U novembru 2017. u Amsterdamu je održana velika i veoma zanimljiva konferencija na kojoj je učestvovalo oko hiljadu i po ljudi. Glavna tema bili su projekti svetskih procesa zasnovani na suprotnim idejama globalnog razvoja, kao i njihova povezanost sa aktuelnim geopolitičkim promenama. Ključni momenat konferencije bio je nastup Bernara Anrija Levija, teoretičara i ideologa svetskog globalizma. U kraćem predavanju on je izneo svoje viđenje o tome kako se duh globalizma, ta ideologija u celini i njeno liberalno sprovođenje, projektuje na aktuelne svetske procese, kako oni utiču na događaje na Bliskom istoku, u Iraku, delom i u Erbilu, prestonici Iračkog Kurdistana. Levi daje fundamentalno ideološko obrazloženje svih najznačajnijih svetskih procesa koji se dešavaju uz učešće Zapada, gradeći kompletnu ideološku shemu od Eneja[1] i Troje do savremene Amerike i Trampa. Uz to, Levi posebno ističe da je iz Erbila u Amsterdam došao naročito da bi govorio o tektonskim pomeranjima koja se dešavaju u istoriji Duha, kako ga razumeju teoretičari globalizacije. Treba istaći, svakako, da se takvi govori ne drže svaki dan, kao što ni politički događaji ne traže svake godine od ideologa iz raznih grupa da podsećaju na najosnovnije aspekte borbe koju vode.

Pre nego što izložimo osnovne tačke gledišta jednog od glavnih teoretičara globalizacije, treba se prisetiti da je Bernar Anri Levi bio među začetnicima svrgavanja Gadafija, da je učestvovao u instruisanju islamista libijske opozicije, da je bio glavni teoretičar koji je argumentovao napad na Asada, da je raspirivao vatru sukoba u Siriji, da je učestvovao u događajima u Iraku, da je došao na ukrajinski Majdan i držao predavanja „Desnom sektoru”[2], huškajući ih protiv Rusa. Ukratko, Bernar Anri Levi je naš ideološki neprijatelj. On je jedan iz plejade takvih teoretičara globalizacije, ali ne onih štrebera koje niko ne čita i na koje se niko ne obazire. On je iz grupe onih mislilaca-praktičara koji u nekim trenucima, kada to smatraju istorijski nužnim, uzimaju kameru, kompjuter, automat i kreću ka vrućim tačkama da se bore za svoje ideje. Protiv nas.

 >> Dakle, u Amsterdamu Levi je govorio o Talmudu i njegovom duhu, o velikoj „borbi za prosvećenje” i o neprijateljima protiv kojih se ona vodi. Stekao se utisak da su ga razumeli samo pojedinci. Ceo auditorijum od hiljadu i po Holanđana jasno je iz Levijevog izlaganja izveo sopstveni zaključak, čija je suština: američka hegemonija se završila i potrebno je odmah naći kopču sa Rusima. Možda je neko shvatio nastup ekstravagantnog liberalnog filozofa kao šalu, ali Levi se nije šalio.

SHORT TERM I LONG TERM. RAT ZA IDEJE I KRATOPOLITIKA

Istorija nije samo subjektivna, nego ima različite nivoe razvoja. Postoji istorija short term i istorija long termLong term je ideološka istorija u kojoj se javljaju fundamentalne zakonitosti i dešavaju globalna pomeranja u okviru smena paradigmi — Tradicije (Predmoderne), Moderne i Postmoderne. Za nju se vezuje ispoljavanje ideologija liberalizma, komunizma i fašizma, uključujući i uticaj konzervativizma, islamizma i drugih ideoloških nijansi. U svakom slučaju, istoriju na duži rok u osnovi čini ideologija i sfera Ideje.

Ako se udaljimo 15-20-100 godina od ovog ili onog istorijskog događaja, mi vidimo samo istoriju Ideje. Ne vidimo preduslove za konkretne sukobe, nijanse njihovih nastanaka i interese koji stoje iza njih. Samo istorija Ideje koja je u osnovi svega objašnjava ono što se desilo. Zapravo, samo long term i možemo smatrati istorijom. Ona je razumljiva, ima svoje zakonitosti. Ona se može proučiti i to treba činiti.

Danas opet dolazimo do onog momenta kada istorija ideja istupa u prvi plan. Ubeđuju nas da je rat na Bliskom istoku borba za naftu. Nije tačno. Rat na Bliskom istoku, kao i svaka opozicija u svetu, jeste borba za Ideje. To nije borba za naftu, ljudska prava ili status gejeva, materijalne aktive ili tržišta. Svi koji govore o Sistemu saveznih rezervi, Rotšildima ili gasnim poljima zaćute kada progovore ideolozi, ljudi koji govore o pravoj osnovi istorijskih procesa, o prisustvu ili odsustvu opasnosti za globalni liberalizam.

Ali postoji i short term — istorija političkih procesa, koji se njihovim istraživačima čine autonomnim i samodovoljnim. „Asad se posvađao sa Huseinom i zbog toga su nastali problemi sa Irakom i Libijom”, tvrde oni.

U kratkoročnoj politici vladaju sasvim drugi zakoni. Tu se govori o nafti i gasu, o radu diplomatije, o Kisindžerovim posetama, o tome da li su doneli pare ili ne, ko ih je predao a ko nije, da li su zauzeli Raku ili su je izbrisali sa zemlje. Govori se i o tome ko je stajao iza svega toga. Sve to predstavlja potpuno drugi nivo koji se slaže u kratke cikluse od nekoliko dana ili meseci do 5-6 godina.

Ako pritom zaboravimo istoriju long term i koncentrišemo se samo na svakodnevnu politiku, preobražavamo se u ono što je Hajdeger nazivao Das Man[3], izražavajući svačije mišljenje, a ničije konkretno. Čini se kao da svi misle isto, ali kada ih pitaš, ispada da se mišljenja konkretnih ljudi razilaze. Udubljivanje otvara pozadinu koja zapravo skriva Ideju. Iza vela short term krije se dugoročna politika. Neko od analitičara short term je prava budala, a neko, onaj lukaviji, samo realnu politiku — long term, to jest ideologiju — prikriva zavesom brbljanja o short term. Njih je teško povezati, izgleda da su te sfere autonomne. Na jednoj strani je posebna sudbina raspada SSSR-a, a na drugoj strani je posebna sudbina avganistanske epopeje koja je počela preuzimanjem Aminove palate. Ali, zapravo, sudbine su povezane dijalektikom ideološke (idejne) suprotnosti. Kako? To i jeste najsloženije pitanje.

U stvari, povezanost sfere ideje i primenjene politike se ostvaruje negde na sredini, i o toj povezanosti treba govoriti u middle termpolitici koja pretpostavlja građenje pravilnih veza između short term i long term. To je oblast tajnih službi, društava i konspiroloških teorija. Ovde se radi o instancama koje nisu konkretno prikazane ni tamo ni ovde, bivajući na taj način središnje. Uz to, u tajnim službama i sličnim vrstama tamnih struktura ne može da bude ontologije, zato što, ako se ona otkrije, one će prestati da budu tajne, a onda će prestati da budu i službe. Ako se otkriju, neće biti ni službi. One postoje dok ima neodređenosti — da li su ili nisu službe. Čak i ako iznenada dospemo u masonsku ložu nećemo videti ništa tajno, ali oni upravo pretenduju na to da tajno upravljaju svetom.

Dakle, middle term politiku možemo nazvati kratopolitikom. U njoj je ideja raspoređivanja snaga, primenjeno rasvetljavanje mehanizama moći pomoću kojih se događaji iz sfere long term prenose u short term. Upravo kratopolitikom se bavi Bernar Anri Levi i, kao predstavnik liberalne globalističke zapadnocentrične ideologije, savršeno je razume. On shvata zadatke i ciljeve dugih istorijskih ciklusa (long term), ali učestvuje u kratkoročnoj politici, i čini to iz pozicije njihove konkretne povezanosti. On je redak tip intelektualca-praktičara.

Inače, na istoj konferenciji u Amsterdamu prisustvovao je, pored ostalih, i general Fuler, drug Henrija Kisindžera. On je primer potpunog antipoda Leviju. Veoma uticajan čovek, sa bezdušnim očima. Iskusan borac, koji verovatno može izvesti složenu vojnu operaciju, ali nekompetentan u sferi Ideje. Za njega nema nikakve razlike između onoga što Levi kaže i ne kaže, jer ga Fuler doživljava kao apsolutnu nulu. General Fuler je zauzet short term politikom, čini mu se da sve razume, i uz to je uticajan, a Levi govori o nečemu dalekom i apstraktnom, što „nema veze sa stvarnošću”. Zapravo je sve obrnuto: preko Levija prolaze moćne istorijske linije, a Fuler je trčkaralo u odnosu na njega, iz prostog razloga što ne razume šta radi i ko, na strateškom (idejnom) nivou, planira sve ono što on izvršava. Svest koja upravlja Fulerom se nalazi izvan njega. Fuler je prosto bio robot u onom sistemu u kome je Levi programer. Levi konsultuje Sarkozija, Olanda, Makrona, ali ako pokušamo da objasnimo kakve su njegove „realne mogućnosti”, odgovor je jasan — „nikakve”.

MODERNA I NJENI NEPRIJATELJI

Glavno u Levijevom mišljenju je da postoji Modernity and its enemies (Moderna i njeni neprijatelji)[4]. Ti neprijatelji postoje još uvek, a bitka Moderne protiv neprijatelja nije završena. Ovakav pogled na svet zasnovan je na tvrdnji da je Moderna sve bitisanje, cela istorija koja se kreće ka jednom određenom cilju. Na tom putu ona povlači za sobom neizbežne ekonomske, socijalne i političke promene koje su povezane sa rušenjem tradicionalnog društva — tradicionalnih struktura, tradicionalnih religijskih ustanova, tradicionalnih kolektivnih identiteta.

Samo kretanje je usmereno prema globalnom građanskom otvorenom društvu, svetskoj vladi, veštačkom intelektu koji pretvara globalno društvo u kiborg društvo. Taj „objektivni proces”, koji gura većinu ljudi Zapada, posmatra se kao električni voz za koji si kupio kartu, seo i krenuo. Neko umre, a na njegovo mesto seda neko drugi. Električni voz nastavlja da te vozi do određene stanice, a ti se ne brineš, tvoje mesto je rezervisano. To je većina koja spava, sedeći u električnom vozu Moderne. To čak nije ni politika short term, već shortest term.

Ali ima i onih koji su zabrinuti da li voz ide u planiranom pravcu, da li je sve u redu, da li će ga neko zaustaviti, minirati šine ili lansirati raketu u njega. A možda neko hoće da sabotira vreme? Tada i nastaje koncept Modernity and its enemies. Zabrinuti su i oni koji upravljaju vozom, koji shvataju ko ga je napravio i izgradio prugu, oni koji znaju kuda on ide. Oni su zabrinuti da li će voz uspešno stići. Levi je delom zato zabrinut onim što se događa na Bliskom istoku.

Čime može biti zabrinuta Moderna? S tačke gledišta Moderne, vreme ima nepovratni jednosmerni karakter i teče u jednom konceptualnom pravcu — ka oslobađanju od svih oblika kolektivnog identiteta, ka liberalizaciji i dalje u tom pravcu. Na tom putu nekada se nalaze prepreke, ali ništa više. To je obična, svetla verzija Moderne: vozimo se, nešto nam smeta, prevazilazimo to i idemo dalje. Zatim opet zasmeta i opet prevaziđemo. Ako je blato — osušićemo ga, ako je planina — izgradićemo tunel kroz nju i nastavljamo dalje. Ali postoje i drugi neimari Moderne koji govore: čekajte malo, to blato nije slučajno ovde. Neko ga je napravio. Moglo je i da ne bude te planine, neko ju je izručio tu. Tada se kod njih javlja osećaj da nemaju posla sa preprekama (obstacles), već sa neprijateljima (enemies). Postoji subjekat koji sprečava napredak Moderne.

Pretpostavka da projekat Moderna ima neprijatelje je opšte mesto zabrinutih globalista i modernista, počevši od Popera i Levija, onih koji odgovaraju za ideologiju, koji shvataju da se radi o ideološkom projektu. Short term politika ima druge brige — tu postoje samo prepreke koje treba prevazilaziti. Oni koji se bave ideologijom misle strateški: bilo je moguće izgraditi prugu ovako, a bilo je moguće i drugačije. Samo inženjeri globalne stvarnosti i Moderne uviđaju da je sve bilo moguće uraditi drugačije. Zbog toga su oni i zabrinuti. Da li će neko predložiti drugu varijantu?

Levi, jedan od arhitekata Moderne, zabrinut je da li će konstrukcija izdržati. On zna da obstacles mogu skrivati enemies. Ono što izgleda kao prepreka može da ima volju, da bude živ kamen o koji se spotiče. Ali, već sam taj nemir, narastajući, konstruiše drugi pol.

Konstruiše se pol subjekta-neprijatelja koji hoće da Prosvećenju, Moderni, globalistima, pristalicama homoseksualnih „brakova” i građanskom društvu ništa ne uspeva. Subjekt-neprijatelj se ne svađa za mesto u vozu, već hoće da postavi eksploziv na šine, otruje mašinovođu, izbaci voz iz koloseka, i to svesno, zato što se ne slaže sa ideologijom Moderne.

Upravo to je i hteo da kaže Levi došavši u Amsterdam: da se pred projektom Moderne, Prosvećenja i liberalizacije pojavila opasnost. Opasnost, na primer, u tome što Amerikanci nisu podržali Barzanija u glasanju za nezavisnost Iračkog Kurdistana. U praksi se preokrenulo time da Kirkuk nisu dali Kurdima. Levi je izjavio da je u tome video ne samo izdaju Kurda od strane Amerikanaca, nego i kraj projekta „Veliki Bliski istok”. Jer Kurdi su bili ključni element, a američka izdaja je izdaja celog projekta.

Prema tvrdnjama Levija, Amerika i Tramp su uništili celu borbu za Modernu. Ovde se, naravno, ne radi toliko o Kirkuku, koliko o američkom samovoljnom napuštanju uloge glavne predstraže globalnog sveta. Amerika predaje onu liniju koju je uz velike napore izgradila Islamska država.[5] Amerika sabotira svoju glavnu misiju, nastavlja Levi, ali đavo da je nosi. Ili ispunjava funkciju Prosvećenja ili prestaje da bude subjekt novog globalnog sveta, jer, prema Leviju, Amerika samo ispunjava volju globalnih ideologa. Onaje bila odabrana samim duhom Prosvećenja da ispunjava globalističku misiju i da, u sklopu toga, realizuje plan „Velikog Bliskog istoka”, ali je umesto toga iz nekog razloga počela da se bavi svojim unutrašnjim problemima. Tražeći izlaz, Levi nastavlja: možda će onda Evropa preuzeti na sebe ulogu napretka Moderne? Po njegovom mišljenju, Evropa za to ima tri aduta: duh Talmuda, ljudska prava i libertinizam.[6] Prema Levijevim idejama, treba raditi na tome da novi antihrist koji pokreće globalizam umesto Trampa postane Makron. To je smešno, naravno, ali projekat još uvek nije zatvoren.

DUHOVI IMPERIJA

Opisujući svoju veliku uznemirenost, Levi se u isto vreme seća Marksa: „Bauk kruži Evropom — bauk komunizma.” Kako je Levi počinjao kao komunista, on tu izjavu pamti vrlo dobro. Ghost of communism neizbežno mora da se pretvori u realnost, sa Marksove tačke gledišta. Duh imperija — ghost of the Empire — najveća je opasnost, prema Leviju. To je ono što je još uvek prepreka, ali sutra može da postane neprijatelj. Levi je zabrinut time što se pred njegovim očima rađa pet ghost empires, duhova imperija, ali najopasnije među njima su tri:

Ruska imperija, sa „krvavim diktatorom” na čelu, „totalitarnim i surovim” pravoslavljem u osnovi.

 Osmanska imperija.

Iranska imperija.

U vezi sa Rusijom sve je jasno. Ali za Osmansku imperiju, koja se rađa, zaslužne su SAD. Upravo zbog američkih nespretnih radnji Erdogan izmiče kontroli, zbližava se sa Irancima i Rusima, i započinje novi osmanski projekat. Ono što Erdogan radi u Iraku i Siriji je katastrofa za čovečanstvo, kaže Levi, jer, zahvaljujući tome, ono što je do nedavno bilo prepreka danas se pretvara u subjekat.

Tipično je da nosilac liberalne ideologije govori o tome da postoji nešto što može da se preobrati iz prepreke u neprijatelja, iz objekta u subjekat. Subjekat može da radi po sopstvenoj volji, a to znači da može ne samo da raznese voz, već i da izgradi drugi put. Naročito opasno je onda kad glavna pruga-magistrala prolazi kroz teritoriju takvih subjekata.

Četvrti duh imperije je kineski. To je polovična imperija — jednom polovinom je sa jednima, drugom sa drugima. To balansiranje je osmišljeno, jer i sa jednima i sa drugima ona učvršćuje samu sebe, sopstvenu imperiju. Levi je revoltiran zbog ponašanja Saudijske Arabije — pete čiji se duh imperije rađa i koja nastoji da kupi od Rusije raketni sistem S-400. U svih pet slučajeva problemi nastaju na planu prelaska iz short term u long term i sve one na kraju mogu da se preobrate u stvarnog neprijatelja. Levi i njegov tim kažu da se treba pozabaviti tim imperijama, jer, u protivnom, one imaju izglede da postvare prefiks ghost.

Nas interesuje upravo obratno: kako se u svemu osloboditi prefiksa ghost? Mi još uvek nismo Rusi nego prividni Rusi, a Rusija je još nevidljivija. Imamo ghost-suverenitet, ali odavno nismo samo objekti. Kod njih su se pojavile sumnje da postoji nešto iza fasade Rusije, kao i Turske, i to nešto što oni ne kontrolišu spolja. Mi smo se već preobrazili u ghost i bitka će se voditi za konačan (ne)preobražaj iz ghost-a, iz simulakruma ideje u realnost. Taj mogući period podudara se upravo sa poslednjim mandatom našeg predsednika. Isto to se događa i sa Turskom i Iranom: ili će se Erdogan zaista približiti suverenitetu, ili će biti zbačen, a u Iranu će ili zaista doći do šiitske revolucije, ili će balansirati između Tradicije i Moderne, kao i sada.

 >> Ideolozi liberalizma vide da i u oblasti geopolitike njima ne ide sve onako kako je zamišljeno. Prepreke se preobražavaju u duh, to postaje realni faktor, a snažan pritisak ne uspeva, čak daje suprotan rezultat. Zbog toga oni i žele da stave akcenat na soft power, na nove tehnologije. Uskoro će nas razotkrivati iznutra. Oni znaju naše slabe tačke. Oni su bili krajnje iznervirani svaki put kada smo govorili o geopolitici, diplomatiji, ali su isto tako oživljavali kada se govorilo o „šestoj koloni”, o liberalima i zapadnjacima među nama. Oni žele da zadaju udarac tim duhovima imperija kako bi ih opet učinili samo preprekom.

To je loša vest za ljude koji se bave državnom bezbednošću. Ideolozi liberalizma su priznali naše uspehe u energetskoj politici, zbog čega su odlučili da napadnu iznutra, kako ne bi dopustili da ghostpređe u realnost. Veoma je važno sve to prepoznati i biti svestan, zato što Levi ne predstavlja individuu već glas svetske vlade. I ne samo to — on direktno učestvuje u tim procesima.

TRANSITION

Dakle, posmatramo izrazito slabljenje projekta globalizacije, a njegov protivnik već je spreman da se pojavi, ako ćemo da se izražavamo apokaliptičnim terminima. Pojavljuje se svedok događaja koji kaže — „stop, niste u pravu”. Nije to još uvek simetričan udar, ali je već nešto ozbiljno.

Mi živimo u svetu Transition — prelaska iz perioda jednopolarnosti ka nečem drugom. Čak i zapadni analitičari priznaju da je taj period okončan. Završila se epoha kada je ideologija Moderne imala posla samo sa predmetima i preprekama. Nastao je izvestan stepen alternativne subjektivnosti, i ona mora ili biti vraćena u pređašnje okvire, ili nečim dalje nadograđena. Ako uspeju nastojanja da se prekine subjektivnost ostalih imperija, bićemo vraćeni u jednopolarnost. Međutim, svi osećaju da to ne može biti tako, čak ni na nivou short term. Ruski uspesi u Siriji su element izuzetno važnog simboličkog dejstva. Kada je Tramp priznao Jerusalim za prestonicu Izraela, to je bio genijalni dodatni korak ka višepolarnom svetu, zasnovanom na imperijama koje će tada izgubiti prefiks ghost. Tada će svaka civilizacija imati svoj projekat, umesto jednog univerzalnog.

Zapad je skeptičan kakav god scenario da se realizuje, ali ta skeptičnost treba da nas raduje. Što su više oni time zabrinuti, što realističnije vide kraj, tim više će da pritiskaju i suprotstavljaju se. Oni će tražiti slabe tačke, a njih je mnogo. Danas živimo u tom prelasku, a situacija prelaska se zaoštrava. Da li ćemo preći iz ghost-a u realnost ili ćemo biti srušeni? Bilo koji prelazak ostvariv je samo uz velike gubitke, krv.

GODINA 2017. — FAKTOR TRAMP

Izbor Trampa je promenio sve. Da je Klinton postala predsednik, ne bi bilo nikakvog poziva u Amsterdam. Tramp je fundamentalno promenio odnos snaga u toj igri. Ghost Empires su se pojavile zahvaljujući njemu. On je uradio nešto što je bazično pogodilo celu tu strukturu long term. Kada Amerikanci i Levi izgovaraju Trampovo ime, treba videti njihova lica: oni se prosto tresu. Tramp je u potpunosti protivnik Levijevog projekta globalizacije uopšte, posebno u njenom levo-liberalnom ključu.

Tramp je prekinuo nuklearni sporazum sa Iranom, koji je bio napravljen da bi tamo podržao reformatorske tokove, umekšao pritisak na Zapad, smanjio uticaj Irana na Bliski istok, uz poboljšavanje odnosa sa reformističkim delom iranske elite preko iračkih šiita i Bagdada, kako bi svojevrsnom „perestrojkom” Iran bio izbačen iz igre.

Drugi projekat levih globalista bio je podrška Islamskoj državi, da bi se stvorila kontrolisana verzija islama, ograničenog ideološkog potencijala (jer njome može upravljati i samo uz pomoć Saudijske Arabije). Mrežama radikalnog vehabizma upravlja se ako napravimo shemu islamskog sveta iz jednog prostora u kojem već dugo nije bilo sufijske ideologije, odnosno iz Saudijske Arabije. Kao rezultat saveza sa Saudijskom Arabijom bilo je moguće upravljati salafistima, vehabijama i celom islamističkom mrežom paralelnom tradicionalnom islamu.

Prema tome, sama ID-a bila je projekat „močvare” — swamp-a — čije isušivanje je Tramp najavio još u izbornoj kampanji. Ideja „močvare” je i zbližavanje sa Iranom. Njihova ideja je takođe i da se muslimani preobrate u njihove saveznike, udružujući ih u Islamskoj državi i usmeravajući ih u liberalnom pravcu. Podrška „reformatorima”, šestoj koloni, liberalnom projektu u Rusiji — to je sve delo „močvare”. Prisetimo se poslednje posete Bžežinskog Moskvi. Jurgens ga je doveo Medvedevu i Bžežinski je predložio kompromis — njihovo odustajanje od svih tih namera ukoliko se Medvedev odluči na drugi mandat. Ideja „močvare” bila je da integriše Rusiju, uključi je u globalni liberalni projekat, a ne da zaoštrava odnose. Liberali-globalisti ponekad izlaze u susret neliberalnim režimima, da bi tako zapravo podržali unutrašnju opoziciju i pokrenuli je iznutra. Međutim, u kritičnom trenutku oni postaju veoma surovi.

 >> Tramp je došao sa idejom „anti-močvare”. Njegova strategija se sastoji iz dva dela — trampizma(ogoljenog populizma, povezanog sa antipatijom američkih stanovnika prema establišmentu uopšte) i neokona (Kušner i društvo). Prvobitno su neokoni bili na strani „močvare”, ali je deo njih emigrirao kod Trampa.

Tramp je zaista sve ovo vreme istrajan u sabotaži projekata „močvare”. To već postaje njegov zaštitni znak. U mnogim stvarima on se dvoumi (između trampizma i neokona), ponašajući se čas intervencionistički, čas suprotno, ali sve što Tramp radi je protiv „močvare” — Hilari, Obame i njihovih saučesnika u establišmentu. On se dvoumi između trampizma i neokona, ali ne i u zahtevima za Hilarino hapšenje. Ne koleba se u demontiranju modela i infrastrukture prethodne administracije na Bliskom istoku. Ruši one projekte u kojima je učestvovao Levi. Postepeno menja nadzornike glavnih tokova i stavlja uslovno „svoje ljude”, one koji nisu Hilarini i Obamini. Sprovodi neku kadrovsku čistku i blokira ono što se dešavalo prethodnih godina. To je i dovelo do predaje Kirkuka i do onih posledica koje su izazvale uzbunu u Libiji. Neko po inerciji nastavlja da radi u okviru prethodnog projekta, ali novi ljudi, koji su došli sa Trampom, počinju da im sve aktivnije smetaju. Polovina američkih struktura na Bliskom istoku nastavlja da radi po staroj shemi, polovina se ponaša drugačije. To još ne znači da Tramp ima nekakav projekat, ali apsolutno je jasno da nema isti projekat kakav ima „močvara”. On se sve više priklanja neokonzervativnom modelu, ublažavajući ga populističkim „trampizmom”.

 >> Taj model je delom i doveo do priznavanja Jerusalima za prestonicu Izraela. Ali to je pravi košmar za globaliste, jer Tramp u stvari time ništa ne dobija, kao ni američke globalističke mreže. Sva američka agentura na Bliskom istoku na koju se oslanjao establišment prethodne američke administracije, danas je potpaljena. Ona je u Obamino ime stvarala uslove pod kojima će situacija „ni Palestincima, ni Izraelcima” trajati još dugo, ali priznanjem Jerusalima sve se radikalno promenilo. A s obzirom na to da Tramp smatra Obamu pristalicom ideologije Palestinaca, jasno je da ga je ovim „sredio”.

Tramp je u stvari uradio jednu neponovljivu stvar. Objektivno, on je ojačao ruske pozicije na Bliskom istoku. Dao je u ruke Rusiji, Turskoj i Iranu adute koji će, možda, predodrediti celu svetsku istoriju. To je zaista ozbiljno, zato što posle Sirije Ruse smatraju ne samo za pobednike, već i za jedinu nadu u stvaranju političke alternative. Tako je Tramp za jedan važan korak pomerio ruski status od ghost empire ka realnoj imperiji, a time i svet ka višepolarnosti. Naravno, on nije radio i ne radi u ruskom interesu, nego u interesu neokona i Izraelaca, protiv „močvare”, ali se kreće u pravcu višepolarnosti i stvara za to niz objektivnih pretpostavki. Štaviše, Tramp će nastaviti tako, dok ga ne zaustave. Možda za tri godine, ako ga ne sklone, a možda će zadobiti i drugi mandat. Tada će uspostavljanje subjekata višepolarnog sveta zaista postati nepovratno. Ali, pre svega, imamo tri godine za najaktivniju delatnost na Bliskom istoku. Tramp će nastaviti da ometa obamovce u realizovanju „Velikog Bliskog istoka”.

Konflikt unutar globalnog ideološkog sistema je veoma ozbiljan, ali javlja se osećaj da oni imaju rezervnu kartu i uzdaju se u mlitavost ruske elite. Ako se mi još malo održimo, makar i predstavljajući sebe onakvima kakvi nismo, onda stvari neće loše krenuti. Makron nije opasnost po nas, Evropa se neće pregrupisati u neki subjekat, a novac tu neće pomoći. To je otupelo društvo koje se raspada i nije odgovarajuće da bude alternativa Americi. Levi nije u pravu. Na tom kraju može da bude samo Amerika, ali nikako Evropa. Zbog toga će se bitka voditi i dalje za Ameriku i za podrivanje pet ghost-imperija onim silama koje bi im pomogle da prestanu da budu ghost. Ceo ideološki model biće zasnovan na tome da se u centru na vlast vrate nosioci bazične ideologije Prosvećenja, da se smeni Tramp i da se pet imperija uništi iznutra.

Slabljenje radikalnog islama, kojim se upravlja iz Saudijske Arabije, otvara Rusiji sve mogućnosti da postane garancija islamskog preporoda. Ako se mi pozabavimo islamskim svetom, sada nas ništa ne može sprečiti da postanemo glavna pokretačka snaga na tom putu.

Tramp je uradio jednu lukavu stvar koja mu je obezbedila stabilnost. Kada bi on bio samo trampista, verovatno ga već ne bi ni bilo, ali on je našao nove saveznike koji ga podržavaju. Naravno, ne treba da očekujemo od njega nešto dobro, nama je glavno da on čini loše „močvari”.

PERSPEKTIVE U 2018.

Posmatrajući situaciju u perspektivi, pod znakom pitanja je sam prelazak iz ghost u enemies. Preobražaj iz obrisa imperije u Imperiju glavno je pitanje budućnosti za sve potencijalne neprijatelje Moderne. Iranci su pobrkali i zagubili bitne stvari toliko da će za sprečavanje propadanja tradicijskih težnji možda biti potrebna nova konzervativna revolucija. Turci neće daleko stići samo sa kemalizmom. Da bi prerasli u imperiju, oni moraju da se vrate Tradiciji, sufijskim korenima, antizapadnim. Mi takođe moramo da izađemo iz stanja ghost-Russia. Ako u trenutku isticanja Trampovog mandata ne budemo imali plan, onda ćemo zaista dospeti u kritičnu situaciju. Kod nas počinje kritična epoha i tu je važan posao ljudi koji ne predstavljaju ghost, već pravu Rusiju. Za to nam je potreban ideološki i kratopolitički model. Kako će se razvijati ideologija, kako ćemo sprovesti dekonstrukciju Moderne, kako ćemo se osloboditi od pojava liberalizma — od toga će zavisiti sve. Drugo pitanje je kako to možemo da pokrijemo realnim političkim rešenjima. Intuitivno to mnogi shvataju, ali za sada ne shvataju kako sve da povežemo. Kako čestiti ruski ljudi dođu i pokušaju nešto da urade, short term politika ih prosto samelje.

Godina 2018. je godina ideološkog rata. To je rat za uspostavljanje višepolarnog sveta, oličenog u sadašnjim imperijama i zasnovanog na antizapadnoj ideologiji. Kada Levi kaže da su to „naši neprijatelji”, on misli da su to neprijatelji „Prosvećenja”, tehnološkog progresa, „ljudskih prava” i individualizma, i to je istina. Upravo o tome se radi. Mi želimo drugačiju budućnost. Mi smo pristalice projekta Tradicije. Ovde je važno istaći da je Tradicija za Modernu samo obstacle, prepreka, dok tradicionalizam predstavljaju one sile koje će, čak i ako nema stene, da je podignu na putu električnog voza Moderne. Tradicionalizam je ustanak protiv Moderne.

Sve ono što danas realno menja sliku sveta na nivou middle termpolitike rešava se na Bliskom istoku, a tamo glavni faktor postaje alijansa Rusije sa Turskom i Iranom koja u značajnoj meri zavisi od toga da li ćemo moći da rešimo pitanje Kurda. Važno je istaći da Kurdi nisu nikome privrženi i po određenju ne mogu biti. Oni su privrženi sami sebi. Oni žive u sopstvenom svetu kojim niko ne upravlja, koji niko ne štiti i o kome niko ne brine, naročito ne one sile koje predstavlja Levi. Jedino što ne možemo obećati Kurdima je nacionalna država. Prosto zbog toga što nacionalna država pripada prošlosti (vestfalski sistem). Mi moramo da posmatramo nacionalne države kao metafore nečega velikog — naroda, kultura… odnosno kao aluzije na ghost empirespoliteia-civilizacije, „velike prostore”. Ako uspemo da Kurde izvedemo iz stanja očekivanja nacionalne države, onda se na relaciji Moskva–Teheran–Ankara mogu naći i Kurdi, jer je, u perspektivi, kurdski „veliki prostor” (ne država) verovatan.

BLISKI ISTOK

Ponovo stvoreni uslovi dovode nas do toga da moramo da podržimo ceo islam koji se nalazi izvan Saudijske Arabije. Odnosi sa Egiptom i Magrebom treba da dobiju poseban značaj. U Maroku i Alžiru za sada sve kontrolišu evropske specslužbe, isto tako je u Libiji, zbog toga je vreme da se time pozabavimo. Sada kada slabi islamizam koji se nalazi pod kontrolom Saudijske Arabije, pojačava se faktor ne-islamizma, odnosno, ne-salafizma i ne-vehabizma. Ako se mi pozabavimo arapskim islamom, sa izuzetkom Arabijskog poluostrva, pragmatično koristeći Katar, ali ne nadajući se u njega, dobićemo realnu šansu da okončamo projekat „Veliki Bliski istok”.

Što se tiče Izraela, u datoj konfiguraciji ništa pozitivno ne možemo da mu predložimo. Oni su jedinstveno zauzeli suprotnu poziciju, a nama, bez ulaženja u direktan sukob, preostaje da zauzmemo svoju. U trenutnim okolnostima, to automatski znači zauzimanje antiizraelskog stava u svim pravcima, uz jačanje našeg uticaja u arapskom svetu. Konkretno, ne priznajući Jerusalim izraelskim, treba oštrije odgovarati na izraelske proboje kako u Siriji, tako i svuda.

U bilo kom projektu moraju da postoje „žrtveni jarci”. U sadašnjim uslovima, Saudijsku Arabiju i Izrael možda treba žrtvovati radi panislamskog, nevehabijskog, antizapadnog projekta, ako se oni sami ne potrude da nađu svoje mesto u evroazijskoj geopolitici na Bliskom istoku. To utiče na naš položaj u Pakistanu i Avganistanu, zato što, postajući prijatelj i zaštitnik islamskog sveta, uključujući faktor Tramp, neophodno je da počnemo razmišljati i o odnosima sa tim zemljama.

Drugačiju poziciju na toj slici dobija čak i radikalni islamizam, koji je bio naš protivnik zato što je njime upravljano iz Saudijske Arabije, uz podršku iz SAD i Izraela. Zauzevši stranu celog islamskog sveta, Rusija može da promeni odnose i prema radikalnom islamizmu, ako on zbog sebe izmeni svoj odnos prema hrišćanima i sufijcima i počne da uzima u obzir zakone geopolitike. U razvoju situacije, ne dobijajući više podršku Zapada, i izmenivši svoju prirodu, radikalni islam potencijalno može da postane čak i naš saveznik, pod određenim uslovima. Jer danas svaki antizapadni element počinje da radi u našu korist. Na primer, kada su Turci promenili svoj odnos prema Amerikancima, oni su odmah prestali da podržavaju radikale na Severnom Kavkazu. Ako se „muslimanska braća” prisete svojih sufijskih korena, a Katar, tradicionalni pokrovitelj salafizma, još više se zbliži sa nama, Turskom i Iranom, vektor radikalnog islama može kardinalno da se izmeni.

EVROPA

Evropa, to je jedino u šta ne treba sumnjati, sigurno neće postati novi centar globalizacije. Ona nema ništa od onoga što je potrebno za to: ni potencijala, ni volje, ni snage. Rusija mora da počne intenzivno da radi u Evropi i sa desnim i sa levim protivnicima globalne hegemonije, da bi ih pogurala ka stvaranju sopstvene ghost empire, Evropske Imperije, sa osloncem na populizam — socijalnu pravdu i tradicionalne vrednosti. Bez obzira na to što u evropskim elitama još uvek dominira „močvara”, tamo narastaju veoma zanimljive tendencije. Ako Rusija bude pomagala u destabilizaciji vlasti globalističkih elita, trudeći se da uspostavi odnose sa snagama koje imaju prevratnički potencijal, možemo mnogo toga postići. Za to možemo da koristimo njihove metode, na primer tehnologiju stvaranja malih snaga (kao što su oni radili uz pomoć brojnih grupa „Otvorenog društva” u samoj Rusiji) radi rušenja legitimnosti liberalne diktature. Tako se realno možemo potruditi da utičemo i na Evropu.

Važno je istaći da bi evrocentristi više voleli da imaju posla sa nama nego sa SAD, pogotovu u ekonomiji. Za vreme Trampa Evropljani će se oslobađati od strogog starateljstva, a desnim i levim snagama će se pridružiti centristi-pragmatici. Levijeva ideja o tome da Evropa mora da preuzme ulogu centra „močvare” nije se tamo nikome svidela. Naprotiv, javio se logičan zaključak: ako je Rusija toliko moćna, a u Americi je sve tako loše, kao što opisuje Levi, onda se sa Rusijom ne treba svađati, nego poslovati.

Još jedan značajan faktor u Evropi je islamski. Ako kao osnovu uzmemo tvrdnju da je islam sada na našoj strani, onda su i svi evropski muslimani na strani suprotstavljenoj hegemoniji. To je ogromna turska dijaspora u Nemačkoj, veliki broj vehabija, čak i neki izvorni Evropljani koji su prešli u islam (Klaudio Muti, na primer). Izvođenje Evrope iz globalističkog projekta je polje otvorene bitke. U sadašnjim okolnostima možemo mirno da se uključimo u bitku za Evropu, ne samo „zdesna” nego i „sleva”, na strani antikapitalista i antiglobalista. Mi moramo da pomognemo stvaranje evropske kontrahegemonije, koju su Evropljani i smislili (jer to je Gramšijev termin). Uz to, u Evropi sazreva moćna „desnica”.

SAD

U Americi Tramp je protiv „močvare”. Tri godine će Amerika biti zatvorena u sebe. Teško da će se upustiti u avanturu protiv Severne Koreje. Jer, i ako je to u korist neokona, bilo bi protiv trampista, a Tramp se trudi da balansira. Odnosi sa Rusijom će se pogoršavati, ali nama je to samo na korist. U odnosu sa SAD nama odgovara sve, osim rata i prijateljstva.

U okviru projekta svog aktivnog delovanja, Rusija može da počne da podržava kontrahegemoniju u samoj Americi — kako kroz „leve”, tako i kroz „desne”, što mi i činimo. Zbog toga mi sami moramo da poverujemo u mit da su naši hakeri uticali na izbore. Naravno da mi to nismo mogli, ali kad oni to tako kažu, onda treba iskonstruisati lik Svemoguće Rusije koja utiče na Zapad. To je rat interpretacija u kojem nam je i dalje od koristi da podržavamo taj mit o ruskom prisustvu.

 

Izvor: http://www.geopolitika.ru. Prevod: Mila Đuričić. Oprema i obrada: „Nacija”.


[1] Enej – u starogrčkoj mitologiji junak Trojanskog rata, iz carskog roda Dardanaca.

[2] „Desni sektor” je ekstremistička organizacija takozvanih ukrajinskih nacionalista koja je zabranjena u Rusiji.

[3] Das Man, neodređeno-lična zamenica, pojam koji je uveo Hajdeger u Biću i Vremenu analizirajući neautentično postojanje čoveka. Hajdeger kaže da postoji izvesna zabrinutost za sadašnjost koja preobražava čovekov život u „bojažljivu užurbanost”, u životarenje svakodnevice. Osnovna odlika ove brige jeste njena usmerenost ka postojećim predmetima, ne preobražaj sveta. S jedne strane ta usmerenost je anonimna i bezlična, a sa druge strane ona potapa čoveka u bezlični svet Das Man u kome je sve anonimno. U tom svetu nema i ne može biti subjekata radnje, u njemu niko ništa ne rešava i zbog toga ne snosi nikakvu odgovornost.

[4] Aluzija na knjigu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji Karla Popera.

[5] Teroristička organizacija, zabranjena u Rusiji.

[6] Sloboda kao program. U stvari, licemerno bezbožništvo i neograničena sloboda u sferi seksualnih odnosa (potpuna razuzdanost).


Izvor: Nacija/Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Epohalna borba za multipolarni svet

* Obavezna polja