Radoman Jovic„Država mora da izađe iz privrede“, kaže ministar ekonomije, a premijer nas prosvetli izjavom da je aktuelna vlada dobijanjem datuma za početak pregovora sa EU „ostvarila najveći rezultat u istoriji Srbije“. Da bi „promena svesti“ srpskog naroda bila plodotvornija, treba mu malo i pripretiti da je „svako lud ako misli da bi nam bez EU bilo bolje“, ali i „laže ko kaže da bismo mogli dobiti datum bez sporazuma sa Prištinom“.

Da bi demosu zabetonirali i ono malo preostalog zdravog razuma, koji se sistematski ispira uz pomoć tabloida, usledi i izjava da „odluka da se Srbiji odredi datum za početak pregovora nema veze sa priznavanjem Kosova“. Ko još čita nemačko-britanski „non-pejper“ o nekakvoj „sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa sa Prištinom“ koja mora da se pretoči u „pravno obavezujući dokument“ uz „geografski okvir“. Da ne nabrajam dalje. I ovoliko je za početak dovoljno za „promenu svesti“. Još da u horu zapevamo „Miljacku“ i da nas bog vidi.

Ako smo makar malo uspeli da „doprinesemo“ učvršćenju rezultata agresije NATO predvođenih SAD i okupaciji južne srpske pokrajine, da vidimo kako ćemo i zašto „isterati“ državu iz ekonomije. Evo, odmah se slažem sa ministrom Radulovićem da državu, ali ovakvu neuređenu i zapuštenu, dobrim delom korumpiranu i „burazersku“, treba najuriti iz privrede. Ali ne znam da li će se uvaženi ministar složiti sa mnom da ovakvoj, opljačkanoj i devastiranoj privredi i te kako treba jaka i uređena država sa izgrađenim institucijama, sa zakonima koje je moguće primeniti, sa stručnim i dobro plaćenim birokratama (ali u pozitivnom smisu reči) kao kičmom svake države i nadasve sa državnicima vizionarima.

Stanje srpske privrede, bez preterivanja, može se uporediti sa razorenim ekonomijama Nemačke i Japana posle Drugog svetskog rata. Ne bi našim političarima, poslanicima i pogotovo ministrima škodilo kada bi se malo više pozabavili i proučili kako su se te dve zemlje, ali recimo i Singapur, Republika Koreja, pa čak i današnja Kina i još neke zemlje u razvoju ponašale, kakve su mere preduzimale i kakvu pomoć dobijale da bi se oporavile i danas uvrstile u ekonomski najrazvijenije zemlje sveta. Bez lažne skromnosti, dobro poznajem oporavak i ekonomski razvoj Japana iz tog perioda, u svetu nazvan „ekonomskim čudom“, i uveren sam da bismo, bez obzira na promenjeni međunarodni ambijent i istorijsku distancu, mogli i trebalo bi da znatnim delom primenimo njihovo iskustvo, uz određena prilagođavanjaa na našu situaciju.

fiat-fabrika-kragujevac-epa-main

Bez većeg elaboriranja, navešću nekoliko ključnih stvari koje su omogućile to „ekonomsko čudo“, kada su imali dvocifrene stope rasta DBP. Prvo i najosnovnije: sve političke partije različitih ideoloških opredeljenja (liberali, socijalisti, komunisti, demokrate, komeito), svi relevantni društveni i ekonomski subjekti, postigli su nacionalni konsenzus da je prvi i strateški najvažniji državni i nacionalni cilj, nešto o čemu se ne treba sporiti, uvesti Japan u sam vrh ekonomski najrazvijenijih zemalja sveta, uz slogan „izvoziti ili umreti“. Pošto im je umiranja tokom rata bilo i previše, okrenuli su se sebi, svojim veoma oskudnim materijalnim, ali bogatim ljudskim resursima, redu, radu, disciplini, samoodricanju, hijerarhiji zvanja i znanja i nadasve uređenoj državi, koja je u toj početnoj fazi obnove zemlje bila neprikosnoveni arbitar i vrhovni „gazda koji se pita i odlučuje“.

Komisija za planiranje držala je sve „dizgine“ privrednog razvoja, a tzv. „sugestije“ Ministarstva spoljne trgovine i industrije bespogovorno je izvršavao svaki privrednik, sa istom ozbiljnošću i odgovornošću kao što su primenjivali zakone i uredbe. Izučavali su strana iskustva i primenjivali ih uz prilagođavanja svojim uslovima i tradiciji, kopirali strane proizvode, ali tako da taj proizvod, kako je govorio pok. Akio Morita, osnivač i prdsednik „Sonija“, bude „malo kvalitetniji i malo jeftiniji“. Pametno su iskoristili tzv. „Dodžov plan“ obnove poput „Maršalovog“ u Evropi. Na sve su dodavali svoj „zen“ (dobro). Neke „poluge“ države u privredi, ali tek nakon njenog oporavka i jačanja, preuzimala je moćna organizacija privrednika „Keindaren“.

Sa postepenim porastom standarda građana, glavni izvor finansiranja privrede bila je štednja građana u domaćim bankama. (Uzgred, da li znamo kako se koristi i ko ubira „kajmak“ od ne tako male štednje naših građana u uslovima kada je 75% bankarskog sektora u stranom vlasništvu, a likvidacioni postupak naše nekada moćne četiri banke traje više od 10 godina). Strani krediti su korišćeni ne za potrošnju već za proizvodnju i zapošljavanje. Ponajmanje su štedeli na školstvu, obrazovanju i nauci.

japan workersNije Srbija Japan, niti su Srbi Japanci po mnogo čemu, ali bi nam njihova pozitivna iskustva i te kako koristila. Kako se ne nađe mesta za makar jednog stranog savetnika naših najviših funkcionera iz na primer Japana, Singapura, Koreje, pa i nekog iz Putinovog okruženja. Ne, oni bi nam pokvarili šanse za ekspresni ulazak u EU.

Uređenje privrede Srbije po zakonima najrazvijenijih evropskih država i EU je dobro i poželjno, ali neprimenljivo i štetno, čak razorno za ovakvu opljačkanu i devastiranu privredu i u sadašnjoj fazi oporavka. Dalja primena neoliberalnog koncepta makroekonomskog razvoja, koga se u dobroj meri klone i mnogo razvijenije privrede, uz „izbacivanje“ države iz ovako ojađene privrede, gde inostrani bankari, trgovinski, finansijski i korporativni lobiji u saradnji sa domaćim tajkunima i delom korumpiranih državnih struktura „zagađuju“ poslovni ambijent i dobrim delom „isisavaju njenu supstancu“, vodi državu u bankrot, a privredu i celu državu u neokolonijalni status. Slažem se: stranačke interese i partokratiju, a ne državu sa sposobnom nestranačkom birokatijom i nezavisnim instucijama, treba isterati iz privrede. Za to je potrebna politička volja, poštenje, hrabrost i odgovornost političara, a iznad svega vladavina zakona.

Sve vlasti posle tzv. demokratskih promena vrte se i sapliću oko EU i Kosova, a najmanje se „pitaju“ u njihovom rešavanju jer odluke perfidno, a nekada i grubo nameće inostrani faktor kroz pritiske, ucene i uslovljavanja. „Istorijski“ sporazum i „Njegovo veličanstvo“ datum su tu. Neka malo zastanu tu gde su, neka pričekaju, da malo sazru. Doći će Srbija opet jednog dana da se pozabavi njima, kada bude jača, uređenija, ponosnija. Okrenimo se svojim ne toliko malim potencijalima, svojoj privredi, zapošljavanju, školstvu, zdravstvu, standardu građana, jer od toga zavisi bezbednost države i opstanak otadžbine. Potražimo i učvrstimo prijateljstva i saradnju, pored „nemačke Evrope“ i sa drugim delovima sveta, gde nas hoće i gde još tinjaju stara dobra prijateljstva.


Izvor: NSPM

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Treba li nam država u privredi – i kakva?

* Obavezna polja