U in­ter­vjuu Al Dža­zi­ri (po­sta­vlje­nom na in­ter­net saj­tu te agen­ci­je 29. novembra 2018), pre­mi­jer­ka Ana Br­na­bić je iz­ja­vi­la da iskre­no ve­ru­je ka­ko no­va (če­tvr­ta) in­du­strij­ska re­vo­lu­ci­ja da­je šan­su Sr­bi­ji da do­stig­ne i pre­stig­ne „taj ni­vo ze­ma­lja” za ko­ji­ma „u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma” za­o­sta­je. Ka­ko je reč o is­ka­zu ko­ji ni­je pra­ćen do­dat­nim ob­ja­šnje­nji­ma, osta­je da se na­ga­đa šta je pre­mi­jer­ka že­le­la da ka­že i na šta je tač­no mi­sli­la.

Iz iz­ja­ve ni­je ja­sno ko­je su to dr­ža­ve ko­je Sr­bi­ja že­li da do­stig­ne, ni­ti je na­go­ve­šte­no ka­da bi se to mo­glo de­si­ti. Ni­je ja­sno ni o ka­kvom ni­vou ko­ji Sr­bi­ja tre­ba da do­stig­ne je reč (ni­vou če­ga?) i či­me se taj ni­vo me­ri, kao što ni­je ja­sno ni ko­je su to „ne­ke si­tu­a­ci­je” u ko­ji­ma Sr­bi­ja za­o­sta­je.

Pre­mi­jer­ka je mo­žda mi­sli­la na ni­vo raz­vi­je­no­sti ko­ji se obič­no me­ri sin­te­tič­kim po­ka­za­te­ljem – bru­to do­ma­ćim pro­iz­vo­dom po gla­vi sta­nov­ni­ka. Iako ovaj po­ka­za­telj ima broj­ne manj­ka­vo­sti, on je me­đu­na­rod­no pri­hva­ćen i da­je ka­kvu-ta­kvu mo­guć­nost da se eko­nom­ski (ne)us­pe­si dr­ža­va me­đu­sob­no upo­re­đu­ju. Ako je pre­mi­jer­ka mi­sli­la na taj po­ka­za­telj, stva­ri po Sr­bi­ju sto­je lo­še, ja­ko lo­še.

Me­re­no tim po­ka­za­te­ljem, da­nas je is­pred Sr­bi­je 38 evrop­skih dr­ža­va, uklju­ču­ju­ći i sve dr­ža­ve re­gi­o­na osim Al­ba­ni­je i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. (Ma­ke­do­ni­ja je ta­ko­đe iza Sr­bi­je, ali je reč o za­ne­mar­lji­voj ra­zli­ci u vi­si­ni BDP-a.) Na svet­skoj rang-li­sti Sr­bi­ja je oko 87. me­sta po vi­si­ni BDP-a po gla­vi sta­nov­ni­ka, i na ni­vou je Al­ži­ra i Gre­na­de.

Za­mi­sli­mo da će baš Sr­bi­ja fan­ta­stič­no is­ko­ri­sti­ti če­tvr­tu teh­no­lo­šku re­vo­lu­ci­ju, dok će sve osta­le dr­ža­ve, iz ne­kog mi­ste­ri­o­znog raz­lo­ga, pro­pu­sti­ti to da uči­ne. Za­mi­sli­mo da pro­seč­na sto­pa ra­sta srp­skog BDP-a na­jed­nom vi­še ni­je naj­ni­ža u re­gi­o­nu, kao što je to bio slu­čaj u po­sled­njih pet go­di­na, ili (za­jed­no sa Hr­vat­skom) naj­ni­ža u po­sled­njih 10 go­di­na. Za­mi­sli­mo da kao re­zul­tat teh­no­lo­škog tri­jum­fa srp­ski BDP po gla­vi ra­ste za dva pro­cen­ta br­že ne­go što ra­ste u osta­lim dr­ža­va. U tom sce­na­ri­ju, Sr­bi­ja bi za oko 20 go­di­na sti­gla Bu­gar­sku, Ma­đar­sku bi sti­gla za oko 35 go­di­na, a Slo­ve­ni­ju za oko 40 go­di­na – pre­ka­sno za naj­ve­ći broj či­ta­la­ca ovog teksta.

Ova sta­ti­sti­ka su­sti­za­nja je po­ra­ža­va­ju­ća, sve i da su pret­po­stav­ke iz gor­njeg pa­su­sa re­a­li­stič­ne, a ni­su. Ma­lo je ve­ro­vat­no da se Sr­bi­ja de­ce­ni­ja­ma mo­že to­li­ko br­že raz­vi­ja­ti od dr­ža­va u okru­že­nju ko­je ima­ju slič­ne eko­nom­ske i so­ci­jal­ne ka­rak­te­ri­sti­ke. Ovo tim pre što je Sr­bi­ja usvo­ji­la mo­del raz­vo­ja i eko­nom­sku dok­tri­nu ko­ji ne omo­gu­ća­va­ju vi­so­ke sto­pe ra­sta. Ili kra­će, pre­mi­jer­ka je da­la iz­ja­vu ko­ja se ne mo­že ni na ko­ji na­čin ar­gu­men­to­va­no pot­kre­pi­ti, ni­ti nje­na iskre­na ve­ra tu mo­že po­mo­ći.

Ove ola­ke iz­ja­ve pre­mi­jer­ke na­sla­nja­ju se na slič­ne iz­ja­ve ko­je da­je pred­sed­nik Sr­bi­je i ko­je su sa­da po­sta­le već an­to­lo­gij­ske, po­put one naj­po­zna­ti­je, da Sr­bi­ja upra­vo ula­zi u „zlat­no do­ba”. I dok Sr­bi­ja u to zlat­no do­ba ula­zi, de­se­ti­ne hi­lja­da struč­nih i kva­li­fi­ko­va­nih gra­đa­na svih pro­fi­la, sva­ke go­di­ne žu­ri da iza­đe iz ze­mlje – mno­gi za­u­vek.

Uz­gred, to­kom po­me­nu­tog in­ter­vjua bi­lo je vi­dlji­vo i da pre­mi­jer­ka ne zna ko­li­ko lju­di go­di­šnje na­pu­šta Sr­bi­ju, kao što ne zna ni ka­kva je kva­li­fi­ka­ci­o­na struk­tu­ra onih ko­ji od­la­ze. Bez ta­kvih po­da­ta­ka je te­ško pra­vi­ti pro­jek­ci­je sreć­ne teh­no­lo­ške bu­duć­no­sti Sr­bi­je.

Stro­go se­lek­tiv­ni ili ne­ar­gu­men­to­va­ni is­ka­zi srp­skih zva­nič­ni­ka odav­no su se odo­ma­ći­li na jav­noj sce­ni. Jav­nost je ogu­gla­la na ovaj vid ko­mu­ni­ka­ci­je u ko­me vi­še ne­ma gra­ni­ce iz­me­đu re­al­no­sti i fik­ci­je, iz­me­đu isti­ne i spi­na, iz­me­đu su­ro­vih fa­ka­ta ži­vo­ta i pro­pa­gand­nih sno­vi­đe­nja. A ka­da te gra­ni­ce ne­ma, ne­ma ni na­de da bi se ne­što mo­glo pro­me­ni­ti. Ne­ma op­ti­mi­stič­nih is­ka­za ili obe­ća­nja ko­ja mo­gu pre­va­ri­ti stvar­nost i uči­ni­ti je bo­ljom no što je­ste.

Stvar­nost se mo­že me­nja­ti sa­mo osmi­šlje­nom po­li­ti­kom ko­ja po­či­va na stal­nom pre­i­spi­ti­va­nju i ana­li­zi sop­stve­nih gre­ša­ka. Na pri­mer, za­što je Sr­bi­ja tu gde je­ste i ka­kvi pro­ma­ša­ji eko­nom­ske po­li­ti­ke su je tu do­ve­li? Za­što se ne me­nja mo­del raz­vo­ja ako je ja­sno da on da­je lo­še re­zul­ta­te? Ko­li­ko još de­ce­ni­ja tre­ba da pro­đe ka­ko bi se ova ele­men­tar­na pi­ta­nja ko­nač­no po­sta­vi­la? Za po­če­tak – po­sta­vlja li ih vlast ma­kar sa­ma se­bi?

Da bi dr­ža­va na­pre­do­va­la po­treb­ni su di­ja­log i raz­me­na ide­ja a ne auti­stič­no ig­no­ri­sa­nje kri­ti­ke, ili još go­re, nje­no bru­tal­no gu­še­nje. Ni­je uobi­ča­je­no da u in­ter­vju­i­ma pred­sed­nik dr­ža­ve sam se­bi po­sta­vlja uvek ista pi­ta­nja i da na njih od­go­vo­ra, ni­ti je nor­mal­no da pred­sed­nik pro­pi­tu­je no­vi­na­re, ume­sto oni nje­ga. Ni za­glu­šu­ju­ći mo­no­log vla­sti ni ne­u­ku­sno sa­mo­di­vlje­nje ne­će po­mo­ći da do­đe do pro­me­ne. To je am­bi­jent u ko­me umi­re i sva­ka na­da.


Izvor: Politika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Između „iskrene vere“ i neumoljive realnosti

* Obavezna polja