zlato-amerikaНемачка би, без сопствене кривице, могла убрзо да банкротира. Све је више информација које подупиру сумњу да су немачке златне резерве преполовљене и да она не располаже више са преко три хиљаде тона овог племенитог метала. Амерички аналитичари указују на то да су у Њујорку депоноване златне резерве потрошене да би се спасао долар, а да се оно мало што је остало користи како би се одржала ликвидност највећих америчких банака.

После Другог светског рата је Савезна Република Немачка (тадашња Западна Немачка) из безбедносних разлога своје златне резерве пребацила у иностранство. Тада се сматрало да би у случају рата совјетске трупе том брзином прегазиле Немачку, да власти не би имале довољно времена да евакуишу злато. Најважнији депо је био у, како се тада сматрало, сигурном Њујорку. Испоставило се да то место ни изблиза није сигурно.

Злато је током целе историје у Европи имало улогу монете. Првобитно су постојали златни новчићи, а затим се прешло на папирни новац који је имао покриће у злату смештеном у централној банци. Европске централне банке су после велике економске кризе пред Први светски рат кренуле стопама централне банке Сједињених Америчких Држава (данас Федералне резерве, скраћено: ФЕД) и смањиле покривеност својих монета златом. Упркос томе, све европске валуте су и даље у највећој мери биле везане за овај племенити метал.

Још док је Други светски рат трајао, уочила се потреба да се организује финансијско тржиште за послератни период. У америчкој држави Њу Хемпшир, у градићу Бретон Вудсу 730 делегата из свих 44 савезничких земаља на састанцима који су трајали од 1. до 22. јула 1944. направили су споразум којим су међународне финансије требало да буду регулисане у периоду после завршетка рата. САД су у то време имале две трећине познатих светских резерви злата, а и од привреде те државе је умногоме зависило не само успешно вођење рата, већ и послератна обнова. Због тога су скоро без поговора прихваћени сви предлози делегације ове земље.

Између осталог, бретонвудски споразум је предвиђао да се све послератне валуте оријентишу према долару и према злату. Са своје стране, како би се гарантовала монетарна стабилност, амерички долар је мора да буде везан за злато.

У послератном периоду је ФЕД мењао утврђени паритет долара и злата, али је у суштини долар имао златну подлогу. Онда је председник САД Ричард Никсон 15. августа 1971. потписао указ којим САД напуштају бретонвудски споразум, односно раскидају фиксни паритет долара и злата. Ова одлука није одмах саопштена осталим потписницама споразума. Од тада је долар берзански артикал, односно његова вредност у односу на остале валуте, али и на злато зависи од понуде и потражње.

Савезна Република Немачка је у послератном периоду, захваљујући снази своје привреде, сопственој валути, немачкој марки (ДМ), подарила златну подлогу. Данас Немачка има друге највеће резерве злата на свету: 3.384 тоне. Бар је то тако на папиру.

Из већ поменутих разлога, који су имали своје оправдање док је трајао „хладни рат“, Бундесбанка (Централна немачка банка) је највећи део злата склонила у иностранство. У Немачкој се налази 35 одсто, у Паризу је 9 одсто, Лондону 13 одсто, а највише немачког злата је у Њујорку: 43 одсто.

Политичар Петер Гаувајлер (ЦСУ) је немачком парламенту 2010. упутио питање где се тачно налазе немачке златне резерве и ко их контролише. Тада је јавност сазнала да нико од немачких званичника, никада после Другог светског рата није обишао поменуте банке у иностранству да би се уверио да је злато заиста тамо.

Због тога је затражено да делегација Бундесбанке прегледа златне резерве, али је из све три престонице стигао одговор да тако нешто није могуће „из техничких разлога“. Најупорнији у одбијању су били челници ФЕД-а.

nemacko-zlato_0

После инсистирања владе у Берлину нађен је компромис: немачка делегација сме да погледа злато смештено у Њујорку, али не сме да га додирује, још мање да узима делове на анализу да се утврди чистоћа.

После овога покренута је у Немачкој иницијатива „Вратимо злато кући“, коју је до сада подржало 16.390 грађана. Осим тога, Бундесбанка је тражила враћање злата и из једног сасвим оправданог разлога.

Слабљење евра доводи до могућности да Немачка једног дана процени како јој останак у заједничкој европској монетарној унији није више од користи и да поново уведе сопствену валуту. Да би нова немачка марка била стабилна, потребно је, евентуално, продајом злата подржати њен курс.

Поред тога, Немачка је најважнији гарант кредита Централне банке Европе, па постоји опасност да повериоци аутоматски посегну за немачким златним резервама у иностранству у тренутку када почне да се распада евро-зона.

У међувремену је и Бундесрехнунгсхоф (Савезни рачуноводствени суд, институција за надзор савезних финансија – прим. прев.) изразио сумњу да немачке златне резерве у иностранству уопште још постоје. Суд је посебно интересовало ко је и чиме гарант да ће Бундесбанка у случају потребе моћи несметано да располаже својим златом.

Коначно је Бундесбанка 2013. званично затражила од централних банака у Великој Британији, Француској и Сједињеним Америчким Државама да јој се врати депоновано злато. Председник те банке Карл Лудвиг Тиле је немачком дневном листу „Франкфуртер Алгемајне Цајтунг“ затим признао како је из Париза и Њујорка добио одговор да, опет „из техничких разлога“, до 2020. у најбољем случају може да буду пребачене 674 тоне злата. Очигледно, мада Тиле то није рекао, из Лондона није стигао никакав задовољавајући одговор.

Да ли депоновано немачко злато уопште још постоји?

Вилијам Кеј уопште није непознато име у свету високих финансија. Менаџер је и оснивач једног хеџ фонда, али је истовремено и веома добро обавештени критичар трговине златом, коју је у једном свом чланку назвао „Пљачка од стране криминалног банкарског синдиката“.

Он је, одмах пошто је Бундесбанка 2013. затражила враћање злата, јавно изразио сумњу да то злато постоји у трезорима Феда. Питање је, сматрају Кеј и остали познаваоци проблематике, да ли ФЕД уопште располаже значајнијим златним резервама одакле би могао да исплати Немачку.

Пратећи дешавања на њујоршкој берзи, Кеј је дошао до закључка да је Фед оно што је остало од депонованих златних резерви предао одабраним финансијским институцијама како би оне могле њиме да тргују.

Међу поменутим институцијама истиче се ЈП Морган, банка иза које стоји породица Рокфелер. Кеј је приметио како ЈПМорган продаје више злата него што купује, а да се истовремено његове резерве не смањују.

Највећи део златних резерви, које су биле у ФЕД-у, потрошене су, међутим, да би се очувала стабилност долара.Немци сада страхују за сопствену будућност. Ако се пад евра настави, а Немачка не буде могла да обнови сопствену валуту, ова држава ће се убрзо наћи у истом пробушеном чамцу који тоне, а у коме су већ Грчка и друге презадужене земље Европске Уније.


Извор: Таблоид

Коментари

2 Коментара на Да ли је Америка потрошила немачко злато?

  1. Коментар од Lenoir:

    S nestrpljenjem cekam veliki prasak…..a on ce se uskoro desiti kad nemci shvate da su 70 godina radili za Rokfelera i njegove pajtase…Bice to veliki B U M…..B U M…..B U M….

  2. Коментар од MILE:

    To se narodski kaže ameri ih preko zlata uhvatili za muda i upredaju do mile volje kako njima odgovara sve dok ne otkinu muda u slučaju da Nemačka promeni svoje političke ciljeve bez saglasnosti amerike to ih sigurno čeka.

Оставите коментар

Оставите коментар на Да ли је Америка потрошила немачко злато?

* Обавезна поља