prorok_dus_m43Pitanje je: mogu li SAD očuvati globalno liderstvo? Globalna američka dominacija je ozbiljno ugrožena. Veći broj faktora ukazuje da smo svedoci stvaranja multipolarnog sveta. U novoj multipolarnoj strukturi SAD bi zadržale vodeće mesto. Bile bi pojedinačno, vojno i ekonomski najjača sila. Ali, rezultat tekućih procesa u međunarodnoj politici na kraju bi doveo do toga da buduće američko „novo globalno liderstvo“ neće značiti i „globalnu dominaciju“. U različitim delovima sveta se pojavljuju (makro)regionalni geopolitički igrači, koji zarad ostvarivanja sopstvenih, istiskuju američke interese. „Novo globalno liderstvo“ bi zato značilo, da bi SAD u većoj ili manjoj meri ostale prisutne u svim delovima sveta i da bi svuda „do određene mere“ mogle da brane svoje interese. U odnosu na današnji položaj, a pogotovo na poziciju SAD u međunarodnim odnosima tokom drugog mandata Bila Klintona i prvog mandata Džorža Buša mlađeg, značilo bi to značajnu eroziju.

Tri su značajna „unutrašnja problema“ sa kojima se u međunarodnoj politici sreću SAD. Prvo, to je nezaustavljivi proces opadanja američke ekonomske moći u globalnim razmerama. Dok je neposredno posle Drugog svetskog rata američka privreda činila gotovo polovinu svetske ekonomije, danas je to-četvrtina. Tekuća velika ekonomska kriza samo dodatno narušava poziciju SAD. Drugo, slika SAD se u svetu za poslednje dve decenije promenila. Nema više one zavodljivosti „američkih vrednosti“ koje su izazivale čežnju u različitim delovima sveta. Kako navodi Zbignjev Bžežinski, globalizacija je donela i globalno buđenje koje je izrazito antiameričko. Posle afera koje je servirao „Vikiliks“ i podataka koje je otkrio Edvard Snouden dalje korišćenje parola o borbi za demokratiju, reforme i ljudska prava je izgubilo na verodostojnosti. Zbog toga će za SAD biti sve teže da upotrebljavaju sredstva „meke moći“. Treće, to je opadanje vojne dominacije. Vojni budžet SAD za narednih deset godina će biti značajno smanjen, a smanjuju se i izdaci za odbranu američkih saveznika u svetu. Istovremeno, izdaci za vojne potrebe američkih rivala se konstantno povećavaju. Ipak, važno je podvući da je slabljenje SAD u ovom segmentu najmanje vidljivo, te da SAD i dalje troše na odbranu koliko i sve ostale zemlje na svetu-zajedno. Uprkos svemu, vojna sila ostaje realno sredstvo sprovođenja spoljnopolitičkih ciljeva na koje sa SAD mogu osloniti.

Da bi SAD održale globalnu dominaciju, neophodno je da u narednoj deceniji dođe do ekonomske konsolidacije, održavanja tehnološke supremacije i usavršavanja postojećih (ili razvoja novih) vrsta oružja. To zahteva promenu tekućih trendova. A ovu promenu je nemoguće napraviti ukoliko se ne zaustave rivali u različitim delovima sveta. Sve veća spoljnopolitička agresivnost i hrabriji nastupi novih (makro)regionalnih sila predstavljaju „spoljni problem“ SAD. Zato je bitka koju će SAD voditi narednih decenija pre svega geopolitička! Šta su najznačajniji „spoljni problemi“ za SAD: 1) kontinualno ekonomsko jačanje Kine (ekonomsko jačanje je uzrokovalo i sve veća izdvajanja za vojne namene) i njeno geoekonomsko pozicioniranje u istočnoj Africi, jugoistočnoj Aziji, istočnom delu srednjoazijskog areala i delimično na Bliskom istoku; institucionalno – ekonomska konsolidacija i vojno jačanje Rusije (uključujući modernizaciju svih vrsta naoružanja i sredstava); želja višedecenijskih partnera- vodećih zapadnoevropskih zemalja i Japana da igraju sve samostalnije i suprotno interesima SAD po određenim pitanjima; borba za liderstvo u tzv. Muslimanskom svetu; smanjivanje tehnološkog zaostatka regionalnih sila u odnosu na SAD; jačanje antiamerikanizma u različitim delovima sveta, pre svega među muslimanima.

obama-dees

Otuda se kao prioriteti SAD nameću: obuzdavanje Kine; iscrpljivanje Rusije; kontrolisanje EU i Japana; usmeravanje islama. Uspešno rešavanje pomenutih „spoljnih problema“ predstavljalo bi i „pola puta“ u rešavanju „unutrašnjih problema“. Između definisanih prioriteta postoji velika međuzavisnost. Iscrpljivanje Rusije može otvoriti prostor za usmeravanje Kine ka ruskim dalekoistočnim teritorijama i zapadnoevropskim članicama NATO ka ruskoj interesnoj sferi u istočnom delu Evroazije; sa jedne strane, slabljenje ruske pozicije odgovara za SAD, dok sa druge strane preterano jača poziciju Kine i EU što nije u američkom interesu; naglo slabljenje Kine bi pobudilo geopolitički ekspanzionizam u Japanu  usled čega bi Japan sve više postajao američki rival u Pacifiku; usmeravanje islama može proizvesti veliki međucivilizacijski sukob koji će doprineti obuzdavanju Kine, iscrpljivanju Rusije i kontrolisanju EU, ali se može pretvoriti i u veliki unutarcivilizacijski sukob koji će stvari na Bliskom istoku još više zakomplikovati… Zbog toga je teško odrediti redosled realizacije prioriteta. Takođe, teško je i predvideti kako će se stvari razvijati kada se jednom pokrenu. Nikada se sve ne odvija kako je planirano. Na nekima od njih bi se moglo raditi istovremeno, a svi zajedno bi morali biti dobro koordinisani u dugom vremenskom periodu. Kako bi se pomenuti prioriteti realizovali?

1. Pod obuzdavanjem Kine podrazumeva se obaranje njenog tekućeg (trodecenijskog) privrednog rasta i uspešna kontrola budućih ekonomskih kretanja. Za obuzdavanje širenja geoekonomskog uticaja Kine se vojni resursi SAD u Pacifiku pokazuju nedovoljnim, dok je oslanjanje na priobalno-ostrvski „geostrategijski luk“  Južna Koreja-Japan-Tajvan-Filipini ograničenog efekta. Pomenutim merama SAD sprečavaju strateški izlazak Kine na svetsko more, ali to istovremeno ne znači i željeno  obuzdavanje. Obuzdavanje Kine će  biti uspešno tek ukoliko se ostvare tri mere: 1) stvori delotvoran kontinentalni geostrategijski luk na jugozapadnoj granici Kine. U tom kontekstu za SAD je značajno da podstiče indijsko-kinesko rivalstvo, ali i da u svoju interesnu sferu uvuče Mijanmar i Vijetnam; 2) spreči strateško povezivanje sa Rusijom; 3) onemogući dalje jačanje kinesko-pakistanskih odnosa. Neposredni koraci u cilju ostvarivanja ove tri mere bi verovatno bili: 1) opstrukcija rada BRIKS-a kako se ne bi dozvolilo poboljšavanje kinesko-indijskih odnosa i strateško kinesko-rusko povezivanje kroz ovu multilateralnu konfiguraciju; 2) stalno ometanje kinesko-ruske saradnje uvek i na svakom mestu i stvaranje mišljenja u svetskoj javnosti o tome kako je zapravo kinesko-ruski sukob u budućnosti neizbežan (Kini su neophodni resursi, a ruske dalekoistočne oblasti su slabo naseljene); 3) pokušaj ostvarivanja što značajnijeg uticaja na Kazahstan. Kazahstan je jedan od dva strateška partnera Rusije (pored Belorusije) i već to je dovoljno za SAD da pokažu veliki interes da utiču na političke procese u ovoj zemlji. Međutim, Kazahstan može biti iskorišćen i kao sredstvo za dugoročno narušavanje kinesko-ruskih odnosa. U tom smislu, SAD mogu ohrabrivati Kinu da trasom starog „Svilenog puta“ preko Kazahstana traži svoju kontinentalnu kopču sa Evropom; 4)obezbeđivanje adekvatnih investicija koje bi značajno uticale na popravljanje ekonomske i socijalne situacije u Mijanmaru i Vijetnamu (trenutno su zbog troškova proizvodnje atraktivniji od Kine, pa postoji i ekonomska opravdanost za ovakav korak!), a zatim i potpisivanje sporazuma o vojnoj saradnji sa pomenute dve zemlje; 5) konstantno vršenje pritiska na ASEAN u cilju proizvodnjenja protivkineskog postavljanja (za te namere se mogu koristiti i Mijanmar i Vijetnam kao članice ASEAN-a ukoliko pre toga potpadnu pod uticaj SAD); 6) stvaranje posebnog programa prisustva u Maleziji i Indonezij u cilju ograničenog i usmerenog jačanja radikalnih islamističkih grupa u ovim zemljama. Radikalni južnoazijski islam se može usmeriti protiv kineskih interesa u regionu, a za taj cilj može se koristiti otvaranje „ujgurskog pitanja“ i održavanje latentnog konflikta u Sinđangu (palestinizacija Sinđanga). Ovakvim pristupom bi se mogle usmeriti na ekstremno antikinesku poziciju i vlade Malezije i Indonezije; 7) postepenim otvaranjem konflikta južnoazijskih muslimana sa Kinom i palestinizacijom Sinđanga stvara se povoljan ambijent za dugoročno narušavanje kinesko-pakistanskih odnosa. Time se  Kina još i potpuno usmerava ka Kazahstanu kao jedinom zapadnom susedu na kojeg se može značajnije osloniti, što narušava njene odnose sa Rusijom; 8) nastavak vojne saradnje sa Indijom u sve značajnijem obimu i pomoć Indiji u širenju njenog uticaja što je moguće dalje na istok (sve do granica Kine). Istovremeno, pokušaj smirivanja indijsko-pakistanskog neprijateljstva i stvaranje prihvatljivog okvira za saradnju ove dve zemlje.

Pervoe rabočee zasedanie učastnikov sammita "Gruppы dvadcati"

2. Rusija je u poslednjih deceniju i po pod Vladimirom Putinom prošla neverovatan put od zemlje na ivici raspada do zemlje stožera evroazijskih integracija. Evroazijski savez, koji ima ambiciju da iz ekonomske preraste u političku integraciju i da se teritorijalno proširi, uticajni pojedinci iz SAD su već okarakterisali kao „resovjetizaciju“. Evroazijski savez ima kapacitet da postane jedna od najznačajnijih regionalnih integracija na svetu. Ipak, vidljiv je niz strukturnih problema u ruskoj privredi i njeno preterano oslanjanje na prihode od prodaje energenata. Stvaranjem Evroazijskog saveza Rusija pokušava da ovo promeni i ubrza sopstveni privredni razvoj, tehnološki se osavremeni i razvije inovativne kapacitete. Istovremeno, zbog ruskog nuklearnog arsenala i ostalih vojnih potencijala (koji se ubrzano razvijaju) SAD moraju biti oprezne u svom nastupu prema Rusiji.

Primetni su napori SAD da se medijskom kampanjom, ali i preko ruskog nevladinog sektora i političkih organizacija destabilizuje unutrašnja politička struktura (piramida vlasti) u Rusiji. Efekti ovih pokušaja su mali zbog sve manjeg uticaja instrumenata meke moći na političke procese. Unutrašnja destabilizacija Rusije moguća je samo dramatičnim narušavanjem postojećih socijalnih odnosa, preko pogoršavanja ekonomske situacije. Do toga se može doći na dva načina: 1) direktnim uticajem na ruski budžetski prihod (odnosno na prihod od prodaje energenata). To se može učiniti stavljanjem pod direktnu američku kontrolu izvorišta zemnog gasa u srednjoazijskom arealu, čime bi se smanjila zavisnost dela potrošača od ruskog gasa (pre svega se ovo odnosi na izvorišta u Iranu, jer se tu nalaze druge potvrđene rezerve zemnog gasa na svetu). Takođe, ovo se može postići i sprečavanjem izgradnje novih cevovoda od Rusije ka krajnjim korisnicima, pre svega u platežno sposobnoj EU; 2) usmeravanje Rusije na drugačiju raspodelu budžetskih sredstava. Ovo se može postići otvaranjem niza bezbednosnih problema, usled čega bi se Rusija uvukla u novu „trku naoružavanja“ pa bi morala da izdvaja sve veća i veća sredstva za vojni budžet.

Pored navedenih mera, za unutrašnju destabilizaciju Rusije može se koristiti i muslimanski faktor (oko 7% ukupne populacije, ali koncentrisanih na geostrategijski osetljivim tačkama), ali i usmerena kampanja ka jačanju nacionalizma u svim pravcima. Sa jedne strane, jačanje ruskog nacionalizma proizvodilo bi sve veću netrpeljivost prema neruskim narodima i tako izazivalo konflikte (oko 19% stanovništva su neruski narodi). Sa druge strane, jačanje nacionalizma kod neruskih naroda bi stvaralo tendencije ka osamostaljivanju i otcepljenju (iako se separatizam, osim u izolovanim slučajevima ne može primetiti treba upozoriti da u ustavnom sistemu Ruske Federacije postoji čak 14 republika). Ovo bi u najkraćem i značilo iscrpljivanje Rusije. Usled toga, zemlja bi imala sve veće ekonomske probleme, što bi uzrokovalo socijalna trvenja i vrlo brzo proizvelo etničke i religijske netrpeljivosti. Tako bi Rusija bila izbačena iz koloseka, a moguće je da bi se doveo u pitanje i njen opstanak u postojećim granicama.

Kako se ovaj plan može ostvariti? Cilj bi mogao da bude razapinjanje „geopolitičke anakonde“ oko ruskog tela, baš kako je davno predlagao Alfred Mahan. Samo bi sada „sadržaj“ ovog geopolitičkog okruživanja u cilju efikasnog iscrpljivanja bio različit u različitim delovima sveta. Posmatrano sa aspekta SAD, a u cilju ostvarivanja plana neophodno je da se:  1) sve istočnoevropske zemlje uključe u NATO. Kada istočna Evropa bude u potpunosti pod „NATO kišobranom“ biće i omogućena potpuna kontrola zapadne ruske granice i otvoriti se prostor za ugrožavanje južne granice. Problemi u širenju NATO javili su se na postjugoslovenskom prostoru (ključni američki problem u ovom regionu je Srbija) i u slučaju Ukrajine. Takođe i Belorusije, ali se zbog čvrstih odnosa sa Rusijom, sa kojom je Belorusija stupila i u dvočlani Savez država, u ovom slučaju NATO ne može nadati bilo kakvom većem uspehu (najveći domet bi u ovom slučaju bio kontinualno podrivanje rusko-beloruskog saveza preko destabilizacije Belorusije).

Što se prostora nekadašnje Jugoslavije tiče, SAD imaju dominatan uticaj, ali se suočavaju i sa velikim problemima koji mogu eskalirati u budućnosti i uvesti Balkan u novi krug krize. Jedan od problema za SAD predstavlja i što se do sada članstvo u bogatoj EU koristilo kao sredstvo primamljivanja istočnoevropskih zemalja u NATO. Sada je EU u velikoj krizi kojoj se ne nazire kraj. Pad poverenja u EU osetan je u svim ističnoevropskim zemljama, a najveće posledice po interese SAD može ostaviti u Ukrajini. Rusija dobro koristi prostor koji se otvorio i strateški vezuje Ukrajinu za sebe (ekonomskim aranžmanima pre svega). Veći prostor za delovanje SAD se može javiti u slučaju novog rusko-ukrajinskog energetskog spora, a jedan od načina za smanjivanje ruskog uticaja je i jačanje ukrajinskog nacionalizma. Posebna pažnja će se obraćati na „pravoslavne“ zemlje u ovom delu sveta, s obzirom da su one u većoj ili manjoj meri upućene na Rusiju. Pravoslavne zemlje se u okviru NATO-a i EU moraju usmeravati na ekstremne oblike antiruskog delovanja. U tom kontekstu treba posmatrati i postavljanje američkih  (anti)raketnih instalacija U Bugarskoj i Rumuniji ; 2) onemogući izgradnja novih cevovoda za transport ruskih energenata preko istočnoevropskih država ka zapadnoj Evropi. Time bi se smanjila zavisnost evropskih država od ruskih energenata, presekao priliv sredstava u ruski budžet, onemogućilo jačanje ruskog uticaja u tranzitnim zemljama i smanjio rizik od mogućeg formiranja strateške osovine Berlin-Moskva; 3) spreči „povratak Rusije“ na južni Kavkaz. Put ka unutrašnjoj destabilizaciji Rusije vodi preko Kavkaza i zato je za SAD neophodno da održe Gruziju i Azerbejdžan u svojoj orbiti, kao i da pokušaju da u nju uključe Jermeniju. Jermenija je jedina kavkaska članica vojnog saveza ODKB, što ugrožava američke interese. U cilju istiskivanja ruskog uticaja sa Kavkaza SAD mogu koristiti resurse Turske. Turska se, iz više razloga, pojavljuje kao strateški partner SAD i za očekivati je da se vojna saradnja između dve zemlje samo produbi. Kao i u slučaju istočnoevropskih zemalja, SAD bi mogle da ubrzaju prijem Gruzije i Azerbejdžana u NATO; 3) jedan od najefikasnijih načina iscrpljivanja Rusije jeste destabilizacija Irana (bilo „proizvođenjem“ nove revolucije, bilo vojnom intervencijom SAD i/ili Izraela kojom bi bile uništene iranske nuklearne instalacije).

Krajnji američki ciljevi u Iranu su kontrola iranskih izvorišta gasa i starteški važnog Ormuskog prolaza, ali svaka destabilizacija ove zemlje slabi poziciju Rusije. Bez stabilnog Irana slabe se šiitski regioni na Bliskom istoku, u kojima je Rusija još od ranije uvek mogla da nađe solidne saveznike. Takođe, usled slabljenje Irana bi došlo do jačanja turskog i saudijskog prisustva na srednjoazijskom prostoru, što je u interesu SAD. Time se stvaraju uslovi za agresivniji nastup ka stepskim muslimanskim narodima, koji su do sada pokazivali veliki stepen lojalnosti prema Rusiji (za razliku od pojedinih kavkaskih muslimanskih naroda, koje je u određenim istorijskim periodima bilo moguće lako motivisati na rat protiv Rusije); 4) organizuje poseban program za Kazahstan, koji može biti iskorišćen ili kao sredstvo za izbijanje rusko-kineskih nesuglasica, ili kao „zloćudni tumor“ u ruskom geopolitičkom trbuhu. Ovaj drugi scenario bi podrazumevao da se nizom akcija na unutrašnjem planu pripremi potpuno prebacivanje Kazahstana na drugi, američki kolosek posle kraja vladavine Nursultana Nuzerbajeva, ma kada da do toga dođe. Geografski položaj Kazahstana je takav, da bi njegovo prebacivanje na američki kolosek dovelo do urušavanja ideje o Evroazijskom savezu kao bilo kakvoj integraciji. Da bi se ovo ostvarilo, za SAD je važno da ostvare uticaj na političke i vojne strukture u Kazahstanu; 5) posle povlačenja iz Avganistana usmere Paštuni protiv Tadžika. Proizvodnja  haosa u Avganistanu mogla bi da dovede do „izvoza nasilja“ na sever, što bi ugrozilo ruske interese u Tadžikistanu; 6) Uzbekistan veže za SAD u što je moguće većoj meri, kroz ugovore o vojnoj i ekonomskoj saradnji. Usled niza otvorenih pitanja u bilateralnim kazahstansko-uzbekistanskim odnosima, američko oslanjanje na Uzbekistan bi dovelo u pitanje mogućnost prevođenja Kazahstana na novi kolosek. Ipak, zbog učešća Tadžikistana i Kirgizije u evroazijskim integracijama i članstva u vojnom savezu ODKB ovo je jedina moguća mera u ovom trenutku; 7) ojača američko prisustvo u Mongoliji; 8) organizuje duga i široka antikineska kampanja u samoj Rusiji. Ruska javnost i njeni politički predstavnici se moraju ubediti da je glavni neprijatelj mnogoljudna Kina.

3. Posle pobede u Hladnom ratu sve su primetniji pokušaji dosadašnjih američkih saveznika da postanu samostalni geopolitički igrači. Savezništvo SAD sa zemljama EU na zapadu, koje se manifestovalo i kroz ekonomsku saradnju, ali pre svega preko NATO, i sa Japanom na istoku, bilo je asimetrično, sa jasnim određenjem gde je kome mesto. SAD su u svakom slučaju bile nadređene, a saveznici su pratili njene spoljnopolitičke prioritete. Razlog za to je bio i postojanje jedinstvenog neprijatelja. Posle raspada bipolarnog sveta nestao je i neprijatelj, a sa njim i pretnja, pa je to bio i početak sve većih neslaganja SAD sa evropskim zemljama i Japanom. Među evropskim zemljama za SAD je poseban problem sve češće razmimoilaženje sa Nemačkom, mada se i u Francuskoj mogu često čuti glasovi kako je neophodno smanjiti zavisnost od SAD. U slučaju Nemačke, pretnju po američke interese predstavlja moguće stvaranje strateškog partnerstva sa Rusijom. Ove dve zemlje su već povezane strateškim gasovodom „Severni tok“ i u kontinuitetu pokazuju spremnost na stalno produbljivanje bilateralne saradnje.

Dok postoji NATO, SAD će moći da u dobroj meri kontrolišu evropske zemlje. Međutim, EU ulaže značajne napore da formira sopstvene vojne snage, a i evropske članice pokazuju jasno neslaganje sa pojedinim potezima SAD. Zbog toga SAD nisu mogle da koriste NATO strukturu za pojedine vojne intervencije koje su preduzimale. Što se Japana tiče, u praksi je neodrživo da se svetska ekonomska velesila dugo zadrži sa skromnim vojnim potencijalima. U krajnjoj liniji, i za SAD bi bilo od koristi da se protiv narastajućeg uticaja Kine više koriste svi, pa i vojni potencijali Japana. Novi pristup SAD na Pacifiku verovatno neće značiti trajno održavanje vojno slabog Japana, već dozvoljavanje njegovog vojnog jačanja, ali uz usaglašavanje geopolitičkih prioriteta dve zemlje.

sad-eu-veliki-brat-je-presao-atlantik-slika-290764

U tom kontekstu, mere koje će preduzimati SAD da bi efikasnije kontrolisale EU i Japan mogu biti: 1) nedozvoljavanje EU da postane samostalan geopolitički igrač. Zbog toga je potrebno opstruirati sve pokušaje federalizacije EU i stvaranje jedinstvenih organa sa većim izvršnim i sudskim nadležnostima; 2) čvršće vezivanje istočnoevropskih i južnoevropskih članica za SAD kako bi se održala kritična masa unutar EU koja će štititi američke interese; 3) Podsticanje što bržeg širenja EU na sve istočnoevropske zemlje (uključujući Ukrajinu i Belorusiju), bez obzira na porast evroskepticizma i umor od dosadašnjih proširivanja. Američki interes je da EU bude konstantno „politički umorna“. Sa jedne strane, time se zadaje „domaći zadatak“ EU strukturama kojima bi trebala najmanje decenija da ovaj proces privedu kraju, usled čega bi svako razmišljanje o federalizaciji moralo biti odloženo. Sa druge strane, SAD prave sebi prostor za širenje NATO-a na celu Evropu (osim na Belorusiju, ali bi ponuda ovoj zemlji za članstvo u EU bila data zbog njene unutrašnje destabilizacije i narušavanja odnosa sa Rusijom); 4) latentno širenje antinemačkog raspoloženja u svim evropskim državama u kojima je to moguće; 5) nastavljanje čvrste sveobuhvatne saradnje sa Poljskom i njeno povezivanje sa tri baltičke države (Litvanija, Letonija, Estonija) kako bi se sprečilo stvaranje nemačko-ruskog geostrategijskog koridora; 6) usaglašavanje stavova sa Francuskom po svim pitanjima koja su od vitalnog interesa za ovu zemlju (Magreb, istočni Mediteran…), a zauzvrat insistiranje na njenom učešću u kontrolisanju Nemačke; 7) otvaranje pitanja Južnokurilskih ostrva i postepeno „podgrevanje“ japansko-ruske krize; 8) prepuštanje sve veće uloge Japanu u kontrolisanju krize sa Severnom Korejom. Ovu meru je moguće sprovesti uz koordiniranu akciju sa Južnom Korejom, s obzirom na to da zvanični Seul ne bi blagonaklono gledao na ovaj aranžman. Ipak, za SAD je važnije što bi ovakva mera dodatno narušila japansko-kineske odnose i onemogućila (ionako malo verovatno) savezništvo između ove dve sile; 9) promovisanje Japana kao važnog političkog činioca u Pacifiku i obezbeđivanje uloge medijatora po pitanju statusa ostrvlja Spretli. Sa ovim u vezi, za SAD će biti važno da insistiraju da Japan i Indija (i još jedna afrička zemlja) postanu stalne članice Saveta bezbednosti (što bi značilo delimičnu promenu dosadašnjeg stava po ovom pitanju). Time se lopta prebacuje u kinesko (delimično i rusko) dvorište, jer bi usled projektovanog pogoršavanja japansko-kineskih odnosa, Kina bi verovatno bila protiv ovakvog predloga.

4. Pojava nazvana „borba za liderstvo u Muslimanskom svetu“ trebalo bi da ukaže na sve probleme  i različitosti unutar islamskog bloka. Semjuel Hantington je Muslimanski svet označio kao-islamsku civilizaciju. Postoje ubedljiva obrazloženja zašto je to Hantington uradio. Ali, istovremeno se može reći i da jedinstvena islamska civilizacija ne postoji (pitanje je i da li će se ikada formirati). Razlike između vodećih muslimanskih zemalja su ogromne, gotovo nepremostive. Te razlike se ispoljavaju i u odnosu na dogmatska pitanja, i u odnosu na poštovanje šerijatskih normi, i u odnosu na uticaj islama na svakodnevni život, i u odnosu na geopolitičko postavljanje i izbor strateških saveznika. I odnos SAD prema pojedinim zemljama je različit. Dok Turska i zalivske zemlje (pre svega Saudijska Arabija) predstavljaju strateške saveznike, Iran je jedan od najvećih spoljnopolitičkih izazova.

Pored svega, unutar Muslimanskog sveta su sve uticajnije panislamske radikalne grupacije (čije tumačenje islama nema mnogo veze sa izvornim principima ove religije). Iako ove grupacije predstavljaju pretnju po bezbednost SAD, s obzirom na ekstremno antiameričke i antizapadne stavove, one bi mogle u budućnosti poslužiti kao korisno sredstvo za jačanje uticaja SAD u mnogim regionima. Za SAD je važno da kontrolišu stanje na Bliskom istoku i da njihovi saveznici u ovom regionu budu stabilni. Ali, istovremeno im je i interes da destabilizuju najveće rivale u Evroaziji, za šta se može upotrebiti i radikalni islam. Sa jedne strane je dakle, potrebno da se pozicija Turske i Saudijske Arabije ojača (ali da njihovo jačanje ni na koji način ne ugrozi interese Izraela), kao i da se Pakistan u potpunosti veže za SAD.

Sa druge strane se kao cilj javlja pokušaj radikalizacije muslimanskih naroda u srednjoj i jugoistočnoj Aziji. Time se kao vodeće zemlje u Muslimanskom svetu pozicioniraju američki strateški saveznici, dok se istovremeno celim obodom ruske južne i delom kineske jugozapadne i severozapadne granice otvaraju „civilizacijski sukobi“. Konkretni koraci koji mogu biti preduzeti kako bi se ovo obezbedilo su: 1) Stalna koordinacija aktivnosti Turske i Saudijske Arabije. Najpre sa ciljem ograničavanja uticaja Irana, a zatim i za njegovu  unutrašnju destabilizaciju putem oružane pobune. U ovom kontekstu treba sagledavati i sukob u Siriji; 2) Nedozvoljavanje bilo kakve unutrašnje destabilizacije Turske i Saudijske Arabije, što uključuje dozvolu Turskoj da koristi sva raspoloživa sredstva u rešavanju kurdskog pitanja, kao što i vladajuća saudijska porodica može koristiti sva sredstva za sprečavanje plemenskih pobuna u ovoj zemlji; 3) Dozvoljavanje Turskoj i zalivskim zemljama da sopstvene interesne sfere prošire na prostore za koje su zainteresovane (ali da to ne ugrozi američke strateške interese): kavkasko-kaspijsko područje, Balkansko poluostrvo, Krim, severoistočna Afrika (uključujući i moguće jačanje saudijskog ekonomskog prisustva u Egiptu), Magreb; 4) Političko-ekonomsku izolaciju ili ukoliko je moguće destabilizaciju svih potencijalnih partnera Rusije i Kine u Muslimanskom svetu (od posebnog značaja je nastavak izolacije Palestine, održavanje postojećeg stanja u Iraku i dalja destabilizacija Sirije, a ostale zemlje kandidati za ovaj spisak su već navedene u prethodnim delovima rada.); 5) Kanalisanje nezadovoljstva  islamskih naroda prema najbližim, susednim civilizacijama, što bi doprinelo širenju uticaja radikalnih islamskih grupa u srednjoazijskom i južnoazijskom arealu; 6) Koncentrisanje na Maleziju i Indoneziju kao potencijalne saveznike u obuzdavanju Kine; 7) Ostvarivanje najvećeg mogućeg stepena uticaja među predstavnicima pakistanske vojne, političke i privredne elite; 8) sa ovim u vezi je, a zarad učvršćivanja nadzora nad svim operacijama i ostvarivanje sve značajnijeg vojnog prisustva u Indijskom okeanu (pomorske snage i održavanje baze Diego Garsija) i kontroli istočnoafričkog priobalja (Kenija i Somalija u međunarodno priznatim granicama); 9) Pružanje podrške u borbi protiv terorizma radikalnih islamskih grupa evropskim državama i Indiji.

SAD vode složenu geopolitičku borbu, od koje će dugoročno zavisiti i njihov položaj u međunarodnim odnosima, ali i što je još važnije-izgled strukture svetskog političkog sistema. S obzirom da su SAD i dalje neprikosnoveni globalni lider, od poteza koje budu vukle zavisiće i sudbina niza drugih, manjih zemalja i raspored snaga u različitim delovima sveta. Ovaj članak je napisan sa namerom da ukaže na moguće postavljanje SAD u različitim delovima sveta i upozori na posledice koje takvo postavljanje može izazvati.

P.S. Članak predstavlja skraćenu i za širu javnost prilagođenu verziju značajno šireg rada na kojem je autor trenutno angažovan. Radi lakšeg čitanja i skraćivanja obima članka nisu navođeni izvori pojedinih informacija, niti dodatna obrazloženja o zaključcima koji su izneti.


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kako Amerika može održati globalnu dominaciju

* Obavezna polja