У Републици Србији 53 посто капитала данас је у државном власништву. У Краљевини Југославији, у државном власништву било је пет посто капитала.

То је најкраћи одговор на питање зашто је економска ситуација у Србији тако лоша. Држава са доминантном државном својином је комунистичка. После комунистичке “револуције“, однос 95:5 у корист приватног капитала окренут је приближно обратно. Од формалног пада комунизма, 1990. године, расте удео приватне својине, тако да је до данас повећан до 47 посто.

Разуме се, њен удео није повећаван како треба, због тзв. пљачкашких приватизација, али то није тема овог чланка. Углавном, пљачкашке приватизације су природна последица пљачкашког система. Најбољи доказ за ово је податак објављен 2. фебруара ове године у дневнику “Блиц“, да је Јосип Броз Тито до краја живота уз себе имао торбу за бекство из земље: два лажна пасоша, 2.000 златника, неколико десетина милиона долара, 47 скупоцених прстенова, итд. Овај податак је један од кључних за разумевање комуниста, јер доказује да су они знали – уосталом, да и сада знају – ко су и шта су. А скриван је још од Титове смрти, како и онај део јавности који је поверовао у њихове бајке, то не би сазнао. Скриван је, такође, и да би Титови сарадници и наследници опљачкали његово богатство. Што су, у међувремену, и учинили: до данас је остао само мањи део од неколико стотина милиона долара.

Дакле, такви су комунисти и такви су њихови наследници, неокомунисти. Власт им служи за лично богаћење, док народу сервирају бајке о светлој будућности.

За богаћење преко монопола власти неопходан је висок удео државне својине, односно јавних предузећа, како их сада зову у Србији. Та предузећа су њихов ратни плен. После сваког изборног циклуса, они у њих распореде своје “кадрове“, без обзира на њихову (не)стручност. И зато та предузећа често послују са губитком. Што је, иначе, термин који не постоји у демократским земљама, јер ако нека фирма послује са губитком, по правилу иде у стечај. То је у (нео)комунизму другачије, пошто би због стечаја без посла остали и партијски “кадрови“. Један од феномена (нео)комунизма је да има безброј пропалих предузећа, али нема пропалих директора, и уопште руководилаца. Они примају огромне плате, чак и ако производе огромне губитке, тако што се новац отима од преосталог, здравог дела привреде. Он је на мети и огромне државне управе, у коју се такође нагомилавају партијски “кадрови“. Краљевина Југославија је запошљавала 200.000 чиновника, а данас их у Србији има око 800.000.

Специфичност вишепартијског (нео)комунизма у Србији је управо енормно повећање чиновника и у државној управи и у јавним предузећима. После формалног пада комунизма, 1990. године, испоставило се да новоформиране, номинално демократске партије, имају комунистички менталитет, који је до пуног изражаја дошао тек после петооктобарске “револуције“ 2000. године. До тада, полуге власти углавном је држала Социјалистичка партија, са неколико коалиционих партнера. Тада на власт долази још двадесетак партија, плус њихови коалициони партнери. И сви почињу да удомљују своје “кадрове“. У наредним изборним циклусима, између свих тих партија склопљен је договор да победници не отпуштају “кадрове“ губитника, како би и њихови били поштеђени када се окрене коло среће.

Тако је Народни музеј у Ужицу, у једном моменту, уместо једног, имао седам директора. Град Крагујевац је 2002. године запошљавао око 350 чиновника – што је било превише – а данас око 1.000. Градски водовод у Крагујевцу дошао је негде до 750 запослених, међу којима је свега педесетак инжењера и мајстора, Градска топлана до 450, итд.

У бројкама, економска слика Србије данас изгледа приближно овако.

На 7,5 милиона становника (без Косова и Метохије), Србија има 2,88 милиона запослених. Међутим, од овог броја, 628.400 особа запослено је “неформално“, то јест у “сивој и црној зони“. Ово, иначе, није процена независних аналитичара, већ државних органа.

То значи да негде 2,2 милиона запослених уплаћује доприносе у пензиони фонд и за здравствено осигурање. Али, од ових 2,2 милиона, њих 800.000 плаћа држава. Тако, вредност ствара 1,4 милиона запослених. Они треба да издржавају и 1,7 милиона пензионера и 800.000 чиновника.

Такав систем не може да функционише, што има више последица.

Прво, просечна плата у Србији је веома ниска, тренутно је негде на око 380 евра месечно, у нето износу. На целом Балкану, ниже плате су само у БЈР Македонији. Просек, наравно, не даје реалну слику живота грађана, јер се до просечних 380 евра долази тако што партијски функционери у јавном сектору добијају и до 20.000 евра месечно.  Званично, Србија има 18.000 милионера, док је у стварности ова бројка сигурно већа.

Огромна већина запослених прима између 200 и 300 евра месечно. Колико је то мало, довољно је навести да комуналије за стан од око 50 квадрата износе око 100 евра месечно.

Просечне пензије су такође бедне, износе негде око 140 евра месечно. Што, такође, не одражава реално стање, јер комунисти имају пензије од 700 и више евра.

Број незапослених у Србији је ужасно висок. Последњег дана 2017. године било их је тачно 618.827. Међутим, ни ова цифра није тачна, јер се односи само на оне који траже посао преко државне службе за запошљавање. Много их је који се ту уопште не пријављују, јер се зна да послодавци преко ове службе траже негде шездесетак хиљада радника годишње, тј. тек једну десетину незапослених. Такође, зна се да већину новозапослених очекује минималац од 200 евра, затим продужено радно време, лоши услови рада, итд, пошто нити синдикати, нити инспекције рада, у Србији не функционишу као на Западу.

Ипак, број званично незапослених смањио се током последњих шест година за око 135.000. Разлог: Народ, као и у Титово време, масовно бежи из земље.

Како, уопште, држава функционише?

И то је као у Титово време: задуживањем. Непосредно после “петооктобарске револуције“ 2000. године, Србија је дуговала 14 милијарди евра. До 2007. године дуг се смањивао, долазећи до осам милијарди евра. Разлог смањивања, на жалост, није било добро пословање, него су страни фондови и државе отписивали дугове, због чињенице да су њихови људи 5. октобра 2000. године дошли на власт у Србији.

До краја 2011. године дуг Србије скочио је на 12,6 милијарди евра. Тренд задуживања настављен је и од доласка на власт Српске напредне странке, тако да Србија данас дугује 22,2 милијарде евра (око 65 посто је дуг према иностранству, а око 35 посто је тзв. унутрашњи дуг; та пропорција је увек била приближно иста).

Бруто друштвени производ Србије износи свега 37,6 милијарди евра. Колико је то ниска цифра, види се по томе што једна мала, а такође бивша социјалистичка земља, попут Литваније, има БДП од 36 милијарди евра. Португалија, рецимо, има БДП 228, а Белгија 467 милијарди евра.

Пошто је дуг изнад 60 посто БДП-а, Србија спада у презадужене земље. Раст БДП-а у 2017-тој години био је свега 1,9 посто, тј. међу најнижима у Европи. Ако се гледа просек током последњих пет година, Србија је, по расту БДП-а, убедљиво на последњем месту на Балкану.

Како се решити беде?

Основно је да Србија поново постане капиталистичка и, подразумевано, демократска држава, са владавином закона. У том процесу би се, поред осталог, дошло и до предратног односа од 95:5 у корист приватног капитала.

Међутим, то је теорија. У пракси, трећа генерација комуниста, која је сада на власти, нити хоће, нити може, да створи демократску државу. Приватизација већег степена је утопија, јер више нема купаца чак ни за солидна државна предузећа. Нема их, јер због (нео)комунистичког система не постоје услови за добар бизнис. На пример, грађевински сектор, који је највећи мотор развоја целе привреде, доживео је и то да главна путарска предузећа буду класично мафијашка (Сурчински клан, у време Зорана Ђинђића), да служи за прање новца, да нема реда у тендерима, итд. Или, највећи систем малопродајних објеката у Србији једно време водила је дуванска мафија.

Због (нео)комунистичког система, у домен утопије спадају и три мере које би у кратком року битно поправиле српску економију.

Прво, то су заштитне царине према Кини. Ове царине укинуте су још у време Мирјане Марковић Милошевић, због симпатија према кинеским комунистима, који су одолели у време слома црвене тираније широм света.

Друго, заштитне царине према Европској унији, које је пре десетак година укинуо министар финансија Млађан Динкић. Тим укидањем, буџет Србије губи у кешу 200 до 300 милиона евра годишње, док је индиректни губитак много већи.

Роба увезена из Кине и Европске уније данас толико доминира Србијом, да су отуда и јабуке, пасуљ, чак и бели лук, а да не помињемо одећу, обућу и техничку робу. Због одсуства царинске заштите, током последњих двадесетак година у Србији су пропале читаве индустријске гране, па је чак угрожена и пољопривреда, у којој је одувек тражен спас, а стотине хиљада радника остало је без посла.

Али, већ овлашно гледање РТС-а казује да о повратку царина нема говора. Кина се стално хвали због давања неких кредита, као да ти кредите не би могли да се узму другде, али и зато што је уздржана када се у Савету безбедности Уједињених нација гласа о Србији. Од Милошевића до данас, корист од те уздржаности још нико није успео да објасни. Још горе стоји ствар са Европском унијом. Улазак у Европску унију је мантра коју владајући политичари понављају деценијама, упркос томе што челници из Брисела редовно одлажу тај чин за нових десетак година. Рационално гледано, политичари би могли да воде политику у корист својих гласача четири по четири године, јер им толико трају мандати. А чак и када би Србија ушла у ЕУ, чекала би је судбина Грчке или Португалије, тј. још веће заостајање за Немачком.

Трећа мера која би у кратком року дигла српску привреду односи се на увођење реалног курса динара, да се један евро мења за негде 360, уместо за садашњих 120 динара. Троструко обарање вредности динара наведено је јер је курс домаће валуте за последњих 16 година вештачки подигнут за око три пута. Прецизније речено, данас се за 100 евра у Србији може купити три пута мање робе него 2002. године. И обратно, српска роба је данас три пута скупља у иностранству него 2002.  На пример, Французи који су купили цементару у Беочину, још у време Слободана Милошевића, данас зарађују три пута мање на извозу цемента. Наравно, они су део тог губитка смањили тако што су смањили плате запосленима, издатке за очување околине, итд. Али, зарада им је ипак драстично опала, што зна цели пословни свет и због чега је све мање озбиљних страних инвеститора. Већа штета је што су и домаћим произвођачима отежани услови за рад. Нарочито онима који су најважнији – извозницима.

Опет, и прича о динару је чиста теорија, пошто генерације политичара воде политику тзв. увозног курса, тј. курса који се исплати увозницима, а који, истовремено, уништава извознике, па аутоматски и могућност развоја домаће привреде. Они то раде делом из своје користи (јер су повезани са увозним фирмама), а делом због странаца (којима је у интересу да пласирају своју робу у Србију).

Ево шта о томе каже економиста Владимир Глигоров:

„Ово друго (инвестиције и извоз) захтева другачију производну понуду, другачија предузећа, другачију образованост, фискалну политику, правни ред, тако да то иде споро. Услед тога, Србија заостаје а не напредује, попут земаља средње и источне Европе, у односу на развијеније и мање развијене земље чланице ЕУ (уз изузетак Грчке и Хрватске). Заправо, заостаје и у односу на друге балканске земље које нису чланице ЕУ, јер ове друге углавном имају већи удео улагања у укупној производњи.“

А ово су речи економиста Љубомира Маџара:

„Имамо и државна, друштвена и јавна предузећа са великим губицима и кредитима које гарантује држава а који црпе енергију из здраве привреде. Економски би требало то решити, али се политички очигледно не исплати. Такође, нема изгледа за преокрет док политика не препозна да једино пословни свет може да нас извуче из овог стања.“

Другим речима, Србију очекује дугорочно мрцварење.

(Нео)комунистички систем је толико јак да не може бити оборен, већ остаје да се уруши сам од себе, као што се то иначе с њим кроз историју и дешавало, како у свету, тако и у Србији.  Док се урушава, тај систем ће постепено замењивати нови системи, који у време комунизма нису постојали, па их тако комунисти нису могли заразити својим вирусима. Типичан пример је ИТ сектор, који је већ постао највиталнији део српске привреде. У ИТ сектору, рачунајући и хардвер и софтвер, у Србији данас има око 2.000 предузећа, која запошаљавају око 20.000 људи и имају приход од преко милијарду и по евра годишње. За последњих седам година, ИТ сектор је утростручио извоз, и, у ствари, ове фирме највише раде за стране клијенте. Оне запошљавају стручне младе људе, са платама далеко изнад минималца и просека.


Извор: Погледи/Слобода

Оставите коментар

Оставите коментар на Српска економија данас или како се решити беде?

* Обавезна поља