„Tako mislite? Ondak i ja tako mislim“, replika je fiktivnog lika Fike u satiričnoj seriji Složna braća kao umetničko viđenje besprizornosti oportunizma. Poput pomenutog ploda umetničke mašte, domaći evrofanatici, suočeni sa bezizglednošću prijema u EU i besmislenim objašnjenjima stranputice na kojoj je ova organizacija, proglašena za strateško opredeljenje, odbijaju da se suoče sa stvarnošću, nego ističu da „nije bitno članstvo, nego usvajanje evropskih vrednosti“.

Otkud potreba da se nekritički pravda strateško opredeljenje ka tvorevini o kojoj, uprkos histeričnoj kampanji protiv evroskeptika i gebelsovskoj propagandi ove birokratske hidre, sve gore misli sve više onih koji su već u njoj? Jedino razumno objašnjenje je oportunizam onih kojima je evropejstvo karta za pozicije rezervisane za, kako vole da se nazivaju „političku elitu“ nacije.

Najočitija „vrednost“ koju nam je u svakodnevnom životu donelo evropejstvo je obilje uglađenih prevaranata u javnom prostoru. Reakcija na to u državama članicama EU je to da niz pokreta koje je propagandna mašinerija evropske globalističke vrhuške pokušala da diskredituje kao „populističke“ artikuliše vapaj za povratkom zdravog razuma i interesa običnih ljudi u nacionalne politike. Da ovi pokreti predstavljaju izraz istinske svesti naroda o neoliberalnim politikama lepih reči i zlih dela, svedoči rast njihovog broja i uticaja u državama donedavnim osloncima EU (Italija, Nemačka, Francuska…).

ULOGA PUTINA I TRAMPA

U međuvremenu, migrantska kriza postaje populacioni obrazac EU i u državama tradicionalno hrišćanske Evrope niču partije bez ideologije, o čemu propagandna mašinerija globalista ćuti (Makron čak napada Italiju zbog odbijanja da primi novi brod migranata).

Raskol između očitog i propagande, zdravorazumskog i nametnutog, istine i diskursa, doveo je do poraznog rezultata – da se danas sam duh slobode ispoljava kao kriza globalističkog poretka (o čemu svedoče očajničke izjave Soroša), koji su počeli da dodatno podrivaju i šefovi dve najmoćnije države Tramp i Putin, uz šta sve otvorenije staju doskorašnji pacifički bastioni neoliberalnog globalizma Japan i Australija.

SAD su stvorile globalni poredak, koji danas grčevito brani birokratija EU i nacionalni globalistički establišmenti. Temelj tog poretka, finansijalizam kao metod neoimperijalizma, u međuvremenu je postao razarajući po same SAD. Problem opstanka u neracionalnom poretku primorao je vodeće globalne banke da se za likvidnost otvoreno uzdaju u međubankarske zajmove finansirane iz prljavog novca. Odjednom su globalisti postali zabrinuti da bi legalno poslovanje mogle infiltrirati kriminalne organizacije, koje su praktično postali poverioci. Isti nauljeni japiji, hipsteri i političari, koji su na sva usta zagovarali neograničeno prekogranično kretanje i deregulaciju kapitala, odjednom su počeli da objašnjavaju kako se radi o negativnim dejstvima globalnog ustrojstva koje su zagovarali zbog njegove primene u kontekstu globalizacije. Ono što im ne pada na pamet je da primete da je globalizaciju pratila promena obrazaca globalnog upravljanja, kojim su se dobrano okoristili.

To je razlog zašto nova američka administracija želi da se vrati „poštenoj“ trgovini, odnosno poštovanju ekonomskih zakonitosti. Tu je glavni izvor problema na koji nailazi. Pod okriljem vojne moći, otvoreno tržište je postalo instrument kupovine lojalnosti. Pojavni oblik vraćanja poštenoj trgovini je povratak nacionalizmu, ali to ne odgovara njihovim globalističkim saveznicima i korporacijama, a s druge strane, u uslovima entropije neoliberalnog globalističkog poretka, policijska uloga više nije dovoljna SAD da obezbedi imperijalistički položaj u odnosu na partnere. Ta uloga bez dodatnih izvora krađe i štampanja novca bez pokrića osiromašila je same građane SAD i postala je neodrživa na unutrašnjem planu.

SAD su razvile opsežan režim protiv pranja novca i finansiranja terorizma kako bi kontrolisale tokove novca. Taj režim, međutim, kako se vidi iz prakse, nije uspostavljen da bude delotvoran protiv terorizma i pranja novca. Ne samo da ima ozbiljne rupe kad se radi o pristupu informacijama o korisničkom vlasništvu već i pristup umanjivanju rizika kroz regulatorni okvir ispoljava značajne rupe u vidu minimalnog pokrića investicionih savetnika, advokata, računovođa, agenata za nekretnine i kompanija pružalaca usluga. SAD su predvidele i rado jednostrano primenjuju niz sankcija i mera finansijskim institucijama i državama, navodno radi odvraćanja, ali je očit dvojni pristup nadzoru. Tako se, na primer, snažno nadzire rad kazina, koje mahom drže Indijanci, a nema celovitog nadzora drugih nefinansijskih kompanija i profesija.

OPORTUNIZAM I NOBELOV KOMITET

Tako smo dobili globalno društvo, u kojem mali broj ljudi kontroliše novac, nešto veći im slepo služi i od toga ima koristi, a svi ostali rade da fizički prežive. Šta je prirodnije takvom ustrojstvu od korupcije i oportunizma. Vodeći političari terete se za korupciju (Klinton, Sarkozi, Kol, Bler…), ali tek kad odu sa vlasti, a isti „stručnjaci“ i propagandisti zagovaraju teze po potrebi trenutka. Nije, stoga, iznenađujuće kada se ispostavi da su i obaveštajne birokrate američkog FBI, protivno sopstvenim pravilima o radu, dobijali besplatna pića, ručkove i karte za utakmice od novinara preko kojih su plasirali informacije i dezinformacije. Svi oni prestali su da budu lojalni državi i ideji, a sebe su stavljali u funkciju očuvanja establišmenta.

Ispostavlja se da neoliberalni globalizam na vrhu poretka koji nameće nužno ima korumpiranu političku kabalu, prema kojima se ustrojavaju i nacionalne političke nomenklature. Zato politika postaje predstava, sa zvezdama, namenjena publici (posmatračima), ali otuđena i nezavisna od naroda. Opstanak u delu globalnog društva koji može da živi, a da se ne bori za opstanak, zahteva igranje uloge u mehanizmu laži i zaglupljivanja i ne dopušta slobodu misli, već iziskuje oportunizam.

Vredi se, na primer, podsetiti da je manje od dve nedelje pre isteka roka za nominacije za Nobelovu nagradu (1. februar) u SAD dužnost predsednika preuzeo Barak Obama. Članove Nobelovog komiteta inače imenuje norveški parlament. Te 2009. godine ovaj komitet su činili dva člana Norveške radničke partije i po jedan iz Partije socijalističke levice, Konzervativne partije Norveške i desničarske Partije napretka. Predsednik komiteta bio je Torbjorn Jagland, bivši norveški premijer iz Norveške radničke partije i, od 29. septembra 2009. generalni sekretar Saveta Evrope. Uprkos tome što američki predsednik još uvek nije imao priliku ništa da uradi, pozdravljena je njegova spremnost da učini istup prema islamskom svetu, njegova posvećenost zaustavljanju širenja nuklearnog oružja i njegov cilj da Izrael i Palestince dovede u ozbiljne pregovore. U početku predstavnici Socijalističke levice, konzervativne i Partije napretka protivili su se dodeli nagrade Obami, ali je Jagland bio uporan i 5. oktobra 2009. Obama je jednoglasno izabran za dobitnika Nobelove nagrade (zato što je „stvorio novu klimu… sada je portparol sveta“). Nedelju dana pre toga, Jagland je dobio dobro plaćenu međunarodnu funkciju.

Treba se podsetiti da je Nobelov komitet 2007. odlučio da priznanje za doprinos izradnji mira u svetu (i milion dolara nagrade koju ovo priznanje donosi) podele Međuvladin panel UN za klimatske promene i tadašnja velika nada američkog neoliberalnog globalističkog establišmenta Klintonov potpredsednik Al Gor. Kako zvuči obrazloženje da „globalno otopljavanje nipošto više nije pitanje meteorologije i ekologije, već i pitanje rata i mira“. Ako nije jasno kakve veze to ima sa kriterijumom „širenja bratstva među narodima“ (zamenika šefa izvršne vlasti koja je širila NATO mimo dogovora sa Rusijom, izvršila agresiju na SRJ), koji je Alfred Nobel sročio u svom testamentu, treba se podsetiti da je 2004. nagrađena Vangari Matai, kenijska aktivistkinja koja je sadila drveće, a 2006. Muhamed Junus, indijski biznismen čija je banka odobravala najsiromašnijim razvojne mikrokredite. Vrednosti koje su utkane u tumačenje kriterijuma, kako je objasnio bivši predsednik Noblovog komiteta Lundeštat Geir, predstavljaju „norvešku verziju zapadnog (neo)liberalnog internacionalizma“ [The Nobel Peace Prize, in: The Nobel Prize: The First 100 Years, A. W. Levinovitz, N. Ringertz (eds.), London: Imperial College Press/Singapore: World Scientific, p. 186.].

KRAJ OČAJNOG PORETKA

Kako odluka Nobelovog komiteta ima značaj presude, obrazloženjem odluke o dodeli uspostavljena je nova paradigma „mira“. Mirom je, prema konceptu neoliberalnih globalista, očigledno moguće nazvati i stanje rata pod uslovom da se uredno ostvaruje dobit i da se lepo izražava. U okruženju kakvo nameće takva nomenklatura, otvoren dijalog i istina postali su revolucionarne aktivnosti, čiji su protagonisti izloženi izolaciji.

Danas, kada predsednik Tramp udara u temelje tvrđave neoliberalnog zla u SAD, neko se u Norveškoj (ili van Norveške) dosetio da ga parlament te zemlje predloži za Nobelovu nagradu za mir. Možda je neumesno izvoditi zaključak da se radi o istom mehanizmu kojim je Jagland postao predsednik Saveta Evrope, ali tu mogućnost ne bi trebalo isključiti. Iz Norveške su inače dolazili kritički tonovi o Trampovim predizbornim obećanjima, pa ovakav obrt nije moguće posmatrati drugačije nego kao oportunizam, nalik u seriji Složna braća.

Naivno je izgleda verovati kako je korupcija samo vezana za siromašne države ili kriminal. Radi se očito o pojavi koja je etablirala kao vitalni deo globalnog upravljanja. Zaduživanje država, uklapanje privreda u globalni neoimperijalistički šablon i štednje na teret građana ne bi bile opšteprihvaćene da ne donose korist onima koji odlučuju o tome. Kontrola tokova novca, pod okriljem sprečaanja pranja novca i finansiranja terorizma, dok istovremeno postoje ofšoring, hedž fondovi zaštita „invstitora“ samo su mehanizam kojim se dominacija nad jurisdikcijama transformiše u samonametanje sankcija u finansijskom poslovanju. Da li je verovatnije da su, na primer, preostale srpske banke u prilici da peru novac ili da procedure koje se nameću služe da bi se uspostavila kontrola? Retorika neoliberalnih globalista, po pravilu upakovnih u fasadu porcelanske lutke, ispostavlja se kao isprazna i podla. Problem, međutim, nije to što lažu, već to što ne lažu iz uverenja nego iz oportunizma, pa se zato sa njima nije moguće raspravljati, jer svaku raspravu doživljavaju kao ugrožavanje sopstvenih pozicija.

Na žalost neoliberalnih globalista, nazire se kraj poretku koji su uspostavili i kojem se tako očajnički podređuju. Na to pre svega ukazuje perspektiva povratka shvatanja mira kao stanja bez rata. Koliko god da će vojno-industrijski kompleksi i njihovo naličje u vidu teoretičara terorizma, organizovanog kriminala, migracija i civilnog društva teško prihvatiti da budu lišeni neograničenog finansiranja, dva tekuća procesa ukazuju da bi se tako nešto moglo očekivati – rešavanje sirijske krize i prekid ratnog stanja na Korejskom poluostrvu. Upravo je to razlog žestokom otporu direktnim razgovorima predsednika Trampa i Putina i očaju oportunista, uplašenih od perspektive da svoje pozicije neće moći da grade na slepom slugeranstvu i korisnosti moći. Tramp je u predizbornoj kampanji najavio da nema interesa da narodne pare troši na vojno prisustvo u tim regionima. Rusija se takođe zalaže protiv intervencionizma, a sve više ljudi ne podleže uticaju negativne propagande o navodnom populizmu i usvaja ideje pokreta za zdrav razum. Ukoliko se tako nastavi, povratak čoveku, porodici, moralu, umesto poretka zasnovanog na pretvaranju u porcelanske lutke, biće brži nego što sada može izgledati.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Labudova pesma neoliberalnog globalizma

* Obavezna polja