Највећа хрватска приватна компанија Агрокор је деценијама изгледала као лидер економије у региону. Њена пропаст је узрокована низом лоших одлука које са становишта хрватских интереса нису ни економске ни комерцијалне, већ су мотивисане политиком потискивања руског инвеститора.

А река сам ти ја,
у велику се ризичност упушћаш
мој господару Шалома!

Матан Потрк
(Просјаци и синови)

Агрокор је настао улагањем капитала социјалистичког „Агрокомбината[1]“ у „свете тајне Матанове“ које су давно описали Иван Раос и Антун Врдољак[2]. Постигли су оно што нико није сањао у Хрватској, где се све више угледају на Остапа Бендера[3]. Ипак није Агрокор цвећарница која је тек тако постала гигант, нити су имотски мангупи у стању да преваре Дојчебанку и Сбербанку под будним оком америчких банкара. Трагови посла којим је фирма вредна 1.3 милијарде евра од Сбербанке приграбила 1.7 милијарди воде до Холандске Адриа Груп Холдинг БВ.

Агрокор, економски аспект проблема

Стицањем независности Хрватска је развијала политику балансирања између источних и западних сила. Велике заслуге за развој овакве политике припадају првом хрватском амбасадору у Русији Божу Ковачевићу, а потом Стјепану Месићу и Иви Санадеру. Руски амбасадор је објавио да је у Хрватску Русија уложила пола милијарде евра. Руски улагачи су раније искључени из пројекта нафтовода Балтик – Црно море – Јадран и из фирми  МОЛ и ИНА. Ипак, ово није сметало да руска дипломатија најави повећање руских инвестиција у Хрватску на милијарду евра, повећање робне размене на три милијарде евра, снабдевање Хрватске и алуминијумом и угљем а не само нафтом и гасом[4]

Ивица Тодорић је искористио неолиберални привредни систем да пословање једне мале цвећарнице претвори у најмоћнију трговинску фирму на простору бивше Југославије – Агрокор, другу по величини хрватску фирму после ИНА. Сбербанка је почела сарадњу с Агрокором још 2016. г. када је постало јасно да Агрокор више није стратешки партнер Дојчебанке. На Међународном економском форуму у Санкт Петербургу јуна 2016. г.  Сбербанка је са Агрокором потписала први Меморандум о разумевању[5] којим су постали стратешки партнери и објавили синдицирани дугорочни зајам од 600 милиона евра[6]. Руско кредитирање Агрокора се наставило. До почетка 2017. г. се сазнало да је укупни дуг Агрокора 2.4 милијарде евра, а да је од тога 1.3 милијарде дуг Сбербанци. Сбербанка је брже-боље отказала уговор с Агрокором о синдицираном зајму, јер се испоставило да Агрокор руским новцем у ствари рефинансира отплату ранијих кредита. Мудис и Стандард енд Пур су хитро драматично оборили рејтинг и изгледе Агрокора[7]. Већ фебруара је било јасно да постоји несагласност коме припада првенство наплате потраживања: Ранијем кредитору (Дојче банка) или каснијем (Сбербанка). Ствар је компликована кредитирањем преко мањих банака (швајцарска УБС, руска ВТБ банка и друге)[8], књиговодством и хрватским прописима којима је кредитирање компликовано регулисано (комерцијално, развојно, итд). Сбербанка је ипак била спремна да настави кредитирање Агрокора ако јој се призна првенство наплате потраживања[9].

Без обзира на првенство наплате, постало је јасно да менично-имовинско обезбеђење потраживања Сбербанке мало вреди. Да ствар има везе са геополитичким положајем Хрватске сугерисао је Божо Ковачевић оцењујући да Хрватска већ десет година ради на погоршању односа с Русијом[10]. Испоставило се да је агресивна пословна политика Агрокора увалила Сбербанку у давање ненаплативих кредита у висини од чак 1.7 милијарди  евра[11]. Јавност је у међувремену сазнала да је крајњи власник Агрокора у ствари Тодорићева Адриа Груп Холдинг БВ из Холандије (95.52% деоница), а да је основни капитал Агрокора вредан тек 1.17 милијарди евра[12]. Менаџмент Агрокора је с почетка кривио Немачку државу која је намачком Лидлу давала повољније кредите, па Агрокор није могао конкурентно пословати на тржишту[13]. Заборавили су да је Агрокор 2014. г. купио словеначки Меркатор[14] како га се не би домогли српски тајкуни[15]. Та куповина била је политички мотивисана, како би се хрватски економски утицај ширио у региону. Међутим, тај некомерцијални трошак је иницијално увалио Агрокор у спиралу задуживања[16].

Истина је да се сви слажу како је ситуација у Агрокору сасвим налик афери Агрокомерц[17]. Проблеми су бројни и њихова цена је потпуно неизвесна. Ради се о сукобљеним интересима поверилаца, од банака до снабдевача, старим  дуговима по основу хеџ послова који ће се у Агрокоровим билансима непредвидиво јављати оптерећујући их огромним расходима. Пошто је сада јасно да је Агрокор политички инструмент Хрватске, она је преузела руковођење овом фирмом доносећи Lex Agrocor[18].

Од почетка кризе у Агрокору, све се одвијало мимо комерцијалне логике. Након договора о Меркатору са страним банкама у Бечу[19] Тодорић је потписао тајанствени стендстил аранжман са великим банкама повериоцима[20], па је Хрватска преузела управу над фирмом[21]. Постигнут је договор о кредитирању Агрокора с домаћим малим банкама[22]. Све се одвијало упркос Бечком договору, па је најављеном спасиоцу Агрокора Антониу Алварезу остало само да се повуче[23]. Хрватска  је на челу Агрокора поставила Анта Рамљака који је унапаред представљен као некакав руски „уништитељ“ хрватске привреде[24]. Оптерећен том хипотеком, Рамљак је руским инвеститорима залупио врата када су Агрокору били најпотребнији[25]. Неопходних 160 милиона руских евра кредита од Сбербанке је заменио са 80-так милиона евра хрватских банака[26]. Тог тренутка је фирма Антонија Алвареза упутила Рамљакову управу на сарадњу са другим консултантским кућама[27]. Наиме, са кредитом до 160 милиона евра процењивало се да ће Агрокор саставити тек 10 месеци функционисања, а домаћи кредити ни половину тог периода. Од почетка се тај новац троши на хрватске велике добављаче, док словеначки и босански уопште нису међу приоритетима[28], као ни мали хрватски добављачи[29].

Огроман је проблем којег ће тек имати снабдевачи Агрокора, јер ће питање „бити или не бити“ од сада Агрокоровом Конзуму постављати једном седмично. Већ смо видели како драстично може бити постављено то питање[30], а врхунац доспећа кредитних обавеза Агрокора прогнозира се тек за јун 2018. године. Сазнало се и за привредна друштва која су годинама живела од препродаје Агрокорових меница без покрића[31]. Мудис је објавио да ће Агрокор до краја ове године ипак ликвидно пословати[32], а Јамница ће по свему судећи припасти Кока-коли[33].

Да амерички капитал озбиљно улази у посао отимања имовине Агрокора најбоље сведочи чињеница да је у веће поверилаца ове фирме ушао фонд Кнајтед капитал менаџмент[34]. Тиме је прилично јасно зашто је руски амбасадор у Хрватској претходно објавио да Агрокор више неће добијати руске кредите[35]. Хрватска држава ће са своје стране социјализовати све Агрокорове дугове[36], баш као што је био обичај пред пропаст СФРЈ. Међутим, европска Хрватска плаћа само дугове најбогатијих, док су сиромашни грађани изложени најнемилосрднијим извршитељима у региону[37].

Српски одсек Агрокора

У светлу председничких избора у Србији, хрватска јавност је добро запазила једну српску вест[38]. Тема мартовског разговора Вучића са Путином у Москву нису били само МИГ-ови, БУК-ови, тенкови, авиони камиони… већ и Агрокор[39]. Русија са Србијом има довољно озбиљних заједничких имовинских интереса да их не квари због ма чијег личног анимозитета према Вучићу.

Испоставило се да већи део фирми Агрокора у Србији није на непосредном удару поверилаца, па је за сада изгледа довољно да Србија легално ограничи одлив Агрокоровог капитала из Србије и ограничи установљење јемстава ради покривања губитака фирми у Хрватској. Међутим, ограничити слободу кретања капитала ван границе своје државе је највећи грех у неолибералном привредном систему. Фирме Агрокора у Србији, за разлику од хрватских, ипак нису у стендстил аранжману[40]. Конференцију за штампу поводом стања Агрокора у Србији Вучић је стилизовао тајанственошћу[41].

У Србији можда настане прилика да се повећа снабдевање Агрокорове мреже од стране домаћих снабдевача. И снабдевачима који извозе из Хрватске ће српски Агрокор бити много поузданији платиша. Уз то, питање имовинске накнаде руског повериоца на територији Србије може бити ван домашаја Lex Agrocor, а имовина Агрокора у Србији је велика[42]: Фриком (Београд), Нова слога (Трстеник), Идеа, Дијамант (Зерњанин), Кикиндски млин, тржни ланци Идеа, Рода, Меркатор С.

О судбини Агрокоровог Меркатора[43] Словенија и Србија почињу да се договарају без посредовања Хрватске[44], баш као што се Хрватска без Словеније и Србије договарала о укључењу Балкана у „Интермаријум“. Словенија је већ донела Lex Mercator[45].

Прави проблеми Агрокора су политички

С економског гледишта, хрватска привреда се показала као крајње несигурно инвестиционо подручје, и то у области пољопривреде и трговине храном, иако је тамо принос добити мали али отпоран  на ударе економске кризе која је у региону била, остала и биће хронична. Хрватска је Агрокору изборила пола године времена да уведе политички подобан капитал Запада, расположен да својим кедитима пуни Агрокорове бунаре без дна. Међутим, за сада се појавио само један амерички фонд  којег у Хрватској већ називају „стрвинарским“. 

Низ економски сасвим нерационалних потеза Агрокора, који су политички изнуђени или подржани од стране хрватске државе, указују да суштински проблем Агрокора лежи ван економских разлога.   

Проблем Агрокора узрокован је политички, ради потискивања руског капитала ван  Хрватске. Агрокор је потрошен као клопка за руске финансијске инвестиције. У региону је упропашћењем Агрокора створен амбијент користан само Дојчебанци,  немачком гиганту Лидл и другим сличним играчима. Постоји разлог због којег Хрватска предузима акције на штету сопствених финансијских и економских интереса а у корист економских и финансијских интереса Немачке. Ради се о „вишем интересу“ хрватске националне мегаломаније. То је учешће у русофобном политичко-безбедносном пројекту Запада који се развија у оквирима НАТО-стратегије. Ради се о „Интермаријуму“. Међутим, Немачки интереси у „интермаријуму“ се радије називају „Дунавским стратегијама“ и врло се разликују од жеља нација централне и источне Европе.

Русофобија као део хрватске политике око Агрокора”

Постоји теза да је Хрватска упропастила Агрокор да би од себе одбила руске финансијске инвестицијe. Разлог овоме је геополитички: ојачање простора НАТО-a између Балтичког и Јадранског мора – „Интермаријума“. Чим је европска окомица упрта у јадранску упорницу, Хрватском је завладала инвестициона несташица.

Русофобна хрватска политика поводом Агрокора је доживела врхунац одмах по америчком бомбардовању Сирије 7. априла 2014. г.

Изгон руског инвеститора из Хрватске по цену упропашћења Агрокора је било истовремено с реализацијом великог хрватског задатка у НАТО-у. Истог дана (12. априла 2017. г) када је принудни управник Агрокора коначно прекинуо инвестиционе аранжмане те фирме са Сбербанком[46], хрватски министар вањских и еуропских послова Давор Иво Штир је на састанку Вишеградске групе у Варшави објавио да Хрватска игра важну улогу у реализацији „Интермаријума“. Изразио је намеру да у „Интермаријум“ увуче Белорусију, Молдавију, Украјину, Грузију и Азербејџан преко Источног партнерства ЕУ: „Главна тема је била како боље и прометно и инфраструктурно повезати Источно партнерство и цијели дио средње и источне Еуропе. У том контексту, Хрватска и као једна од иницијатора „Иницијативе Трију мора“ има итекако важну улогу у повезивању Балтика, Црног мора и Јадрана“, казао је Штир новинарима“[47].

Улога Давора Ива Штира указује да је садашња хрватска политика у континуитету с веома мрачним политичким узорима. Наиме, Давор Иво Штир је унук Ивана Штира, усташког пуковника који је био помоћник Вјекослава Макса Лубурића, творца „Црне легије“ и заповедника система концлогора у НДХ којим је створено такво достигнуће злочина против човечности какво свет никад није видео ни пре ни касније: концентрациони логори за децу[48]. Пуковник Иван Штир је према југословенским подацима током своје усташке каријере био и заповедник усташке црноморске флоте. Између осталог је и то био разлог због којег је Југославија након Другог светског рата тражила његово изручење[49]. Сада Штиров унук објашњава како слање хрватских трупа на Балтик „није уперено против Русије[50]“. 

„Интермариум“ од замисли до НАТО – пројекта

„Интермаријум“ је геополитички пројекат којег су у основи замислили Адам Јиржи Чарторијски и Мариан Камил Дзиевановски, па је те њихове замисли развио Јозеф Клеменс Пилсудски после Пољско-совјетског рата 1920. године. Идеја стварања федерације „Międzymorze” у централној и источној Европи жива је и обухвата југословенске земље. Ова идеја је у Србији боље позната под латинским називом „Intermarium“.

Са историјском идејом „Интермариума“ су повезивани неки процеси на истоку Европе који су се одвијали већ након Другог светског рата. Према Фердинанду Микчеу, већ након Другог светског рата радило се на идеји развоја федералног повезивања централне Европе око чега  су се слагале Британија, Француска и Ватикан, а САД су овај пројект називале „Дунавском федерацијом[51]“. У Лондону су основани Danubian Club и The Central European Federal Club још 1943. г. као представници пољског интереса[52], упркос чињеници да је Стаљин још приликом конференције у Техерану ставио вето супротстављајући се Черчиловој идеји стварања „Дунавске федерације“, чији би основ био савез Баварске и Аустрије. О „Дунавској федерацији“ као давној појави сведочио је знатно раније научни рад Владислава Марјановића[53], на којег је обазриво подсетио Милорад Екмечић додајући[54]: „Стаљин (се) противио стварању Балканске федерације јер је она требало да обухвати Југославију, Бугарску, Грчку, Албанију, Мађарску, Чехословачку, Румунију, па чак и Пољску“.  

Питање Интермаријума, планова и процеса интеграције простора средње и источне Европе у овим оквирима је 2007. г. сјајно обрадио амерички историчар Џонатан Луи[55]. У географски оквир „Интермаријума“ данас треба сагледати и савремену „Дунавску стратегију[56]“ коју од 2008. године политички развијају немачки политичари преко владе Баварске и Баден-Витенберга и комесаријата за регионалну политику Европске комисије. Данашњи развојни план „Дунавске стратегије“ се развија као макрорегион унутар ЕУ (Die Strategie der Europäischen Union für den Donauraum), али су спровођење стратегије иницирали управо немачки политичари: Гинтер Етингер и Данута Хибнер.

На обнову идеје „Интермаријума“ у сврху НАТО – дипломатије отворено указује настанак и развој „Вишеградске групе[57] коју чине Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска. Основана је 1991. године, убрзо након распуштања Варшавског пакта. Формално је носилац иницијативе био Вацлав Хавел (тадашњи председник Р. Чехословачке), а историјски узор је приписан сусрету феудалних господара историјских краљевина Угарске, Бохемије и Пољске 1339. године у угарском граду Вишеграду.

Проглашени циљ је био удруживање ради унапређења заједничких економских интереса, слободне трговине и сарадње на енергетском нивоу. У оквиру NATO, 2011. г. је уговорено формирање посебне борбене групе, а марта 2014. је формирана здружена борбена група Алијансе под називом Visegrád Battlegroup (V4 EU Battlegroup) у сврху „одговора на руску војну интервенцију у Украјини“. Неких 2.500 пољских, чешких, словачких и мађарских војника требало би да се супротставе „руским агресивним акцијама против Украјине“, а планирано је да се до краја лета 2019. године формира и друга борбена група Алијансе. Планирано је да обе борбене групе у складу с NATO – доктрином постану  Rapid Reaction Forces[58]. Групе треба да буду аутономне у оквиру НАТО-а, али ће то бити аутономија под пољском командом, пошто је од свих наведених земаља Пољска најпотчињенија хегемонији НАТО-а[59].

Пољски председник Андреј Дуда је 2015. године у свом експозеу јавно говорио да „Вишеградска група“ треба да се развија у правцу стварања регионалне алијансе централне и источне Европе, што је директно настављање историјске идеје „Интермаријума“[60]. У том циљу је, на основу пољско – украјинског војног договора из 2007. г. и литванског приступања уговором у Варшави 2014, у пољском граду Лублину формирана 2015. Здружена пољско – литванско – украјинскo координациона војна група (Litpolukrbrig) нивоа бригаде. 

Хрватска као угаони камен НАТО – „Интермаријума“ на Балкану

На иницијативу Колинде Грабар Китаровић (тада у својству хрватског НАТО – дипломате) је од 2015. г. развијана иницијатива Јадран – Балтик – Црно море. У склопу те иницијативе се планира приступање Хрватске „Вишеградској групи“[61]. Ради се на отварању могућности приступа нових чланица поред Хрватске (Прибалтичке државе, Бугарска и Румунија). Наравно, све се обављало под патронатом Атлантског савета (Atlantic Council) уз присуство челних људи те организације: Фредерика Кемпеа и Дејмона Вилсона[62]. Мирослав Туђман је изнео бајковите замисли о иницијативи као плодоносној замисли која ће привући 50 милијарди евра инвестиција[63]. У Хрватској се наведене интеграције сасвим поистовећују са идејом „Интермаријума“, па Вишеградску групу у Хрватској зову „Међуморјем[64]“. Евроатлантски интегрисаној Хрватској је Атлантски савет улио наде да ће велики нафтно-гасни терминал на Крку (LNG Croatia) прорадити „без руског мијешања“ и „Газпромовог монопола“[65].

Јавили су се већ ставови који повезују пројекте блиске идеји „Интермаријума“ са кинеском стратегијом „Појас и пут“. Аргумент за то је сарадња Кине и ЕУ у складу са Trans-European Transport Network као надграња система „Појас и пут“ ради „слабљења Русије“[66]. Међутим, стратешки Балтичко-јадрански коридори ЕУ (TETN) путпуно заобилазе Хрватску, али и Мађарску. Сав излаз стратешких коридора на Јадран који занима ЕУ налази се између Равене и Копра. Никакав сретешки коридор по плановима ЕУ није предвиђен ни на правцу Солун – Београд, а коридор Оријент – источни Медитеран (Orient / East – Med) повезаће луке на северу Немачке са Грчком и Турском преко Бугарске и Румуније, пажљиво заобилазећи и Србију.

Агрокор као залог хрватске будућности у „Интермаријуму“

Случај „Агрокор“ био је безбедносно – економско – политички „стрес тест“ уживо који је показао лојалност савремене Хрватске НАТО – политици упркос њеним сопственим економским интересима. Показао је да је Хрватска спремна да гурне у пропаст сопствену привреду ради користи евроатлантских господара. 

Данашња Хрватска је ради русофобног НАТО – авантуризма на истоку Европе потпуно напустила балансирану политику између Истока и Запада, коју је током XX века спретно водила. У XXI веку је Хрватска поверовала да је постала битан чинилац Западног поретка. Преценила је свој значај за ЕУ и НАТО и запоставила извесност будућег развоја међународних односа ка мултиполарном поретку. На балансирану политику између Истока и Запада данас хрватску јавност подсећају малобројне личности које се све ређе оглашавају у хрватској јавности: бивши амбасадор РХ у Русији Божо Ковачевић, Давор Штерн, Дејан Јовић

Последице хрватског спровођења геополитичког пројекта НАТО продрле су у сферу економије региона. Након протеривања Сбербанке из Агрокора, хрватска улога у „Интермаријуму“ се прелива у област безбедности. Хрватска политика према Агрокору стога показује да се Хрватска вратила на „беспуће повјесне збиљности“. У сваком случају, овим путем је у НАТО трупе на Балтику (enhanced Forward Presence)[67] Хрватска већ послала своју прву сатнију[68] и ставила је под немачку војну команду. 

_________________________

Упутнице:

[1] Ландека, Нада – Династија Тодорић, Хрватска академска заједница домовине и дијаспоре, 1. 4. 2014. г.

[2] Раос, Иван – Просјаци и синови, Матица хрватска, ТГЗ Хрватске, Загреб, 1971. г. Према Раосовом роману је РТ Загреб 1984. године премијерно емитовала истоимену ТВ серију у режии Антуна Врдољака.

[3] Јерговић, Миљенко – Остап Бендер: Његов дух живи у сваком другом хрватском подузетнику, у грађанима који живе на туђи дуг, у банкарима који су нудили кредите у швицарцима, Јутарњи лист, 3. 11. 2016. г.

[4] Хина – Креће руска инвестицијска офензива у РХ? Амбасадор најавио „годину пробоја“ , открио у што све желе улагати, Јутарњи лист, 9. 2. 2016. г.

[5] Сбербанк и Агрокор потписали Меморандум о разумевању, Про објаве, 26. 6. 2016. г.

[6] Агрокор и Сбербанк објавали синдицирани дугорочни зајам од 600 милијуна евра, Агрокор, 10. 4. 2014. г.

[7] Хина – Сбербанк о Агрокору, Сибиз, 15. 3. 2017. г.

[8] Бабић, Н – Агрокор, Сбербанка и зашто Москва посрнулом диву неће отписати дуг, Логично, 18. 3. 2017. г.

[9] Сбербанк увјетује даљње финанцирање Агрокора, Сибиз, 12. 4. 2017. г.

[10] Понош, Тихомир – Божо Kовачевић: Хрватска је десет година радила на погоршању односа с Русијом, а данас је овисна о њој, Нови лист, 29. 3. 2017. г.

[11] Дојче веле – Јовић: Причу око Агрокора гледати у контексту лоших хрватско-руских односа, Сибиз, 6. 4. 2017. г.

[12] Незировић, Вања – Како је функционирала мрежа преко које је Тодорић контролирао Агрокор, 18. 4. 2017. г.

[13] Шагољ, Зоран  – Откривамо узроке кризе у Агрокору: Нијемци Лидлу давали кредите с 1 посто камате, а Тодорић се код истих банака морао задуживати и по 20 посто! Слободна Далмација, 31. 3. 2014. г.

[14] Танјуг – Агрокор купио Меркатор за 544 милиона евра, Вечерње новости, 27. 7. 2014. г.

[15] Кривокапић, Бранилав  -Мишковићи Беко купују „Меркатор“, Блиц, 1. 4. 2006. г; Мишковић купује Меркатор! Прес, 6. 11. 2008. г.

[16] Степановић, Биљана – Дужничка спирала и последице, Време бр. 1368, 23. 3. 2017. г.

[17] Канакараш Тркља, Мира – Агроко(р)мерц наших дана, Спутњик, 5. 4. 2017. г.

[18] Детаљи о Лекс Агрокору које Влада није објаснила јавности, 24 часа, 8. 4. 2017. г.

[19] Агрокор и банке договорили се о Меркатору,Сибиз, 27. 1. 1017. г.

[20] Банке тврде: Тодорић потписао стандстилл аранжман, Сибиз, 2. 4. 2017. г.

[21] Lex Agrocor: Пет кључних точака, Сибиз, 7. 4. 2017. г.

[22] Фишер, Иван – Пао договор с банкама: Агрокору инјекција од 150 милијуна еура! Јутарњи лист, 10. 4. 2017. г.

[23] Антонио Алварез пре недељу дана дошао да спасе Агрокор, а сада одлази, Нова економија, 11. 4. 2017. г.

[24] Срамотна епизода Анте Рамљака у ТЛМ-у, Сисбиз, 11. 4. 2017. г.

[25] Рамљак одбио Русе: Новац за плаћања Агрокору осигуравају хрватске банке, Индекс, 12. 4. 2017. г.

[26] Рамљак: Кредит од 80милијуна еура уз каматну стопу од 4.97%, Сибиз, 13. 4. 2017. г.

[27] Алварез дефинитивно одбио Рамљака, Сибиз, 14. 4. 2017. г.

[28] Малус, Синиша – Агрокор словенским добављачима дужан преко 50 милијуна еура, Сибиз, 19. 4. 2017. г.

[29] Толушић: Агрокоровим малим добављачима намирен добар дио дуга, Сибиз, 18. 4. 2017. г; Зукић о састанку бх. добављача Агрокора: Ситуација је врло тешка, Сибиз, 17. 4. 2017. г.

[30] До договора банкара и добављача у Конзум стиже само свјежи крух, 7. 4. 2017. г.

[31] Ефект Агрокора: Факторинг друштва лани имала промет од чак 19,2 милијарде куна, Сибиз, 10. 4. 2017.

[32] В. Б, ХИНА – „Агрокор има довољну ликвидност за отплату свих дугова у 2017.“, Тпортал.хр, 15. 2. 2017. г.

[33] Сучец, Никола – Је ли Ивица Тодорић спреман жртвовати Јамницу? Тпортал.хр, 16. 2. 2017. г.

[34] Гргас, Гордана – Амерички стрвинарски фонд ушао у вјеровничко вијеће Агрокора, Јутарњи лист, 21. 4. 2017. г.

[35] Руски велепосланик: Русија више не планира помагати Агрокору, Н1, 10. 2. 2017. г.

[36] Црни сценариј: Држава би на спашавање Агрокора могла потрошити двије милијарде куна, Јутарњи лист,19. 4. 2017. г, (доступно на Сибиз).

[37] Дужничко ропство, Дневник.хр, 19. 6. 2016. г.

[38] „Још једна тема с Путином – Агрокор“, Б92, 25. 3. 2017. г.

[39] Вучић пред сусрет с Путином: Сбербанк преузима 52% удјела у Агрокору, Сибиз, 26. 3. 2017. г.

[40] Телесковић, Аница – Вучић: Нећемо потонути с Агрокором, Политика, 8. 4. 2017. гБанке тврде: Тодорић потписао стандстил аранжман, Сибиз, 2. 4. 2017. г.

[41] Вучић: Не можемо и нећемо сви да потонемо са Агрокором, Јутјуб, 8. 4. 2017. г.

[42] Скулић, Миодраг – Од „Агрокора“ хлеб са седам кора, Таблоид, бр. 80 (386), 6. 4. 2017. г.

[43] Руски диктат: Агрокор купио 10,1 посто дионица Меркатора од Агрокор Инвестментса, Сибиз, 17. 3. 2017. г.

[44] Вучић и Церар о заштити права запослених и пословању „Меркатора“, РТС, 11. 4. 2017. г.

[45] Словенска влада донијела „Lex Mercator“, ХРТ, 13. 4. 2017. г.

 

[46] Рамљак одбио Русе: Новац за плаћања Агрокору осигуравају хрватске банке, Индекс, 12. 4. 2017. г.

[47] Штир у Варшави: Хрватска има важну улогу у повезивању Балтика, Црног мора и Јадрана, Индекс, 12. 4. 2017. г.

[48] Хрватска је једина држава у свету чија историја познаје установу концентрационих логора за децу (у доба НДХ): Логор Јасеновац (МлакаБрочица, Уштица и Јабланац  /последња два најпре концлогори за Цигане/ где је страдало преко 19 хиљада деце), Лобор (за српске и јеврејске жене и децу, где су логораши изложени сексуалном иживљавању, глади и епидемијама), Стара Градишка, Сисак (највећи од свих дечјих логора НДХ) и Јастребарско (за српску децу са Козаре која су изложана глади, заразама и батинању, а преваспитавале су их часне сестре. У склопу тог логора постојао је посеба одсек Горња Ријека код Крижеваца  у којег су смештена српска деца одевена у усташке униформе и такође изложена заразама).  У свим тим логорима је убијено или умрло преко 70 хиљада деце, претежно српске. У Ливну је постојао концентрациони логор за јеврејску децу над којом су усташе вршиле медицинске експерименте. Жене и деца су  након изгладњивања и иживљавања убијана и у Метајни у склопу Усташког логора за Србе и Јевреје на Пагу који је функционисао 1941. г. и сматран усташком „кољачком школом“.

[49] Пуковник НДХ Иван Штир, дјед хрватског министра: „Партизани су гори од људождера“, Макспортал, 12. 2. 2017. г.

[50] Штир: Хрватски војници нису уперени против Русије, Н1, 21. 4. 2017. г.

[51] Mikche, Ferdinand Otto – Danubian Federation: A Study of Past Mistakes and Future Possibilities in a Vital Region of Europe, 1953.

[52] Levy, Johnatan – The Intermarium: Wilson, Madison, & Esast Central European Federalism, Disertation.som, Boca Raton, Florida, USA, 2007, pg. 209-212.

[53] Marjanovic, Vladislav – Die Mitteleuropa idee und Politik Österreich 1945-1995, Frankfurt a/M, 1998.

[54] Екмечић, Милорад – Дуго кретање између клања и орања, стр. 518-520, Евро Ђунти, Београд, 2010. г.

[55] Levy, Johnatan – The Intermarium: Wilson, Madison, & Esast Central European Federalism, Disertation.som, Boca Raton, Florida, USA, 2007.

[56] EU Strategy for the Danube Region, Regiona Policy, EC.

[57] Korybko, Andrew – The Bipolarity of EU Geopolitics and the US Sponsored Reincarnation of Poland’s “Intermarium Vision”, Global Research, 2. 11. 2015; Urbanitskaya, T / Honcharov, T – Intermarium Alliane – Will the Idea Become Reality, Unian IA, 12. 8. 2017.

[58] Bratislava Declaration of the Visegrad Group Heads of Government on the Deepening V4 Defence Cooperation“. Visegradgroup.eu. Visegrád Group, 9 12.  2015.

[59] Arnold, Jafe – The „Polith Question“ at the Crossroads, Katehon, 6. 1. 2016.

[60] Duda’s mission: recover Pilsudski’s Intermarium and Giedroyc’s commitment to Ukraine, Geostrategy, 24. 5. 2015.

[61] Мандарић, Петар – 25 година Вишеградске групе без Хрватске, Нови погледи, 15. 2. 2016. г.

[62] Вишеградска скупина, Јадран – Балтик – Црно море, недатирано; Иницијатива „Јадран – Балтик – Црно море“ добила снажну потпору укључених држава, Вечерњи лист, 30. 9. 2015. г.

[63] Туђман, разговор, Јадран – Балтик.де, 2015. г.

[64] Дијановић, Давор – Које је природно хрватско (гео)политичко и културолошко окружење, ХКВ, 11. 9. 2015. г.

[65] Банац, Иво – Пољска и Хрватска од мора до мора, Јутарњи лист, 8. 7. 2016. г.

[66] Scimia, Emanuele – China, Russia and the EU-s intermarium bloc, EU Observer, 14. 3. 2016.

[67] Хрватски војници иду у Литву, управо је објавио главни тајник НАТО савеза, Телеграм.хр, 26. 10. 2016. г.

[68] Хрватска шаље војнике у Пољску и Литву, РСЕ, 18. 4. 2017. г.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Слом Агрокора и русофобна хрватска политика

* Обавезна поља