Jedno od posebnih obeležja modernog sveta, uočava francuski mislilac i ezoterik Rene Genon u svom delu Kriza modernog sveta (La crise du monde moderne, 1927), jeste raskol do koga je došlo između Istoka i Zapada. Podela je opravdana i „ne može se ozbiljno dovesti u sumnju“. Istina je da su oduvek postojale brojne i različite civilizacije, koje su se razvijale na sebi svojstven način. „Razlika“, međutim, ne znači i „suprotnost“: između veoma različitih civilizacija mogu postojati istovetnosti, „s obzirom na to da sve počivaju na istim temeljnim principima i predstavljaju tek njihove primene uslovljene različitim okolnostima“.

Na nivou principa, ne postoji, dakle, nikakva fundamentalna suprotnost između kineske, islamske ili rusko-pravoslavne civilizacije. To je slučaj sa svim civilizacijama koje se mogu nazvati „normalnim“ ili „tradicionalnim“. I upravo to opravdava i danas važeću podelu na „Istok“ i „Zapad“. Između Istoka i Zapada postoji jedna temeljna i nesavladiva suprotnost: zapadna civilizacija, „zajednička (Zapadnoj) Evropi i Americi“, ne priznaje nijedan vrhovni princip, već se „zapravo zasniva na negaciji principa“, zbog čega je „lišena svake moguće podudarnosti s ostalima“. Zapadna materijalistička civilizacija je jedinstvena anomalija u istoriji sveta.

ZAPADNI I ISTOČNI DUH

Ovom zaključku moguće je suprotstaviti mišljenje da je danas već uspostavljena „globalna civilizacija“, zasnovana na „zapadnim vrednostima“, i da su sva društva tradicionalnog Istoka, u većoj ili manjoj meri, već pretrpela „vesternizaciju“ (pozapadnjačenje), postajući suštinski istovetna zapadnom društvu i deo jedne i jedinstvene „zapadne civilizacije“. Ali to je prvenstveno zabluda Zapada, koji generalno ne razume Istok (ili ga razume sasvim pogrešno i nedovoljno, o čemu svedoči takozvani orijentalizam).

To je i zabluda pojedinih „istočnjaka“, onih koji su prihvatili „zapadna zastranjenja“, napustili svoju tradiciju i sada šire konfuziju u svojim zemljama, ubeđeni da „Zapad na svim poljima pobeđuje“,da je Zapad kao civilizacija „superioran“ i da je zato potrebno da se Istok bezuslovno potčini Zapadu. Tipična je zapravo za sve one koji „negiraju principe“, zadržavajući se uvek na materijalnoj ravni, na „spoljašnjem“, na tehnološkom razvoju i površnim uticajima.

Oni su „istočnjaci“ samo po poreklu i trebalo bi ih smatrati „zapadnjacima“, čak i kada su na političkom planu protivnici „okcidentalizma“ i zagovaraju „nacionalizam“, protivan uostalom istinski tradicionalnom duhu. Takve „istočnjake“ obeležava suštinsko „neznanje“. Oni su „glasni“, dok „pravi istočnjaci“ „ćute“, kao što „ćute“ ili se „povlače u sebe“ i sva središta tradicionalnog duha, nimalo se ne trudeći da ih Zapad upozna. Postoje ipak među njima i oni koji su odlučili da privremeno prihvate „zapadne metode“, kako bi se oslobodili strane (zapadne) dominacije, ubrzavajući neminovnu zapadnu propast, nakon čega bi te metode odbacili, kao što bi odbacili i svoje, isto tako prividno „zapadnjaštvo“.

Ono što se do sada dešavalo na Istoku bilo je u stvari „modernizacija“: Istok je morao da prihvati nadmetanje sa Zapadom, čak i u oblastima i na način koji mu nije svojstven, u tehnologiji i ekonomiji, u cilju oslobađanja od Zapada i njegovih prodora, kako bi „Istok očuvao vlastitu opstojnost“. Zapad se za to vreme naizgled veoma lako i brzo širio, kolonizacijom, vojnom okupacijom, „kapitalizmom“, „demokratijom“, „tvrdom“ i „mekom silom“, ali je to širenje bilo i ostalo samo spoljašnje i prividno.

„Suprotnost“ između Istoka i Zapada zbog toga nije nestala; naprotiv, ona je sve vreme jačala i dobijala na značaju. Tako i danas postoji fundamentalna suprotnost između „zapadnog duha“ (značajna promena, pravi obrat dogodio se tokom poslednjih vekova u zapadnom svetu, a time je i počelo takozvano „moderno doba“) i „istočnog duha“ („drugačija“, odnosno izvorna duhovnost se sačuvala jedino na Istoku), i ta „dva pojma izražavaju naprosto činjenično stanje“. Na jednoj strani uvek ostaje Zapad, sa svojim specifičnim razvojem, na drugoj su svi ostali: „planetarni Istok“, civilizacije koje, uprkos onom što se odvijalo na površini, nisu odstupile od norme.

Nekadašnji „Put svile“

PRIBLIŽAVANJE „KRAJA SVETA“

Ovaj fundamentalni raskol između Istoka i Zapada se neprekidno produbljuje, jer Zapad „ne prestaje da se udaljava i menja“, dok Istok (uprkos svim menama na površini), „grubo govoreći, ostaje manje-više isti…“ Zapad se „kreće“, Istok ostaje „nepokretan“. Divergenciju je moguće predstaviti dijagramom na kome je Istok osa,a Zapad „linija koje je krenula od ose i pomerala se sve dalje i dalje od nje…“ Proces kroz koji sve brže i brže prolazi Zapad već je nazvan „kreativnom destrukcijom“: „Zapad stalno uništava sopstvene tradicije, uključujući i svoje religije“, i sve podvrgava „sumnji“, pa i same principe na kojima je izgrađena zapadna (evropska) civilizacija. Pritom, Zapad ništa ne gradi: on i nije Evropa, mada je proizvod ili devijacija evropske tradicije i civilizacije, već negacija tradicionalne Evrope: Anti-Evropa. A već dugo, nije ni hrišćanski, već antihrišćanski, jer se razvija u antihrišćanskom (zapadnom) duhu.

Posledica ovog razvoja je izrazito „materijalistička civilizacija“: društvo potrošnje, sačinjeno od atomizovanih individua, u kome ne važi nijedan superioran princip i u kome je u sve dozvoljeno „sumnjati“, izuzev u samu „sumnju“. Zapravo, reč je o unutrašnjem raspadu i o dubokoj duhovnoj krizi: disoluciji, koja ništa ne stvara, već se samo besciljno kreće, i o krizi koja još čeka na svoj rasplet. A takva društva su veoma nestabilna i krhka iznutra; na delu je, u stvari, unutrašnji raspad samog (zapadnog) društva. Od pre nekog vremena, Zapadom se šire predosećaji i slutnje kraja takve civilizacije.

Još donedavno, Zapad je čvrsto verovao u jednu dogmu: beskrajnog razvoja, beskonačnog „progresa“ ka jednom, za sve obavezujućem cilju, koji ni na koji način nije moguće zaustaviti. Ostali su bili jednostavno „zaostali“ (s vremenom će prihvatiti, pretpostavljalo se, „zapadnu superiornost“). U korenu te iluzije bilo je ubeđenje da zapadna civilizacija ima „povlašćeno mesto u istoriji sveta“. Ali već početkom XX veka, ako ne i ranije, pojavili su se pojedinci koju su „naslućivali, više ili manje jasno, više ili manje smušeno, da bi zapadna civilizacija, umesto da se neprekidno razvija u istom smeru, jednog dana zaista mogla doći do tačke zastoja, ili čak sasvim nestati u nekom kataklizmičkom događaju“. Svest da postoji kriza u osnovi je povoljan razvoj događaja; znak da su himere i iluzije počele da se raspršuju.

Pojavili su se, najzad, i oni koji očekuju, predviđaju ili priželjkuju „smak sveta“: „Sigurno nije slučajno da je danas veliki broj osoba opsednut idejom o ‘kraju sveta’…“ Ova pogrešno shvaćena ideja, sa svim zastranjenjima do kojih može dovesti, nesumnjivo je znak duhovne konfuzije našeg doba, ali i nešto više od toga: „nejasan predosećaj nečega što je zapravo pred dovršenjem i deluje nekontrolisano na maštu pojedinca“. Pojedinci sve jasnije predosećaju kraj „nečega čiju prirodu i domete ne mogu utvrditi“, i smatraju to za približavanje „kraja sveta“ upravo zato što ne vide ništa izvan te civilizacije i jednog ciklusa, zbog čega njen inače neizbežni kraj poistovećuju sa stvarnim „krajem sveta“.

Svest o krizi pokazuje da Zapad dospeva do „kritične tačke“; da mu „predstoji veći ili manji duboki preobražaj“ ili čak nestanak, i da će „u kratkom roku neizbežno doći do promene usmerenja, hteli mi to ili ne, na manje ili više nagao način, sa ili bez prateće katastrofe“. Sada se približavamo raspletu, a to samo rasvetljava neprirodno stanje stvari koje traje već nekoliko stoleća.

Istorija se ubrzava i događaji sve brže smenjuju jedan drugi. Rasplet tek predstoji, a što se tiče vremenskih odrednica i termina, dodaje Genon, tu treba biti oprezan: „možda se i ne može tačno reći kada će se i kako (rasplet) dogoditi, tim više što je uvek dobro uzdržati se od predviđanja kad se ne oslanjamo na svima očigledne činjenice, zbog čega veoma lako dolazi do pogrešnih tumačenja, a pometnja se time samo uvećava umesto da se smanjuje“.

Kineski zid , jedan od simbola Istočne civilizacije – Foto: Piter Dovli/pedronet

„PREOBRAŽAJ ZAPADA“

Kriza je tu, ali ona, ponovimo, još nije razrešena. Etimološki, „kriza“ je – između ostalog – i čas odluke: „faza, koja se u bilo kojem poretku može nazvati kritičnom, jeste ona koja neposredno vodi povoljnom ili nepovoljnom rešenju, onom u kojem se donosi ovakva ili onakva odluka“. Ali daleko od toga da su mogući ishodi krize proizvoljni i slučajni. Haos modernog sveta je takođe prividan. Njime upravljaju i vladaju određene cikličke zakonomernosti.

Ono što se čini kao nered i anomalija, u stvari je nužan sastavni element višeg reda; red u svetu čini „ukupnost svih nereda“. Stvari na neki način zapravo uvek ostaju u ravnoteži, jer na njih utiče delovanje suprotstavljenih sila, od kojih nijedna ne može nestati. Kriza o kojoj je ovde reč može se okončati jedino „izlazom iz mračnog doba“, čijem kraju možda već prisustvujemo. I to nam, prema Genonovom mišljenju, nagoveštavaju mnogi znaci.

Uopšte uzev, smer ljudske istorije i istorije svake civilizacije je „pad“, involucija. Ali u osnovi, svuda i uvek na zbivanja deluju dve komplementarne sile, dva suprotna usmerenja: jedno silazno, drugo uzlazno, jedno centripetalno, drugo centrifugalno, u smislu udaljavanja od principa (od centra) i približavanja tom istom principu, čije je delovanje uporedivo s otkucajima srca ili pokretima disanja. Ponekad se, u opštim kretanjima sveta, u silazno kretanje može uplesti neko posebno delovanje suprotnog usmerenja, „božanski upliv“ ili manifestacija, dovodeći do uspostavljanja (uvek privremene) ravnoteže. Tada dolazi do „delimičnog uzdizanja“, kada se čini da je pad privremeno zaustavljen ili neutralisan.

U slučaju Zapada, čak ni tu mogućnost nije moguće sasvim isključiti. „Uzdizanje“ je uvek moguće, ali ono podrazumeva „obnavljanje tradicije“, koje ne samo što isključuje svaku „odbojnost prema Istoku“, nego i prestanak „suprotstavljanja Istoku“, koje proishodi upravo iz zapadnog otklona prema tradiciji uopšte. Približavanje Istoku značilo bi i povratak Zapada sebi samom; udaljavanje modernog Zapada od Istoka je mera njegovog pada.

Još jasnije: oni koji danas govore o „odbrani Zapada“, podrazumevajući pod tim „odbranu od Istoka“, zaista ne znaju o čemu govore, jer danas upravo Zapad „preti da sve preplavi i povuče čovečanstvo u vrtlog svog haotičnog delovanja“, dok Istok nikoga ne napada, čak i „ne sanja o tome da napada i zavlada bilo čime, ne tražeći ništa više nego svoju nezavisnost i mir, što je, složićemo se, posve opravdano“. Istok nikog ne napada, ali Zapad ipak zahteva odbranu, doduše ne od Istoka, nego „od njega samog, od njegovih sklonosti, koji bi, dovedene do svojih krajnjih granica, neizbežno odvele čovečanstvo u propast i rasulo“.

Drugim rečima: Zapad svoju „bitku protiv Istoka“ ne može dobiti, jer se o pobedi ili porazu odlučuje na višem, duhovnom planu; „pobeda Zapada“ donela bi poraz čitavom čovečanstvu i stvarni kraj: „kraj istorije“, koji ne bi bio nimalo trijumfalan, i pravi „kraj sveta“. Umesto o „odbrani“, onda bi bilo primerenije govoriti o „preobražaju Zapada“. Reč je zaista o povratku: o povratku duhovnom Istoku. Da li je za to preostalo dovoljno vremena, budući da moderna zapadna civilizacija prema svojoj konačnoj katastrofi korača krupnim i odlučnim koracima? Bez obzira na ishod tih napora,ovakvo delovanje ne može biti uzaludno, jer obezbeđuje faktore koji bi mogli preživeti potop postajući klicama budućeg.

ZAPADU TREBA POMOĆ

Mogu li ovakva, prividno sasvim apstraktna razmatranja tragom Genona pružiti nekakav putokaz u današnjoj konfuziji? Naizgled čvrsti i nepromenjivi „međunarodni liberalni poredak“, ustrojen od strane zapadnih sila tokom proteklih decenija, sada se pokazuje kao krajnje nestabilan ili samo kao puki privid; a isto možemo reći i za unutrašnje ustrojstvo mnogih zapadnih zemalja. Kriza zapadnog sveta se nezadrživo širi, gore od bilo koje epidemije, na svim poljima ikroz sve oblasti, a izgleda da je uvećavaju i produbljuju naizgled beznačajni povodi, moguće do razmera prave katastrofe.

Konfrontiranje Istoka i Zapada doseglo je danas možda svoj vrhunac. Zapad nije samo u dubokoj krizi, koju više ne poriču ni najvatreniji, najuporniji i najdosledniji „zapadnjaci“, već se istovremeno s tom krizom dešava i ponovno uzdizanje i jačanje Istoka; predviđanje koje je, koliko do juče, Zapad odbijao i odbacivao s podsmehom, ubeđen u trajnost i superiornost sopstvenih modela, pa i u ideju da se sa zapadnom civilizacijom kao vrhuncem istorija okončava. Sada se vredi podsetiti Genonovog upozorenja: zapadni svet je danas zaista u smrtnoj opasnosti, ali ne zbog Istoka, već usled „sopstvene greške i onog što sam zagovara“.

Radnik sa zaštitnom maskom slaže pakete medicinske pomoći koje Kina šalje Italiji u borbi protiv virusa COVID-19 (Foto: REUTERS)

Savremenu krizu nije izazvao nijedan virus ni pandemija. Kriza Zapada se razvija već dugo, a njeni efekti najzad postaju kumulativni; to je duhovna, civilizacijska, politička, kulturna, socijalna, ekonomska, finansijska, zdravstvena, migracijska i ekološka kriza, sve u isto vreme; čitav niz kriza s jednim ishodištem, koje bi se mogle pretvoriti u razorni cunami koji će potopiti jednu civilizaciju i potresti čitav svet. Pritom, Zapad uopšte nije u stanju da pomogne sam sebi, već pomoć, sada čak i medicinska, nesebično pristiže s Istoka, iako ju zapadni zvaničnici prihvataju s podozrenjem, dok je takozvano javno mnjenje izvrgava ruglu, tražeći krivca za sopstvene nevolje na tobože „neprijateljskom Istoku“.

Savremenu pandemiju nije stvorila ni pospešila Kina, već sam Zapad, stvarajući idealne uslove za zarazu, pospešujući njeno širenje i uvećavajući njene posledice. Metaforički, „Zapad je prvi zaražen“, potom se infekcija „proširila čitavim svetom“, jer on (Zapad) zaista „igra ulogu istorijskih plesni“, ili virusa koji obara sve što je oslabljeno. Ako opomena ne bude shvaćena, ova pandemija izvesno neće bitii poslednja. Dovoljno je, uostalom, uočiti razlike u reagovanju na aktuelnu „koronakrizu“ na Istoku i na Zapadu.

Kako primećuje Pepe Eskobar, „azijska trijada Konfucija, Bude i Lao Cea bila je esencijalna u oblikovanju percepcije i spokojnog odgovora stotina miliona ljudi raznih azijskih zemalja na COVID-19. Uporedite to sa širenjem straha, panike i histerije koje su korporativni mediji sejali po Zapadu“. Reč je o kulturi suštinski drugačijoj od zapadne, kulturi duboko ukorenjenoj u tradiciji, koja se praktikuje i u svakodnevnom životu.

Nasuprot tome, ako za to sada nije već prekasno, sudbina i budućnost Zapada neposredno zavisi od stanja njegovih (intelektualnih) elita i od njihovih sposobnosti da preobraze Zapad. Trenutno stanje ne daje nimalo osnova za optimizam. Istinska „elita još postoji (samo) u istočnim civilizacijama“, dok na Zapadu prava „elita više ne postoji“ (postoji samo kao težnja i nedovoljno uobličen pokret), pa se jedino možemo zapitati da će se moći „obnoviti pre kraja našeg doba“, odnosno „da li će obnovu moći izvršiti neki zapadni faktori“, očigledno uz oslonac i delotvornu pomoć sa Istoka kao jedinog izvora „žive tradicije“.

Zapad se više ne može „izlečiti“ ni preobraziti sam, sopstvenim snagama, već jedino uz tuđu pomoć. Mogućnosti za to, ma koliko bilo male, ipak postoje. Prvi preduslov za izbegavanje katastrofe je uviđanje i prihvatanje činjenice da je moderni Zapad, bez obzira na svoje visoke tehnološke domete, oduvek predstavljao inferiornu civilizaciju u odnosu na Istok, a da se njegova dosadašnja premoć zasnivala jedino „na gruboj sili, potčinjavanju i otimanju“. To ne mogu sakriti „sva licemerna prerušavanja, ‘moralistički izgovori, humanitarne objave, ni sva lukavstva propagande’…“ Zapad bi na prvom mestu morao da zaboravi na prerasudu o sopstvenoj superiornosti; a zajedno sa tim, morao bi da se odrekne i svog agresivnog „prozelitizma“, koji mu onemogućava da ima „’saveznike’ koji nisu ‘podanici’“.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Kriza Zapada i tajna Istoka

* Obavezna polja