tad13033aКапитализам је одавно на раскрсници, што потврђују реакције водећих капиталистичких држава, које се сада све више враћају кензијанизму. Али у многим земљама неолиберални економски концепт још увек узима данак. Досадашње развијање привреда, у којима се смењују периоди просперитета и падова, довели су до коначног разоткривања неолибералног концепта, који је, по свему судећи, у својој смртној болести пре него што је завршио посао глобализације.

Помахнитали неолиберални модел дерегулисаних финансијских тржишта био је опчињен широком применом нових електронских технологија, која је створила нови култ и веру у моћ трзишта. Он је променио менталитет грађана јер их је финансијски капитализам увукао у остваривање дела дохотка путем задуживања и шпекулације на берзи, приватизације државне имовине, стварајући код појединца осећај личне одговорности као културну норму. Створила се ситуација у којој се за све што не ваља појединац мора осећати кривим и у којој изостаје осуда система. Експлозија берзанског пословања увукла је јавност у шпекулације и очекивања, што се може тумачити као битан економски фактор. Менаџерски курсеви бизнис мотивације и књиге позитивног мишљења одиграли су важну улогу у надувавању финансијских балона, који функционишу по узору на пирамидалне преваре. Што су инвеститори више веровали у моћ тржишта, то се више људи прикључивало шпекулацијама, а цене све више расту.

То су промотери неолиберлног модела обилато користили за стварање виртуелног света, у којем је финансијски капитал стварао новац из новца самог. Уместо повећања производног профита и упошљавања радника, створена је ситуација у којој предузеће више зарађује на финансијским тржиштима него кроз производњу и продају роба и услуга, на којем више вреде акције него произведена роба на коју се те акције односе.

ИЗВЛАЧЕЊЕ НОВЦА

Ослобођен стега регулације, финансијски капитал је увукао у ово шпекулативно пословање све облике својине: пензије, штедње, кредите, осигурања, ренте и некретнине. Овим измештањем акумулације капитала у виртуелни свет финансијски капитал више не мора да тражи нова тржишта за вишак капитала. Довољно је имати бренд који пуца од спољашњег изгледа, без иједног запосленог, уз много маркетиншких трикова да би се створио огроман капитал. Део тога је и секуритизација, којом се различити облици уговора сакупљају у обвезнице и путем бољег рејтинга пласирају на тржиште. Поседовањем такве обвезнице финансијски капитал не мора да има одређену адекватност капитала по базелском уговору од осам одсто свог капитала на одобрени кредит.

Исписујући ове редове, питам се да ли ће и колико новца у виртуелноим шпекулативном свету добити, онај странац који је српском дерегулацијом на бази усвојеног неолибералног концепта дошао у посед српских ресурса. За тако нешто, све је спремно јер се спрема већ 12 година.

Одлуку о примени неолибералних мера усвојила је и Европска комисија 2008. године. Примена тога најпре је разродила ЕУ са самом собом, односно ЕУ није више оно што је била с почетка деведесетих. Слободно кретање људи и капитала остало је пусти сан, јер је усвојено само кретање капитала. Уместо социјално тржишне економије, земље које чине језгро ЕУ (Немачка, Француска, Аустрија, Холандија, Данска, Шведска…) најпре су путем својих банака преузеле највећи део финансијског сектора јужних и источних земаља ЕУ, затим су, користећи погодности јефтиног задуживања, кредитима упумпавале новац по далеко вишим каматама, претварајући ове земље у потрошачка друштва. На тај начин само је у бивше социјалистичке земље данашње чланице ЕУ преко кредита убачено 450 милијарди евра, а извучено до сада 635 милијарди, уз тенденцију све већег извлачења капитала. Ове земље, али и остаје, међу којима је и наша Србија, претвориле су се у високо задужене са огромним дефицитима и високом стопом незапослености.

Јасно је у чијим вишковима се налазе дефицити свих ових земља – у земљама које чине језгро ЕУ.

ЗАХТЕВИ И МЕРЕ

Зато су земље језгра ЕУ одбациле било какву могућност изједначавања услова пословања, а самим тим и стандарда грађана међу партнерима. Одсуство помоћи и међудржавне солидарности говори да ће за отплату кредита и камата банкама земаља језгра и свим другим повериоцима бити потребно прихватати све теже услове. Немачка, свесна крајњег могућег епилога око враћања дугова, зато је тражила да се усвоји постулат према коме ће бити могућа употреба принуде према недисциплинованим земљама. На сву срећу, тај захтев није прошао, али не значи да у будућности и неће.

Шта треба да се догоди и спречи даље пропадање Србије, али и свих других угрожених земља за чију кризу је одговоран описани модел?

Покушајмо да замислимо када би балканске земље јединствену упутиле земљама језгра ЕУ листу са предлогом измена следећих ставки у уређењу ЕУ, наравно, уколико желе наставак ЕУ партнерства:

1. Укидање члана 63 и 125, Лисабонског споразума којим се забрањује контрола кретања капитала и све врсте помоћи земљама у невољи;
2. Давање предности људима у односу на новац;
3. Повећање социјалне заштите и сваке друге;
4. Заснованост ЕУ на сарадњи међу државама и солидарности међу народима;
5. Принципи територијалне целовитости земаља чланица око чега не сме бити преговора;
6. Смањење војних ангажовања у наводним мировним операцијама и изалаз из НАТО.

Наравно, биле би одбијене, и тада би, да би се заштитиле, морале да донесу следеће мере:

1. Концетрисање ресурса и расподела јавних инвестиција у национализоване индустрије;
2. Контрола кретање капитала у свакој од земаља (контрола спољнотрговинске, монетарне, и фискалне политике);
3. Оснивање института за развој;
4. Супституција увозних производа, нарочито оних који долазе из земља језгра ЕУ;
5. Оснивање развојних депозитних банака које ће кредитирати развојну привреду са најнижом каматном стопом;
6. Селективна монетарна политика у функцији развојне политике путем емисије уместо досадашње заштитничке према иностраним банкама;
7. Стабилне валуте и стратегија повратка финансијског сектора у националне банке;
8. Најбрже окретање развојне политике ка свима на равноправној основи сарадње, пре свега ка истоку и земљама БРИКС.

Шта је потребно, да би се ово постигло, имајући у виду реално стање на терену?

Потребне су политичке организације, које ће рећи, да овакав капитализам треба протерати. То је могуће само на два начина, и то унутрашњом разградњом или на онајк крајњи начин. Како је неолиберални модел растурио традиционална упоришта радничке класе и отежао традиционални начин повезивања људи, технологију је, најпре интернет, могуће искористити као замену. Што више притисака и ванпарламентарне политике, системског начина размишљања, што више истине, која мора да се шири.

Извор: Нови Стандард


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Шта за свој спас морају да учине земље на рубовима ЕУ

* Обавезна поља