časlav kuzmanovicPred svake izbore u Srbiji političari obećavaju smanjenje državnog aparata ukidanjem brojnih agencija. Dodvoravaju se polugladnom narodu, kivnom na budžetske lezileboviće sa primanjima neprimerenim situaciji u državi.

U praksi, broj državnih i paradržavnih ustanova raste i trenutno se kreće između 115 i 200. Država je toliko izgubila kompas da nije u stanju ni da ih prebroji, ni klasifikuje, niti da utvrdi broj zaposlenih u njima.

Predizborna obećanja i ekonomska stvarnost

Srpska napredna stranka je, pripremajući se za izborni trijumf (Tanjug, 23.1.2011), najavila da će Skupštini Srbije predložiti zakonske izmene za ukidanje brojnih državnih agencija, koje, prema mišljenju stranke, služe za upošljavanje partijskih činovnika. Ova stranka je kritikovala vlast da nije ništa uradila na smanjenju javne potrošnje, racionalizaciji državne uprave, a da je državu pretvorila u birokratsku tvorevinu. SNS je tada procenio da je stanje u Srbiji neodrživo, da država ne može da izdrži tempo zaduživanja i povećanja nezaposlenosti, a i da tadašnji režim ignoriše zahteve građana i opozicije, kao i svaki razgovor o rešavanju problema.

Zanimljivo je da je ni nepun mesec dana kasnije (18.februara 2011) gospodin Aleksandar Vučić bio za novi Zakon o energetici, kojim se utvrđuje stvaranje Agencije za energetiku, uz preciznu analitičku opservaciju namenjenu Zapadu: da Zakon treba podzakonskim aktima dovesti do krajnje operativnosti, a neprikosnovenu nezavisnost Agencije od države i naroda Srbije ojačati dodatnim mehanizmima.

Sve je ovo kako bi se bes naroda zbog povećanja cena struje i gasa kanalisao ka Agenciji, a ne političarima i kako bi se strancima omogućilo lakše preuzimanje Elektroprivrede Srbije[1].

Izgleda da je već tada postojala Mapa puta poznata našim današnjim državnicima, a koja je obelodanjena tek marta 2013. godine u okviru poduhvata Agencije Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj (United States Agency for International Development, USAID)

Projekat se zove „Agencije u Srbiji – analize i preporuke za reformu“[2].

usaid-installed-system-to-help-reduce-unscheduled-loadshedding-1372542682-1989

Reč prethodne decenije: „agencifikacija“

Projekat je, milošću američkih poreskih obveznika, pripremio Balkanski centar za regulatornu reformu i predao ga „Juesejd Srbija“. Autori su Dragana Aleksić i Branko Radulović.

Posle svega, građane Srbije prirodno zanima da li su ciljevi stranog naručioca Projekta samo uštede u našem budžetu. U Projektu stoji napomena koja možda ukazuje na neizrečenu motivaciju: „Namera ovog rada je bila da se ne analizira reforma državne uprave u Republici Srbiji u celini, već samo određene organizacije javnog sektora koje se mogu svrstati u ‘službe’, u skladu sa kriterijumima navedenim u studiji“.

Javna preduzeća su upravo te službe koje odgovaraju pomenutim kriterijumima.

Do sada se domaća štampa (javnost) uglavnom koncentrisala na budžetske brojke koje jesu zastrašujuće, na raznorazne pravne kriterijume podele i statusa pojedinih jedinica državne uprave. Tako se ističe da danas državna uprava u Srbiji broji 29.834 zaposlena dok je cela administracija SFRJ, sa šest republika i dve pokrajine brojala 28.134 lica. Na ovu armiju se samo iz budžeta prezadužene Srbije potroši oko 850 miliona dragocenih evra, ali raspolažu i dodatnim izvorima prihoda. Prednjače strane donacije radi umetanja stranih interesa i ciljeva, i nema toga što birokratija ne bi izmislila da ih se dočepa.

Kako donacije traju dok se cilj ne postigne, kasnije finansiranje novog administrativnog tela se nastavlja iz budžeta. Dnevna štampa obično ističe basnoslovne plate direktora i osoblja zaposlenog u službama, njihovu bahatost i beskorisnost, kao i činjenicu da rade skoro bez ikakve finansijske kontrole.

Budžetske rupe Srbije su sve veće, kao i zaduženost. Primiče se rasprodaja preostalog državnog i društvenog kapitala. Poklopili su se interesi stranih finansijskih lešinara i domaćih strvinara–svaštojeda.

dinkic01rasfoto-oliver-bunic_f

Pažnji čitalaca preporučujemo rad Slobodana Aćimovića, profesora Katedre za poslovnu ekonomiju i menadžment na Ekonomskom fakultetu u Beogradu: „Smanjenjem broja agencija do ušteda u budžetu Srbije“,[3]članak Igora Milanovića „Osinje gnezdo prepuno para“,[4] te članak Ivana Molotoka „Šesta lička finansijska“[5], i naravno Juesejdov Projekat koji je tema ovog našeg članka.

Projekat treba pročitati kako ne bismo umislili da sanjamo. Sve što se dešava i što će se dešavati u domenu transformacije državne uprave zapisano je kao pažljivo odmereno naređenje.

Otvoreno se i kaže da je Projekat nastao iz potrebe „da se izbegnu zamke koje su podrivale prethodne reformske pokušaje“. Dakle, kažu nam da nema više izgovora i odlaganja! Svetska a srpska Vlada, odnosno strani izvršitelji su tu samo da to obave, uzmu novac i sklone se tamo odakle su i došli, od mogućeg narodnog zahteva za polaganje računa.

Cilj ovog članka je da istakne nepomenute ili ovlaš pomenute činjenice iz Projekta koje nam mogu dati uvid u motivaciju Juesejda prema Srbiji.

Kako je država Srbija razvlašćena od same sebe

Agencifikacija se može odrediti i kao strukturna disagregacija vlade, dakle: redefinisanje uloge države.

Stvaranje agencija u Srbiji je započeto praktično 2001. godine od strane „prve demokratske vlasti“. Specifičnost Srbije jeste da je najčešći pristup bio da se uspostave nova tela van ministarstava,uprkos postojeće administrativne strukture.

Od samog početka agencijama se dodeljuje visok stepen formalne autonomije od izvršne vlasti. Ključni razlog za ovo vidimo u nepoverenju „nove vlasti“ prema zatečenim strukturama javne uprave. Pravljenje paralelnih državnih struktura u Srbiji tada nikome nije smetalo. Bilo je jedino važno da se učvrsti nova vlast iza koje će doći instruktori, donatori i predatori.

Šizofreni san o približavanju pa priključenju Srbije Evrouniji i podanički mentalitet srpske „elite“ uslovili su uspostavljanje agencija (razvlašćivanje sopstvene države) u ključnim privrednim oblastima kao što su energetika, telekomunikacije, poštanske usluge, zaštita konkurencije, standardizacija i akreditacija, finansijska kontrola. U ovim oblastima EU zahteva operativnu i funkcionalnu nezavisnost regulatora od zakonodavne, izvršne i sudske domaće vlasti.

Agencije-i-SKGO_referenceObavljanje poslova državne uprave mogu da vrše imaoci javnih ovlašćenja, originalni ili nosioci kojima su poverena javna ovlašćenja. Prema Juesejdu, neoriginalni nosioci javnih ovlašćenja su sve organizacije javnog sektora ovlašćene da obavljaju javne poslove uprave, a obuhvataju: javne agencije, nezavisna regulatorna tela, fondove i fondacije, javna preduzeća, javne ustanove, udruženja, saveze, komore i slična tela.

Zakon o javnim službama iz 1991. godine — kao „krovni“ zakon za nosioce kojima su poverena javna ovlašćenja (pa tako i za javna preduzeća) — autori Projekta vide kao ključni problem za pojednostavljenje celokupne gužve u domenu javne uprave i predlažu njegovo ukidanje. Oni za sada ne mogu da utvrde koji je organ zapravo odgovoran za primenu propisa, praćenje i nadzor u situaciji kada je nekoliko agencija zaduženo za sprovođenje određenog zakona.

To nazivaju problemom u koordinaciji. Ko tu treba s kime da se koordinira, nisu naveli.

Nedostatak kontrole agencija, njihova finansijska samostalnost (preko bankarskih računa) i ničim ograničeni troškovi–rashodi — posebno agencija sa sopstvenim prihodima (npr. Agencije za osiguranje depozita) — sa pravom su u Projektu viđeni kao ilegalni izvori novca i moći.

Ako se zna da je Srbija godinama u svetskom vrhu po nivou korupcije, ako je Svetska banka javno obznanila da od svakih 100 dolara bar 40 nestaje bez traga, otkuda da tek sada to počinje da smeta blagorodnom američkom narodu, tj. Juesejdu?

Pretpostavljamo da su svetski moćnici procenili da je Srbija beznadežno zadužena i da je došlo vreme preokreta. Vreme velike naplate. Pravna zbrka se mora raščistiti.

Reč za ovu deceniju: „deagencifikacija“

Zanimljivo je zapažanje Juesejdovih eksperata da „u praksi, nekada agencije osnovane kao rezultat navodnog uslovljavanja EU, ostaju imune na institucionalne promene, kao i kreatori politike očuvanja postojećeg nivoa nezavisnosti agencija“.

Ovo se politički može tumačiti možda i da je svaki imunitet pre totalne privatizacije železnice, puteva, aerodroma, nacionalnih medijskih kompanija, njiva, muzeja … nepoželjan.

Zbog toga sledi talas deagencifikacije tj. smanjenje njihovog broja, prenos funkcija, promena imena i podređenosti, što sve zajedno dovodi do smanjenja autonomije agencija.

Ovaj postupak se u javnosti lako objašnjava željom da se vladama povrati moć kontrole i koordinacije, otklone rđave posledice agencifikacije, da se u uslovima globalne ekonomske krize smanje troškovi i obim državne aktivnosti.

vucic-krstic

Rasprodaja svega čega je država vlasnik ili suvlasnik, objašnjava se potrebom za upravljanjem krizama u javnim finansijama i promenom stavova o ulozi države. Imperija koja sebe vidi kao pozvanu da upravlja i sobom i celim svetom, koja u svakom trenutku prikuplja i prerađuje milijarde podataka o svakom i svačem, nameće drugim državama stav da se ne mešaju u vlastiti posao.

Instalirani režimi rado prihvataju ideju „deagencifikacije“ tj. masovnog i nekritičkog gašenja agencija, čak i prečicama na nezakonit način, jer tako stiču sigurne političke bodove. Ovo je posebno slučaj u zemljama u tranziciji gde je poznat visok nivo nepoverenja naroda u vlasti.

Umesto zaključka navešćemo jednu od preporuka koja je crvena nit američkog Projekta: Napravite značajno smanjenje broja državnih organa i preduzeća.

U međuvremenu, i na terenu se stvari razvijaju. Recimo, osnivački sastanak Alijanse za odbranu zemlje, hrane i prirodnih resursa Srbije[6] održan je 14. avgusta 2013. u Beogradu.

Izgleda da će dugačka igra još potrajati, koliko god se nekom žurilo.

——————————————————————————

[1] Kuzmanović, Časlav. „Država i javna preduzeća: Srbija je sređena, a elektroprivreda ode đuture“, blog Srpska ekonomija za početnike, 1. avgust 2011.

[2] „Agencies in Serbia: Analysis and recommendations for reform“, USAID & Balkan Center for Regulatory Reform, March 2013. (nacrt)

[3] Aćimović, Slobodan. „Smanjenjem broja agencija do ušteda u budžetu Srbije“, NSPM, 26. maj 2013.

[4] Milanović, Igor. „Osinje gnezdo prepuno para“, Tabloid: list protiv mafije, br.291, 15. 8. 2013, str.10–11.

[5] Molotok, Ivan. „Šesta lička finansijska“, Tabloid, br. 200, 18. 2. 2010.

[6] Osnivački sastanak „Alijanse za odbranu zemlje, hrane i prirodnih resursa Srbije“, Udruženje novinara Srbije, 14. avgust 2013.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Duh strane pomoći nad Srbijom: slučaj državnih agencija

* Obavezna polja