Poznati italijanski marksistički filiosof i istoričar ideja, Domeniko Losurdo (1941-2018) preminuo je pre nekoliko dana, 28. juna. Francuski filosof Lisjen Sev (Lucien Sève) osvrće se u ovom tekstu na Losurdovu najznačajniju knjigu, Kontra-istorija liberalizma.  Preuzmite je odavde: Domenico Losurdo – A Counter History

Udžbeničke definicije liberalizam predstavljaju kao ideologiju individualne slobode i univerzalizacije ljudskih prava. Kontra-istorija liberalizma, knjiga Domenika Losurda, uverljivo otkriva selektivnost i jednostranost tih hagiografskih prikaza. U srce liberalnog projekta od početka je bila upisana antidemokratska i rasistička dimenzija.

Onaj ko o liberalizmu gaji sliku kakvu nude liberali neprijatno će se iznenaditi čitajući Kontra-istoriju liberalizma, ključnu knjigu Domenika Losurda, koja već na samom početku otkriva neverovatan paradoks. Biti liberal u principu znači boriti se, po uzoru na velike mislioce, poput Huga Grocijusa ili Džona Loka, Adama Smita ili Aleksisa de Tokvila, za slobode pojedinca i protiv političkog apsolutizma, dirigovane ekonomije i filosofske netolerancije. Posredi je idejno, i u praksi moćan pokret koji je u periodu od 16. do 18. veka, sa tri slavne revolucije – u Holandiji, Engleskoj i Americi, oblikovao čitavu savremenu istoriju. Ali, upravo je sa njim došlo do najvećeg razvoja ropstva. U Americi 1700. godine ima trista hiljada robova, 1800. gotovo tri miliona, a sredinom 19. veka i dvostruko više. Holandija ukida ropstvo u svojim kolonijama tek 1863. godine. Sredinom 18. veka, broj robova je najveći u Velikoj Britaniji – gotovo devetsto hiljada. Pritom, radi se o najgoroj vrsti ropstva, tzv. “chattel racial slavery”, gde je rob druge rase jednostavno “imovina”. Teško je zamisliti radikalnije poricanje slobode pojedinca. Gde je greška?

Losurdovo delo je od početka do kraja posvećeno objašnjavanju te greške, potkrepljenom efektnim obiljem krvavih činjenica i citata od kojih zastaje dah. Ne, ne radi se o grešci. Liberalna doktrina je rođena sa dva lica i takva je i ostala: s jedne strane parola o slobodi pojedinca, ali samo za građane, bele posednike, koji čine Herrenvolk, “rasu gospodara” – germanizam koji je ta uveliko anglofonska ideologija, bez kompleksa usvojila; s druge –cinično poricanje ljudskosti, ne samo drugih rasa u kolonijama, nego isto tako i naroda koji su smatrani “varvarima”, kao što su Irci ili američki Indijanci, a takođe i mnoštva slugu i radnika u metropolama, slobodno se može reći – velike većine ljudi. Kontra-istorija liberalizma, nimalo ne poričući njegove dobre strane, otkriva pune razmere njegovog mračnog naličja, koje je prisutno od početka, a liberalna hagiografija ga neprestano skriva. Na primer (uzmimo jedan detalj od hiljadu), kad saznamo da je veliki liberalni filozof Džon Lok bio akcionar firme Royal African Company, koja je bila glavni organizator trgovine crnim robljem, odjednom nam postaju jasnije mnoge stvari u našoj savremenoj istoriji.

Ali takođe nam je jasno da je ovoj ikonoklastičkoj knjizi trebalo vremena da se pojavi. I da ono što o njoj škrto prozbore glavni mediji često odaje posramljenu zlovolju. Delo je ujedno i previše eruditsko i jasno da bi moglo lako da se odbaci. Zbog toga se protiv njega služe izlizanim polemičkim trikovima. Dovode se u pitanje autorovi stavovi prema sasvim drugim temama, s kojima uopšte ne moramo da se slažemo. Optužuju ga za jednostranost, dok on ne propušta priliku da prikaže raznolikost aspekata liberalizma, složenost njegovih pravaca, često i dvosmislenost njegovih mislilaca. Za kraj mu dobacuju “Ali to je opštepoznato!”, iako dominantna ideologija bez prestanka radi na oživljavanju bezobrazno pristrasnog pozlaćenog mita o liberalizmu.

Treba reći da Losurdova knjiga obiluje citatima koji veoma štete tom mitu. Poput ovog Tokvilovog teksta, koji opravdava istrebljenje crvenokožaca: “Proviđenje im je, čini se, smeštajući ih usred bogatstava Novog sveta, dalo samo kratkotrajno pravo uživanja. Oni su tamo, na neki način, samo čekali. Obale tako dobro pripremljene za trgovinu i industriju, tako duboke reke, neiscrpna dolina Misisipija, ceo taj kontinent, delovali su tada kao još uvek prazna kolevka jednog velikog naroda.” “Prazna kolevka”: tako jedan slavni liberal lakim zamahom pera opravdava jedan od najvećih genocida u istoriji, unapred dajući dragoceno opravdanje doktrinarcima “zemlje bez naroda” koju Bog nudi narodu bez zemlje. Tekstovi takvog tona nisu retki u ovoj kontra-istoriji i često ih potpisuju imena za koja bismo se najmanje nadali.

Podučavajući nas mnogo čemu, autor nam još više daje za razmišljanje. Na primer, kad iznosi ove reči jednog Džordža Vašingtona ili Džona Adamsa, toliko indikativne za američku revoluciju, koju su krajem 18. veka vodili liberalni kolonisti, vlasnici robova, potpuno svesni da su oni u odnosu na robove “beli britanski podanici, rođeni slobodni”, spremni na vapaj zbog Engleza iz metropole koji ih gnjave: “Nećemo da budemo njihovi crnci!”. Ovde najednom pada u oči da liberalna misao nikad nije bila autentično univerzalistička misao. Slobode koje su se zahtevale “za pojedinca”, nipošto nisu za sva ljudska bića, nego samo za mali broj izabranih, u dvostrukom, biblijskom i građanskom, smislu reči.

Ovakav agresivni partikularizam doista jeste u samom temelju liberalnog učenja. Grocijus, jedan od očeva liberalne doktrine u 17. veku, bez oklevanja opravdava instituciju ropstva (“Postoje ljudi rođeni za služenje”, piše on, pozivajući se na Aristotela), govori o stanovnicima holandskih kolonija kao o “divljim životinjama” i, opisujući njihovu religiju kao “pobunu protiv Boga”, unapred opravdava njihovo kažnjavanje najokrutnijom “kaznom primerenom krivcima”. Uopšte se dakle ne radi o odstupanjima u praksi, nego sama ideja liberalizma direktno ispoljava segregacioni i dehumanizujući antropološki aristokratizam.

Francuz Tokvil, aristokrata-demokrata, i sâm o više tema misli na vrlo sličan način. Losurdo citira ovu njegovu izjavu: “Evropska rasa je od neba primila ili svojim trudom stekla toliko neporecivu nadmoć nad svim ostalim rasama koje čine veliku ljudsku porodicu, da je čovek odavde, sa svim svojim porocima i neznanjem, onaj sa dna društvene lestvice, još uvek prvi među divljacima.” Mnoge danas zapanjuje kastinska oholost koju pokazuju mnogi, i muški i ženski članovi vladajućeg miljea. Čitajući ovu Kontra-istoriju, shvatamo da je ta oholost više od psihosocijalnog svojstva pojedinaca – ona je temeljna osobina same liberalne doktrine i praktičnog ponašanja, koje je u svim razdobljima nalagala. Liberalizam i demokratija nikad nisu bili sinonimi.

“Radi se”, zaključiće Losurdo, “o diskursu potpuno usredsređenom na ono što, za zajednicu slobodnih ljudi, predstavlja ograničen sveti prostor” – sveti prostor koji priznaje protestantska etičko-religiozna kultura vaspitana na Starom zavetu. Dovoljno je u analizu uneti i faktor “profanog prostora” (robove iz kolonija i sluge iz metropola) da bi se uvideo neprikladan i varljiv karakter kategorija koje se uobičajeno koriste za prikazivanje istorije liberalnog Zapada: apsolutno prvenstvo slobode pojedinca, antietatizam, individualizam. Je li Engleska 18. i 19. veka zemlja verske slobode? Što se tiče Irske, liberal Gistav de Bomon, koji je pratio Tokvila na njegovom putovanju u Ameriku, govori o “verskoj represiji koja prevazilazi svaku maštu”.

Praćenje duge istorije liberalizma takođe podrazumeva makar usputno interesovanje za ono što ga je pobijalo, što mu se protivilo. U ovoj knjizi vidimo kako su se oblikovale razne figure univerzalizma, od onog katoličkog i monarhijskog Žana Bodena u 16. veku, preko antikolonijalnog i abolicionističkog radikalizma kojem su ponekad pomagali napredni liberali 19. veka, pa sve do temeljne kritike Karla Marksa, koji briljira raskrinkavajući “konzervativni karakter engleske revolucije”. Buržoaska politička emancipacija zapravo je bila znak društvenog besa ne samo prema narodima iz kolonija, nego i prema samim engleskim seljacima, pre nego što će da se okomi na gradski proletarijat, neverovatno zlostavljan u tzv. workhouses, radnim kućama. Losurdo takvu analizu ipak ne prihvata u potpunosti, nego skicira svoj pregled liberalnih revolucija, kako latinoameričkih, tako i evropskih.

Ali, koliko god bili važni ti antiliberalni istupi, konkretnije rezultate su ostvarili samo narodni pokreti. Na prvo mesto među njima Losurdo stavlja pobunu na Santo Domingu (danas Haiti) i njenog vođu Tusen-Luvertira, pravi topovski udar tog vremena (crnački narod s neverovatnom odvažnošću da se oslobodi!), koja, istovremena sa Francuskom revolucijom, predstavlja odlučujuću prekretnicu za kreolsku nezavisnost i ukidanje ropstva u Latinskoj Americi. Sto dvadeset pet godina kasnije, moćan podstrek u istom smeru daće Oktobarska revolucija u Rusiji. “Kad se sve temeljno razmotri, pobuna na Santo Domingu i Oktobarska revolucija ugrozile su, svaka za sebe, najpre ropstvo, a zatim i teroristički režim belačke dominacije”; to su dva istorijska poglavlja koja je “većinski mrzela liberalna kultura epohe”.

Ne dotičući se nedavne istorije neoliberalizma, Losurdo na kraju postavlja pitanje odgovornosti liberalizma za “katastrofe 20. veka”, i vrlo uverljivo zaključuje da je ta odgovornost velika. Oslanjajući se na tezu Hane Arent koja “polazi od kolonija britanske imperije da bi objasnila genezu totalitarizma 20. veka”, on podseća da su svet koncentracionih logora i ostale antidemokratske institucije “počele da ocrtavaju mnogo pre kraja samoproklamovane belle époque”, navodeći primere “krvavih i uzastopnih deportacija Indijanaca, počevši od one koju je sprovela Džeksonova Amerika (koju je Tokvil proglasio uzorom demokratije)”.

Sa postupanjem prema crncima u Novom svetu dostignuti su, što se dehumanizacije tiče, “maksimumi kojima je teško parirati”. Na britanskoj Jamajci “roba bi prisilili da se olakša u usta robu koji je nešto skrivio, da bi mu se zatim ta usta na četiri-pet sati zašila”. U SAD-u školska deca su mogla da dobiju slobodan dan da bi prisustvovala linčovanju. Jedna knjiga, izašla u Bostonu 1913. godine, u svom naslovu priziva “konačno rešenje” (ultimate solution) crnačkog pitanja. Jedan američki istraživač, Ešli Montegju, o rasizmu i nacizmu piše da “to što je čudovište moglo slobodno da se kreće svetom u velikoj meri je naših ruku delo (…), i mi smo odgovorni za stravičan oblik koji je ono poprimilo”.

Greši li autor kada u zaključku poziva da se prestane s lažljivom hagiografijom liberalizma, koja nam se ponovno u velikim dozama servira u poslednje tri decenije, od početka vladavine Margaret Tačer?

S francuskog prevela – Mirna Šimat


Izvor: Infoport

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Liberalizam kao ideologija „rase gospodara“

* Obavezna polja