sreckovicУместо Фон Клаузевицевог описа рата као “наставка политике другим средствима”, треба рећи да је политика наставак рата другим средствима. Човечанство никада није изашло из свеприсутног ратног стања, које се узима као нешто сасвим природно за људски род. Хладни рат никада није био завршен; НАТО није расформиран ни након пада гвоздене завесе. Земље тзв. Брик савеза (Бразил, Русија, Индија, Кина) постају све снажније, и однос снага међу глобалним силама постепено се мења. До сада водећа светска сила губи свој доминантни положај и на све начине покушава да га задржи. А људска права су универзални тројански коњ; све сукобљене стране се позивају на њих како би непријатељу помрсили конце.

Зашто нема војних пучева у САД? Јер тамо нема америчке амбасаде, каже се у актуелном вицу на тему дугогодишње историје збацивања режима који су неподобни из перспективе америчких економских интереса.

Збацивање непослушних режима, као и подршка подобним диктатурама, вишедеценијски је саставни део америчке спољне политике, која државну одбрану и обезбеђивање економских интереса заснива на превентивним војним ударима, експанзији, унилатерализму, хегемонији, моћној обавештајној служби и финансијском придобијању савезника.

Да би се разумео недавни украјински пуч, каже Николас Дејвис, аутор чувене књиге Наше окрвављене руке – америчка инвазија и уништење Ирака, потребно је ставити га у историјски контекст. Ово је од 1953. године најмање осамдесети пут да су САД у страној држави организовале пучеве, било успешне, било неуспешне.

Дејвис помиње процурели пресретнути разговор који показује да су пучисти били у блиском контакту са амбасадором Џефријем Пјатом и Викторијом Нуланд, помоћницом државног секретара САД. Такође наводи изјаву бившег украјинског шефа безбедности Александра Јакименка, према коме су организатори пуча “у суштини живели у америчкој амбасади, боравили су тамо сваки дан”.

ОД ИРАНА ДО УКРАЈИНЕ

Оваква политика почела је када је председник Ајзенхауер открио да ЦИА у Ирану може да збаци изабрану владу, која је одбила да жртвује будућност свог народа ради западних трговинских и геополитичких интереса. Већина америчких пучева довела је “до озбиљне репресије, вансудских погубљења, тортуре, корупције, екстремног сиромаштва и друштвене неједнакости, као и саботирања народних демократских тежњи. Мале су шансе да ће плутократска и ултраконзервативна природа снага које су САД довеле на власт у Украјини бити изузетак”, каже Дејвис.

Европска унија је у новембру 2013. затражила од Украјине потписивање споразума о слободној трговини који би угрозио украјинске економске интересе. Према Дејвису, Украјина, као највећи произвођач сира и живине, могла би да извози само пет, односно један одсто ових производа у ЕУ, док би западне фирме Украјину користиле како би Русију преплавиле јефтиним производима из Азије, што би Русију натерало да затвори своју границу са Украјином на штету индустријског развоја источне Украјине. Када је украјински председник Виктор Јанукович одбио потписивање тог споразума, прозападне десничарске групе у Кијеву покренуле су уличне протесте, који су у јануару 2014. постали насилни, када су неонацистичка партија Свобода и Десни сектор потпуно преузели контролу над масом.

nulandkijev02

Десни сектор, који делимично финансира украјинска дијаспора, могао би бити креација ЦИА. “Насилни десничарски протести одувек су били део америчке стратегије за збацивање неподобних режима”, закључује Дејвис. “Ширење насиља на улицама је свесна стратегија за стварање ванредног стања као оправдања за збацивање изабране и уставне владе и преузимање власти”. Када је у Ирану 1953. године избило насиље на улицама а стотине људи изгубило своје животе, Мохамед Мосадек је поднео оставку како би зауставио крвопролиће, након чега је Запад опет успоставио своје власништво над нафтном индустријом, коју је Мосадек првобитно национализовао.

Ако ескалира грађански рат у Украјини, биће злочина на свим странама. Суштинска одлика рата – без обзира на период у историји, цивилизацијска достигнућа или војничке кодексе части и принципе понашања у рату – састоји се у убијању што већег броја непријатеља (и цивилног становништва). Војске убијају немилосрдно без обзира да ли се ради о окупаторској нацистичкој војсци или ослободилачкој Црвеној армији. Стога ко не учини све могуће да спречи почетак рата или саботира мировне преговоре, као на пример оне у Рамбујеу пред НАТО бомбардовање Југославије, сноси највећу одговорност и за потоња ратна злодела. Хушкачка политика америчких и европских званичника и подстицање “антитерористичких” акција украјинске владе гурнуће Украјину у пакао грађанског рата. Индикативно је да је та “антитерористичка” акција уследила одмах после недавне посете шефа ЦИА Кијеву.

НЕНАУЧЕНА ЛЕКЦИЈА РАТА У БОСНИ

Војне интервенције међународних сила, које се опредељују за једну од страна религиозно-секташких сукоба, само распирују већ започете ратове и повећавају биланс њихових жртава. За многе је такав интервенционизам почео већ током рата у Босни.

Мик Хјум, уредник британског часописа ЛМ, који је критиковао медијско извештавање о тадашњим догађајима и противио се демонизацији Срба, сматра да је Босна била преломна тачка, када су заговорници интервенције – “лаптоп бомбаши” – издејствовали да Запад зарати са Србима како би се они осетили морално супериорним. “Од тада постоји снажна проинтервенционистичка атмосфера у западњачкој политици”.

Брендан О’Нил, аутор књиге Од Босне до Беслана: како Запад шири Ал-Каиду, тврди да су САД снабдевале оружјем хиљаде муџахединских бораца и слале их у Босну. Додаје још да и симпатизери западних војних интервенција и антизападни политички исламисти воде заједничко порекло из овог конфликта, у којем су били савезници: и за једне и за друге то није био грађански рат, већ искључиво српска агресија – а Срби су кроз прорачунату медијску хистерију изједначавани са нацистима.

Фаисал Девји у својој књизи Џихадски пејзажи тврди да је савремени џихад “више производ медија него било које локалне традиције, ситуације, школе или фракције муслиманских званичника… Сам џихад може бити виђен као изданак медија, скоро у потпуности састављен од унапред исконструисаних медијских тема, слика и стереотипа”.

О’Нил такође сматра да су многи муџахедини били подстакнути да се укључе у босанске сукобе управо пристрасним медијским извештавањем лево-либералних западних новинара. Многа сведочења арапских бораца откривају да су отишли у Босну након што су видели “извештаје америчких медија о логорима за силовања” или прочитали о “геноциду” у Босни и “камповима у којима су српски војници систематично силовали хиљаде муслиманки”. И западни инвервенционисти и радикални исламисти добили су у Босни свој морални подстрек и постали милитаризовани и интернационализовани. Као резултат своје борбе против “злих” Срба, почели су да себе сматрају ратницима “добра”, који у својој борби не морају поштовати застарела правила међународног права, каже О’Нил.

izetbegovic

 

ШТА ДА РАДИ СРБИЈА?

У Хашком трибуналу недавно је бивши припадник специјалне јединице полиције БиХ, која је обезбеђивала Изетбеговићево председништво, изјавио да је у Сарајеву спроведена такозвана “операција са лажном заставом” (false flag) како би се противничка страна оптужила за бомбардовање пијаце Маркале и убијање цивила и подстакла интервенција међународних сила. И норвешки професор Ото Тунандер, истраживач Мировног института у Ослу, такође потврђује да му је ово посведочено из више извора у НАТО.

На недавно угашеној фејсбук страници Vijesti Ummeta, која је служила регрутовању балканских Муслимана за ратовање на страни сиријских побуњеника, свака вест о смрти припадника Хезболаха и Шиита који ратују на страни регуларне сиријске војске, прослављана је у дугачком низу коментара читалаца. Шиити су представљани као лажни Муслимани, које треба убијати без оклевања. Религиозно секташтво, већ виђено у сукобима на територији бивше Југославије, у Сирији је прерасло у секташтво унутар једне исте религије.

Валентин Ицко, Високи представник ЕУ у БиХ, најављивао је војну интервенцију да би се зауздали недавни социјални протести у Босни, док аустријски дипломата Себастијан Курц сматра да је потребно укинути кантоне, тобоже забринут због њихових превеликих издатака. Обојица промовишу политику која није у складу са жељама народа БиХ и ни на који начин не помажу решењу тешке социјалне кризе због које су протести и почели. Сувише је то неодговорно и несувисло од ових аустријских грађана на стогодишњицу Сарајевског атентата и Првог светског рата.

Надајмо се да је Немачка нешто научила из трагичних лекција Првог и Другог светског рата јер се чини да би њена улога у овом тренутку могла да буде пресудна у спречавању улажења у отворен сукоб са Русијом око Украјине. То тражи и чувена новинарка и феминисткиња Алис Шварцер, подсећајући да је не тако давно нацистичка Немачка напала Русију, убијајући милионе деце, жена и мушкараца.

Немачки министар спољних послова Френк-Валтер Штајнмајер је највећи заступник сарадње између Немачке и Русије и прагматичног става према Путину, који на прво место ставља оснаживање економске сарадње између две земље. То је политика наследница “нове источне политике” Вилија Бранта, која је имала за циљ успостављање боље сарадње између Западне Немачке и Совјетског Савеза и која је за последицу имала смиривање тензија и стабилнију Европу. Србија такође не треба да се опредељује за сукобљене стране у украјинском сукобу, већ да да свој допринос умиривању тензија са јасном поруком да нови рат у Европи никоме неће донети ништа добро.


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Геополитика грађанских ратова

* Обавезна поља