Optimizam vlasti u vezi sa ovogodišnjim ekonomskim rezultatima i rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) narednih godina, raste iz dana u dan. Čak je i prognoza MMF-a da ćemo u idućoj godini imati rast od 7,5 odsto postala nedovoljna. Ovih dana ministar finansija nam ponovo obećava prosečne plate od 900 evra i penzije od 440 evra krajem 2025. godine, najavljene prilikom predstavljanja programa „Srbija 2025“ i investicionog plana od 14 milijardi evra, s kojim, eto zbog korone, kaže ministar, počinjemo sa pomakom od dva-tri meseca. A to znači da ćemo rasti i više nego što MMF prognozira, ako se držimo ekonomski opravdanog principa da zarade i penzije rastu u skladu sa rastom BDP-a.

Optimističke izjave vlasti nisu naš izum, to praktikuje svaka vlast, samo naša ovog puta čini se to radi preko razumljive i prihvatljive granice verovatno ocenjujući da joj umerenost, sada kad se ,,iz aviona” vidi da dolaze teška vremena i za najmoćnije, ne bi naišla na razumevanje većine s kojom i sada osnovano računa. To sigurno ne čini zbog zablude o stvarnom stanju naše ekonomije. Svesna je i ona mnogo čega odavno lošeg u našoj ekonomiji. Da smo u prošloj godini sa rastom od 4,2 odsto, tek dostigli nivo BDP-a iz 1990. godine i da je to u potpunom neskladu sa materijalnim, ljudskim i finansijskim resursima angažovanim u njegovom ostvarenju, što govori o nezadovoljavajućoj efikasnosti privrede. Da smo koronu i taj investicioni program koji ministar ponovo pominje, dočekali sa javnim dugom od 24,3 milijarde evra i da će do kraja godine, zbog novog neto zaduživanja, dogurati do blizu 29 milijardi evra.

Da smo prošlu godinu završili sa spoljnotrgovinskim robnim deficitom od 6,3 milijarde evra, a da je deficit tekućeg računa platnog bilansa za poslednje tri godine utrostručen. Da polovinu tog deficita čini devizni odliv po osnovu prihoda stranaca iz dosadašnjih ulaganja (dividende, kamate i dr.) i da je taj deficit upola manji zahvaljujući doznakama iz inostranstva, koje su već premašile 3,5 milijardi evra godišnje. Da su te doznake čuvar standarda rodbine „gastarbajtera“, a zajedno sa visokim prilivom stranih direktnih investicija (3,8 milijardi evra u prošloj godini), čuvar vrednosti dinara. Da smo sa devizama od novih stranih investicija u celini pokrivali deficit tekućeg računa, znači, bez novog zaduživanja po tom osnovu.

Sa dolaskom ekonomske krize ‒ koja je koronom samo ubrzana, i koja će, prema proceni nauke, premašiti onu s kraja 2008. godine i naterati i moćne i manje moćne da se okrenu sebi i interesima svojih ekonomija, ne obazirući se na druge ‒ naša pozicija se bitno menja. Sve što nam je, iako loše, čak i pomagalo, sada nam neće ići naruku. Prvo dalji rast BDP-a čak i na nivou rasta iz poslednje dve godine se dovodi u pitanje.

Siniša Mali i Aleksandar Vučić na Beogradskom investicionom forumu, septembra 2015 – Foto: Tanjug

Ako su glavni spoljnotrgovinski partneri u recesiji, teško da nam izvoz može da pogura rast BDP-a. Investicije pogotovo. Za veće domaće investicije nemamo ni finansijske ni sistemske pretpostavke, a strane direktne investicije će bar nekoliko narednih godina biti u padu. Potrošnja, takođe, neće biti dovoljna za veći rast BDP-a, zbog značajnog pada doznaka iz inostranstva zbog manjih primanja i manjeg broja naših građana u inostranstvu, i verovatne, bar privremene, uzdržanosti stanovništva od kupovine trajnih potrošnih dobara. Još ako se održi razumljiva sklonost i interes firmi u stranom vlasništvu da od svojih firmi osnivača i/ili zemalja porekla uvoze sve što se može uvesti, na štetu domaće proizvodnje, pogotovo.

Pri rastu BDP do 4,5 odsto zaoštrava se problem svojstven ekonomiji male vrednosti BDP-a. Pri rastu budžetskih prihoda do nivoa rasta BDP-a, nemoguće je pokriti rastuće budžetske rashode, između ostalog, i po osnovu rasta troškova(kamata i dr.) rastućeg javnog duga, većih socijalnih davanja za nezaposlene i verovatno većih budžetskih davanja za penzije i zdravstvo, pa bi se nastavilo sa budžetskim deficitom i novim zaduživanjem. Osim ako bismo to izbegli velikim uvozom na koji se, znamo, obračunava PDV i akcize, inače najizdašniji budžetski prihod, baš kao u periodu 2014, do 2019. godine, kada smo, prvenstveno, višim rastom budžetskih prihoda od rasta BDP-a, stigli iz budžetskog deficita u suficit.

Ali to bi bilo po cenu još većeg deficita tekućeg računa platnog bilansa koji bi se dodatno povećao padom doznaka i rastom deviznog odliva po osnovu dividendi i dugih prihoda stranih ulagača, pri smanjenom prilivu deviza od novih stranih investicija za pokriće tog deficita. I eto razloga za novo inozaduživanje i trošenje deviznih rezervi za, verovatno, neuspešno očuvanje zatečene vrednosti dinara.

Dakle, moguće je da budemo grubo kažnjeni za neuvažavanje istine, da su zdrave javne finansije i jak dinar logičan sled jake i zdrave ekonomije, a ne obrnuto. Da se od urušene do zdrave i rastuće ekonomije stiže utvrđivanjem strateških pravaca razvoja u okviru kojih godinama dosledno deluju kompetentne državne institucije i da je mera uspeha države visok učinak sopstvenih resursa i visok stepen ekonomske nezavisnosti.


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Cena ekonomskih improvizacija srpskog režima

* Obavezna polja