Dragan 12Bez obzira što delatnosti „Bilderberga“, već duže vreme nisu tako velika misterija kao nekada, posebno od objavljivanja knjige Danijela Estulina „Istinita priča o klubu Bilderberg“, prosečni srpski čitalac još uvek je daleko od saznanja šta je to u stvari „Bilderberg“, koji su mu ciljevi i mehanizmi delovanja, u kakvoj je vezi sa ostalim globalističkim institucijama, a posebno kakva je njegova uloga u raspadu bivše Jugoslavije i sadašnjoj geo-strateškoj poziciji Srbije na Balkanu i Evropi.

Iako deluje od 1954 godine, i mada su bukvalno svi značajni predstavnici tzv. „međunarodne zajednice“ koji su učestvovali u kontrolisanom raspadu SFRJ bili članovi ove organizacije, kao i poznatoj činjenici da je peto-oktobarski puč u Srbiji finansirao Džordž Soroš, član unutrašnjeg jezgra ove organizacije, u Srbiji se i danas delovanje „Bilderberga“ posmatra kroz prizmu nekakvih „teorija zavere“ koje više postoje u glavama zanesenih pojedinaca nego u realnom svetu.

Uzroke za ovakvo stanje, pre svega, treba tražiti u nezrelosti srpske političke elite i njene evidentne nespremnosti da definiše strateške političke ciljeve, kao i njene spremnosti da se, zarad ličnih interesa, u potpunosti odrekne svih oblika svog nacionalnog suvereniteta (medijskog, kulturnog, ekonomskog, a na primeru Kosmeta vidimo i teritorijalnog), a takođe i celokupnog istorijskog i društvenog nasleđa.

Na ovaj način otvoren je prostor da se kroz mrežu tzv. nevladinih organizacija, nezavisnih medija, slobodnih intelektualaca i ostalih instrumenata novog svetskog poretka, uguši ili obesmisli bilo koja kritička misao o posledicima srljanja u globalističko društvo i uloge koje u tom procesu imaju organizacije poput „Bildeberg grupe“. Setimo se samo kakvom je progonu, na svim nivoima, pre petnaestak godina, bila izložena prof.dr. Smilja Avramov, kako bi njena knjiga „Trilaterarna komisija: Svetska vlada ili svetska tiranija“ bila marginalizovana u našoj javnosti, iako spada u svetski priznate autoritete na polju poznavanja uticaja globalističkih procesa na međunarodno pravo.

Budući da, zbog napred iznetog, prosečna osoba u Srbiji o „Bilderbergu“ zna veoma malo, ovde ćemo prvo izneti nekoliko opštih informacija o njegovom nastanku i delovanju, koje mogu biti važne za razumevanje ovog teksta.

Inicijator osnivanja „Grupe Bilderberg“ je holandski princ Bernard Leopold, plemić kontraverzne biografije i član više tajnih društva, a prvo okupljanje održano je 1954. godine u holandskom hotelu „Bilderberg“ po čemu je grupa dobila ime. Formalno, sedište organizacije se nalazi u Hagu, ali tradicija je da se redovna godišnja okupljanja njenih članova održavaju uvek na drugoj lokaciji, pri čemu je registrovana cikličnost da se svake pete godine mesto okupljanja nalazi na teritoriji SAD, kao i da se okupljanja dešavaju u periodu od sredine maja do sredine juna meseca i traju tri ili četri dana.

Grupu sačinjavaju istaknuti pojedinci iz političkog, privrednog, finansijskog, vojnog i medijskog establišmenta za koje se smatra da mogu značajno uticati na kreiranje, realizaciju i kontrolu predviđenih globalističkih procesa i uspostavljanju totalitarnog, nadnacionalnog, koorporativnog, Društva koje sebe naziva „Novim svetskim poretkom“ (Novus Ordo Mundi).

Zbog značaja koji njihove godišnje konferencije imaju za čitav svet, ali i iz razloga promocije njihovih ideja, globalistički medijski sistem ih sve češće naziva „Svetskom Vladom u senci“, što sigurno nije adekvatan termin. Mnogo bliže istini je da ih posmatramo kao nadnacionalnu Vladu onih prostora koje direktno (poput SAD) ili indirektno (poput, recimo, Srbije) kontroliše Novi svetski poredak.

Biebrg 2

Grupom „Bilderberg“ upravlja njeno unutrašnje jezgro od petnaestak članova, koje i određuje osnovne teme za njihove godišnje konferencije kao i sastav pozvanih da u njima učestvuju, što je posebnost ove organizacije.

Naime, za razliku od drugih tajnih organizacija, čiji članovi, kada ispune procedure za članstvo, uzimaju učešće u radu i odlučivanju po svim pitanjima, „Bildeberg“ funkcioniše po pozivu, odnosno za svoje godišnje konferencije uzima samo one članove koji su relevantni za teme o kojima će se razgovarati i odlučivati (nazivaju ih „učesnicima“). Konkretne teme, odnosno neku vrstu dnevnog reda, na zahtev pravih gospodara „Bilderberga“, formuliše pomenuto unutrašnje jezgro, koje je prisutno na svim sastancima i koordinira rad.

Pored zvaničnih učesnika (članova), postoje i pozvani koji imaju status „gostiju“ i čije se prisutnost, iz operativnih razloga, formalno ne evidentira. Iako se oni ne smatraju zvaničnim učesnicima mogu itekako uticati u oblikovanju određenih zaključaka i stavova, jer sama činjenica da su pozvani znači da će ih oni koji donose konačne odluke konsultovati, ili da računaju na njih u sprovođenju tih odluka. Neki od njih na sledećim sesijama pojave se kao zvanični učesnici, dok se drugi ne pozivaju više nikada.
Ovde negde bih završio upoznavanje prosečnog srpskog čitaoca sa činjenicom da „Bilderberg“ nije nikakva forma druženja dokonih bogataša kojom teoretičari zavere plaše obične ljude, već razvijena globalistička institucija koja kreira, inicira i vodi globalističke procese u današnjem svetu.

Negde, na liniji tih procesa, isprečila se i SFRJ, država koje više nema. U procesu njenog krvavog raspada, od početka do kraja, glavni protagonisti bili su ljudi direktno i indirektno vezani za „Bilderberg grupu“.

Prvi čovek sa jugoslovenskih prostora koga je pod svoje okrilje primio „Bilderberg“ bio je slovenac Mark Voljč, bankar, kreator milionskih mahinacija „Ljubljanske“ i „Nove Ljubljanske Banke“ koje su skupo koštale privredu i građane bivše jugoslovenske zajednice, ali i dugogodišnji investitor aktivnosti „Bilderberga“.

Proces raspada SFRJ otpočeo je upravo secesijom Slovenije. Slučajno?!

A prvi, od mnogih, predstavnika tzv. međunarodne zajednice za rešavanje jugoslovenske krize, bio je lord Piter Karington, čovek koji je predsedavanje godišnjim sastancima „Bilderberga“ preuzeo 1990 godine, samo godinu dana pre nego što je započeo svoju „jugoslovensku misiju“.

Dakle, nije od sebe samih došao da nas spašava, kako se mislilo i govorilo, bivši Generalni sekretar NATO-a, niti bivši Ministar inostranih poslova Ujedinjenog Kraljevstva, a ni predsedavajući u Domu lordova engleskog parlamenta, već aktuelni predsedavajući „Bilderberg grupe“. Slučajno?!

Nakon njega, proces „rešavanja“ jugoslovenske krize preuzimaju lord Dejvid Oven i Sajrus Vens, obojica čalnovi „Bildeberga“, a po uobičajenom globalističkom konceptu rotiranja kadrova njih nasleđuju Karl Bilt i Torvald Stoltenberg, takođe učesnici bilderberških godišnjih okupljanja. Slučajno?!

Proces su zaokružili Ričard Holburk i Marti Ahtisari. Treba li, uopšte, da kažem – „Bilderberg“!

I tako se velika SFRJ skratila na SR Jugoslaviju, ali proces je tekao dalje.

Po ustaljenoj metodologiji izazivanja i upravljanja krizama otvoreno je žarište na Kosmetu.

Definitivna odluka o bombardovanju SR Jugoslavije i promeni režima u Srbiji, dogovorena je na redovnom godišnjem sastanku Bilderberg grupe za 1998. godinu, koji se od 14 do 17. maja, održao u škotskom gradiću Eršir (hotel Turnberi). Naravno, kao i uvek, ovakve odluke se donose tokom neformalnih susreta, radnih ručkova ili uz večernje šetnje aktera zaduženih za ovu tematiku. Pored, već pomenutog, Marka Voljča, na konferenciji u Škotskoj, sa statusom gosta, bio je prisutan i Veton Suroi, Albanac sa Kosova, sin bivšeg diplomate SFRJ, publicista i pokretač časopisa „Koha ditore“

Biebrg 4

Sastanku „Bilderberga“ 1998, takođe u svojstvu gostiju prisustvovali su bivši predsednik Bugarske Petar Stojanov, i bivši Ministar inostranih poslova Rumunije Mugura Isaresku. Obe ove zemlje dale su, kasnije, punu logistiku NATO-u za agresiju na SR Jugoslaviju.

Od onih koji su, kao učesnici (članovi) učestvovali na ovom sastanku „Bilderberga“ i bavili se neophodnošću oružane akcije protiv SRJ bili su neizbežni američki diplomata za krize Ričard Holburk, bivši Ministar inostranih poslova Engleske Vilijem Hejg, kao i Jorgos Papandreu i Kostas Karamanlis, prvi lider tada vladajuće, a drugi najveće opozicione, partije u Grčkoj, kao i Volfgang Išinger, nemački diplomata, predstavnik EU u pregovorima oko statusa Kosova i državni sekretar u ministarstvu spoljnih poslova Nemačke u vreme bombardovanja SR Jugoslavije.

Sve ove činjenice morali bi uzeti u obzir građani Srbije kojima se i danas naturaju priče o navodnoj NATO intervenciji zbog kršenja ljudskih prava Albanaca na Kosmetu, pri čemu neki protagonisti, poput Ahtisarija ili Vesne Pešić, idu čak tako daleko da ističu kako je zbog toga Srbija zauvek izgubila pravo na Kosmet.

Naravno, ovakvi stavovi su besmisleni ne samo sa aspekta međunarodnog prava, već i dešavanja na terenu. Jer, zauzimanje Kosmeta od strane NATO-a strateški je cilj koji obezbeđuje geo-političke i koorporativne ciljeve Novog svetskog poretka, i ništa što je Milošević uradio, ili nije uradio, nije moglo da izmeni ovu činjenicu.

Baš kao što i ništa ne može izmeniti činjenicu da je sa godišnjeg zasedanja  „Bilderberga“ za 2011, održanog u švajcarskom Sent Morisu, procurela informacija o zaključku da se evropske integracije Srbije moraju maksimalno ubrzati i da se, u tom smislu, moraju podržati političke promene koje to mogu omogućiti ne ugrožavajući perspektive Kosova!!

Treba li boljeg objašnjenja za sve što se događalo na srpskim izborima 2012. i nakon toga, od preuranjene čestitke Van Rompeja (član „Bilderberga“), do  formiranja nove vladajuće koalicije i njene maksimalne kooperativnosti u zaokruživanju Kosovske nezavisnosti.

Veton SuroiŠto se tiče Vetona Suroia, on je prvom okupljanju „Bilderberga“ nakon NATO agresije, koje se održalo u Briselu, od 01. do 03. Juna 2000. godine, prisustvovao kao zvanični učesnik, odnosno član ove organizacije, a kao država iz koje dolazi označeno je Kosovo. Statusno neutralno, zar ne?!

A i Kosovu eto premijera kad prestane potreba da ga vode ratni zločinci i profiteri.


Izvor: CEOPOM-Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Bilderberg i Srbija

* Obavezna polja