Najveća hrvatska privatna kompanija Agrokor je decenijama izgledala kao lider ekonomije u regionu. Njena propast je uzrokovana nizom loših odluka koje sa stanovišta hrvatskih interesa nisu ni ekonomske ni komercijalne, već su motivisane politikom potiskivanja ruskog investitora.

A reka sam ti ja,
u veliku se rizičnost upušćaš
moj gospodaru Šaloma!

Matan Potrk
(Prosjaci i sinovi)

Agrokor je nastao ulaganjem kapitala socijalističkog „Agrokombinata[1]“ u „svete tajne Matanove“ koje su davno opisali Ivan Raos i Antun Vrdoljak[2]. Postigli su ono što niko nije sanjao u Hrvatskoj, gde se sve više ugledaju na Ostapa Bendera[3]. Ipak nije Agrokor cvećarnica koja je tek tako postala gigant, niti su imotski mangupi u stanju da prevare Dojčebanku i Sberbanku pod budnim okom američkih bankara. Tragovi posla kojim je firma vredna 1.3 milijarde evra od Sberbanke prigrabila 1.7 milijardi vode do Holandske Adria Grup Holding BV.

Agrokor, ekonomski aspekt problema

Sticanjem nezavisnosti Hrvatska je razvijala politiku balansiranja između istočnih i zapadnih sila. Velike zasluge za razvoj ovakve politike pripadaju prvom hrvatskom ambasadoru u Rusiji Božu Kovačeviću, a potom Stjepanu Mesiću i Ivi Sanaderu. Ruski ambasador je objavio da je u Hrvatsku Rusija uložila pola milijarde evra. Ruski ulagači su ranije isključeni iz projekta naftovoda Baltik – Crno more – Jadran i iz firmi  MOL i INA. Ipak, ovo nije smetalo da ruska diplomatija najavi povećanje ruskih investicija u Hrvatsku na milijardu evra, povećanje robne razmene na tri milijarde evra, snabdevanje Hrvatske i aluminijumom i ugljem a ne samo naftom i gasom[4]

Ivica Todorić je iskoristio neoliberalni privredni sistem da poslovanje jedne male cvećarnice pretvori u najmoćniju trgovinsku firmu na prostoru bivše Jugoslavije – Agrokor, drugu po veličini hrvatsku firmu posle INA. Sberbanka je počela saradnju s Agrokorom još 2016. g. kada je postalo jasno da Agrokor više nije strateški partner Dojčebanke. Na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu juna 2016. g.  Sberbanka je sa Agrokorom potpisala prvi Memorandum o razumevanju[5] kojim su postali strateški partneri i objavili sindicirani dugoročni zajam od 600 miliona evra[6]. Rusko kreditiranje Agrokora se nastavilo. Do početka 2017. g. se saznalo da je ukupni dug Agrokora 2.4 milijarde evra, a da je od toga 1.3 milijarde dug Sberbanci. Sberbanka je brže-bolje otkazala ugovor s Agrokorom o sindiciranom zajmu, jer se ispostavilo da Agrokor ruskim novcem u stvari refinansira otplatu ranijih kredita. Mudis i Standard end Pur su hitro dramatično oborili rejting i izglede Agrokora[7]. Već februara je bilo jasno da postoji nesaglasnost kome pripada prvenstvo naplate potraživanja: Ranijem kreditoru (Dojče banka) ili kasnijem (Sberbanka). Stvar je komplikovana kreditiranjem preko manjih banaka (švajcarska UBS, ruska VTB banka i druge)[8], knjigovodstvom i hrvatskim propisima kojima je kreditiranje komplikovano regulisano (komercijalno, razvojno, itd). Sberbanka je ipak bila spremna da nastavi kreditiranje Agrokora ako joj se prizna prvenstvo naplate potraživanja[9].

Bez obzira na prvenstvo naplate, postalo je jasno da menično-imovinsko obezbeđenje potraživanja Sberbanke malo vredi. Da stvar ima veze sa geopolitičkim položajem Hrvatske sugerisao je Božo Kovačević ocenjujući da Hrvatska već deset godina radi na pogoršanju odnosa s Rusijom[10]. Ispostavilo se da je agresivna poslovna politika Agrokora uvalila Sberbanku u davanje nenaplativih kredita u visini od čak 1.7 milijardi  evra[11]. Javnost je u međuvremenu saznala da je krajnji vlasnik Agrokora u stvari Todorićeva Adria Grup Holding BV iz Holandije (95.52% deonica), a da je osnovni kapital Agrokora vredan tek 1.17 milijardi evra[12]. Menadžment Agrokora je s početka krivio Nemačku državu koja je namačkom Lidlu davala povoljnije kredite, pa Agrokor nije mogao konkurentno poslovati na tržištu[13]. Zaboravili su da je Agrokor 2014. g. kupio slovenački Merkator[14] kako ga se ne bi domogli srpski tajkuni[15]. Ta kupovina bila je politički motivisana, kako bi se hrvatski ekonomski uticaj širio u regionu. Međutim, taj nekomercijalni trošak je inicijalno uvalio Agrokor u spiralu zaduživanja[16].

Istina je da se svi slažu kako je situacija u Agrokoru sasvim nalik aferi Agrokomerc[17]. Problemi su brojni i njihova cena je potpuno neizvesna. Radi se o sukobljenim interesima poverilaca, od banaka do snabdevača, starim  dugovima po osnovu hedž poslova koji će se u Agrokorovim bilansima nepredvidivo javljati opterećujući ih ogromnim rashodima. Pošto je sada jasno da je Agrokor politički instrument Hrvatske, ona je preuzela rukovođenje ovom firmom donoseći Lex Agrocor[18].

Od početka krize u Agrokoru, sve se odvijalo mimo komercijalne logike. Nakon dogovora o Merkatoru sa stranim bankama u Beču[19] Todorić je potpisao tajanstveni stendstil aranžman sa velikim bankama poveriocima[20], pa je Hrvatska preuzela upravu nad firmom[21]. Postignut je dogovor o kreditiranju Agrokora s domaćim malim bankama[22]. Sve se odvijalo uprkos Bečkom dogovoru, pa je najavljenom spasiocu Agrokora Antoniu Alvarezu ostalo samo da se povuče[23]. Hrvatska  je na čelu Agrokora postavila Anta Ramljaka koji je unapared predstavljen kao nekakav ruski „uništitelj“ hrvatske privrede[24]. Opterećen tom hipotekom, Ramljak je ruskim investitorima zalupio vrata kada su Agrokoru bili najpotrebniji[25]. Neophodnih 160 miliona ruskih evra kredita od Sberbanke je zamenio sa 80-tak miliona evra hrvatskih banaka[26]. Tog trenutka je firma Antonija Alvareza uputila Ramljakovu upravu na saradnju sa drugim konsultantskim kućama[27]. Naime, sa kreditom do 160 miliona evra procenjivalo se da će Agrokor sastaviti tek 10 meseci funkcionisanja, a domaći krediti ni polovinu tog perioda. Od početka se taj novac troši na hrvatske velike dobavljače, dok slovenački i bosanski uopšte nisu među prioritetima[28], kao ni mali hrvatski dobavljači[29].

Ogroman je problem kojeg će tek imati snabdevači Agrokora, jer će pitanje „biti ili ne biti“ od sada Agrokorovom Konzumu postavljati jednom sedmično. Već smo videli kako drastično može biti postavljeno to pitanje[30], a vrhunac dospeća kreditnih obaveza Agrokora prognozira se tek za jun 2018. godine. Saznalo se i za privredna društva koja su godinama živela od preprodaje Agrokorovih menica bez pokrića[31]. Mudis je objavio da će Agrokor do kraja ove godine ipak likvidno poslovati[32], a Jamnica će po svemu sudeći pripasti Koka-koli[33].

Da američki kapital ozbiljno ulazi u posao otimanja imovine Agrokora najbolje svedoči činjenica da je u veće poverilaca ove firme ušao fond Knajted kapital menadžment[34]. Time je prilično jasno zašto je ruski ambasador u Hrvatskoj prethodno objavio da Agrokor više neće dobijati ruske kredite[35]. Hrvatska država će sa svoje strane socijalizovati sve Agrokorove dugove[36], baš kao što je bio običaj pred propast SFRJ. Međutim, evropska Hrvatska plaća samo dugove najbogatijih, dok su siromašni građani izloženi najnemilosrdnijim izvršiteljima u regionu[37].

Srpski odsek Agrokora

U svetlu predsedničkih izbora u Srbiji, hrvatska javnost je dobro zapazila jednu srpsku vest[38]. Tema martovskog razgovora Vučića sa Putinom u Moskvu nisu bili samo MIG-ovi, BUK-ovi, tenkovi, avioni kamioni… već i Agrokor[39]. Rusija sa Srbijom ima dovoljno ozbiljnih zajedničkih imovinskih interesa da ih ne kvari zbog ma čijeg ličnog animoziteta prema Vučiću.

Ispostavilo se da veći deo firmi Agrokora u Srbiji nije na neposrednom udaru poverilaca, pa je za sada izgleda dovoljno da Srbija legalno ograniči odliv Agrokorovog kapitala iz Srbije i ograniči ustanovljenje jemstava radi pokrivanja gubitaka firmi u Hrvatskoj. Međutim, ograničiti slobodu kretanja kapitala van granice svoje države je najveći greh u neoliberalnom privrednom sistemu. Firme Agrokora u Srbiji, za razliku od hrvatskih, ipak nisu u stendstil aranžmanu[40]. Konferenciju za štampu povodom stanja Agrokora u Srbiji Vučić je stilizovao tajanstvenošću[41].

U Srbiji možda nastane prilika da se poveća snabdevanje Agrokorove mreže od strane domaćih snabdevača. I snabdevačima koji izvoze iz Hrvatske će srpski Agrokor biti mnogo pouzdaniji platiša. Uz to, pitanje imovinske naknade ruskog poverioca na teritoriji Srbije može biti van domašaja Lex Agrocor, a imovina Agrokora u Srbiji je velika[42]: Frikom (Beograd), Nova sloga (Trstenik), Idea, Dijamant (Zernjanin), Kikindski mlin, tržni lanci Idea, Roda, Merkator S.

O sudbini Agrokorovog Merkatora[43] Slovenija i Srbija počinju da se dogovaraju bez posredovanja Hrvatske[44], baš kao što se Hrvatska bez Slovenije i Srbije dogovarala o uključenju Balkana u „Intermarijum“. Slovenija je već donela Lex Mercator[45].

Pravi problemi Agrokora su politički

S ekonomskog gledišta, hrvatska privreda se pokazala kao krajnje nesigurno investiciono područje, i to u oblasti poljoprivrede i trgovine hranom, iako je tamo prinos dobiti mali ali otporan  na udare ekonomske krize koja je u regionu bila, ostala i biće hronična. Hrvatska je Agrokoru izborila pola godine vremena da uvede politički podoban kapital Zapada, raspoložen da svojim keditima puni Agrokorove bunare bez dna. Međutim, za sada se pojavio samo jedan američki fond  kojeg u Hrvatskoj već nazivaju „strvinarskim“. 

Niz ekonomski sasvim neracionalnih poteza Agrokora, koji su politički iznuđeni ili podržani od strane hrvatske države, ukazuju da suštinski problem Agrokora leži van ekonomskih razloga.   

Problem Agrokora uzrokovan je politički, radi potiskivanja ruskog kapitala van  Hrvatske. Agrokor je potrošen kao klopka za ruske finansijske investicije. U regionu je upropašćenjem Agrokora stvoren ambijent koristan samo Dojčebanci,  nemačkom gigantu Lidl i drugim sličnim igračima. Postoji razlog zbog kojeg Hrvatska preduzima akcije na štetu sopstvenih finansijskih i ekonomskih interesa a u korist ekonomskih i finansijskih interesa Nemačke. Radi se o „višem interesu“ hrvatske nacionalne megalomanije. To je učešće u rusofobnom političko-bezbednosnom projektu Zapada koji se razvija u okvirima NATO-strategije. Radi se o „Intermarijumu“. Međutim, Nemački interesi u „intermarijumu“ se radije nazivaju „Dunavskim strategijama“ i vrlo se razlikuju od želja nacija centralne i istočne Evrope.

Rusofobija kao deo hrvatske politike oko Agrokora“

Postoji teza da je Hrvatska upropastila Agrokor da bi od sebe odbila ruske finansijske investicije. Razlog ovome je geopolitički: ojačanje prostora NATO-a između Baltičkog i Jadranskog mora – „Intermarijuma“. Čim je evropska okomica uprta u jadransku upornicu, Hrvatskom je zavladala investiciona nestašica.

Rusofobna hrvatska politika povodom Agrokora je doživela vrhunac odmah po američkom bombardovanju Sirije 7. aprila 2014. g.

Izgon ruskog investitora iz Hrvatske po cenu upropašćenja Agrokora je bilo istovremeno s realizacijom velikog hrvatskog zadatka u NATO-u. Istog dana (12. aprila 2017. g) kada je prinudni upravnik Agrokora konačno prekinuo investicione aranžmane te firme sa Sberbankom[46], hrvatski ministar vanjskih i europskih poslova Davor Ivo Štir je na sastanku Višegradske grupe u Varšavi objavio da Hrvatska igra važnu ulogu u realizaciji „Intermarijuma“. Izrazio je nameru da u „Intermarijum“ uvuče Belorusiju, Moldaviju, Ukrajinu, Gruziju i Azerbejdžan preko Istočnog partnerstva EU: „Glavna tema je bila kako bolje i prometno i infrastrukturno povezati Istočno partnerstvo i cijeli dio srednje i istočne Europe. U tom kontekstu, Hrvatska i kao jedna od inicijatora „Inicijative Triju mora“ ima itekako važnu ulogu u povezivanju Baltika, Crnog mora i Jadrana“, kazao je Štir novinarima“[47].

Uloga Davora Iva Štira ukazuje da je sadašnja hrvatska politika u kontinuitetu s veoma mračnim političkim uzorima. Naime, Davor Ivo Štir je unuk Ivana Štira, ustaškog pukovnika koji je bio pomoćnik Vjekoslava Maksa Luburića, tvorca „Crne legije“ i zapovednika sistema konclogora u NDH kojim je stvoreno takvo dostignuće zločina protiv čovečnosti kakvo svet nikad nije video ni pre ni kasnije: koncentracioni logori za decu[48]. Pukovnik Ivan Štir je prema jugoslovenskim podacima tokom svoje ustaške karijere bio i zapovednik ustaške crnomorske flote. Između ostalog je i to bio razlog zbog kojeg je Jugoslavija nakon Drugog svetskog rata tražila njegovo izručenje[49]. Sada Štirov unuk objašnjava kako slanje hrvatskih trupa na Baltik „nije upereno protiv Rusije[50]“. 

„Intermarium“ od zamisli do NATO – projekta

„Intermarijum“ je geopolitički projekat kojeg su u osnovi zamislili Adam Jirži Čartorijski i Marian Kamil Dzievanovski, pa je te njihove zamisli razvio Jozef Klemens Pilsudski posle Poljsko-sovjetskog rata 1920. godine. Ideja stvaranja federacije „Międzymorze” u centralnoj i istočnoj Evropi živa je i obuhvata jugoslovenske zemlje. Ova ideja je u Srbiji bolje poznata pod latinskim nazivom „Intermarium“.

Sa istorijskom idejom „Intermariuma“ su povezivani neki procesi na istoku Evrope koji su se odvijali već nakon Drugog svetskog rata. Prema Ferdinandu Mikčeu, već nakon Drugog svetskog rata radilo se na ideji razvoja federalnog povezivanja centralne Evrope oko čega  su se slagale Britanija, Francuska i Vatikan, a SAD su ovaj projekt nazivale „Dunavskom federacijom[51]“. U Londonu su osnovani Danubian Club i The Central European Federal Club još 1943. g. kao predstavnici poljskog interesa[52], uprkos činjenici da je Staljin još prilikom konferencije u Teheranu stavio veto suprotstavljajući se Čerčilovoj ideji stvaranja „Dunavske federacije“, čiji bi osnov bio savez Bavarske i Austrije. O „Dunavskoj federaciji“ kao davnoj pojavi svedočio je znatno ranije naučni rad Vladislava Marjanovića[53], na kojeg je obazrivo podsetio Milorad Ekmečić dodajući[54]: „Staljin (se) protivio stvaranju Balkanske federacije jer je ona trebalo da obuhvati Jugoslaviju, Bugarsku, Grčku, Albaniju, Mađarsku, Čehoslovačku, Rumuniju, pa čak i Poljsku“.  

Pitanje Intermarijuma, planova i procesa integracije prostora srednje i istočne Evrope u ovim okvirima je 2007. g. sjajno obradio američki istoričar Džonatan Lui[55]. U geografski okvir „Intermarijuma“ danas treba sagledati i savremenu „Dunavsku strategiju[56]“ koju od 2008. godine politički razvijaju nemački političari preko vlade Bavarske i Baden-Vitenberga i komesarijata za regionalnu politiku Evropske komisije. Današnji razvojni plan „Dunavske strategije“ se razvija kao makroregion unutar EU (Die Strategie der Europäischen Union für den Donauraum), ali su sprovođenje strategije inicirali upravo nemački političari: Ginter Etinger i Danuta Hibner.

Na obnovu ideje „Intermarijuma“ u svrhu NATO – diplomatije otvoreno ukazuje nastanak i razvoj „Višegradske grupe[57] koju čine Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska. Osnovana je 1991. godine, ubrzo nakon raspuštanja Varšavskog pakta. Formalno je nosilac inicijative bio Vaclav Havel (tadašnji predsednik R. Čehoslovačke), a istorijski uzor je pripisan susretu feudalnih gospodara istorijskih kraljevina Ugarske, Bohemije i Poljske 1339. godine u ugarskom gradu Višegradu.

Proglašeni cilj je bio udruživanje radi unapređenja zajedničkih ekonomskih interesa, slobodne trgovine i saradnje na energetskom nivou. U okviru NATO, 2011. g. je ugovoreno formiranje posebne borbene grupe, a marta 2014. je formirana združena borbena grupa Alijanse pod nazivom Visegrád Battlegroup (V4 EU Battlegroup) u svrhu „odgovora na rusku vojnu intervenciju u Ukrajini“. Nekih 2.500 poljskih, čeških, slovačkih i mađarskih vojnika trebalo bi da se suprotstave „ruskim agresivnim akcijama protiv Ukrajine“, a planirano je da se do kraja leta 2019. godine formira i druga borbena grupa Alijanse. Planirano je da obe borbene grupe u skladu s NATO – doktrinom postanu  Rapid Reaction Forces[58]. Grupe treba da budu autonomne u okviru NATO-a, ali će to biti autonomija pod poljskom komandom, pošto je od svih navedenih zemalja Poljska najpotčinjenija hegemoniji NATO-a[59].

Poljski predsednik Andrej Duda je 2015. godine u svom ekspozeu javno govorio da „Višegradska grupa“ treba da se razvija u pravcu stvaranja regionalne alijanse centralne i istočne Evrope, što je direktno nastavljanje istorijske ideje „Intermarijuma“[60]. U tom cilju je, na osnovu poljsko – ukrajinskog vojnog dogovora iz 2007. g. i litvanskog pristupanja ugovorom u Varšavi 2014, u poljskom gradu Lublinu formirana 2015. Združena poljsko – litvansko – ukrajinsko koordinaciona vojna grupa (Litpolukrbrig) nivoa brigade. 

Hrvatska kao ugaoni kamen NATO – „Intermarijuma“ na Balkanu

Na inicijativu Kolinde Grabar Kitarović (tada u svojstvu hrvatskog NATO – diplomate) je od 2015. g. razvijana inicijativa Jadran – Baltik – Crno more. U sklopu te inicijative se planira pristupanje Hrvatske „Višegradskoj grupi“[61]. Radi se na otvaranju mogućnosti pristupa novih članica pored Hrvatske (Pribaltičke države, Bugarska i Rumunija). Naravno, sve se obavljalo pod patronatom Atlantskog saveta (Atlantic Council) uz prisustvo čelnih ljudi te organizacije: Frederika Kempea i Dejmona Vilsona[62]. Miroslav Tuđman je izneo bajkovite zamisli o inicijativi kao plodonosnoj zamisli koja će privući 50 milijardi evra investicija[63]. U Hrvatskoj se navedene integracije sasvim poistovećuju sa idejom „Intermarijuma“, pa Višegradsku grupu u Hrvatskoj zovu „Međumorjem[64]“. Evroatlantski integrisanoj Hrvatskoj je Atlantski savet ulio nade da će veliki naftno-gasni terminal na Krku (LNG Croatia) proraditi „bez ruskog miješanja“ i „Gazpromovog monopola“[65].

Javili su se već stavovi koji povezuju projekte bliske ideji „Intermarijuma“ sa kineskom strategijom „Pojas i put“. Argument za to je saradnja Kine i EU u skladu sa Trans-European Transport Network kao nadgranja sistema „Pojas i put“ radi „slabljenja Rusije“[66]. Međutim, strateški Baltičko-jadranski koridori EU (TETN) putpuno zaobilaze Hrvatsku, ali i Mađarsku. Sav izlaz strateških koridora na Jadran koji zanima EU nalazi se između Ravene i Kopra. Nikakav sreteški koridor po planovima EU nije predviđen ni na pravcu Solun – Beograd, a koridor Orijent – istočni Mediteran (Orient / East – Med) povezaće luke na severu Nemačke sa Grčkom i Turskom preko Bugarske i Rumunije, pažljivo zaobilazeći i Srbiju.

Agrokor kao zalog hrvatske budućnosti u „Intermarijumu“

Slučaj „Agrokor“ bio je bezbednosno – ekonomsko – politički „stres test“ uživo koji je pokazao lojalnost savremene Hrvatske NATO – politici uprkos njenim sopstvenim ekonomskim interesima. Pokazao je da je Hrvatska spremna da gurne u propast sopstvenu privredu radi koristi evroatlantskih gospodara. 

Današnja Hrvatska je radi rusofobnog NATO – avanturizma na istoku Evrope potpuno napustila balansiranu politiku između Istoka i Zapada, koju je tokom XX veka spretno vodila. U XXI veku je Hrvatska poverovala da je postala bitan činilac Zapadnog poretka. Precenila je svoj značaj za EU i NATO i zapostavila izvesnost budućeg razvoja međunarodnih odnosa ka multipolarnom poretku. Na balansiranu politiku između Istoka i Zapada danas hrvatsku javnost podsećaju malobrojne ličnosti koje se sve ređe oglašavaju u hrvatskoj javnosti: bivši ambasador RH u Rusiji Božo Kovačević, Davor Štern, Dejan Jović

Posledice hrvatskog sprovođenja geopolitičkog projekta NATO prodrle su u sferu ekonomije regiona. Nakon proterivanja Sberbanke iz Agrokora, hrvatska uloga u „Intermarijumu“ se preliva u oblast bezbednosti. Hrvatska politika prema Agrokoru stoga pokazuje da se Hrvatska vratila na „bespuće povjesne zbiljnosti“. U svakom slučaju, ovim putem je u NATO trupe na Baltiku (enhanced Forward Presence)[67] Hrvatska već poslala svoju prvu satniju[68] i stavila je pod nemačku vojnu komandu. 

_________________________

Uputnice:

[1] Landeka, Nada – Dinastija Todorić, Hrvatska akademska zajednica domovine i dijaspore, 1. 4. 2014. g.

[2] Raos, Ivan – Prosjaci i sinovi, Matica hrvatska, TGZ Hrvatske, Zagreb, 1971. g. Prema Raosovom romanu je RT Zagreb 1984. godine premijerno emitovala istoimenu TV seriju u režii Antuna Vrdoljaka.

[3] Jergović, Miljenko – Ostap Bender: Njegov duh živi u svakom drugom hrvatskom poduzetniku, u građanima koji žive na tuđi dug, u bankarima koji su nudili kredite u švicarcima, Jutarnji list, 3. 11. 2016. g.

[4] Hina – Kreće ruska investicijska ofenziva u RH? Ambasador najavio „godinu proboja“ , otkrio u što sve žele ulagati, Jutarnji list, 9. 2. 2016. g.

[5] Sberbank i Agrokor potpisali Memorandum o razumevanju, Pro objave, 26. 6. 2016. g.

[6] Agrokor i Sberbank objavali sindicirani dugoročni zajam od 600 milijuna evra, Agrokor, 10. 4. 2014. g.

[7] Hina – Sberbank o Agrokoru, Sibiz, 15. 3. 2017. g.

[8] Babić, N – Agrokor, Sberbanka i zašto Moskva posrnulom divu neće otpisati dug, Logično, 18. 3. 2017. g.

[9] Sberbank uvjetuje daljnje financiranje Agrokora, Sibiz, 12. 4. 2017. g.

[10] Ponoš, Tihomir – Božo Kovačević: Hrvatska je deset godina radila na pogoršanju odnosa s Rusijom, a danas je ovisna o njoj, Novi list, 29. 3. 2017. g.

[11] Dojče vele – Jović: Priču oko Agrokora gledati u kontekstu loših hrvatsko-ruskih odnosa, Sibiz, 6. 4. 2017. g.

[12] Nezirović, Vanja – Kako je funkcionirala mreža preko koje je Todorić kontrolirao Agrokor, 18. 4. 2017. g.

[13] Šagolj, Zoran  – Otkrivamo uzroke krize u Agrokoru: Nijemci Lidlu davali kredite s 1 posto kamate, a Todorić se kod istih banaka morao zaduživati i po 20 posto! Slobodna Dalmacija, 31. 3. 2014. g.

[14] Tanjug – Agrokor kupio Merkator za 544 miliona evra, Večernje novosti, 27. 7. 2014. g.

[15] Krivokapić, Branilav  -Miškovići Beko kupuju „Merkator“, Blic, 1. 4. 2006. g; Mišković kupuje Merkator! Pres, 6. 11. 2008. g.

[16] Stepanović, Biljana – Dužnička spirala i posledice, Vreme br. 1368, 23. 3. 2017. g.

[17] Kanakaraš Trklja, Mira – Agroko(r)merc naših dana, Sputnjik, 5. 4. 2017. g.

[18] Detalji o Leks Agrokoru koje Vlada nije objasnila javnosti, 24 časa, 8. 4. 2017. g.

[19] Agrokor i banke dogovorili se o Merkatoru,Sibiz, 27. 1. 1017. g.

[20] Banke tvrde: Todorić potpisao standstill aranžman, Sibiz, 2. 4. 2017. g.

[21] Lex Agrocor: Pet ključnih točaka, Sibiz, 7. 4. 2017. g.

[22] Fišer, Ivan – Pao dogovor s bankama: Agrokoru injekcija od 150 milijuna eura! Jutarnji list, 10. 4. 2017. g.

[23] Antonio Alvarez pre nedelju dana došao da spase Agrokor, a sada odlazi, Nova ekonomija, 11. 4. 2017. g.

[24] Sramotna epizoda Ante Ramljaka u TLM-u, Sisbiz, 11. 4. 2017. g.

[25] Ramljak odbio Ruse: Novac za plaćanja Agrokoru osiguravaju hrvatske banke, Indeks, 12. 4. 2017. g.

[26] Ramljak: Kredit od 80milijuna eura uz kamatnu stopu od 4.97%, Sibiz, 13. 4. 2017. g.

[27] Alvarez definitivno odbio Ramljaka, Sibiz, 14. 4. 2017. g.

[28] Malus, Siniša – Agrokor slovenskim dobavljačima dužan preko 50 milijuna eura, Sibiz, 19. 4. 2017. g.

[29] Tolušić: Agrokorovim malim dobavljačima namiren dobar dio duga, Sibiz, 18. 4. 2017. g; Zukić o sastanku bh. dobavljača Agrokora: Situacija je vrlo teška, Sibiz, 17. 4. 2017. g.

[30] Do dogovora bankara i dobavljača u Konzum stiže samo svježi kruh, 7. 4. 2017. g.

[31] Efekt Agrokora: Faktoring društva lani imala promet od čak 19,2 milijarde kuna, Sibiz, 10. 4. 2017.

[32] V. B, HINA – „Agrokor ima dovoljnu likvidnost za otplatu svih dugova u 2017.“, Tportal.hr, 15. 2. 2017. g.

[33] Sučec, Nikola – Je li Ivica Todorić spreman žrtvovati Jamnicu? Tportal.hr, 16. 2. 2017. g.

[34] Grgas, Gordana – Američki strvinarski fond ušao u vjerovničko vijeće Agrokora, Jutarnji list, 21. 4. 2017. g.

[35] Ruski veleposlanik: Rusija više ne planira pomagati Agrokoru, N1, 10. 2. 2017. g.

[36] Crni scenarij: Država bi na spašavanje Agrokora mogla potrošiti dvije milijarde kuna, Jutarnji list,19. 4. 2017. g, (dostupno na Sibiz).

[37] Dužničko ropstvo, Dnevnik.hr, 19. 6. 2016. g.

[38] „Još jedna tema s Putinom – Agrokor“, B92, 25. 3. 2017. g.

[39] Vučić pred susret s Putinom: Sberbank preuzima 52% udjela u Agrokoru, Sibiz, 26. 3. 2017. g.

[40] Telesković, Anica – Vučić: Nećemo potonuti s Agrokorom, Politika, 8. 4. 2017. gBanke tvrde: Todorić potpisao standstil aranžman, Sibiz, 2. 4. 2017. g.

[41] Vučić: Ne možemo i nećemo svi da potonemo sa Agrokorom, Jutjub, 8. 4. 2017. g.

[42] Skulić, Miodrag – Od „Agrokora“ hleb sa sedam kora, Tabloid, br. 80 (386), 6. 4. 2017. g.

[43] Ruski diktat: Agrokor kupio 10,1 posto dionica Merkatora od Agrokor Investmentsa, Sibiz, 17. 3. 2017. g.

[44] Vučić i Cerar o zaštiti prava zaposlenih i poslovanju „Merkatora“, RTS, 11. 4. 2017. g.

[45] Slovenska vlada donijela „Lex Mercator“, HRT, 13. 4. 2017. g.

 

[46] Ramljak odbio Ruse: Novac za plaćanja Agrokoru osiguravaju hrvatske banke, Indeks, 12. 4. 2017. g.

[47] Štir u Varšavi: Hrvatska ima važnu ulogu u povezivanju Baltika, Crnog mora i Jadrana, Indeks, 12. 4. 2017. g.

[48] Hrvatska je jedina država u svetu čija istorija poznaje ustanovu koncentracionih logora za decu (u doba NDH): Logor Jasenovac (MlakaBročica, Uštica i Jablanac  /poslednja dva najpre konclogori za Cigane/ gde je stradalo preko 19 hiljada dece), Lobor (za srpske i jevrejske žene i decu, gde su logoraši izloženi seksualnom iživljavanju, gladi i epidemijama), Stara Gradiška, Sisak (najveći od svih dečjih logora NDH) i Jastrebarsko (za srpsku decu sa Kozare koja su izložana gladi, zarazama i batinanju, a prevaspitavale su ih časne sestre. U sklopu tog logora postojao je poseba odsek Gornja Rijeka kod Križevaca  u kojeg su smeštena srpska deca odevena u ustaške uniforme i takođe izložena zarazama).  U svim tim logorima je ubijeno ili umrlo preko 70 hiljada dece, pretežno srpske. U Livnu je postojao koncentracioni logor za jevrejsku decu nad kojom su ustaše vršile medicinske eksperimente. Žene i deca su  nakon izgladnjivanja i iživljavanja ubijana i u Metajni u sklopu Ustaškog logora za Srbe i Jevreje na Pagu koji je funkcionisao 1941. g. i smatran ustaškom „koljačkom školom“.

[49] Pukovnik NDH Ivan Štir, djed hrvatskog ministra: „Partizani su gori od ljudoždera“, Maksportal, 12. 2. 2017. g.

[50] Štir: Hrvatski vojnici nisu upereni protiv Rusije, N1, 21. 4. 2017. g.

[51] Mikche, Ferdinand Otto – Danubian Federation: A Study of Past Mistakes and Future Possibilities in a Vital Region of Europe, 1953.

[52] Levy, Johnatan – The Intermarium: Wilson, Madison, & Esast Central European Federalism, Disertation.som, Boca Raton, Florida, USA, 2007, pg. 209-212.

[53] Marjanovic, Vladislav – Die Mitteleuropa idee und Politik Österreich 1945-1995, Frankfurt a/M, 1998.

[54] Ekmečić, Milorad – Dugo kretanje između klanja i oranja, str. 518-520, Evro Đunti, Beograd, 2010. g.

[55] Levy, Johnatan – The Intermarium: Wilson, Madison, & Esast Central European Federalism, Disertation.som, Boca Raton, Florida, USA, 2007.

[56] EU Strategy for the Danube Region, Regiona Policy, EC.

[57] Korybko, Andrew – The Bipolarity of EU Geopolitics and the US Sponsored Reincarnation of Poland’s “Intermarium Vision”, Global Research, 2. 11. 2015; Urbanitskaya, T / Honcharov, T – Intermarium Alliane – Will the Idea Become Reality, Unian IA, 12. 8. 2017.

[58] Bratislava Declaration of the Visegrad Group Heads of Government on the Deepening V4 Defence Cooperation“. Visegradgroup.eu. Visegrád Group, 9 12.  2015.

[59] Arnold, Jafe – The „Polith Question“ at the Crossroads, Katehon, 6. 1. 2016.

[60] Duda’s mission: recover Pilsudski’s Intermarium and Giedroyc’s commitment to Ukraine, Geostrategy, 24. 5. 2015.

[61] Mandarić, Petar – 25 godina Višegradske grupe bez Hrvatske, Novi pogledi, 15. 2. 2016. g.

[62] Višegradska skupina, Jadran – Baltik – Crno more, nedatirano; Inicijativa „Jadran – Baltik – Crno more“ dobila snažnu potporu uključenih država, Večernji list, 30. 9. 2015. g.

[63] Tuđman, razgovor, Jadran – Baltik.de, 2015. g.

[64] Dijanović, Davor – Koje je prirodno hrvatsko (geo)političko i kulturološko okruženje, HKV, 11. 9. 2015. g.

[65] Banac, Ivo – Poljska i Hrvatska od mora do mora, Jutarnji list, 8. 7. 2016. g.

[66] Scimia, Emanuele – China, Russia and the EU-s intermarium bloc, EU Observer, 14. 3. 2016.

[67] Hrvatski vojnici idu u Litvu, upravo je objavio glavni tajnik NATO saveza, Telegram.hr, 26. 10. 2016. g.

[68] Hrvatska šalje vojnike u Poljsku i Litvu, RSE, 18. 4. 2017. g.


Izvor: Fond Strateške Kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Slom Agrokora i rusofobna hrvatska politika

* Obavezna polja