Ivana Vejvodu sam video jednom, krajem 1998. godine, tokom prve i poslednje, slučajne posete beogradskoj ekspozituri Soroševe fondacije za kroćenje naroda i lidera koji devedesetih nisu prigrlili dve pomodne zapadnocentrične fantazije. Ne znam koja je bila otrovnija – fikcija o kraju istorije ili mit o otvorenom društvu. Osama bin Laden je ubrzo srušio iluzije o ideološkoj i ekonomskoj hegemoniji liberalnog Zapada kao kraju istorije i ideologije, a usamljeni američki milijarder je drugu fatanziju napustio sam, i konačno se suočio s endemskom zatvorenošću svih, pa i zapadnih umova.

Verujem da većina čitalaca nije ni čula za Vejvodu, ali mi uglavnom nismo sami odlučivali o svojoj sudbini, pa ne čudi da je mnogima promakla epizodna uloga ovog izdanka samoupravne aristokratije. Lepuškast ali siv čovek, teško je reći da li je više prazan ili pun sebe, Vejvoda mi je kao novi izvršni direktor beogradskog čvora Soroševe mreže delovao vrlo zadovoljno u zemlji u kojoj devedesetih nije bilo mnogo srećnih ljudi. Njegovo postavljenje ilustruje da što je autokolonijalna mašinerija ukorenjenija, to je u nju kao operatore i poslovođe moguće postavljati sve patetičnije likove. Zato Vejvoda danas deluje kao lumen u poređenju sa novijim izabranicima naših zapadnih gospodara, likovima kao što su Milan Antonijević i Slobodan Georgiev.

Problem devedesetih nije bio samo u ratovima i svemu što ih prati. Kapitalizam, koji je kucao na vrata, i naš mentalitet su kao ulje i voda, pa ne čudi da je nekima prijalo vreme kada su se mnogo lakše i od rada i od kapitala unovčavale crno-bele slike i preterivanje. Te dve velike, svesrpske slabosti odvele su naše elite na dve strane. Očekivano, na drugoj, oko građanističkog Beogradskog kruga, čiji je Vejvoda bio jedan od osnivača, nasuprot mržnje šovinista nije se razvila nagoveštavana oaza tolerancije i otvorenosti već jednoumlja i ostrašćenosti, kao i klica, u međuvremenu metastaziranog, autošovinizma. Bilo je lepo, pa ne čudi da mnogi građanisti i dalje odbijaju da izađu iz devedesetih, koje su ovde, ne samo simbolički, okončane NATO bombardovanjem, čiji je glavni cilj bio da Srbiju ili pokori ili „vrati u kameno doba“.

Zaslepljenost naših liberalnih elita Briselom i opijenost kulturalno slepom evropeizacijom doprineli su da građanisti lako odustanu od političke borbe u Srbiji i sve karte stave na zapadne gospodare posthladnoratovskog sveta. Vejvodina Druga Srbija je ubrzo postala lukrativno utočište za moralno hendikepirane društvene penjače, koji su preko nesrpskih leševa hrlili ka zapadnim zvezdama (i sanjarili o Nobelovoj nagradi za mir), i privelegovane potomke titoističke elite, uglavanom štrebere skromne pameti i nepokolebljive vere u sopstvenu izuzetnost.

U potonje spada i Vejvoda, jedan od antiheroja ove tužne priče o našem pokoravanju predstavljenom kao oslobađanje, a koja ilustruje veličinu pobede autokolonijalnog bezumlja i neke od njegovih uzroka. Vejvoda se u junu reinkarnirao na mestu predsednika Uprvanog odbora Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT), malo poznatog ali važnog za funkcionisanje parališućih mehanizama kojima je Srbija premrežena i sapeta. Iako je, deklarativno, „strateška vizija Instituta naučna zajednica koja će… aktivno raditi na proširenju okvira javne debate“ u stvarnosti je reč o instituciji koja ne sužava koliko aktivno onemogućava javnu debatu o ključnim pitanjima. Njena prava „misija i vizija“ je da ideološke poluge pokoravanja neukroćenog naroda i klevetanja istinski slobodnog mišljenja predstavi kao alatke emancipacije i osnaživanja.

Nažalost, Vejvodu, koga je formalno imenovala vlada, ovaj put nam nije poslao omraženi Đerđ Soroš već voljeni Noam Čomski. Naime, Čomski je pisao predsedniku Aleksandru Vučiću i, zajedno sa nekoliko stotina veoma uglednih, uglavnom zapadnih intelektualaca, koji ne spadaju u apologete i lakeje globalne neoliberalne imperije, potpisao otvoreno pismo u odbranu „naučne slobode“ i autonomije ovog elitističkog, antidruštvenog Instituta, jedne od predvidivo zatvorenih autokolonijalnih sklopki.

Ivan Vejvoda na Beogradskom sigurnosnom forumu – (Foto: Flickr/Belgrade Security Forum)

OTVORENO ZATVORENO DRUŠTVO

Soroš je prilično tolerantan u svojoj netoleranciji prema zatvorenim društvima. Iako je bežao iz istih, mnogi ključni kadrovi su mu, kao i Vejvoda, crveni prinčevi, najprivilegovanija deca višedecenijske zatvorenosti istočnoevropskih država. Mada, naravno, Vejvoda poseduje najvažniju „kompetenciju“, koja se zahteva od naših ljudi. Selektivni je antinacionalista, koji ume da razlikuje dobre nacionalizme od loših. On oličava tranzicione rentasrbijance, ovdašnje otuđene, imaginarne zapadnjake, približno habzburgovce valjda greškom zaturene na kaljavom, osmanskom Balkanu, koji su periodično uglavljivani u opskurne mehanizme potčinjavanja. Dovoljno je citirati imena (neizabranih) položaja i institucija, kao što su „stariji savetnik za spoljnu politiku i evropske integracije srpskim premijerima Zoranu Đinđiću i Zoranu Živkoviću“ ili „izvršni direktor beogradskog Balkanskog trasta za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda“. I dalje je član nečega što se zove „Evropski savetodavni odbor Fondacije za otvoreno društvo“.

Novi NATO stražar na kapiji IFDT-a, garant da će se tamo i posle dr Petra Bojanića, virtuoza podzemnog, „pacovskog“ autokolonijalizma, pitati samo dr Bojanić, potomak je crvene elite, koja se u vreme sporog truljenja samoupravne lešine podelila u dve grane. Rascep je često išao unutar porodica. Jedna, dekadentnija grana, sreću je našla u heroinu i srodnim urbanim azilima. „Overile“ su je i dve ćerke kolektivnog šefa federacije, koja je neko vreme preživljavala na „I posle Tita, Tito“ aparatima.

Druga, ambicioznija, dograđivala je svoje skromne kapacitete na zapadnim univerzitetima. Tu se našla zahvaljujući funkcionerskim ili diplomatskim privilegijama nove buržoazije, koja je volela da se zavarava da će njena udobna „revolucija“ trajati večno. Vremenom se ova kolekcija mlađanih mandarina uglavnom transformisala u takozvanu Drugu Srbiju – koja bi sada da dekontaminacija traje večno, i obezbedila kadrovsku bazu za lokalni, mnogo jeftiniji i efikasniji, birokratski menadžment naše nove neslobode.

Vejvoda je postao izvršni direktor Soroševe beogradske ispostave u vreme kada je veliki zaljubljenik u novac, Rome i Karla Popera već napustio južnoafrički model „suočavanja sa prošlošću“ i prešao na agresivno promovisanje nirnberškog, balkanizovanog na način da nameće lažnu, binarnu sliku ratova devedesetih. Ona uključuje sudsku, medijsku i akademsku proizvodnju ne samo kolektivnih žrtava već i kolektivnih krivaca. Dobili smo seriju balkanskih Jevreja 2.0 i srpske naciste, navodno večne i prave. Soroš je tako vremenom odbacio originalnu, nijansiraniju viziju „istine i pomirenja“, kao zamišljenog puta do večnog balkanskog mira i pratećeg „evropskog“ obilja, i priklonio se (auto)šovinističkom narativu iz mozga dr Latinke Perović i usta Sonje Biserko. Ovaj antisrpski konstrukt kaže da na Balkanu postoje samo narodi-anđeli, vanvremenske, valjda genetski predodređene žrtve, i jedan nepopravljivi, zveroliki narod, koji treba smestiti u što manji i neudobniji kavez.

Često se gubi iz vida da je Soroševa fondacija u Srbiji jedno vreme bila mnogo više otvorena nego što su njeni žestoki kritičari skloni da veruju. I mnogo više nego što dopušta staljinistički zatvorena vizija „otvorenog društva“, koja je ovde bila skladno uparena sa slikom Srba iz Filosofije palanke kao ne samo genocidnih već i neizlečivih, mentalitetskih nacista. Sklonost Sonje Liht da u Srbiji (bez Kosova, koje je imalo svoj ogranak) ne finansira samo dekontaminatore i autošoviniste učinila je da u Latinkinom jatu ona postane omraženija od Dobrice, Jovice i patrijarha Pavla – zajedno. Činjenica da se ova mržnja, koja ne predstavlja izraz narcizma malih razlika, nije prelila u građanističke medije prvenstveno je posledica njenog jevrejskog porekla.

Ivan Vejvoda, Džordž Soroš i Sonja Liht ma konferenciji za medije 90-tih – Foto: Medija centar/Nuns (arhivska fotografija)

Na sreću, bar naše Jevreje nije lako smestiti u ram kulturom oblikovanih nacista, koji je autošovinistička majka namenila neistomišnjenicima, i u koji su nas serijski smeštali paramediji kao što su Peščanik i Danas. Njihov sramni uzor, upokojeni Feral tribjun, nedavno se ponovo rodio, uz pomoć Vlade Republike Hrvatske i hladnoratovske Nacionalne zadužbine za demokratiju, unutar glasila nestajuće srpske manjine u Hrvatskoj. Ima nečeg ne samo perverznog već i otrežnjujućeg u tome da ostatak zaklanog i zatim etnički temeljno očišćenog naroda brani pravo da postoji u „evropeizovanoj“ hrvatskoj javnosti tako što udomljava hrvatske jugonostalgičare i srpske autošoviniste.

Naravno, ne sumanjam da je, mnogo više od paranaučnih konstrukcija Dubravke Stojanović, Ivana Čolovića i neumorne, čini se i besmrtne, Nikezićeve „La“, koje su se savršeno uklopile u trijumfalističko lažno proročanstvo Francisa Fukujame, promeni Soroševog odnosa prema Balkanu doprinela i činjenica da su – pošto je 1997. u crno zavio siromašne stanovnike Indonezije, najmnogoljudnije islamske zemlje – genijalnom mešetaru zatrebali muslimani koje može da spasava. NATO avioni su u Avijanu sakupljali postistorijsku rđu, a posle Alijinih Bošnjaka i Rugovini Kosovari su shvatili da put do priželjkivanog konačnog rešenja, Halal Bosne, čije je srce u Novom Pazaru, odnosno Prirodne Albanije, ide preko Brisela i da se do etnički sterilisane nacionalne utopije po meri zapadnih interesa najbrže stiže NATO vazduhoplovima.

Na krilima postistorijske bure nisu leteli samo NATO avioni. „Pošto smo bili viđeni kao neprijatelji ovog društva, bili smo u porodici NATO izdajnika, nismo mogli da pomognemo državi u najosnovnijem vidu“, rekao je Vejvoda (pravom) NIN-u 2001. godine. I dodao – „sada smo u normalnom okruženju, putevi su potpuno prohodni“. Normalnost je – uz slobode i ljudska prava – postala jedna od ključnih kamuflažnih floskula neokolonijalnog novogovora. Ona otpor uokvirava kao patologiju, a drugačije mišljenje kao simptom bolesti, na šta se nadovezuje malj diskurzivne nacifikacije. Kada je reč o zapadnim akterima, ona je relativno benigna, ostaje u polju ideologije, dok u našem slučaju operiše na neuporedivo opasnijim, kulturalnim i društvenim nivoima. Tu je društveni konstruktivizam, omiljena intelektualna igračka liberalnih elita, mutirao u društveni determinizam, koji je cementirao autošovinističku sliku o Srbima kao necivilizovanom, zverolikom narodu, koji se ne može ni krotiti, a kamoli pripitomiti, i dao legitimitet shvatanju da ovde ne treba pomagati državi već NATO-u.

Ništa nije crno-belo – ni mi ni oni koji nas posmatraju kao smrtne neprijatelje svoje zamišljene Evrope i civilizacije. Soroševa fondacija je ovde učinila dosta toga korisnog, ali uglavnom na početku, pre nego što je Vejvoda postao glavešina. Devedesetih godina fondacija nije bila izdajnička, ali jeste pomagala i „neprijatelje ovog društva“ kojima ne bi bila neprimerena dezignacija „izdajnik“. Nažalost, uvek može gore i čini se da nema tih teških reči i preterivanja koja u našim isprepletanim autokolonijalnim i autošovinističkim svetovima neće postati istina. Sa Milanom Antonijevićem na čelu, uštogljenim balkanskim dendijem, hronično gladnim medijske pažnje i manjinarenja, fondacija sve više postaje ono što nikako ne bi smela da bude.

KOLONIZUJTE NAS GRUBO

Zaklanjajući se iza pozivanja na normalnost, otvoreno društvo, slobode i demokratiju, ne samo Soroševa fondacija i srodne transmisije već, postalo je jasno, i jedan Noam Čomski dali su važan doprinos uspostavljanju shvatanja „normalnog okruženja“ kao jednoumlja u kome neistomišljenici, oni koji ne pristaju na potpuno pokoravanje i večno samobičevanje, nemaju prava ni da govore. IFDT predstavlja otelotvorenje takve normalnosti, Srbije u kojoj su, s malo izuzetaka koji potvrđuju pravilo, prohodni samo autokolonijalni putevi. A njima najbrže putuju i najdalje stižu građanisti koji veruju da Srbija nikada ne može biti dovoljno kažnjena i smanjena, da zaslužuje sav svoj bol. To oličava tragediju zemlje u kojoj nije lako biti optimista kada je reč o ključnim nacionalnim, državnim i društvenim interesima.

Tekst sličan ovome bi mogao da bude napisan polazeći od bilo koje od sve više autokolonijalnih transmisija. Od onih starijih do novijih i još zloćudnijih, kao što su BIRN, MASA ili Inicijativa mladih za ljudska prava, koja je masovni zločin počinjen 1995. godine nad muslimanima u okolini Srebrenice nazvala holokaustom. Iz ove inicijative stalno stižu sveži primeri antisrpskog istorijskog revizionizma, čemu su skloni svi šampioni građanizma. Ivan Đurić bi tako da potre Aušvic kao univerzalni simbol zla, nastao, očekivano, u uber-modernoj Zapadnoj Evropi u 20. veku, i, kako je rekao 11. jula u programu N1, luksemburškog megafona svih antisrpskih snaga, uspostavi zločin u Srebrenici kao „univerzalni antiratni simbol“. Mirovni aktivisti su ovde uglavnom autošovinistički udarnici, kamuflirani žargonom selektivnog suočavanja.

Ipak, sramna uloga Čomskog čini da baš priča o IFDT-u bude pogodna za bolje razumevanje specifičnosti i dometa autokolonijalizma u Srbiji. Čomskom neznanje ne može biti opravdanje, između ostalog i zato što se u pozadini njegovog nesrećnog angažmana oko IFDT-a prepoznaju odrazi dva opaka zapadna konstrukta.

Američki intelektualac Noam Čomski – Foto: N1

Jedan je klevetnička i visoko selektivna slika o pozadini „srpskih zločina“. Ona daje legitimitet rasizmu, koji je posebno potmuo i žilav kada koža izabranih, „pravih“ beštija, koje valja istrebiti, nema boju. U našem slučaju reč je o, nažalost politički korektnom, „rasizmu bez rase“, pa su, kako ističe Slobodan Antonić, Srbi mogli da budu pretvoreni u nove, „bele crnčuge“. To olakšava razumevanje perverzne činjenice da je Borka Pavićević ovde postala heroina natoljubivih „antifašista“, iako je preuzela i promovisala pojam dekontaminacije u smislu u kome ga je pre nje koristio samo Adolf Hitler. Vremenom smo svi sasvim oguglali na tu nedopustivu, dehumanizujuću reč-ubicu.

Drugi konstrukt, samo prividno benigniji, jeste zapadnocentrična slika ispravnog toka „svetske istorije“. Ova vizija se na putu do obećanog, pravog kraja račva prateći dve srodne, po nas podjednako desubjektivizujuće, leve teleologije – (pseudo)marksističku (Čomski) i (neo)liberalnu (Soroš). I jedna i druga ideologija su kvazireligije i obe nas stavljaju u položaj robova, koji, da bi se jednoga dana (možda) oslobodili, sve što smeju i treba da urade jeste da ponavljaju istoriju Zapada, partikularnu i provincijalnu kao i sve druge. I da podražavaju njene proizvode, koji su u Srbiju stizali bez prošlosti i pomoćnih alatki, kao puki transplanti, strana tela koja nikada nisu imala velike šanse da se prime i puste lokalni koren. Kada je istorija Zapada „dobra“, traži se da rezultate tih tuđih, višedecenijskih društvenih borbi ponovimo odmah, koliko juče. Jer ako, na primer, odmah ne izvedemo „prajdove“ i ne legalizujemo istopolne brakove, to će biti uzeto kao novi „dokaz“ da smo ispali iz civilizacije i da nam nema povratka.

Istovremeno, nama, zatočenicima u čekaonici te lažne univerzalne istorije, nije dozvoljeno da malo sačekamo pre nego što se suočimo sa svojom ružnom prošlošću. A kamoli, kao SAD, kojima je trebalo više od dva i po veka da počnu da sagledavaju sudbine desetine miliona robova i njihovih potomaka, uzidanih u temelje „američkog sna“, ili, u slučaju Belgije, više od jednog veka za kakvo-takvo suočavanje sa desetak miliona kongoleških leševa (i bezbroj odsečenih crnih šaka), na kojima je Leopold II sazidao bogatstvo i ojačao koheziju duboko podeljene državice. Ispada da su naše sramne hiljade veće od njihovih monstruoznih miliona. Ne znam koja je zapadna država „najgenocidnija“, ali verujem da nije lako naći neku koja je manje „genocidna“ od Srbije ili Republike Srpske, zarobljene u skupoj međunarodnopravnoj fikciji zvanoj Bosna.

(Nastaviće se)


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Neko je rekao autokolonijalizam (1)

* Obavezna polja