da ušteda i nema, trajno bi se uveo red u sistem koji za redom vapi.

Konfrontiranje i zavađanje građana po principu – zaposleni u javnom sektoru protiv zaposlenih u privatnom sektoru, ili zaposleni protiv penzionera – ne vodi nikuda. Ekonomski ishod takvog politikanstva je destruktivan.

MMF i hor beogradskih dečaka se kreću u jednodimenzionalnom ekonomskom univerzumu u kome se uvek akcentuju samo problemi budžetskog deficita i javne potrošnje.(2) Strašna je greška što javnost prihvata ovaj suženi diskurs, što gubi vreme i što pristaje na debatu o posledicama, ignorišući uzroke.

Srbija mora potpuno promeniti ekonomsku matricu i doktrinu na bazi koje funkcioniše. Radi se o kompleksnoj promeni celokupnog ekonomskog sistema, a ne samo jednog njenog dela. Srbija se iz hronične krize ne može izvući reformom „na parče“, još manje bezidejnom frazeologijom tipa – tržište, ambijent, pravni sistem, strane investicije itd.. Ovakvu promenu je moguće sprovesti samo saglasjem svih, ili bar većine na političkoj i javnoj sceni.

 

Napomene:

(1)Videti tekst iz 2008. godine http://nkatic.wordpress.com/2008/06/17/budzetska-zidanica-na-pesku/

(2) Videti tekst iz 2011 godine http://nkatic.wordpress.com/2011/03/06/civilizovani-uterivac-dugova


Izvor: Blog Nebojše Katića

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Budžet, MMF i hor beogradskih dečaka

* Obavezna polja