Globalni događaji se odvijaju smerom i dinamikom teško razumljivim ako se politika posmatra samo kao racionalna delatnost. Bivši pripadnik američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) Kevin Šip objasnio je u julu 2017. dva tipa parasistemskog uticaja u SAD. S jedne strane su tajne obaveštajne službe (pre svih CIA), koje imaju moć i tajnost da mogu da deluju bez znanja Kongresa i izvršne vlasti i kao takve mogu mnogo toga bez odgovornosti kao „vlast u senci“. Sa druge je vojno-industrijski kompleks, koji ima moć i novac da može da potplaćuje političare, i to je „duboka država“. Ove dve interesne grupe jesu povezane, ali se radi o dve kabale.

Sve veći prostor za informisanje izvan državnog monopola omogućio je danas spoznaju izvan zvaničnih diskursa. To pruža priliku da se i procesi koji su skrajnuti iz javnosti, uključujući „teorije zavere“, razumeju u svojoj realnoj dimenziji. Ko, na primer, može da razume zašto je – nakon više od godinu dana istrage Saveznog biroa za istrage (FBI) o mešanju Rusije u pobedu Donalda Trampa na izborima, a posebno nakon otkrića o podmetanju dokaza i na osnovu njih prisluškivanja ljudi bliskih Trampu – predsednik SAD suočen sa ostavkom svog glavnog krivičara Džona Dauda i odbijanjem advokata da se pridruže njegovom pravnom timu. U situaciji kada je istraga javno razobličena kao politički motivisana i sklona fabrikovanju „dokaza“, glavni krivičar je insistirao da predsednik sarađuje sa istragom i da ne napada javno specijalnog istražitelja Roberta Mjulera, čemu Tramp nije mogao da odoli. Zašto bi advokat brinuo o integritetu kompromitovanih obaveštajaca, koji su spremni da podrivaju demokratski poredak? Advokat nekoga ko se percipira najmoćnijim čovekom države to sasvim izvesno nije savetovao zbog zaštite zakonitosti, jer je o bezakonju FBI i CIA sasvim dovoljno pouzdanih informacija dospelo u javnost.

SVETLOST DŽULIJANA ASANŽA

Tamnu stranu neoliberalnog globalističkog poretka koji je načet u Vašingtonu osvetlio je Džulijan Asanž. On je na Tviteru ne samo osporio insinuacije da Rusija stoji iza trovanja bivšeg dvostrukog agenta Sergeja Skripala već je i, još važnije, ukazao na indicije o britanskoj ulozi u izbornoj aferi nameštenoj Trampu. Neverovatno je koliko moćnu britansku vladu može da iritira jedan čovek. Par dana nakon Asanžovog promišljanja o javno dostupnim činjenicama, britanski ministar za spoljne poslove i Komonvelt Alan Dankan u parlamentu ga je nazvao „jadni mali crv“, koji bi trebalo da napusti ambasadu i preda se britanskim vlastima. Ubrzo je Ekvador – u čijoj ambasadi u Londonu je utočište možda najodvažnijeg čoveka u globalnom informativnom prostoru – uskratio Asanžu internet i kontakte sa spoljnim svetom. Obrazloženje da je Asanž prekršio obećanje da se, dok je u misiji, neće mešati u poslove drugih država nije argumentovano, te ova odluka deluje kao rezultat pritiska onih u čije ime je istupio pomenuti ministar, kojem je Asanž odgovorio da je „bolje biti crv, nego zmija“.

Asanžov rad je pred kraj izborne kampanje 2016. hvalio i Tramp. To je, na primer, učinio 10. oktobra u Vilksu: „Ovo je upravo izašlo, Vikiliks, volim Vikiliks“; 12. oktobra u Okali: „Ova stvar na Vikiliksu je neverovatna, to vam govori unutrašnje srce, morate je čitati“; 13. oktobra, u Sinsinatiju: „Neverovatno je šta se pojavljuje na Vikiliksu“; 31. oktobra u Vorenu: „Još jedan je izašao danas, ovaj Vikiliks je riznica“; i 4. novembra u Vilmingtonu: „Upravo su objavili novi Vikiliks… volim da čitam taj Vikiliks“. Iako je najavljivao da bi Asanža trebalo pomilovati, za skoro 16 meseci mandata, Tramp nije doneo tu odluku, za koju mu ne nedostaju ni nadležnost niti formalna moć.

Za Džulijana Asanža, osim što nema pravde, izgleda ne važi ni pravo. U februaru 2016. godine Radna grupa UN za arbitrarni pritvor je utvrdila da oblici lišavanja slobode kojima je podvrgnut Asanž predstavljaju oblik arbitrarnog pritvora. Ovo mišljenje je pravno obavezujuće u meri u kojoj je zasnovano na međunarodnom pravu. Ekvador, suverena država, priznao je potrebu zaštite Asanža od političkog progona na humanitarnim osnovama. U skladu sa međunarodnim pravom, Asanž ima pravo da tu zaštitu koristi i dođe u Ekvador. Ekvador se pozvao na niz konvencija, uključujući i onu o izbeglicama, koju su prihvatile i Britanija i Švedska, i prema kojoj obaveza zaštite od progona prevladava nad sporazumima o izručenju. Ovu svoju međunarodnu pravnu obavezu Britanija izvršava tako što je svojim policijskim snagama opkolila ambasadu Ekvadora i odbija da omogući Asanžu da preuzme azil u Ekvadoru.

BRITANSKI RAT PROTIV VIKILIKSA

Šta je u pozadini odmetničkog postupanja vlade „njenog veličanstva“? Asanžov portal Vikiliks objavljivao je informacije zasnovane na autentičnim dokumentima o ratovima u Iraku i Avganistanu, mučenjima u Gvantanamu i američkom Državnom sekretarijatu tokom mandata Hilari Klinton. SAD su od istine pokušale da se zaštite tajnošću pozivanjem da publikovanjem dokumenata Asanž ugrožava interese nacionalne bezbednosti SAD. Švedska se našla tu da pomogne i protiv Asanža pokrenula „preliminarnu istragu“ zbog prijave za seksualno uznemiravanje, ali je vremenom odustala. Velika Britanija, s druge strane, opstaje na zaštiti insinuacija koje je lansirao američki neoliberalni establišment pod dobitnikom Nobelove nagrade za mir Barakom Obamom, pod kojim su SAD u zadnjoj godini njegovog mandata bacale prosečno 72 dve bombe dnevno na Irak, Siriju, Avganistan, Libiju, Jemen, Somaliju ili Pakistan. Samo za fizičku opstrukciju Asanžu da ostvari međunarodno zaštićena prava vlada „njenog veličanstva“ je utrošila više od 10 miliona dolara. Problem konstrukcije koju je pokrenula američka vlast u senci je to da je Asanž objavljivao informacije koje je dobijao ne radeći tajno za neki entitet, već za javno informisanje, a da je druga strana o njima mogla da se izjasni. Štaviše, u decembru 2017. Informativni tribunal Ujedinjenog Kraljevstva je utvrdio da je njegov Vikiliks „medijska organizacija“. To znači da britanska vlast ne poštuje ne samo međunarodno pravo već ni stavove svojih nadležnih pravosudnih instanci.

Da bi se razumelo kako građani Britanije percipiraju svoje ministre (političare) i birokratiju (stalni aparat administracije), valja se prisetiti humorističke serije Entonija Džeja i Džonatana Lina Da ministre. Odnos tamošnje izabrane vlasti i stalne birokratije bivši premijer te države (i sam u istrazi parlamentarne komisije utvrđen kao ratni zločinac i tiranin) Toni Bler je opisao rečima: „Ne možete potceniti koliko veruju da je njihov posao da zapravo vode zemlju i da se odupru promenama koje iznose ljudi koje oni odbacuju kao ‘ovde danas, otišli sutra’ političari. Oni iskreno vide sebe kao prave čuvare nacionalnog interesa i misle da im je posao da te (izabranu vladu) jednostavno trpe i čekaju“.

Na vrhu ove parasistemske strukture, vekovima je britanska verzija „duboke države“, inače osvedočene kao tradicionalni centar kolonijalizma. Radi se o establišmentu koji je započeo rat u Kini zbog trgovine opijumom, iz koga su profitirale britanske banke… Koji je iznurivao glađu Indiju i terorisao većinu Jugoistočne Azije kroz monopolsku trgovačku kompaniju Ist Indija. Britanija je uništila Otomansko carstvo i osnovala je većinu država Bliskog istoka. Američku Banku federalnih rezervi (FED) osnovala je i porodica Rotšild, koja spada u britansko plemstvo. Osnivački kadar komunizma delovao je iz Britanije, gde je školovan i Džordž Soroš. Konačno, u savremenoj epohi indikativna su dva primera. Najveći sistem za globalni nadzor – „Pet očiju“ (Five Eyes) – kroz koji su se američkoj Nacionalnoj agenciji za bezbednost (NSA) pridružile odgovarajuće obaveštajne agencije Britanije i zemalja britanskog Komonvelta, Kanade, Novog Zelanda i Australije, osnovan je, kako je obznanio Edvard Snouden, pod kontrolom Britanije, u Australiji. Tokom pokušaja puča u Turskoj, Britanija je svoje snage na Kipru i Mediteranu stavila u stanje borbene gotovosti. Pošto su se odnosi Turske sa Rusijom – jedinom državom koja je pružala podršku Turskoj tokom pokušaja puča, počeli brzo poboljšavati – britanska „duboka država“, suočena sa perspektivom da bi Turska, Rusija i Iran mogle udružiti snage u rešavanju krize i obezbediti mir u Siriji i na Bliskom istoku – odjednom je prema Turskoj počela ispoljavati „prijateljski“ stav.

MREŽA „STARIH MOMAKA“

Oni koji danas vuku konce su i dalje bivši špijuni i sive eminencije birokratije ili javnog sektora koji su u poziciji da utiču na višemilionske ugovore države sa vojnim dobavljačima i multinacionalnim kompanijama. Model iz koga se ova praksa razvila je namenski (vojno-industrijski) sektor, u okviru kojeg se duboka država ispostavlja kao najpostojaniji deo. Rezultat toga je, na primer, pojava da sektor odbrane zaključuje basnoslovne nabavke, dok armija stalno kuburi sa sredstvima za operacije. Ne čudi stoga da su danas, kada obaveštajne agencije zavise od tehnologija koje se razvijaju u Silikonskoj dolini, četiri tamošnje giganta (Amazon, Facebook, Google i Apple, bez Microsoft-a) u prvoj godini Trampovog mandata (protiv koga su bile u kampanji) utrošile na lobiranje 50 miliona dolara.

Dok ovaj koruptivni obrazac u SAD počiva na tome da nije važno ko zna već ko zna koga, odnosno na funkcionalnim vezama, u Britaniji je ta pojava utemeljena strukturno, kao mreža „starih momaka“ (Old chap, Old boy, Old fellow).

Osvetljavanje ovih odnosa i u tom kontekstu sudbina Asanža važni su za sve nas. Ne sme se zaboraviti da su u središtu „duboke države“ interesno ustrojeni, netransparentni odnosi između moćnika administracije i velikih kompanija. Globalno se nameće trend da države više ne rade javne poslove koji su profitabilni za privatne kompanije. Te poslove, kako se redovno ispostavlja, dobijaju privilegovani, za sumnjati je zahvaljujuću insajderskim informacijama ili uticaju u administraciji. Tu prestaje demokratija i počinje tiranija. Ta tiranija se umiva medijskim psiho-politikama i propagandom, koje za cilj imaju da od svih naprave pasivne posmatrače i korisne idiote feudalizacije.

Laži koje se plasiraju danas bivaju sve očitije i „sa sve kraćim nogama“. Prepoznavanje i autoritativno eksponiranje laži je ono što britanski establišment ne može da oprosti Asanžu. Svaku sumnju u ovakav zaključak razvejava to što je u međuvremenu ćerka osuđenog ruskog izdajnika povratila svest i u stanju je da govori. Njeno stanje se dakle, poboljšava, što ne ide u prilog tezi koju je plasirala vlada „njenog veličanstva“ (mimo istrage), jer, da je otrovana novičokom, teško da bi se oporavila. Britanija, u vezi sa ovim slučajem, koji je ispolitizovala (očito u cilju kampanje da se Rusija prikaže kao odmetnuta država koja ne bi trebalo da ima pravo veta u Savetu bezbednostu UN), i dalje slobodnom svetu duguje, osim poštovanja prava Asanža, odgovor na pitanje ko je bio izvor lažnih konstrukcija koje je bivši britanski obaveštajac Kristofer Stil napisao za Trampa u predizbornoj kampanji i, osim FBI i izbornom štabu Hilari Klinton, tajno na teritoriji Kanade doturio i Trampovom neprijatelju u Republikanskoj partiji senatoru Džonu Mekejnu. Asanž je „kriv“ zato što to primećuje, glasno artikuliše i najviše zato što mu veruju ljudi koje britanska „duboka država“ (trenutno u funkciji neoliberalnog globalizma) tlači.

Pesnik Kosta Abrašević umro je sa samo 19 navršenih godina, ali je postao simbol zbog toga što je artikulisao osećanje potlačenih slojeva i mržnju prema nasilju i nepravdi. U jednom od svojih stihova on poručuje onima koji svoju vladavinu vrše iznad zakona: „O, tirani, čujte – ne treba vam kriti – i osveta naša crvena će biti“ (Crvena, 1894.). Da li će stvarno tako proći i globalistički, pre svega anglo-američki, neoliberalni tirani ostaje da se vidi, ali Abraševićevi stihovi savršeno odražavaju osećaj milijardi stradalnika širom sveta koji su prinuđeni da trpe njihovo nasilno i nepravedno zakulisano delovanje.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Britanska „duboka država“

* Obavezna polja