sahovska-tabla 2Многи аналитичари верују да међународни систем стреми ка мултиполарности, свету у коме ниједна сила неће бити у позицији да доминира над својим ривалима. Ипак, међу онима који су подложни таквом ставу актуелна је расправа о томе како ће тај поредак функционисати. Да ли ће велике силе радити заједно како би одржале ред? Или ће се упустити у војно и економско такмичење једна против друге? Или ће можда планета прихватити више светских поредака, где ће се сваки одржавати сам за себе под патронатом одређене велике силе?

Не постоје коначни одговори на ова питања. Ипак, тренутни геополитички распоред можда би могао да отшкрине увид у будућност. У основи, међународни односи у Индијском океану на неки начин тај регион отварају као микрокосмос мултиполарности 21. века. Тај регион, за који Роберт Каплан сматра да игра „централну улогу“ у трци за нови светски поредак, од виталне је важности за глобалну трговину и безбедност, и потези које велике силе повлаче на том простору увелико одражавају њихове односе у ширем смислу.

Све до половине 20. века Индијски океан је контролисала Британска империја. Скоро сви велики градови и стратешке луке били су под британском влашћу или утицајем: Дурбан, Занзибар и Момбаса дуж источне обале Африке; Аден и Мускат на Арапском полуострву; Бомбај и Калкута са обе стране Индијског полуострва, и на крају Перт у западној Аустралији. Британска морнарица је контролисала прилазе Океану из Суецког канала, Сингапура и Кејптауна а њене заставе виориле су се над скоро свим већим острвима океана: Шри Ланки, Маурицијусу, Сејшелима, Малдивима, Андаману и Никобару.

После Другог светског рата једног хегемона заменио је други. Тада су САД полако али сигурно завладале Индијским океаном. Да буде јасно: британско повлачење из региона било је тек делимично. Деколонизација и посебно независност Индије 1947. године смањиле су стратешке ресурсе британског присуства у Индијском океану, али је империја веома тромо испуњавала своје обавезе. Тек крајем 60-тих година премијер Харолд Вилсон најавио је да ће се Британија повући „источно од Адена“, чиме је почело смањивање броја британских база у Јужној Азији и Персијском заливу.

У сваком случају, до половине 70-тих година 20. века САД су, као надмоћнија сила, замениле Британију. Индијски океан, тачније његова западна половина, обухваћен је америчким базама, смештеним у Бахреину, на Рогу Африке и острву Дијего Гарсија, које контролише Велика Британија. Источни део океана обухватио је Pax Americana – одбрамбене везе САД са Сингапуром, Аустралијом, Тајландом и њеним морнаричким базама на Филипинима и острву Гвам. Упркос повременим блиским односима са Етиопијом и Сомалијом, Совјетски Савез никад није био ни близу да пољуља ово геостратешко упориште.

Сада се вишевековна униполарност замењује све приметнијом мултиполарношћу. Објава Индије о градњи базе на Сејшелима још је један битан корак у том правцу, што је знак да се Индија ослања на морнарицу и има високе амбиције. Са сејшелског Острва Успења, на коме се већ налази авиописта, Индија ће, иако ограничена на мање војно присуство, имати централну позицију у западном делу Индијског океана, близу обале Источне Африке и важног поморског пута који се протеже од Мозамбичког канала све до Арапског мора.

indijski-okean03

Логично је да не појачава само Индија своје војно присуство. Крајем прошле године Кина је најавила градњу прве прекоморске базе у Џибутију, код уског грла Црвеног мора. Поред тога, Пекинг најављује ширење морнаричких ефектива, па је недавно најављена производња првог кинеског носача авиона. Закључак је да, поред САД – које су такође присутне у Џибутију, Дијего Гарсији, Бахреину и другде – најмање три велике силе теже свом демонстративном ширењу војног присуства. А и средње силе, попут Француске и Велике Британије, такође имају незанемарљиве војне ефективе у ширем региону.

Наравно, америчка морнарица и сад је далеко супериорнија од потенцијалних конкурената. Штавише, нико ни по квалитету ни квантитету није спреман да парира војним савезима Вашингтона успостављеним на подручју Индијског океана и другде. Ипак, наспрам САД, Индија и Кина успостављању инфраструктуру у Океану, и, као прави амерички ривали, труде се да поправе углед, направе савезе и своје клијент-државе. Сви су услови да се тај поредак преточи у мултиполарни. Шта ће бити исход тога?

ТРИ СЦЕНАРИЈА

Теорија међународних односа помаже нам да опишемо сва три сценарија који би могли да се догоде. Прво, велике силе би могле да сарађују у борби против пирата, одржавању геополитичке стабилности и чувању морских путева. Томе се надају либерални професори, који виде и ризик од пар могућих сукоба интереса због различитих погледа сила на будућност океана. Али, са друге стране, ту је ипак међусобна сарадња, која би допринела одржавању регионалне стабилности. Према другом сценарију, Индијски океан могао би да постане центар конкуренције великих сила, чак и њихових отворених сукоба, будући да би неповерења и различити интереси могли да их наведу на избегавање сарадње. То је песимистично предвиђање већине научника реалиста.

Али, према трећем сценарију, Индијски океан био би поприште – да будемо прецизни – светског поретка, у коме би светске силе организовале своје сфере утицаја које би се једне од других јасно одвајале. Такав свет описао је Чарлс Капчан у књизи Ничији свет, где је навео да ће карактеристике долазећег међународног система бити децентрализација, плурализам и суживот.

Који ће од ових сценарија превладати? Прошле године један индијски званичник позвао је на обнову идеје из 70-тих година, кад је Индијски океан требало да буде претворен у „зону мира“. Тиме се дата предност првом или можда чак трећем сценарију од наведених. Ваљало би додати да је међу силама било извесне сарадње на питању пирата са подручја Рога Африке. Ипак, све чињенице, мање-више указују на милитаризацију региона, која би могла да доведе до супарништва, а оно би опет могло да прерасте у конфликт.

nova-igra

Према последњим анализама, делује да је будућност Индијског океана важна јер су улози веома велики. Око две и по милијарде људи живи у приморским државама региона, чинећи океан битном привредном платформом. А за приморске нације Океан је од огромне геостратешке важности због приморских путева који пролазе кроз њега из Суецког канала, Хормуског пролаза, Аденског залива и Малајског пролаза. Штавише, слобода маневрисања у Индијском океану императив је за све оне земље које желе да имају способност интервенције на жариштима попут Персијског залива, па чак и Јужног кинеског мора.

Какав год облик међународног управљања да превлада, он ће бити одређен у складу са виталним интересима неколико великих сила. Било да дође до сукоба или сарадње, политички поредак у Индијском океану биће мултиполарног карактера, ако већ то није. Изгледи за мир и хармоничну сарадњу нису превише мрачни, али нису ни добри. У сваком случају, геополитика 21. века почиње на овом месту.

Превео – Андреј Цвијановић


Извор: The National Interest/Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Како живети у мултиполарном свету?

* Обавезна поља