Prošlonedeljno odmeravanje između Vencuele i anglocionističke Imperije je jasno završeno nečim što se može nazvati totalnim porazom Eliot Abrams-a. Iako nikada nećemo saznati šta su ludi mozgovi neokona inicijalno isplanirali, ono što znamo jeste da se ništa kritično nije desilo: ni invazija, a čak ni veća operacija pod lažnom zastavom (false flag operation). Najmarkantnije obeležje odmeravanja ogleda se u tome koliko je malo efekta anglocionistička propaganda imala unutar Venecuele. Bilo je prekograničnih sukoba, od kojih su neki bili  prilično nasilni, ali nije se mnogo šta desilo širom ostatka države. Nadalje, dok je par viših oficira i nekoliko vojnika počinilo izdaju i pridružilo se neprijatelju, ogromna većina venecuelanske vojske je ostala verna ustavu. Naposletku, čini se da su Maduro i njegovi ministri bili uspešni u razvijanju strategije kombinovanjem uličnih blokada, i minimalnom, ali efikasnom, upotrebom interventne policije da bi zadržali granicu zatvorenom. Za ne verovati, nisu se pojavili „neidentifikovani snajperi“ koji bi pucali na obe strane (omiljena taktika Imperije da bi opravdala svoju intervenciju). Odajem priznanje za ovo venecuelanskoj (ili savezničkoj) jedinici, koja je rukovodila protiv-snajperskim operacijama uz granicu.

Izvan Venecuele, prva konfrontacija je takođe bila poraz za Imperiju. Ne samo da većina zemalja širom sveta nije priznala anglocionističku marionetu, već je nivo protesta i suprotstavljanja onome što se činilo da je priprema za moguću invaziju (ili barem vojnu operaciju određene vrste) bio neobično visok, stari dobri korporativni cionistički mediji su činili ono što uvek čine (a to je ono što Imperija želi da čine), dok su internet i blogosfera većinom bili suprotstavljeni direktnoj intervenciji SAD. Ova situacija je takođe stvorila veliku količinu unutrašnje političke tenzije u brojnim zemljama latinske Amerike čije se javno mnjenje snažno protivi bilo kom obliku imperijalne kontrole od strane SAD nad latinskom Amerikom.

U vezi sa tim, situacija sa Brazilom je naročito zanimljiva. Dok brazilska vlada u celosti podržava prevrat od strane SAD, brazilska vojska se ne oseća prijatno. Moji kontakti u Brazilu su ispravno predvideli da će brazilska vojska odbiti da napadne Venecuelu i, posledično, Brazilci su čak izdali saopštenje o tome.

Avaj, postoji još dosta marionetskih režima u latinskoj Americi koji će bez razmišljanja uraditi šta god Ujka Šmuel bude tražio od njih (Kolumbija je najgori primer, ali naravno postoje i drugi). Ali to ovde ne predstavlja glavni problem.

Glavni problem jeste taj što neokoni ne mogu da prihvate poraz i oni će verovatno učiniti ono što uvek čine: postaće još determinantniji u onome što rade i pretvoriće lošu situaciju u još goru. Čelnik Saveta bezbednosti Rusije, Nikolaj Patrušev je upozorio da su SAD razmestile specijalne jedinice u Kolumbiji i Portoriku, radi pripreme za moguću invaziju. Neobično, rusko Ministarstvo spoljnih poslova je učinilo javnim obaveštajne podatke, koji detaljno opisuju koju su vrstu planova Imperija i njeni saveznici planirali, čak i pre prošlonedeljne konfrontacije. Pogledajte sami.

U stvari, vođe Imperije i njihove marionete ne kriju svoju odlučnost da zbace ustavnu vladu i smene je bilo kojom vrstom kompradorskog režima kojeg je SAD već uvela u Kolumbiji. Pompeo, Abrams i Pens su bili posebno histerični u svojim pretnjama, ali i cela „Grupa Lima“:

Što se tiče ruskog ambasodara pri UN, on je bio vrlo jasan o tome šta Rusija sledeće  očekuje da se desi:

Neokonima nije dovoljno što prete Venecueli, te se Džon Bolton nije mogao suzdržati i javno je zapretio Nikaragvi kao sledećoj na redu za promenu režima koju sponzoriše SAD. Čak je govorio i o „Trojci tiranije“ , kao ostatku čuvene „Osovine zla“.

Sve ovo teško da iznenađuje: političari SAD uvek koriste infantilni jezik poput onog iz stripova, kada žele da svojim pretnjama daju posebnu težinu. Sledeće što će nam reći jeste da je Maduro „novi Hitler“ i da „vrši genocid nad svojim narodom“, po mogućstvu hemijskim oružjem („vrlo verovatno“, nema sumnje!). Ako ne to, onda će Maduro distrubuirati svojim snagama Viagru da bi im pomogle da siluju više žena. Za one koji su začuđeni činjenicom da po svoj prilici odrasli političari koriste ovu vrstu jezika kakv se može čuti samo u osnovnoj školi, sve što mogu da kažem jeste da ona odražava stanje političkog diskursa u SAD, koji je spušten na jedan neverovatno nizak nivo. Budite pažljivi, međutim, zbog toga što su političari SAD infantilni, neznalice, nepismeni i iako imaju skoro savršen rezultat ponižavajućih neuspeha, protekle decenije su takođe pokazale da su prilično sposobni za ubistvene pohode (samo u Iraku je invazija SAD rezultirala sa preko milion mrtvih Iračana) ili za uništavanje prilično prosperitetne države (što je Libija pod Muamerom Gadafijem definitivno bila).

Kao sledeće, Imperija će verovatno uzvratiti udarac

Postoji mala šansa da će Abrams & ostali zaključiti da je situacija u Venecueli totalni haos i da Imperija ne može na tome kratkoročno ili srednjoročno profitirati. Ovo je moguće, da, ali i vrlo malo verovatno.

Istina je da g-din MAGA i njegovi neokon gospodari marioneta nisu uspeli, bar za sada, ni u čemu što su probali. I ako sukobaljavanje sa Kinom, Rusijom, Iranom ili čak Sirijom nije lak zadatak, Venecuela je ubedljivo najslabija karika u onom što bismo mogli nazvati „države otpora“. Venecuela je prilično udaljena od svojih saveznika (osim Kube), okružena je manje-više neprijateljskim državama (posebno Kolumbija), njena ekonomija je oslabljena usled sankcija SAD i sabotaže, i njeni vojni kapaciteti su patuljasti u odnosu na ogromnu oružanu moć koju imperija ima na raspolaganju u regionu. Ako ovome dodate uistinu demonski način razmišljanja neokona poput Abramsa, onda budućnost Venecuele ne izgleda bajno.

Dobre vesti su da Kolumbijci i ostatak „prijatelja Venecuele“ iz grupe Lima, verovatno nemaju vojnu moć da bi se sami sukobili sa Venecuelom. Omiljena opcija SAD-a jeste da koristi Kolumbijce kao UČK što je korišćena na Kosmetu ili kao Al-Kaidu (i njene derivate) koju su upotrebili protiv Sirije: oni su kao čizme na terenu dok SAD obezbeđuje vazdušnu premoć, kapacitete za radio-elektronsku borbu, obaveštajni rad, udare bombama i raketama, itd.  SAD takođe imaju znatne pomorske sposobnosti koje bi mogle biti korišćene kao pomoć (ali i neposredno, razume se) bilo kojoj vojnoj operaciji protiv Venecuele (toplo preporučujem ovu analizu mog prijatelja Net Sout-a koji detaljno opisuje pomorske kapacitete SAD i operacije u regionu).

Osećaj mi kaže da ovaj pristup neće uspeti. Kao što je to obično slučaj, SAD imaju sijaset impresivnih sposobnosti osim one glavne: vojnu silu sposobnu da obezbedi čizme na terenu (nasuprot pomoćnicima im). Problem za vojsku SAD nije toliko ući, koliko u tome da se nešto učini pre nego što se ode – što SAD zovu „strategijom izlaza“. I ovde, u stvarnosti i ne postoje dobre opcije za SAD.

Stoga je daleko verovatnije da će SAD koristiti oružje kojim barata mnogo bolje od bilo koga: korupciju.

Postoji velika, izuzetno velika količina novca, koja se vrti u vezi sa venecuelanskom krizom; ne samo novca od nafte, već i novca od droge. I postoji mnogo istinski zlih i pokvarenih ljudi umešanih u borbu u tome ko će koristiti korupciju kao oružje sa užasavajućim efektom protiv vlasti, izabrane u skladu sa ustavom. I da bi stvari bile još gore, Venecuela je već opustošena usled korupcije. No ipak, postoji još nekoliko faktora koji mogu spasiti Venecuelu ponovnog osvajanja od strane Imperije.

Prvo, neokoni su previše arogantni da bi se bavili bilo čijim mišljenjem osim svog i dok razne agencije SAD prvenstveno razgovaraju sa basnoslovno bogatim vladarima Kolumbije i ostatka latinske Amerike, čini se da većina Venecuelanaca podržava svoju izabranu vladu. Štaviše, vođe SAD prosto ne razumeju koliko su „Jenkiji“ omraženi u latinskoj Americi (makar među masama, ne i kompradorskim elitama) i koliko je većini stavnovnika ovog kontinenta neverovatno uvredljivo postavljanje zločinca poput Eliota Abramsa kao izaslanika za Venecuelu.

Drugo, Hugo Čavez i Nikolas Maduro su dali vlast, po prvi put, masama venecuelanskog naroda, posebno onima koji su živeli u teškoj bedi dok je Veneucela još bila kolonija SAD. Ovi ljudi nemaju iluzije o tome šta bi Gvaidov režim značio za njih. I dok većina pristalica Čaveza i Madura nije uticajna niti bogata, ima ih mnogo i verovatno će se boriti da bi sprečili potpunu negaciju svih dostignuća Bolivarske revolucije.

Treće, Latinska Amerika se uveliko menja, baš kao što se to desilo i sa Bliskim istokom. Sećate li se kako su godinama Izraelci mogli da napadaju svoje komšije uz skoro potpunu nekažnjivost i koliko su slabe bile arapske armije? To se odjednom promenilo kada je Hezbolah dokazao celom regionu, čak i svetu, da „Osovina ljubaznosti“ (SAD, Izrael, Saudijska Arabija) može biti uspešno pobeđena, čak i sa uporedivo malim optorom bez vazdušne moći, mornarice i sa vrlo malo oklopnih jedinica. Kao što neprestano govorim – ratove ne dobija snaga oružja, već snaga volje. Naravno, oružana snaga pomaže, pogotovo kada se može pucati iz daljine, bez rizika po sebe i kada žrtva ne može da uzvrati, ali čim se oružana snaga sretne sa velikom snagom volje, oružana snaga naglo slabi. Postoji vrlo izražena mogućnost da će Venecuela uraditi za latinsku Ameriku ono što je Ukrajina uradila za Rusiju: delovati kao inzenađujuće efikasna „vakcina“ protiv anglocionističke propagande. Autohtoni vođa poput Eva Moralesa, koji je izrazio svoju punu i totalnu podršku za izabranu vladu Madura, predstavlja inspiraciju narodima latinske Amerike, daleko van granica Bolivije. Ruski ambasador pri UN je to ispravno formulisao: postoje i drugi lideri koje anglocionisti žele da eliminišu nakon Madura i zamene poslušnim marionetama à la Gvaido ili Duke Markez. Na kraju krajeva, ovo je tipično dijalektički problem: što je agresija SAD prema latinskoj Americi brutalnija i otvorenija i što su uspešniji prevrati ili čak i invazije koje SAD organizuje, jači je anti-američki osećaj koji se stvara među narodima na kontinentu. Posmatrajte to ovako: SAD je već nepovratno otuđila od sebe narode Kine, Rusije i Irana, zajedno sa većinom arapskog i muslimanskog sveta, i zahvaljujući ovom udaljavanju, predstavnici Kine, Rusije i Irana uživaju podršku svojih naroda u borbi protiv anglocionističke Imperije. Da li se možda nešto slično dešava i u latinskoj Americi?

Zaključak: usredsrediti se na pravo pitanje

Da bi se pobedili planovi Imperije protiv Venecuele, od ključnog značaja je da svi mi iznova i iznova ponavljamo: izbor nije Maduro ili Gvaido, izbor nije siromaštvo pod Čavistima i prosperitet pod anglocionistima. Ovako agenti imperije (bilo da su plaćeni bilo da su prosto glupi) žele da usmere diskusiju. Pravi ulog predstavlja pitanje o vladavini prava. O vladavini prava unutar Venecuele, naravno, kao i o međunarodnoj vladavini prava.

Studente prava prve godine često uče da je svrha prava ne samo „pravda“ per se, već i da obezbedi mehanizam za rešavanje sporova. Ovaj mehanizam je, priznajmo, prilično nesavršen, ali ga civilizovani ljudi doživljavaju boljim u odnosu na alternativu. Alternativa, uzgred budi rečeno, jeste ono što se desi svaki put kada otpočne „humanitarna intervencija“, a to je humanitarna katastrofa.

Da, ovo je tipičan modus operandi neokona (i imperijalista, u stvari). Prvo, izaberete državu koju treba destabilizovati, potom okoristite se svojom kontrolom nad međunarodnim finansijskim tržištima i trgovinom da bi se izazvala ekonomska kriza; onda, pošaljete svoje spodobe koje „promovišu demokratiju“ i agente koji će uticati na podsticanje protesta ili, još bolje, nasilnih nereda; nakon toga, pošaljete neke „neidentifikovane snajperiste“ ako legitimna vlada ne koristi dovoljno sile da suzbije proteste, potom proglasite vođu kojeg želite da zamenite„monstrumom“, „životinjom“ ili čak „novim Hitlerom“ i zapretite da ćete ga zbaciti. Nakon toga, obznanite urbi et orbi da je „vrlo verovatno“ da će „novi Hitler“ masakrirati svoje sopstveno stanovništvo, dodajte tome operaciju pod lažnom zastavom ako je to potrebno, a onda proglasite „koaliciju voljnih“ sačinjenu od „prijatelja“ države koju želite da okupirate i koji će preduzeti mere zbog „neefikasnosti UN“, izbegnete bilo kakve pomisli o međunarodnom pravu i pričate samo o „poretku zasnovanom na pravilima“. Uverite se kako ruski Ministar inostranih poslova Lavrov objašnjava ovu zamenu (termina):

Kada slušate pristalice Gvaida, uvek ćete čuti da pričaju o tome kako je Maduro užasan, kako je u stvari užasna ekonomska sitaucija u Venecueli, kako su korumpirani članovi režima, itd. Sve je ovo dimna zavesa. Čak i optužba da je Maduro pokrao poslednje izbore je dimna zavesa. Zašto? Zato što čak i da je Maduro pokrao na izborima, Gvaido nije imao pravo da se proglasi predsednikom, Tramp nije imao pravo da ga kao takvog prizna, a Imperija nije imala mandat da preti vojnom intervencijom ili čak narušavanjem suverene granice Venecuele pod smešnim izgovorom o unosu humanitarne pomoći, dok u isto vreme drži državu pod drakonskim (i potpuno nezakonitim) sankcijama. Rešenje krize prouzrokovane kršenjem prava ne može biti celovito napuštanje suštinskih principa prava,  već rešenje može biti samo povratak zakonitosti i prava pravnim putem. Iako je ovo očigledno, mnogi izgleda da zaboravljaju na to, te vredi ponavljati. A ovde, opet ću postaviti grafiku koja u suštini govori o tome:

Najmoćnije oruđe iz arsenala Imperije nisu njene nuklearne snage ili njene vajne, generalno neefikasne, vojne snage. Najsnažnije oruđe iz arsenala Imperije jeste njena moć da usmeri diskusiju, da odredi na šta se stavlja fokus, a šta se zamagljuje. Imperijini stari dobri cionistički mediji čak diktiraju koje reči treba ili ne treba da se koriste u diskusiji (primera radi: nikada ne govoriti o „nezakonitoj agresiji“, već o „humanitarnoj intervenciji“).

Zbog ovog, mi moramo govoriti o „istinskoj suverenosti“, o „međunarodnom pravu“, o „ustavnim procedurama“, a i o „agresiji“ i „pretnji agresijom“ kao ratnim zločinima. Moramo nastaviti da zahtevamo da se osnovnih i fundamentalnih principa civilizovanih društava (poput onog „nevin dok se ne dokaže suprotno“) drže i vlade i mediji. Moramo odbiti da damo ovlašćenje vladarima Imperije da izjave da imaju pravo da u potpunosti ignorišu najsvetije principe ustanovljene u svetskom poretku nakon Drugog svetskog rata. Moramo nastaviti da instistiramo da pravičan međunarodni poredak mora biti multipolaran; da usamljeni hegemon nikada ne može obezbediti pravdu, a bez pravde nema mira. Konačno, moramo da bez prestanka zahtevamo da svaka država i svaka nacija žive u saglasju sa svojim tradicijama i verovanjima i odbijemo stav da jedinstveni politički model mora, ili čak ikada i može, biti primenjen univerzalno.

Sve ove principe neokoni mrze i rado bi ih zajedno svrstali pod jedan sveobuhvatni koncept, poput Orvelovog „crimethink“ (zabranjene misli). Uglavnom, neokoni vole da koriste termine poput „anti-Semita“ i „anit-semitski“ da bi odbacili ove principe, a ako to ne uspe, uvek se može koristiti izraz „terorista“. Ne dozvolite im da to čine: svaki put kada probaju taj trik, odmah ga osudite za ono što jeste i nastavite da se fokusirate na ono što je stvarno bitno. Ako uspemo da nateramo neokone da se bave ovim temama, mi pobeđujemo. Prosto je.

Ne mogu da predvidim kako će se ovaj konflikt odvijati. Da li će bezobrazna arogancija „Jenkija“ biti dovoljna da se obziljno razbudi narod Venecuele i ostatka latinske Amerike? Možda. Moja nada i osećaj mi kažu da se to može desiti.

Preveo – Jovan Pješčić


Izvor: The Saker/Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Maduro dobija prvu rundu

* Obavezna polja