U svetu se danas ne vodi borba između vera, nacija ili ideologija, nego između naroda koji želi da opstane i neoliberalnog globalističkog modela finansijalizma koji mu to ne dopušta zato što bi opstanak ljudskosti i razuma ubrzao entropiju modela.

Svaki sistem, pa i neoliberalni monetarizam, ima tendenciju početnog brzog rasta, zatim sporijeg rasta tokom zrelosti i kulminacije, te stagnacije nakon koje sledi opstanak ili pad. Faza stagnacije ima više uzroka: iscrpljivanje resursa; nedostatak energije; pad produktivnosti i/ili etabliranje insajdera koji žive na štetu ostalih (parazitske elite). Ti uzroci remete sistem, koji sve teže izdržava očekivanja elite, kapitala i stanovništva. Kada uspešne ekonomije dođu u fazu stagnacije, dvostruko su opterećene: stanovništvo i kapital, s jedne strane, očekuju stalni rast, a s druge strane prihvataju faze rasta kao dokaz da ekonomija „mora“ da omogućuje velike profite za kapital i opšti prosperitet za stanovništvo.

Kapital i stanovništvo mogu da prihvate privremeno usporavanje/opadanje, ali strpljenje brzo nestane. Zato se način na koji će nacionalne i globalne elite reagovati na endemsku finansijsku iracionalnost modernog doba može pretpostaviti sa velikom izvesnošću. U politici je, naime, predvidljivi put redovno onaj koji je svrsishodan i ne zahteva mnogo finansijskog odricanja.

Politička elita koja bi objavila da su prosperitet i profiti na klimavim nogama rizikuje da bude zbačena, te vladajuće elite svim sredstvima nastoje da održe visoke profite za kapital i što širi prosperitet za građane. Otklanjanje uzroka problema, bar u najrazvijenijim državama, nije na dnevnom redu. Elite znaju da se resursi ne mogu obnoviti i da je kontrola eksploatacije drugih resursa problematična jer iziskuje upotrebu sile, pa im je najbezbednije da kupuju tuđe resurse. U tu svrhu, vodeće države globalnog poretka stvaraju novi novac dekretno ili pozajmljivanjem.

Iz ugla običnog čoveka koji živi od svog rada i štedi za starost, zastrašujuće je kuda vode razni vidovi pomoći koji se obezbeđuju parama iz zaduživanja i čak iz ustupanja tržišta, dakle novcem bez nove vrednosti u podlozi. To može da traje samo dok zajmodavci nalaze način da izmiruju zahteve svog kapitala i svojih građana, ali svakako nije dugoročno. Budući da takav sistem generiše inflaciju, obezvređeni su fondovi sa stabilnim punjenjem (penzije, zdravstvo) i socijalna davanja.

Stvaranje novog novca bez nove vrednosti, iako je naizgled razvojno motivisano, je izvan moći vlasti. Taj novi novac svet može da prihvata kao vrednost, ali samo neko vreme. Kako potreba za dodatnim novcem stalno raste, vremenom se eksponira njegova deformacija u spekulativni mehanizam, zbog čega pada poverenje u njegovu vrednost.

Vladajuće elite štite sopstvene prihode i moć, ali i kapital, jer su vlasnici kapitala deo vladajuće elite. Rezultat je rast nejednakosti u prihodima/bogatstvu, jer mali broj individua povećava svoj udeo na štetu ostalih. Iz tog razloga nema pokušaja da se zaustave unutrašnji dugovi i neće ga biti sve dok se veći profiti ostvaruju na kapital (makar i nerealan) nego na rad. Ovo je, sudeći po studijama Piketija (1) i Takera (2), naučno dokazivo i ne mogu da ga ospore ni „stručnjaci“ i „objektivni analitičari“ okupljeni u privatnim analitičkim centrima kojima, kako se vidi iz članka Majkla Petisa na sajtu Karnegi zadužbine za demokratiju, ostaje samo da pokušaju da racionalizuju ludilo. Propagandisti u korporativnim medijima još uvek izveštavaju samo o formalnim aspektima (berzanski indeksi, nivo investicija, BDP…), ali oni nam nisu potrebni da vidimo da smo savremenici raslojavanja epskih razmera.

Političko „rešenje“ za stagnaciju i nejednakosti, kako nalazi Kejt Rovort (3) je povećanje potrošnje na infrastrukturu, socijalna davanja, subvencionisanje skupih usluga (u zdravstvu i visokom obrazovanju) i garantovanje minimalne zarade. Naduvavanjem tih troškova, kako je opisao Majkl Miler (4), parazitske elite subvencionišu strpljenje birača na račun efikasnosti ekonomije.

Korumpiranje kapitala i – koliko je moguće – naroda, stvaranjem i alokacijom novog novca (dekretnog ili iz pozajica) je generisanje inflacije, ali globalne elite, u nastojanju da zadrže dominaciju, to čine. Za građane njihovih država, nekontrolisano stvaranje novog novca, odnosno nužna inflacija, znače neminovno smanjenje vrednosti primanja i ušteđevina, tj. siromašenje. Za sve druge narode, čije resurse i tržište kupuje globalna elita, priliv takvog novca, u vidu kredita i zajmova, osim što je inflatorno, predstavlja i finansijsku kolonijalizaciju (finansijalizam). Kapital se kao epidemija usmeri ka nekoj zemlji, a nakon toga je napušta prezaduženu i bez mogućnosti za razvoj. Ko ne veruje, neka pogleda primere država širom sveta koje su poverovale kako će ih globalni „investitori“ usrećiti.

Bogati treba da imaju na umu da dinamika kapitalizma reaguje na perverzne načine. Danas i vladajuće elite postaju zarobljene: niti mogu da povuku sve koristi za kapital i svoje stanovništvo, niti mogu da zaustave inflaciju bez obustavljanja generisanja novca bez pokrića. Tako se uspostavlja osnovna dinamika koja urušava neoliberalni globalizam: dekretni novac koji služi za finansijalizaciju se obezvređuje, pa propada, ali zajedno sa „vrednošću“ koju predstavlja. Ovo je predvidljiv put zato što je jedini koji donosi trenutnu političku korist, a ne boli mnogo finansijski, sve dok ne bude prekasno.

__________________________________________________

Odrednice:

(1) – Thomas Piketty, Capital in the Twenty-First Century, Harvard University Press, 2017 (2) – Irvin Tucker, Economics For Today, 9th edition, Cengage Learning, 2017 (3) – Kate Raworth, Doughnut Economics: Seven Ways to Think Like a 21st-Century Economist, White Green Publishing, 2017 (4) – Michael Miller, Subsidizing Democracy: How Public Funding Changes Elections and How It Can Work in the Future, Cornell University Press, 2014


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Spirala finansijskog pakla

* Obavezna polja