Dr Ahmed Bensada, autor knjige „Arabeske – istraga o ulozi SAD u arapskim pobunama“, dao je intervju za Geopolitiku koji je  vodila Dragana Trifković, na marginama konferencije „Novi horizonti“ u Teheranu.

Gospodin Ahmed Bensada, doktor fizike, bio je predavač na Univerzitetu u Oranu u Alžiru, istraživač u Politehničkom institutu Montreala u Kanadi, predaje u Školskoj komisiji Montreala u Kanadi, naučni je konsultant za izdavačke kuće i još mnogo toga. Redovno piše u novinama i elektronskim medijima, uključujući alžirski Le Quotidien d’Oran, jedan od najvećih alžirskih dnevnika, kao i u čuvenom egipatskom listu Al-Ahram. Njegovu karijeru obeležile su brojne nagrade, uključujući nagradu premijera Kanade za izvrsnost u nastavi iz 2006. godine, kao i prvo mesto na državnom takmičenju „Priče i legende“ Alžira 2010. godine.

Vi ste proučavali metodologiju takozvanih nenasilnih revolucija, koje su izazvale brojne konflikte širom sveta. O tome ste napisali knjigu „Arabe$ke“. Kako ste se zainteresovali za tu temu i kako ste došli do prvih zaključaka o njoj?

– Prvo sam se zainteresovao za ovu temu 2009. godine, tokom ogromnih demonstracija koje su potresle Iran. Ali tek kada sam video egipatske demonstrante 2011. koji su držali transparente sa zatvorenom šakom u pesnicu, bio sam uveren u to da postoji veza između obojenih revolucija i pobuna na Bliskom istoku. I zaista, to je bila pesnica „Otpora“, pokreta koji je uspeo da obori srpskog predsednika Slobodana Miloševića 2000. godine. I to nije bila puka slučajnost: moje kasnije istraživanje je to i dokazalo.

Ko je po vašem mišljenju projektovao metodologiju obojenih revolucija i s kojim ciljem?

– Ovu metodologiju je stvorio američki filozof Džin Šarp, stručnjak za ono što je nazvao „metodama nenasilnog otpora u sukobima“. Cilj je, teoretski, bio da transformiše diktatorske režime u demokratske zemlje pomoću metoda koje nisu bile vojne i koje su bile zasnovane na nenasilju. U stvarnosti, ove metode je isključivo koristila američka administracija za destabilizuju vlada koje su bile u suprotnosti sa američkim interesima. Robert Helvi, bivši pukovnik američke armije, specijalni agent CIA i stručnjak za tajne operacije je bio taj koji je u početku bio odgovoran za primenu „šarpovskih“ teorija na terenu.

U Srbiji je 5. oktobra 2000. godine organizovana jedna od prvih savremenih obojenih revolucija koja je dovela do promene režima. Zbog čega se to desilo baš u Srbiji i da li je Srbija kasnije postala osnovni obrazac za obojene revolucije?

– Zapravo, metod nenasilnog otpora je prvi put bio praktično primenjen u Mjanmaru (Burmi). Između 1992. i 1998. godine, Helvi je petnaest puta putovao u Mjanmar kako bi predavao o teoriji Džina Šarpa. Šarp je, lično, ilegalno boravio u Mjanmaru kako bi se sreo sa burmanskim revolucionarima. Međutim, svi ti napori su završeni potpunim neuspehom.

Helvi se tada susreo sa aktivistima Otpora 2000. godine i ponudio im obuku i finansiranje. Po sopstvenom priznanju, on je priznao da su Sjedinjene Američke Države obezbedile 25 miliona dolara aktivistima Otpora.

Istina je da je „buldožer“ revolucija, koju je vodio Otpor, prvi uspeh za Šarpa i Helvija. To je bio prvi put da su uspeli da pređu sa teorije u praksu.

Mladost aktivista, entuzijazam demonstranata, na izgled spontanost događaja, inteligentan izbor parola, oštroumno korišćenje medija, ukratko – bukvalna primena principa teorije Džina Šarpa, bili su razlog ovog briljantnog uspeha.

Ova metoda je zatim izvezena u druge istočne zemlje, na Bliski istok, u Aziju, u Afriku i Južnu Ameriku.

Prilikom našeg susreta, razgovarali smo o Otporu. Upoznati ste sa delovanjem Srđe Popovića, koji je kako izgleda, na ovaj ili onaj način, postao vrlo dobro poznat i društvenim aktivistima širom Bliskog Istoka. Šta možete da nam kažete o vašim saznanjima u vezi sa delovanjem KANVAS-a?

– Srđa Popović je javno lice KANVAS-a, centra za obuku „budućih revolucionara“ sa sedištem u Beogradu, kojeg su osnovali bivši aktivisti Otpora. Poznaje Helvija i Šarpa lično. Helvi je o njemu rekao: „Čim sam ga video, znao sam da je taj tip jedan od lidera.“ Inspirisao se Šarpovim delom kako bi sa svojim drugovima iz Otpora napisao udžbenik „Nenasilna borba u 50 tačaka“ koji spominje 199 nenasilnih načina delovanja. Ova knjiga je prevedena na više jezika. Svaki jezik daje predstavu o tome u kojim zemljama je ovaj udžbenik korišćen.

Popović je učestvovao na brojnim predavanjima širom sveta, zagovarajući nenasilnu revoluciju i demokratiju „Made in USA“. Treba naglasiti da KANVAS finansiraju američke agencije specijalizovane za „izvoz“ demokratije: Freedom House, Institut za otvoreno društvo (Open Society Institute – OSI) američkog milijardera Džordža Sorosa, Nacionalni fond za demokratiju (National Endowment for Democracy – NED) i Međunarodni republikanski institut (International Republican Institute – IRI) senatora Džona Mekejna.

Zahvaljujući KANVAS-u, obojene revolucije su dospele u bivše sovjetske republike: u Gruziju (2003), u Ukrajinu (2004) i u Kirgistan (2005). Sa svojim iskustvom u destabilizaciji autoritarnih režima, njihova ekspertiza se koristi na Bliskom Istoku (Liban 2005, Iran 2009) i u onome što je poznato kao „Arapsko proleće“ (2011). Naravno, „talas“ KANVAS se koristi u drugim zemljama, posebno u onima koje nisu po ukusu Sjedinjenih Američkih Država kao što je Venecuela.

KANVAS je pre dve godine imenovan kao teroristička organizacija u UAE. Iako Srđa Popović smatra da se bavi normalnim aktivizmom, očigledno je da ne dele svi takvo mišljenje. Kako jedna država može da se suprotstavi delovanju organizacija i pojedinaca koji se direktno mešaju u unutrašnja pitanja suverenih država?

– Srđa Popović se 2011. godine javno pohvalio da je KANVAS „aktivan“ u 37 zemalja širom sveta. Spisak tih zemalja je danas verovatno nešto duži.

Sigurno je da mnogim zemljama upravljaju autokratski režimi, i da je njihovim građanima potrebno više individualnih sloboda, demokratije i boljih društveno-ekonomskih uslova. Međutim, KANVAS i Popović ne shvataju da njihova organizacija služi samo interesima organizacija koje ih finansiraju i državi koja ih podržava. Odnose između zemalja ne diktira filantropija, već ekonomski ili politički interesi. Milioni dolara koji su potrošeni na promovisanje demokratije, moraju biti od koristi sigurnosti i opštem blagostanju Sjedinjenih Američkih Država. Alen Vajnstajn, jedan od osnivača NED-a, rekao je da mnogo toga što danas radi NED, ranije je tajno radila CIA.

Sa druge strane, ako pogledamo rezultat obojenih revolucija u bivšim istočnim zemljama ili ono što se dogodilo u arapskim zemljama tokom ovog zla zvanog arapsko „proleće“, jasno je da se radi o fijasku na svim nivoima. Aktivisti i sajber aktivisti koji su vodili demonstracije protiv vlada, uklonjeni su sa političke scene kako bi ostavili mesto političkim snagama koje su tada već postojale. Te pobune nisu ništa drugo do državni udari koji stvaraju haos u zemlji. Libija, Sirija i Jemen su školski primeri. Ove pobune nisu „revolucije“, jer iza njih nema ideoloških promena. Strane organizacije su iskoristile entuzijazam i odlučnost omladine u ciljanim zemljama ulivajući im u glavu mantre koje su opšte prihvaćene. Sve ostalo je učinio revolucionarni romantizam omladine.

Arapsko proleće je termin koji označava seriju revolucija na Bliskom Istoku koje su dovele do promene režima, ali i do krvavog rata u Siriji. Šta je po vašem mišljenju uzrok ovih revolucija? Da li su one spontano ili planski nastale i kome je bilo u interesu da dođe do destabilizacije na Bliskom Istoku?

Arapsko „proleće“ je pogrešan termin koji su zapadnjaci koristili za niz narodnih pobuna koje su potresle arapske ulice krajem 2010. godine, početkom 2011. i koje i dalje traju, sa svim nesrećama koje su ih pratile.

Tačan izraz bi trebalo da bude arapska „zima“ ili arapski „haos“. Nikada situacija u arapskim zemljama nije bila tako katastrofalna. Uništene države, na stotine hiljada mrtvih, milioni izbeglica i ekonomski gubici koji dostižu milijarde dolara. Da ne pominjem psihološku štetu, animozitet koji vlada među zajednicama i odliv mozgova.

Istina je da su arapske zemlje plodno tlo za pobunu. Slabo distribuirano bogatstvo, nedostatak sloboda, autokratski režimi, ekonomski problemi itd.

Ali kako sam malo pre objasnio, to „proleće“ nije uopšte spontano. Sirijski aktivisti poput Osame Monajeda, bili su u kontaktu sa Džinom Šarpom i finansirali su ih iste organizacije koje su podržale Otpor. Sirijca Radvana Ziadeha (člana Sirijskog nacionalnog veća – CNS – baš kao Monajed) finansirao je NED; Egipćanina Mohameda Adela je obučavao KANVAS u Beogradu 2009. godine. Njegovu obuku i ostale egipatske sajber aktiviste plaćao je Freedom House. To su samo neki primeri: u mojoj knjizi „Arabe$ke“ naći ćete više detalja o mnogim drugim arapskim sajber aktivistima i o njihovim vezama sa KANVAS-om.

Arapsko „proleće“ je takođe pokazalo da kada „nenasilne“ metode brzo ne dostignu svoj cilj, zapadne sile (a naročito Sjedinjene Američke Države) prelaze na klasične metode podstičući građanske ratove sa dramatičnim posledicama. To se dogodilo u Libiji, Jemenu i sada u Siriji.

Što se tiče destabilizacije Bliskog istoka, ona je deo američkog projekta „Veliki Bliski Istok“. Prvobitno ga je zamislio Oded Inon (1982. godine), izraelski zvaničnik, a preuzeli su ga američki neokonzervativni jastrebovi. Prvo administracija Buša starijeg, a onda i njegov sin. Od tada su američki zvaničnici predlagali nekoliko planova podele arapskog sveta. Po mišljenju Odeda Inona, njegov plan ima za cilj da „ukine sve postojeće arapske države i reorganizuje ceo region u male, krhke, podložnije entitete koji nisu u mogućnosti da se suoče sa Izraelcima“. Mi trenutno vidimo ovaj plan na delu u Iraku, Libiji, Jemenu, Siriji, a za Sudan je već previše kasno.

Da se dotaknemo i Ukrajine s obzirom na to da je tamo takođe organizovan državni udar nakon čega je započet oružani sukob. Ko je odgovoran za Majdan i kome je bio potreban sukob u Ukrajini?

– Ja sam posvetio nekoliko članaka Evromajdanu, u kojima sam pokazao da ono što se dogodilo u Ukrajini u periodu između 2013. i 2014. godine, samo je produžetak „narandžaste“ revolucije. Kao što sam već objasnio, Srbi iz Otpora i masovna podrška američkih agencija za izvoz demokratije su ti koji su pomogli ukrajinskim disidentima da pokrenu svoju „revoluciju“. Zaista, 2004. godine pobuna je uspela da postavi proameričke lidere na čelo ukrajinske države: Viktora Juščenka i Juliju Timošenko. Ali kada je proruski kandidat, Viktor Janukovič, pobedio na izborima 2010. godine, to je probudilo bes zapadnih zemalja, koje toliko vole izbornu demokratiju. S obzirom da nenasilne metode nisu dale očekivani rezultat na isti način kao i 2004. godine, brzo su usvojene nasilne metode poput onih u Libiji, Siriji i Jemenu. Tokom Evromajdana, koristili su ukrajinske neonacističke grupe, koje su naoružali, finansirali i koje su „štitili“ zvanični mediji. Mešanje Zapada tokom ovih događaja bilo je sramno i nedolično svim vrlinama kojima se Zapad hvali i koje veliča. Sve je učinjeno kako bi državni udar protiv Janukoviča bio uspešan i kako bi se Ukrajina politički okrenula ka Zapadu, a vojne baze NATO-a uspostavljene na ukrajinsko-ruskoj granici. To je situacija koju nijedna zapadna zemlja ne bi prihvatila, posebno SAD. Ko se ne seća kubanske raketne krize?

SAD optužuju Rusiju za agresivno ponašanje, i smatraju da Rusija predstavlja opasnost za Evropu. Kada pogledamo kartu sveta, možemo da vidimo da je Rusija opkoljena američkim i NATO bazama, što ne ide u prilog tim tvrdnjama. Kako vi ocenjujete rusku spoljnu politiku?

– Suprotno onome što govore zapadni mediji, u slučajevima Ukrajine i Sirije, za agresivno ponašanje su odgovorne Sjedinjene Američke Države i evropske zemlje.

Dok je Rusija pružala znatnu pomoć Ukrajini pre Evromajdana, zapadne sile su toj zemlji nudile samo sitnice.

Dok je Ukrajina daleko od pristupanja Evropskoj uniji, a zapadni branitelji njene „revolucije“ ne daju novac, čini se da sve ukazuje na to da je ova zemlja samo „Trojanski konj“ koji treba da smeta Rusiji, koja zauzima previše prostora i postaje sve važnija u međunarodnim pitanjima, baš kao u sirijskom sukobu. To je samo jedan od načina za otvaranje nove ere hladnog rata.

U sirijskom slučaju, Rusija je na strani međunarodnog prava i efikasno se bori protiv džihadističkog terorizma. A ko je finansirao i naoružavao (direktno ili indirektno) sirijske disidente i džihadiste? Zapadnjaci i njihovi vazali, tj. zemlje Zaliva, naravno. Bez intervencije Rusije, Sirija bi sada bila raskomadana zemlja, kojom bi vladale krvave horde iz nekog drugog vremena.

Donald Tramp je u predizbornoj kampanji govorio o tome da Amerika treba da se okrene sebi i da ne treba da se meša u unutrašnju politiku drugih zemalja. Međutim, nakon određenog vremena, moguće je oceniti da Amerika ipak nastavlja da se meša i u unutrašnju politiku drugih zemalja kao i u međusobne odnose drugih zemalja. Kako vi ocenjujete američku politiku od dolaska Trampa ne mesto predsednika SAD i da li vidite promene u američkoj spoljnoj politici ili kontinuitet sa prethodnom administracijom Baraka Obame?

– Pogrešno je verovati da se spoljna politika SAD drastično menja sa promenom predsednika. To smo shvatili sa dolaskom predsednika Obame posle dramatičnog dvostrukog mandata predsednika Buša mlađeg. Obamina politika je bila krvava kao i politika njegovog prethodnika, ako ne i gora. Par Obama-Klinton stajao je iza katastrofe tzv. arapskog „proleća“, a par Obama-Keri podržao je državni udar Evromajdana. Šta očekivati od predsednika Trampa? Jednu ratnohuškačku politiku – a možda i više od toga – prema zemljama koje ne sarađuju sa Ujka Semom, koja je u kontinuitetu politike onih koji decenijama borave u Beloj kući. Inače, zar Trampov moto nije upravo „Ponovo stvoriti veliku Ameriku“?

Prevela sa francuskog – Svetlana Maksović


Izvor: Geopolitika/Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Bensada intervju-Srđa Popović i drugi američki revolucionari

* Obavezna polja