Пре скоро тачно 116 година, јануара 1904. године, сер Хелфорд Макиндер је одржао предавање пред Краљевским географским друштвом. Његова студија „Географска осовина историје“ направила је сензацију и означила рођење геополитике као аутономне дисциплине. Према Макиндеру, контрола евроазијског „Светског острва“ је кључ глобалне хегемоније. У његовој сржи је „стожерна зона“, хартланд, који се протеже од Волге до Јангцеа и од Хималаја до Арктика.

Године 1919, одмах након окончања Великог рата, дубоко заинтересован за оно што је сматрао потребом за ефикасном баријером нација између Немачке и Русије, Макиндер је дорадио и резимирао своју теорију на следећи начин:Онај који влада Источном Европом, влада хартлендом; онај који влада хартлендом, влада Светским острвом; онај који влада Светским, острвом контролише свет!

Хелфордов модел хартленда је велико-теоријски концепт par excellence. Утицајан је до данашњих дана и не трпи модификације. Истакнути рани ревизиониста био је Николас Спајкмен, који је својом књигом из 1942. – „Америчка стратегија у светској политици: Сједињене Државе и баланс моћи“ – настојао да „развије велику стратегију за рат и мир, засновану на импликацијама [америчке, прим. прев.] географске локације у свету“. Током Велике игре позног 19. века, пише Спајкмен, руски притисак из хартленда био је избалансиран британском поморском силом, а судбина Америке јесте да ту улогу преузме оног момента када се Други светски рат заврши. Стога је пар месеци пре Битке за Стаљинград написао да „руска држава од Урала до Северног мора не може да се третира као некакво велико побољшање у односу на немачку државу од Северног мора до Урала“.

За Спајкмена, кључан за светску политику био је приобални регион који се граничи са хартлендом, што је називао римланд. У складу са тим је и модификовао Макиндерову формулу: „Онај ко влада римландом, влада Евроазијом, а онај ко влада Евроазијом контролише судбину света!“ Спајкмен је умро 1943. године, али његове идеје су четири године касније одјекнуле у „доктрини“ председника Харија Трумана, што је Џорџ Кенан последично развио у стратегију обуздавања. Држање за западни римленд од Норвешке, дуж Централне Европе, па до Грчке и Турске, као и за блискоисточне, индокинеске и далекоисточне сегменте азијског римленда, било је ослонац читаве генералне хладноратовске стратегије Америке, а пре свега резон за стварање НАТО-а 1949. године.

За геополитички устројен ум, ово је личило на гигантску рекреацију тзв. „стратегије анаконде“ којој је у Америчком грађанском рату прибегла Унија како би полако „задавила“ Конфедерацију. На крају су САД исто тако задавиле совјетску звер, али се обуздавање претворило у гигантски јуриш када се СССР распао 1991. године. Свега пет година касније, током 1996, НАТО је стигао до граница некадашње Руске царевине. Године 2004. проширио се скоро до Санкт Петерсбурга. Све време је Украјина посматрана као главни згодитак, кључ за ограничавање руског приступа Црном мору, и потенцијални геостратешки нож под јужним меким трбухом Русије.

У исто време, Кина је почела да израња као велика светска сила, а током последње деценије и као конкурент раван Сједињеним Државама. Њена растућа снага има импликације на читаву светску историју. Кључно питање нашег доба – тачније Питање са великим П – јесте да ли ће САД и Кина бити у стању да у наредним деценијама своје међусобне односе организују на начин којим би био избегнут врући рат.

Оптимиста би рекао да је овај изазов савладив јер није инхерентно неразрешив на начин на који су били односи Атине и Спарте, Рима и Картагине или Хитлера и Русије. Кина се шири у „азијски медитеран“ јер је то у геополитичком контексту природан ток ствари, без обзира на партијске креденцијале режима који влада Народном Републиком Кином. Реалиста ће, са друге стране, можда приметити да велики ратови готово без изузетака потичу из конфронтације силе која жели да одржи статус кво и силе-изазивача која се налази у успону. Грејем Елисон је, на пример, размотрио потенцијал за понављање овог сценарија у својој књизи из 2017. године под насловом „Осуђени на рат: Могу ли Америка и Кина избећи Тукидидову замку?“

Председник Сједињених Држава Доналд Трамп пружа руку председнику Руске Федерације Владимиру Путину током њиховог првог билатералног састанка на маргинама самита Г-20 у Хамбургу, 7. јул 2017.

АМЕРИЧКИ АУТОГОЛ

Америчка спољна политика симултаног ширења у двориште Русије и осујећивања покушаја Кине да се пробије кроз Први острвски ланац забележила је ауто-гол у прошлој деценији, претворивши ове две водеће силе хартленда у блиске партнере и практично савезнике, иако су некада биле заклети непријатељи.

Русија је, под Путином, направила одлучујући заокрет ка Истоку. Године 2001, Кина и Русија су закључиле Споразум о добросуседским односима и пријатељској сарадњи. Њихов однос је од тада еволуирао у стратешко партнерство. Године 2014, председник Си је овај однос описао отворено геополитичким терминима: „Даљи развој свеобухватног стратешког партнерства заснованог на заједничким интересима је неопходан како би се промовисало међународно поштење и правда, очувао светски мир и остварио просперитет за обе земље. Он је такође и неизбежан избор за развој мултиполарног света.“

Ово партнерство је током година ојачало. Оповргло је највећи део скептицизма о његовој природи и прикривеним мотивима који стоје иза кулиса, као и маштарије Запада о његовој неизбежној пропасти. Ова сино-руска антанта пружа доказ да реалистичке бриге односе превагу над културним и идеолошким разликама. Нема природног афинитета између њихових цивилизација на начин који генерише везе унутар ЕУ и НАТО-а (изузимајући Турску), нити се њихови народи много воле. Кина не заборавља чињеницу да је Русија заједно са западним силама током 19. века била отворени учесник њеног понижавања, односно да је анектирала њен далекоисточни регион (басен Амура и руски далеки исток) и доминирала Манџуријом све до рата против Јапана 1904-05. Унутар-комунистичка идеолошка шизма с почетка 1960-их може се, макар делимично, посматрати и као параван за прикривање различитих извора дубљих историјских рецидива.

На памет пада историјска паралела са једним другим неочекиваним савезништвом насталим под притиском геополитичког императива. Вилхелмовска спољна политика угрозила је плодове брилијантних дводеценијских дипломатских напора Бизмарка. Кајзеров Рајх је успео да у исто време гурне у савезништво аутократско, дубоко конзервативно православно царство (Русију; прим. прев.) са Француском Републиком – отворено масонском, антиклерикалном и радикалном – и да трајно од себе отуђи Британију прављењем океанске флоте, те плановима за изградњу железнице Берлин-Багдад.

Готово век касније, сведоци смо настајања де факто савезништва у евроазијском хартленду. Русија и Кина нису природни савезници, и можда имају дивергентне дугорочне интересе – нарочито у Централној Азији – али су у истом тиму по питању пружања отпора ономе што обе земље третирају као америчку хегемонистичку ароганцију. Иако су Русија и Кина унапредили своје стратешко партнерство током претходне деценије, нису сковале стратешко савезништво које би било усмерено на супротстављање америчким глобалним плановима. Разлог томе су различита очекивања која имају две стране и непоклапање непосредних потреба. Руска очекивања од московског заокрета ка Азији превазилазе спремност Кине да се у овом тренутку конфронтира хегемонистичкој сили на координисан начин.

МЕТА-ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ

Метаисторијски говорећи, делује да је Русију комунизам дубље ранио него Кину. Руска елита није повратила способност да размишља и планира на нивоу велике стратегије, што је показало претежно реактивно држање Москве у Украјини. Кина, за разлику од тога, и данас је „Средишње царство“, ништа мање него што је то била током два и по миленијума: притајено презрива према странцима и апсолутно незаинтересована за либералне идеје о постепеном уједињавању света.

Русија реагује, често трапаво, на низ непосредних претњи, реалних и перципираних. Кина се бави тренутним изазовима, на пример Трамповим тарифама, прагматично, и спремна је да чини тактичке концесије док методично и једнодушно планира на дуге стазе. Преовлађујућа идеја Москве о Кини као будућем савезнику, а не само блиском партнеру, није изненађујућа узмемо ли у обзир потребу Русије да ублажи оно што види као геополитичко задирање у њен рањиви југоисточни бок. Међутим, то се не уклапа са дугорочном стратегијом Кине. Одсуство баланса у посвећености две земље заједничком великостратешком пројекту заправо је одраз њихове растуће асиметрије у погледу економске и војне снаге и утицаја.

Кинески лидери можда очекују велику конфронтацију са Америком за две или три деценије, али далеко од тога да су сада спремни за зако нешто. Трговински рат је под контролом, а Кина остаје јака у контексту глобалних трговинских токова и финансијских габарита. Она сакупља своје ресурсе за велики обрачун који ће се догодити касније у овом веку. Руске потребе су тренутног типа, док Пекинг сматра да је још увек рано за подизање улога (у сукобу са Америком; прим. прев.). Кошмарни сценарио Збигњева Бжежинског о великој антиамеричкој „хартленд-коалицији“ Кине и Русије – као некој врсти данашње верзије сна Карла Хаусхофера о антибританској осовини између Берлина, Москве и Токија – није на хоризонту.

КИНЕСКИ ПОВРАТАК НА МОРА

Кинески разарач током руско-кинеске поморске војне вежбе у Источном кинеском мору, 30. април 2014.

Почетком 15. века, Кина је поседовала највећу прекоокеанску флоту на свету, која је бројала скоро 3.500 бродова. Епских седам путовања Џенг Хеа претворили су Кину у прекоокеанску силу, присутну на [индијском] потконтиненту, у Арабији и Африци. Међутим, након 1433, његову драгоцену флоту уништио је царски декрет. Чак су и мапе и поморске карте биле спаљене. Истурене базе су напуштене, укључујући и ону највећу код Малаке. Овај потез је на крају довео до тога да је Кина изгубила статус велике силе. Ултимативна последица била је траума кинеског „века понижења“, односно период од средине 19. до средине 20. века у којем је ова земља била потчињена западним силама. Имајући ово на уму, Си Ђинпинг је 2012. изјавио да ће „онај ко се боји мора пре или касније завршити на дну океана“.

Међу историчарима и даље нема консензуса поводом питања шта је натерало Минг династију да се тако драстично и изненадно одрекне мора. Већина се слаже да је један од главних фактора била потреба да се ојача хронично рањива северна граница царства. Услед хроничне претње са копна, Кина готово шест векова који су потом уследили није имала морнарицу способну да се суочи да озбиљним противником. Након комунистичке победе 1949. године, ова земља је развила велику војску, способну да снажно интервенише у Кореји свега годину дана касније, али све до почетка 21. века, морнарица Народноослободилачке армије остала је безначајни приобални фактор.

Међутим, током претходне деценије формулисана је нова стратегија, коју прати импресивни бродоградитељски програм. Моменат зачећа свега овога догодио се 2009, када је Кина званично усвојила тзв. „карту са линијом од девет цртица“ [мисли се на кинеску стратешку карту на којој су линијом од девет испрекиданих цртица исцртане територијалне претензије Пекинга у Јужном кинеском мору, прим. прев.]. Нови приступ, најављен на конгресу Комунистичке партије Кине 2012. године, оснажен је Белом књигом одбране 2015: „Традиционални менталитет према коме је копно битније од мора неопходно је одбацити, а велики значај има се доделити питању управљања морима и океанима, односно заштити поморских права и интереса“. Априла 2018, Си је поновио да „задатак изградње моћне морнарице никада није био тако ургентан као данас“.

Важно је приметити да је кинески повратак на мора геополитички могућ само зато што су њене копнене границе сада безбедније него што су икада биле у историји. Способност развоја и пројектовања поморске силе је један од кључева за разумевање зачаја кинеског партнерства са Русијом. За разлику од 1400-их година, када је заштита рањивог северног лимеса против Монгола имала примат у односу на владавину морима, данашња Кина нема никакву реалну претњу дуж свог 10.000 миља дугог континенталног периметра. Колапс СССР-а био је тај одлучујући моменат: дословце први пут у историји, дугачка северна граница Кине била је безбедна.

ПОГЛЕД ИЗ МОСКВЕ

За Кремљ, партнерство са Кином је камен темељац читаве глобалне стратегије. Очекује се да ће се оно додатно проширивати, а третира се као нешто што нема алтернативу. Руску спољну политику формулише малобројна елита која је усредсређена на очување и увећање спољне безбедности са једне, и на одржавање домаће стабилности са друге стране. Њени чланови су запањени параноичним одликама јавног дискурса о Русији и свему руском у данашњој Америци, који је још крештавији и идеолошки неумољивији од било чега виђеног чак и у најмрачнијим данима Хладног рата.

Посматран из Москве, амерички наратив нема везе са реалним политикама Русије. Он рефлектује дубоко гађење владајуће класе према Русији као таквој. Тај наратив има два носећа стуба. У геополитичком смислу, видимо настојање поморских империја – некада Британије, а након Другог светског рата Сједињених Држава – да „обуздају“ и уколико је могуће ставе под контролу евроазијски хартленд, чију срж наравно чини Русија. Подједнако важна је и културна антипатија, страствена жеља „пробуђене“ (енгл. „woke“ – жаргон који означава оне „пробуђене“ пред наводним друштвеним неправдама, а нарочито расизмом, сексизмом, ксенофобијом итд. – представља обједињујући термин за ултралибералне антитрамповске политичке кругове у САД, прим. прев.) западне левице да не само утиче на руску политику и понашање, него и да изазове неповратну трансформацију руског идентитета.

Руски креатори политике су закључили да, упркос Трамповим настојањима, постоје мале шансе за ново поглавље у америчко-руским односима, односно за детант који би био базиран на реалистичкој процени да Америка и Русија немају „егзистенцијалне“ некомпатибилности, него да деле многе постојеће и потенцијалне сличности. Они одбацују тврдње о америчкој изузетности, односно тврдње да тзв. незамењива америчка нација поседује супериорни модел друштвене и културне теорије и праксе који би требало наметати свуда, а нарочито у Русији.

Кина, за разлику од тога, не тежи наметању било каквих идеолошких захтева Русима. Она дели њихов презир према америчком походу ка светској хегемонији и баштини комплементарне економске интересе. Питање све веће кинеске де факто доминације у овом партнерству се не третира као велики проблем. Чак и растућа снага Пекинга у Централној Азији, која је некада била под руском доминацијом, и извештаји о пузећој кинеској колонизацији руског далеког истока се у Москви третирају као секундарна питања у поређењу са перцепцијом реалне и присутне егзистенцијалне претње коју представља источна експанзија НАТО-а, пенетрација Запада у бивши совјетски простор – оличена мајданским државним ударом – и очигледно настојање да се смени режим у Кремљу, што је бивши амерички амбасадор у Москви Мајкл Мекфол маркантно описао као „депутинизацију Русије“.

Путин, Трамп, Си Ђипинг – Фотомонтажа

Иако растуће кинеско присуство на руском далеком истоку (на којем живи шест милиона људи, у просеку мање од једне особе по квадратном километру) иритира многе Русе, који од огромног и растућег економског и популационог дисбаланса између два евроазијска џина, ово не утиче на политику највишег нивоа. У приватним разговорима, званичници истичу да Кина има сопствене огромне неразвијене и ненасељене области. Настањивање додатних милиона Хан Кинеза у северозападној провинцији Синкјанг (Ујгурском аутономном региону Синкјанг) – у намери да се премаши број бунтовних локалних муслимана – свакако има примат у стратешком планирању Пекинга.

Што се Централне Азије тиче, изгледа да руски креатори политике сматрају тренутни баланс снага узајамно корисним. Кинески капитал и технологија јачају економски просперитет региона, па тако и политичку стабилност, што Русија више није у стању сама да пружи. Кинески политичари не желе да подстакну политичке немире, па изгледа да су обе стране задовољне сарадњом у изградњи кинеско-руског кондоминијума између кинеско-таџичке и кинеско-киргишке границе на истоку, до Каспијског мора на западу.

Руски доносиоци одлука не виде алтернативу везама са Кином. Билатералне односе прати развој мултилатералног институционалног оквира, почевши од Шангајске петорке (Русија, Кина, Казахстан, Киргистан и Таџикистан) 1996. године и оснивања Шангајске организације за сарадњу (ШОС) пет година касније. Могуће је да ће милијарду и по Кинеза у неком моменту у будућности закључити да су огромна, де факто ненастањена и ресурсима богата пространства Русије између Урала и Пацифика неодољиво привлачна. Та могућност, међутим, у наредних неколико деценија неће утицати на стратешке калкулације обе стране.

ИМПЛИКАЦИЈЕ ЗА АМЕРИКУ

Стратегија националне одбране Пентагона, објављена пре скоро тачно две године, предвиђа агресивне мере за супростављање Русији и Кини и налаже војсци да се рефокусира на надметање хладноратовског стила између великих сила. Она одражава Стратегију националне безбедности представљену децембра 2017. године, у којој се наводи да се „Кина и Русија супротстављају америчкој моћи, утицају и интересима, покушавајући да еродирају америчку безбедност и просперитет“.

У реалности, с оне стране укалупљених образаца групног размишљања унутар Белтвеја (центар Вашингтона, прим. прев.), конфронтација Америке са Кином и Русијом, која подразумева и ризик од рата, нити је неопходна, нити неизбежна. „Изазов“ са којим се Америка овде суочава у потпуности зависи од дефиниције њених интереса. Другим речима, све је у оку посматрача. Изазов Кине и Русије за САД се рутински погрешно представља као далеко опаснији него што заиста јесте. Ово је пре свега узроковано тенденцијом спољнополитичке заједнице и њених корпоративних ортака да одбацују било какву традиционалну, структуисану хијерархију америчких интереса.

Мало је вероватно да би САД могле да воде стратегију засновану на поправљању односа са Москвом, а да не промене свој став о Украјини, ширењу НАТО-а, санкцијама, итд. Преиспитивање ових ставова је апсолутно пожељно, без обзира на исходе. Латентни осећај несигурности Русије спрам Кине, нарочито у светлу растуће асиметрије снаге, демографије и колонизације руског далеког истока пада у сенку у поређењу са оним што се доживљава као америчка злонамерност. Нелагодност поводом Кине би могла постати видљивија уколико се у Москви умањи перцепција сталне претње са Запада.

Било би у интересу Америке – као и Русије и Европе – да дође до искреног ресета у односу према Москви. Само тако ће егзистенцијални изазови заједнички свима њима – повампирени џихад, демографска криза Европе и општезападни морални и културни пад – моћи да буду третирани на прави начин.

Превод – Војислав Гавриловић


Извор: Chronicles/Novi Standard

Оставите коментар

Оставите коментар на Кина, Русија и САД – геополитички троугао будућности

* Обавезна поља