Milan MilenkovićIzrailjsko pleme je, bežeći iz egipatskog ropstva, do obećane zemlje putovalo ciglo četrdeset godina. Uz izvesnu i nužnu ogradu (broj 40 je često korišćen u Bibliji i ima, očigledno, neki poseban značaj za Jevreje; četrdeset dana duša putuje na Nebo, četrdeset mučenika je mučeno Hrista radi itd.), pada u oči da se od Egipta do Izraela put bez muke može preći za četrdeset dana, kamo li godina.

Šta je Mojsija navelo da tolike godine drži izrailjsko pleme u surovim, pustinjskim uslovima, umesto ga odmah odvede u Obećanu zemlju?

Mogući odgovor bi bio ovaj: tokom dugog robovanja, u Izrailjce se uselio duh ropstva, ropske životne navike, pa i tuđa vera. Mojsije je znao da generacija koja je robovola neće imati snage, volje i hrabrosti da se borbom probije do Obećane zemlje. Prosto, kome se ropstvo pretvori u prirodu, ko štuje tuđe bogove, taj je sposoban još samo da traži sebi gospodara, a nikako da gospodar i sam bude. Mojsije je, dakle, čekao da, u tvrdim i oskudnim pustinjskim uslovima, stasa nova generacija Jevreja, koja zna samo za slobodu i koja je nepodložna ropskim osećanjima i tuđim bogovima. Na koncu, posle četrdeset godina, ta je generacija, ratoborna, tvrda i verski nepokolebljiva, vođena Isusom Navinom i ostalim vojskovođama, osvojila Judeju.

Ovaj, pomalo uspavljujući uvod, ima velike veze sa stanjem duhova u Srbiji danas. Prethodne generacije, mislim na one koje su veći deo života provele koristeći se blagodetima socijalizma, još su i imale zamisao o tome da je sloboda, posebno ona od okupatora, važna i odlučna činjenica ljudskog življenja. Od sredine Devedesetih, među srednjoškolcima i studentima, počeo je, pod pritiskom događaja, a usled nedostatka kulturne politike i uz ogromne pare, upumpane spolja, da se oseća duh defetizma. Objašnjavano je toj deci, od strane tadašnje opozicije, a današnje vlasti, da su sreća, sloboda i prava isključiva stvar pojedinca, a ne zajednice. To je početak ropskog duha u našoj zemlji.

Danas ta felaška genracija ima između 25 i 35 godina i nosilac je svih ropskih raspoloženja u nas. Ono „mi“, koje je samo jednu generaciju ranije bilo samo po sebi razumljivo, raspalo se, uključivanjem ovog naraštaja u društveni život i opalo je do samoživog i beznadežnog „ja“, osim kada je u pitanju blaćenje sopstvene zemlje i naroda.

Ne treba se zavaravati: ova genaracija je izgubljena za srpski narod. Pojedinci ovako i onako, ali kao generacija, svakako. Bojim se da će i nama biti potrebno četrdeset godina da se oslobodimo ovakvog naraštaja koji, kao i ona jevrejska generacija, koja je iz misirskog ropstva krenula, stalno vapi za ropstvom („U Misiru barem imadosmo hleba izobilja“, kaže u Egzodusu. Analogno, u interpretaciji naših felaha: sloboda se na hleb ne maže). Pouka: deco, s vašom pameću ni u ropstvu nećemo imati šta na hleb da namažemo. Nema hleba za takve.

kafici

To isto važi i za sve oblasti društva. Mit o tome da je hod kroz istoriju stalno napredovanje, budalaština je kojoj podležu „moderni“ umovi. Moderan Srbin daleko je ispod nivoa svog pretka s početka 20. veka. Politika se uobičajila kao jajarsko okupljalište, u kome se pošten čovek samo greškom zateći može. Shvatanje države je opalo do privatnopravnog, gde su narod, a s njim i budžet, tek partijski plen. Još dva, ili tri izborna ciklusa i pošten svet, ni pod pretnjom kazne, neće izlaziti na izbore. Toliko se prezire politički sloj u nas.

Srećom, i slugeranjska raspoloženja imaju prirodnu branu: gube se u tvrdim i teškim životnim uslovima, a oni u Srbiji danas zaista jesu takvi. Ono što treba da nas brine je što smo, po gradovima, izgubili onu suštinsku i životu okrenutu osobinu seljaka da misli na osnovu činjenica, a ne na osnovu pojmova. Sa tim se nećemo tako lako i brzo izboriti.

Mlada generacija Srba, koja je oslobođena ropskih raspoloženja one prethodne generacije, nema ni naviku, ni potrebu da razmišlja činjenično, već se iscrpljuje u praznim i nevažnim polemikama i dogmatskim pitanjima, ne primećujući da stalno obrtanje jedne iste misaone sadržine ovu ne čini dubljom, već samo dosadnijom. Nesposobni da prečiste pojmove u sebi, oni ih obrću među sobom do besmisla. Isto tako, ovaj novi naraštaj krasi i isključivost, koja ništa dobro neće doneti. Polemike (kao ona da li se onaj ko nije kršten može smatrati Srbinom, da li je onaj ko piše latinicu patriota, da li je Ljotić bio heroj, ili izdajnik), kojima kraja nema, čine da ta mlada generacija ni ne primećuje da je vođe nekakvih pokreta manipulišu, radeći samo na sopstvenoj karijeri i nalaženju unosnih sinekura. Ono, što je u Srbiji naših dana, sposobno i vredno, nema ni najmanju šansu da ispliva na površinu, jer mediokriteti, bez obzira na „farbu“, oštro motre i sapliću na svakom koraku. Takvo stanje stvari, sviđalo se to apostolima mira i demokratije, neće prekinuti ni jedna politička snaga, niti organizacija, već samo veliki događaj.

vojnikEvropa, a i svet, ulaze u veoma turbulentan period, u kome su revolucije i građanski ratovi sasvim izvesni u narednih dvadesetak godina. Dekor za to je već postavljen: narastajuć sloj sirotinje, profesionalne vojske, spremne da preuzmu vlast, politički sloj koji opada do karikature, kriza robe (a ne novca, kako misle plitki ekonomisti)… Mi već sada živimo u postdemokratskom društvu, samo što tu činjenicu magli politički oblik, koji više nikakve sadržine nema. Na obzorju vremena se vide obrisi nove diktature i tiranije, koja će se, za najdalje jednu generaciju od danas, sasvim ogoliti. Obožavanje sile i priklanjanje pred njom, i to u evropskim razmerama, pokazuje stanje duhova: podsvesno se oseća da je ta sila jedina punonadežna činjenica budućnosti, ma šta trabunjali o „večitom miru“.

Upravo ti događaji će probuditi onu generaciju Srba koja danas uči da hoda. U ratovima i revolucijama, mediokriteti se ne osećaju udobno i beže u rupe, dok opasnost ne prođe. Takva vremena na površinu izbacuju najbolje. Srbi nikad nisu imali oko za opasnost koja nije oružana; okupator bez puške se ni ne primećuje. Ali, i vreme tihe okupacije se bliži kraju, jer narastajuće napetosti više neće moći da kontroliše gramziva i, u osnovi, bitno nesposobna marionetska klika i preći će sa na manje softicirane oblike okupacije, a sa njom i na oružani otpor.

Za razliku od defetističke struje, ja ne mislim da je sve izgubljeno i da nam spasa nema, osim ako prignemo glavu pred silom. Nasleđe naših predaka je suviše snažno, proosećano i živo, da bismo se predali tek tako. Kritičan broj onih mladih ljudi, koji su spremni za otmeno služenje precima i tradiciji, postojaće i dalje. Tu ne odlučuje većina (kao i nigde i nikada, naravno), već kvalitet. Čim prođe demokratija, nestaće i njeno obožavanje velikih brojeva i kvantiteta uopšte i uspostaviće se tiha i duboka služba viteškoj manjini koja, u osnovi, oduševljava većinu i nameće joj svoj običaj i tadiciju. Plemenski totem i tabu će se ponovo dići do visina istorije i odgovoriti na njene izazove. Plemenski kultovi traže žrtvu i mi ćemo je prineti i pobediti.

Ipak, da bi se to desilo, moraće i jedna srpska generacija, a to je ova koja sad uči da hoda, da prođe sudbinu Izrailja, da se u pustinji Novog svetskog poretka, kali u teškim uslovima, da bi se oslobodila ropskih raspoloženja prethodnog naraštaja.


Izvor: Vaseljenska TV

Ostavite komentar

Ostavite komentar na E g z o d u s

* Obavezna polja