Ako se može verovati aprilskim projekcijama Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Srbija bi u 2020. mogla proći sa padom bruto domaćeg proizvoda (BDP) od samo tri procenta. U Evropi bi jedino Malta i Moldavija mogle imati manji projektovani pad BDP-a. Koji dan ranije, Svetska banka je procenila da će pad srpskog BDP-a biti još niži – svega pola procenta. Ovakva predviđanja izazvala su ushićenje vlasti i njima bliskih medija i doživljena su kao još jedna potvrda ekonomske snage Srbije, ispravnosti njene ekonomske politike, mudrosti vlasti i vizionarstva predsednika države. Valjalo bi biti oprezniji.

MMF je svoje projekcije pravio u trenutku kada se ne zna koliko će pandemija trajati, kolika će biti dubina krize, kakvo će dejstvo na ekonomiju imati podsticaji koje države primenjuju, kakva će biti interakcija svetskih ekonomija. Ove prognoze jesu nešto preciznije od gledanja u pasulj, ali ne mnogo. Ekonomija nije egzaktna nauka, ona se samo pravi da jeste. Da je ekonomija egzaktna nauka, velike razlike u pomenutim prognozama MMF-a i Svetske banke ne bi bile moguće.

Srbija će verovatno imati manji ekonomski pad od najvećeg broja zemalja u Evropi – to je svakako dobro, ali to ne svedoči o snazi srpske ekonomije. Ako bi očekivani pad BDP-a bio pokazatelj moći jedne ekonomije, tada bi Gvajana, Južni Sudan ili Benin bili svetski lideri – BDP ovih država neće ni padati, već će porasti za više od četiri procenta. Da li su najrazvijenije svetske ekonomije, za koje se prognozira pad BDP-a između pet i devet procenata, inferiorne u odnosu na ove šampione rasta?

Kada se dogode velike globalne krize, tada kretanje BDP-a ne zavisi od snage ekonomije, već pre svega od njene strukture i zavisnosti od svetskog tržišta. Države koje su oslonjene na turizam, ili one koje su veliki izvoznici (bilo sirovina, bilo industrijskih proizvoda) zabeležiće najveći pad BDP-a. Nemačka, s kojom u poslednje vreme Srbija voli da se poredi, mogla bi u ovoj godini da zabeleži pad od sedam procenata. Uzrok je vezan za (pre)visoko učešće industrijskog izvoza (posebno automobila) u ekonomiji zemlje. Srbija će u tom kontekstu proći bolje zato što u njenom BDP-u ni turizam, ni izvoz nemaju veliku ulogu. Ili grublje, manji pad BDP-a Srbije odraz je njene nerazvijenosti, a ne snage ekonomije.

Srbija je i tokom prethodne velike krize u 2009. zabeležila relativno mali pad BDP-a, od oko tri procenta. Lek za izlazak iz krize tadašnje vlasti su, u svojoj premudrosti, našle u ino-kreditima, pa se Srbija samo u periodu 2008/2009. zadužila za dodatnih pet milijardi evra. Efekti takve mudrosti doveli su do toga da je ekonomija potom stagnirala devet godina, ostvarujući prosečnu godišnju stopu rasta manju od jednog procenta. To iskustvo bi aktuelna vlast morala stalno da ima na umu.

foto: Pixabay

Sudbinu ekonomije u narednoj deceniji neće odrediti dubina pada BDP-a u 2020. Pogotovo će biti opasno ako Srbija i svoj projektovani rast BDP-a od 7,5 procenata za 2021. prihvati zdravo za gotovo, pa krene u novi proces zaduživanja na teret goluba na grani. Svi parametri finansijskog rizika na koje se vlast danas oslanja i kojima se toliko hvali, ulepšani su precenjenim kursom dinara. Srbija je mnogo ranjivija nego što sledi iz tako deformisanih parametara. Savetovao bih srpskoj vladi da pažnju posveti trgovinskom bilansu, bilansu tekućih plaćanja i visini spoljnog duga. Kretanje ovih pokazatelja će dugoročno odrediti sudbinu Srbije i presudno uticati na brzinu kojom će se privreda oporavljati od krize.

Rizikujući da budem dosadan, ponoviću još jednom – ako Srbija bude ponovo uzimala inostrane kredite kako bi finansirala dinarske budžetske troškove (penzije, plate u javnom sektoru…), ako bude uzimala ino-kredite kako bi na silu održavala precenjenu vrednost dinara, dužnička omča će godinama gušiti ekonomiju. U tom slučaju poverioci će određivati ekonomsku sudbinu zemlje. Neminovni veliki budžetski deficit koji će Srbija ostvariti ove godine jeste neugodan, ali će biti poguban ako se bude finansirao deviznim kreditima. Velikodušno nutkanje pomoći u vidu jeftinih inostranih kredita, a do toga će svakako doći, samo je klopka i provereni mehanizam uništavanja slabih ekonomija.

Rizikujući da povredim monetarne puriste i eksperte za monetarnu politiku devedesetih godina, rizikujući da nasekiram one koji su čak po ceo semestar duboko proučavali monetarnu teoriju, rizikujući da iritiram i sve one koji su prošli obuku za mlade neoliberale, ipak ću ponoviti – dobro odmerena i usmerena primarna emisija je neuporedivo manje zlo i dugoročno je manje rizična od inostranog zaduživanja. Samo se budalaste države lišavaju prednosti koju im daje domaća valuta i samo budalaste države koriste tuđu naštampanu „hartiju” umesto svoje, nasedajući na monetarne bajke.


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Ekonomske projekcije kao gledanje u pasulj

* Obavezna polja