Jedna od najizraženijih odlika zaista štrčećeg Trampovog predsednikovanja je to koliko razvoj njegove politike – kada raščistimo namerno postavljenu dimnu zavesu tvitova i skandala – precizno sledi osnovnu strategiju geopolitike Vašingtona postavljenu još 1992. Ovo je slučaj kod nedavne nesrećne i ilegalne unilaterne odluke da se napusti iranski nuklearni sporazum. Ovo je takođe slučaj i kod neumorne kampanje demonizacije Rusije u hladnoratovskom stilu i nametanja podmuklih novih sankcija. Isto je i kod promaljajućeg trgovinskog rata koji je Trampova administracija pokrenula protiv Narodne Republike Kine.

Suprotno naširoko rasprostranjenom uverenju da su dela američkog predsednika Trampa impulsivna i nepredvidiva, verujem da je istina sasvim suprotna. Odgovor leži u strateškim geopolitičkim odlukama Trampove administracije, koje ne donosi sam predsednik, nego sila koja predstavlja permanentni establišment i poseduje stvarnu kontrolu; sila koju nekada nazivamo ,,dubokom državom“. Geopolitičke implikacije tih odluka u velikoj meri određuju kome će biti dozvoljeno da postane predsednik.

Prva zvanična formulacija današnje spoljne politike Vašingtona došla je 1992. kada je Dik Čejni bio sekretar odbrane pod Bušom starijim. Sovjetski Savez se raspao, a Buš je trijumfalno Ameriku proglasio jedinom ,,supersilom“. Čejnijev zamenik, Pol Volfovic, bio je odgovoran za razvoj Smernica odbrambenog planiranja (Defense Planning Guidance) od 1994. do 1999. One su bile krajnje iskrene, a senator Ted Kenedi ih je kasnije opisao i kao imperijalističke. Necenzurisana Volfovicova doktrina je u jednom svom delu podrazumevala sledeće: ,,Naš prvi cilj je da sprečimo izranjanje novog rivala, bilo na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza ili drugde… da sprečimo da bilo koja neprijateljska sila dominira regionom čiji bi resursi, pod konsolidovanom kontrolom, bili dovoljni za genezu globalne moći“. Pod Džordžom Bušom mlađim, Volfovicova doktrina se ponovo pojavila kao ,,Bušova doktrina“ nakon 2002, u uvodu u rat protiv Iraka, i to postavljajući unilateralnost i pribegavanje preventivnom ratu kao centralne delove američke politike.

OSNOVNA GEOPOLITIKA

Kako bih pojasnio svoj naslov, citiraću nekadašnjeg predsedničkog savetnika Zbignjeva Bžežinskog iz njegove knjige ,,Velika šahovska tabla: Američki primat i njegovi geostrateški imperativi“ objavljenoj 1997. godine kako bih objasnio Trampovu spoljnu i odbrambenu politiku. One su ništa drugo nego primena ideje Bžežinskog o „geopolitičkom izazovu“ i ideje o preventivnom ratu iz doktrine Buš-Volfovic, u kontekstu prilagođenom savremenom narastajućem otporu dominaciji Amerike kao jedine supersile.

Bžežinski je, naravno, bio arhitekta avganistanskog rata Džimija Kartera protiv sovjetske armije upotrebom mudžahedinskih islamističkih terorista koje su obučavale CIA, saudijska služba i pakistanski ISI. Godine 1997. napisao je da je ,,imperativ da se ne pojavi nijedan evroazijski konkurent, sposoban da dominira Evroazijom i tako baci rukavicu u lice Americi“. Potom je dodao: ,,Potencijalno najopasniji scenario bila bi ‘antihegemonistička’ koalicija koja bi bila ujedinjena ne ideologijom, nego zajedničkom nevoljom… velika koalicija Kine, Rusije, a možda i Irana… Sprečavanje ove pretnje… će zahtevati vođenje vešte geostrateške politike na zapadnim, istočnim i južnim perimetrima Evroazije istovremeno“.

Kada ovome dodamo poslednju Strategiju nacionalne bezbednosti Pentagona koja definiše Rusiju i Kinu kao najveće potencijalne pretnje američkoj hegemoniji, u kombinaciji sa rastućim vezama između Rusije, Kine i Irana od ukidanja sankcija 2015, koje se naročito ispoljavaju u Siriji, postaje jasno šta to Vašington radi. U pitanju je pohod svim silama da se slomi ono što ja nazivam ,,evroazijskim izazovom jedinom hegemonu“ – Rusiju, Kinu i Iran.

Kako je Bžežinski istakao, za američki cilj kontinuirane dominacije nije bitno što postoje etničke, verske i druge razlike između Rusije, Kine i Irana. Američka spoljna politika je od septembra 2001. sve jače primoravala ovaj trio na saradnju, uprkos njihovim razlikama, kako bi odbranili svoje nacionalne suverenitete.

CILJANJE RUSIJE

Pogledajmo skorašnje događaje u svetlu upozorenja Bžežinskog o Evroaziji iz 1997. Vašington je stao uz Ujedinjeno Kraljevstvo u veštačkoj aferi trovanja Skripalja kojom je bez dokaza okrivljena Rusija. Lažni hemijski napad nadomak Damaska je potom korišćen kao povod za ilegalni američki raketni napad u kome su ignorisana sva pravila Povelje UN i međunarodnog prava. Retrospektivno gledano, to je više bio test moguće ruske reakcije. Bilo da američke tomahavk i druge rakete jesu ili nisu pogodile svoje ciljeve, presedan je postavljen za Izrael i druge američke saveznike da eskaliraju napade na Iran u Siriji.

Onda su usledile dijabolične i obogaljujuće sankcije protiv ,,Putinovih oligarha“ poput Deripaske i njegovog Rusala koji je drugi najveći proizvođač aluminijuma u svetu. Vašington se čak i ne trudi da izmisli izgovore za nove sankcije. Kao razlog se navodi to da je ruska vlada umešana u ,,čitav niz malignih aktivnosti širom sveta“.

Nove sankcije kažnjavaju bilo koju zapadnu banku ili investitore sa akcijama u sankcionisanim ruskim kompanijama, bez obzira na to da li su ih kupili pre novih sankcija. To je novi oblik finansijskog rata američkog ministarstva finansija, smrtonosan koliko i oružani rat, ako ne i smrtonosniji. Razvio se u osvit 11. septembra i od tada je izbrušen kao razorno oružje ratovodstva koje se služi činjenicom da je pod ekonomskom globalizacijom svet po pitanju trgovine i valutnih rezervi centralnih banaka još uvek enormno zavisan od američkog dolara.

CILJANJE KINE

Istovremeno dok Vašington podiže pritisak na Putinovu Rusiju povodom Sirije i Ukrajine, on pokreće i rani stadijum nečega što će očigledno postati razorni ekonomski rat protiv Kine, u čemu se trgovina koristi kao inicijalni okidač. Kako sam u prethodnom članku istakao, Vašington namerava da primora Kinu da odustane od svoje strategije kojom bi kineska ekonomija tokom naredne decenije ostvarila vodeći status proizvođača visokih tehnologija. Strategija se zove ,,Kina 2025“ i nalazi se u srcu Si Đinpingove strateške agende i njegove inicijative ,,Pojas i put“, odnosno ekonomskog projekta Put svile.

Prvi nagoveštaj toga kako Vašington planira da suzbije nastojanje Kine da postane svetski lider u visokim tehnologijama je tretman vodećih kineskih telekomunikacionih firmi ZTE i Huavej – glavnih konkurenata ,,Epla“. Vašington je ZTE stavio pod sankcije od aprila zbog navodne prodaje telekomunikacione opreme Iranu. Američkim snabdevačima je zabranjeno da pružaju esencijalne komponente ovoj kineskoj tehnološkoj kompaniji. Sama kompanija je privremeno ugasila poslovanje u pokušaju da se izbori za odštetu od SAD.

CILJANJE IRANA

Konačno, nakon glasnih protesta Nemačke, Francuske i drugih zemalja EU, Tramp je unilateralno pocepao iranski nuklearni sporazum. Očigledno, cilj je da se ponovo nametnu obogaljujuće sankcije protiv Irana, odnosno da se prekine slabašni progres koji je otpočeo od 2015. Činjenica da EU odbija da prekrši svoj sporazum sa Iranom će na kraju biti od malog značaja jer američke sankcije protiv Irana prete i evropskim kompanijama koje posluju sa ovom zemljom.

Sastavni deo Trampovog povlačenja iz nuklearnog sporazuma sa Iranom je i rok od 180 dana koji su SAD dale zemljama poput Kine, Japana i članicama EU da okončaju sve nabavke iranske nafte. Evropske kompanije poput ,,Erbasa“, koji sa Iranom ima ugovorene isporuke aviona vredne više milijardi dolara, biće prinuđene na poništavanje ugovorenog. Šestog avgusta će kupovna američkih dolara, trgovina zlatom i određenim drugim metalima, kao i poslovanje sa avionskom i automobilskom industrijom biti sankcionisano. Nakon četvrtog novembra, američke sankcije će ciljati iranske finansijske i naftne institucije, a uslediće i obnavljanje sankcija protiv pojedinaca koji su prethodno bili na ,,crnoj listi“ američkog ministarstva finansija.

Jasno je da korišćenje novog razornog oružja oličenog u hirurški preciznim sankcijama američkog ministarstva finansija ima za cilj da se fragilna ekonomija Irana gurne u krizu. Istovremeno su se pojavili izveštaji koji govore o tome da se savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton založio za oživljavanje terorističke grupe Organizacija mudžahedina iranskog naroda (MEK) kako bi se dala nova šansa obojenoj revoluciji. MEK je uklonjen sa liste terorističkih organizacija Stejt departmenta od strane državne sekretarke Klinton 2012. godine.

CENTCOM

Ako se odmaknemo od specifičnih detalja svake od navedenih država i akcija Vašingtona protiv njih, videćemo da su sve tri evroazijske sile – Rusija, Kina i Iran – sistematski ciljane sa različitim stepenom uspeha.

Krajem februrara general Votel, načelnik američke Centralne komande (CENTCOM), dao je intervju informativnom ogranku američkog Ministarstva odbrane (DoD News). U njemu je, pored nabrajanja Rusije i njenog angažmana u Siriji, kao i Kine i njene inicijative Pojas i put i uspostavljanja vojnih baza u Džibutiju i drugde, Votel naveo i veze obe ove zemlje sa Iranom. Votel je izjavio da ,,i Rusija i Kina gaje multidimenzionalne veze sa Iranom. Ukidanje sankcija UN pod Združenim sveobuhvatnim planom akcije (JCPOA) je otvorilo put za nastavak iranskog puta u članstvo u Šangajskoj organizaciji za saradnju“.

Ironija je što simultano otvaranje de facto rata na tri fronta, čak iako je on zasad na ekonomskom nivou, stvara strateški imperativ za ove tri sile da sarađuju još tešnje. Kina je najveći kupac iranske nafte. Rusija pruža vojnu opremu i pregovara za mnogo više od toga. Svaki član ovog trija – Kina, Iran, Rusija – iz razloga sopstvenog opstanka nema bolju opciju nego da, pred licem geopolitičkog rata Vašingtona na tri fronta, sarađuje sa ostala dva kao nikada do sada, bez obzira na nepoverenje i razlike.


Izvor: New Eastern Outluk/Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Duh Bžežinskog i dalje oblikuje geopolitiku Vašingtona

* Obavezna polja