Prvi deo članka možete pročitati ovde.

Odbijanje da se u Srbiji uvaži učinak moćne antipolitičke mašine koju pokreće Zapad nema svoje, prividno neideološko, utemeljenje samo u nekritičkom i neodgovornom poistovećivanju zapadne istorije sa svetskom. Ogromna, viševekovna nadmoć – više bazirana na klimatskim i geografskim faktorima nego svim drugim činiocima uzetim zajedno – omogućila je zapadnim državama da zaboravljaju sopstvenu prošlost; da se pretvaraju da nije njihova; da su je pisali neki drugi ljudi. Moć je ta koja čini i da Zapad deluje kao jedini stvarni subjekt svih istorija, njihov ekskluzivni autor, a svi mi, „Ostali“ – na „Zapadnom Balkanu“, u Africi koliko i u Jugoistočnoj Aziji – osuđeni smo da budemo loši prepisivači, puki konzumenti tuđe istorije, pa kom opanci kom obojci.

Postmoderni liberali i probuđeni marksisti nam obećavaju dve srodne, vrlo zavodljive, prividno kulturalno neutralne i univerzalne vizije bolje budućnosti, pa ne čudi da autokolonijalizam odavno oblikuje idejnu i ideološku matricu slugeranjskih elita na (polu)periferijama, koje propovedaju oslobađanje dok rade na pokoravanju. Ipak, autokolonijalizam može biti i legitiman izraz potrebe malih i slabih da odbrane nacionalne interese, ali je, mnogo češće, na primer u Latinskoj Americi, izraz želje dominantnih elita da zaštite svoje privilegije i bogatstva. Ako je to za neku utehu, otuđeni hongkonški „prodemokratski“ aktivisti, privilegovana deca britanskog kolonijalizma, prethodnih meseci su demonstrirali autokolonijalizam koji je toliko neljudski da čini da ovaj naš deluje benigno i odgovorno.

U Srbiji je neko vreme trajao sukob autokolonijalizama – dominantnog, okrenutog ka Briselu, i drugog, vremenom marginalizovanog, koji zaštitu traži u Moskvi. Iako sve značajnija, Kina i dalje nema pomena vrednu „meku moć“ i veoma obazrivo globalno projektuje svoju rastuću ekonomsku snagu. Ipak, ohrabruje njen sve veći interes za Srbiju. Kina je za nas posebno važna jer je demontirala jedan od najzavodljivijih mitova (auto)kolonijalizma uma – da nema (ljudskog) razvoja bez demokratije. Ipak, nalazimo se u obruču NATO-a, koji Rusiju vidi kao najvećeg neprijatelja, opasnijeg čak i od ubilačkih islamističkih organizacija, pa ovde nije moguć nikakav suštinski geopolitički kompromis. Ne možemo dugo vremena da sedimo na dve (ili tri) stolice.

Veoma smela i drska, ali ekonomski i vojno nedovoljno jaka, Rusija Vladimira Putina je, nažalost, u Srbiji mnogo više navijač nego saveznik. Njeni mediji su kilavi, a Moskva ovde tradicionalno dobija mnogo ljubavi i podrške, pa i prirodnih resursa, za vrlo malo para. Što nije slučaj u drugim pravoslavnim zemljama. Zato se u našoj maloj, poniženoj domovini na oklevetanoj krajini Evrope, u sklopu kulturalnog rata odavno ne vodi sukob autokolonijalizama. „Ruska gubernija“ i „rusokolonaši“ su samo ale i bauci zapadnih marioneta, protiv doma uvek spremnih slučajnih Srba, koji nas guraju ka sudbini NATO bantustana dok pričaju bajke o članstvu u takozvanoj Evropskoj uniji.

REŽANJE BEOGRADSKIH PASA ČUVARA

Autokolonijalna mreža, koju stalno pritežu građanistički „evropeizatori“, ne dozvoljava bilo kakvu autonomnu artikulaciju. Ona je nemilosrdna antipolitička mašina. Zato su i najnoviji protesti u Beogradu u suštini nepolitički. Ulicama se ne valja vlast već bes i frustracije, iz kojih u dogledno vreme ne može da se izrodi politička alternativa. Dobijamo malo šta sem rasta nostalgije za devedesetim, tačnije starim, nepovratno odbačenim svetskim poretkom, i ulogom prosvetljenih, svezubih „pastira“, koju su otuđene, „kulturne“ elite verovale da će doveka igrati u postistorijskom svetu, krojenom po uskoj, zapadnoj mustri. Njihov kratkoživeći raj je imao slabu tačku, pokazalo se fatalnu, koju su u suptilnom briselskom novogovoru zvali „demokratski deficit“, dok su ovdašnje elite bile direktnije i bahatije. One su uzrok „problema“ eksplicitno vezale za glasače, narod, koji vole da zovu „stado“. Mada, nevoljno prateći farmerski diskurs, rekao bih da u Srbiji danas postoje dva „stada“.

S jedne stane, ovde se buni privilegovano, urbano „suši stado“, koje, sve i da hoće, ne može da ponudi bilo kakvu alternativu. Sem, u suštini, šminku, glazuru skrpljenu od estetskih i moralizatorskih kategorija – sve isto, samo bolje, lepše, demokratskije… Možda malo poštenije, ali mnogo netolerantnije prema „klerofašistima“, koji, nadam se, čitaju Pečat. Zajedno sa selebriti „pastirima“ – skupom razjarenih, sedokosih karikaturista, (ne)radnika u kulturi i lakrdijaša sa NATO televizija – počelo je da sedi ispred Skupštine i čeka kišu dok vaga koga više mrzi. Antirežimske „nacoše“ ili krezube „sendvičare“, što je postao sinonim za američku „korpu bednika“, prezrene i oklevetane „niže“ staleže, koji su, siti laži kojima su ih decenijama kljukale ušuškane elite, počeli nešto da se pitaju?

Demonstranti sede ispred Narodne skupštine tokom trećeg dana protesta, Beograd, 09. jul 2020. (Foto: Tanjug/Nikola Anđić)

S druge strane su demonstrirali „desničari“. Nazivani i „čopor“, odnosno „nacionalistički ekstremno i patološki usmereni“ mladi ljudi, kako ih je na N1 predstavio dr Ratko Božović, jedan od retkih, dinarskoj epici sklonih slučajnosrpskih mozgova po meri Jugoslava Ćosića, izbirljivog komandanta neokolonijalne „TV bastilje“, kome bi mnogo više pristajalo ime Natoslav. „Desničari“ neće da sednu, ali to oklevetano „stado“ nema ko da povede – ni na političkoj sceni ni u mantiji ni u nekoj drugoj uniformi – pa su se ubrzo raspršili u vrelom vazduhu. Možda je Kosovo najskuplja srpska reč, ali biće da su, posle zaraznog ideološkog utrnuća kome su kumovali Mišel Fuko i Žak Derida, sve velike reči postale veoma jeftine.

Iluzije o demokratiji i svetu parališu našu bezidejnu i kukavičku opoziciju – više natoističku nego građanističku. Ona se ponaša kao jato lešinara, pošto im njihovi bogovi u Briselu ne dozvoljavaju ni da promišljaju alternative. Istovremeno, Vučić uspeva da ostavi utisak aktera koji pažljivo i odgovorno vaga kako da se nosi s neokolonijalnom naddeterminacijom i ukalkuliše moguće domete ruske, odnosno kineske protivteže, tačnije prilike i manevarski prostor koji one otvaraju. Zato su protesti, kao i izbori, postali bizarni rituali, lišeni smisla i političke supstance.

Sapeti autokolonijalnom mrežom, ovi emocijama nabijeni rituali odražavaju i meru u kojoj je liberalna demokratija istovremeno obožena, obesmišljena i izmeštena iz društava. Dogmatski je predstaljena kao najviši cilj, umesto da bude tretirana kao jedno od sredstava za ostvarivanje relevantnih društvenih ciljeva i interesa. Pri tome, idolatrija demokratije i drugih zapadnih normi i „najviših vrednosti“ odigrava se u Srbiji u kojoj je Zapad ukinuo mogućnost razvoja bilo kakve smislene demokratije. Ono što zahtevaju naši neokolonijalni gospodari, tu jednu jedinu tačku u koju je Brisel sabio celokupnu ovdašnju političku sferu, ne može da bude urađeno demokratski.

Autokolonijalna mreža ne uključuje samo natofilne „nezavisne medije“, paranaučne institute kao što je IFDT i nebrojene „nevladine organizacije“ već se proteže i na ključne državne institucije i univerzitete. Oni obezbeđuju društvenu mobilnost, priznanja i, što je najvažnije, omogućavaju mnogim akterima da iskreno poveruju da su privilegije koje dobijaju zaslužene i da nisu „plaćenici“. Ne samo da vlasti ne mogu da stvore paralelnu mrežu, koja bi bila sasvim nezavisna od autokolonijalne hidre, već ovde više ne može da zavlada niko ko joj se otvoreno suprotstavlja. Autokolonijalna duboka država ima i svoj „javni servis“, sa tri televizijska kanala – N1, Nova Es i Njuzmaks Adrija.

Kada govorimo o intelektualnim transmisijama, i zloćudnim, kao što je IFDT, i onim naizgled benignim, kao što su Fakultet političkih nauka ili Filozofski fakultet, treba imati u vidu ulogu nehotičnog, banalnog autokolonijalizma, prvenstveno njegove razgranate korene. Neki od najopasnijih su vezani za dominantno shvatanje univerzalnog i sklonost da ono bude tumačeno kao istovremeno akulturalno i po sebi superiorno u odnosu na sve što je partikularno, dakle uslovljeno lokalnom, nezapadnom kulturom.

U nastavi na društvenim fakultetima, gde se skoro isključivo uče i vrednuju dekontekstualizovani zapadnocentrični aršini i shvatanja, redovno se gubi iz vida da pojam univerzalno ima dva bitno različita značenja – sveprisutno i primereno svima, gde prvo, trivijalno, biva olako, i po pravilu sasvim neprimereno, izjednačeno s drugim, suštinskim smislom. Nažalost, ono što elite smatraju univerzalnim, po pravilu nije proizvod čak ni zajedničke evropske već samo zapadne istorije – koja nije bila naša. Zato ovde malo šta od uvezenog i nametnutog može biti onako kako autokolonijalni narcisi smatraju da „mora da bude“, kada, ne samo u svojim glavama već i u javnosti, stvaraju sliku Srbije kao patologije, defektnog ili bolesnog društva koje, kako uporno sugerišu, razjede i sebe i okruženje i udara na same temelje civilizacije (u jednini). Naravno neizlečivog društva, kako je „pokazao“ autošovinistički guru Radomir Konstantinović i kasnije popularizovala dr Dubravka Stojanović.

S nekoliko marginalizovanih izuzetaka, IFDT funkcioniše kao Konstantinovićev fan klub. Njegova slika „duha palanke“ je prvenstveno neljudska, pa tek onda antinarodna i antisrpska, ali je logika koja je prožima naša – srpska da srpskija ne može. Zato ne treba da čudi da je pustila brojne pipke među „svezubim“ elitama, koje su, baš kao i „krezube“ mase, kojih se gade i plaše, deca vizantijskog komonvelta i osmanskog ekumena, nezapdnih izvora koji su ovde vekovima oblikovali i društvene odnose i samorazumevanje pojedinaca. Konstantinovićeva misao je vremenom opčinila i celu „proevropsku“ opoziciju i učinila da ona na vlast može da dođe ili na NATO tenku ili u čoporu – kada vođa po meri našeg policentričnog kulturalnog obrasca, začinjenog jakim aromama evropskog ne-Zapada, sam sebe sruši ili se fatalno udalji od naše tužne, ali neizbežne neokolonijalne stvarnosti.

Čak se i hronično negrađanski razjareni Dragan Đilas dekontaminirao – i izgleda sasvim prestao da računa na podršku srpskih glasača. Njegova stranka je saopštila „da svaki 11. jul, Dan sećanja na genocid u Srebrenici, treba da bude posvećen srebreničkim žrtavama, ali i da treba da bude podsetnik na to koliko su opasne ‘bezumne politike zasnovane na mržnji i podelama koje uvek vode u tragediju’“. Ante Pavelić i Josip Broz su bili pametniji. Prvi je ubijanje u Jasenovcu razvukao na nekoliko godina, a drugi se odužio svom narodu tako što stratište nije oslobađao, pa nema datuma koji bi mogao da posluži kao podsetnik denacifikovanom „Đitleru“ i saborcima kalibra Borka Stefanovića i Marinike Tepić.

Da parafraziram ovde staru, bizarno optimističku ideju vodilju agilnog Đorđa Vukadinovića, neumornog političkog multipraktika, koji je uspeo da postane Vlah i, što je mnogo, mnogo teže, opstane kao „dobar“, začinski nacionalista u a(nti)nacionalnom nedeljniku Vreme, i objavljuje rame uz rame s građanističkim intelektualnim karijatidama, Nikolom Tomićem, Nedimom Sejdinovićem i Teofilom Pančićem: „Neće ni posle SNS-a na vlast doći sve sami anđeli nebeski. Niti ćemo svi biti pametni, lepi, mladi, srećni i bogati. Ali biće mnogo zala više.“ I gomila budala, ali bojim se da neće biti mesta za „kontaminirane“, čak i ako ih krasi anđeoska dobrota.

IFDT – Institut za filozofiju i društvenu teoriju

U POTRAZI ZA GEJ FIKUSOM

Bojanićev institut za naučnu dekontaminaciju nastao je iz Centra za filozofiju i društvenu teoriju, koji je 1981. osnovan pri Institutu društvenih nauka kao sigurna kuća i pristojna sinekurica za (benigne) Titove disidente. Salonske neprijatelje samoupravljanja, navodno najljudskijeg socijalizma od svih nekada realno postojećih socijalizama, sa ljudskim likom i bez njega. Kao vrlo vešt preduzetnik, Bojanić ga je transformisao u jednu od sigurnih kuća za autošovinizam i srodne autokolonijalne vrline; bastion svih lukrativnih neokolonijalnih ideologija – homonacionalizma, tranzicione pravde, imperijalnog feminizma i „antinacionalizma“, koji, u svetu izgrađenom na naciji-državi kao nezaobilaznoj normi, funkcioniše (ne samo ovde) kao nacionalizam za druge, uvijen u kul glazuru konzumerskog kosmopolitizma privilegovanog „stada“.

Bojanić se hvali da njegov Institut „zapošljava veliki broj ljudi sa doktoratima iz inostranstva“, ali stipendije za kandidate iz Srbije, po pravilu, u društvenim naukama podrazumevaju da u si-viju imaju staž kod neke od autokolonijalnih transmisija i školica. To posebno dolazi do izražaja kada je reč doktorandima fokusiranim na ružne stranice srpske prošlosti i strateški privilegovane, uglavnom rodne i jednu rasnu manjinicu. Nadam se da među povratnicima ima i onih koji nisu škart, koji nije mogao da ostane na Zapadu, i koji nisu studirali na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, Soroševoj fabrici za štancovanje neokolonijalnih pasa čuvara.

U Bojanićevoj autošovinističkoj jazbini po ukusu Soroša i Čomskog povremeno sevaju varnice između ambicioznih doktora i doktoranada, koji pokušavaju da naddekontaminiraju jedan drugog i istaknu se u ozverivanju i nacifikaciji onoga što im deluje preteće. Tako se Aleksandar Matković, doktorand primenjene genocidologije pri Slovenskoj akademiji nauka i umetnosti u Ljubljani, tužaka sa Bojanićem, umetnikom samoviktimizacije i vodećim autokolonijalnim alhemičarem. U tom svetu je dozvoljeno baviti se samo našom ružnom prošlošću. Tu zbog Nikole Kalabića zločinjenja Hašima Tačija postaju beznačajna, ali Srebrenica ne postaje minorna zbog Jasenovca.

IFDT pliva u globalnim ideološkim pacovskim kanalima, gde suprotstavljanje jednom srpskom režimu lako biva učitano u crno-beli medijski narativ iz devedesetih. Bojanić je do savršenstva doveo falsifikovanje disidentstva po modelu Sretena Ugričića, samoproglašenog naslednika Danila Kiša, a koji je verovao da će postati sledeći ministar kulture u fikus-vladi Borisa Tadića. Ugričića je u lažno i neplanirano disidentstvo i „egzil“ odveo spoj zaslepljujuće mržnje prema Srbiji i jedne tako srpske stvari – bruke. Činjenica da je izgubio obraz kada je javno povukao podršku „civilizacijskom iskoraku“ u formi masovnog ubistva, između ostalih i mišićavog predsednika, fatalno zaljubljenog u samog sebe i basket, koji je trebalo da ga proizvede u ministra kulture koje se gadi.

Bojanić je mudriji i odlično je pripremio teren. Primenio je i recept korišćen kada je postojala „opasnost“ da će Vučić, u to vreme radikal, postati gradonačelnik Beograda. Tada su se autokolonijalne snage organizovale u kratkoživeću organizaciju „Radnici u kulturi“. Cilj je bio da se osiguraju na vreme i nastave da profitiraju na stereotipu o navodno neuništivom, inherentno nacističkom srpskom nacionalizmu. Bojanić je pak osnovao takozvanu Mrežu akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA). Ovi lažni borci protiv „gušenja akademskih sloboda“ vredno rade na odbrani „interesa zaposlenih na institutima“ kakav je IFDT – i zatiranju svakog otpora autokolonijalnoj i autošovinističkoj akademskoj misli i istraživačkom radu koji je prati.

Elitistička MASA insistira na „podsticajnom političkom okruženju“. Ističe i konstataciju, koja prija ušima zapadnih gospodara naših političkih nesloboda: „Naše društvo je u procesu puzajuće diktature i univerziteti su, pored medija, glavna meta. Vlast pokušava da uguši svaku klicu pobune u našem društvu.“ Ali nažalost, svaka „pobuna“ koja ovde ne počinje kao buna protiv zapadnog mešanja neumitno postaje alatka tog mešanja, koje kao glavni cilj ima jednu vrlo malu, ružnu i slabu Srbiju.

Da bi lakše razumeli globalnu podršku Bojanićevom bastionu jednoumlja, pored domaćih saveznika i prohujale, hladnoratovske disidentske slave, treba imati u vidu i da je njegova prćija godinama više funkcionisala kao turistička agencija, koja se bavi „receptivom“, dovođenjem stranih gostiju, nego produktivna naučna institucija. Pri tome, brojna gostovanja uglednih i mudrih ikona pomodnih „post“ pristupa sasvim su zasenila autokolonijalno intelektualno utrnuće na Institutu. Na njemu jedva da je ostalo naučnika koji su kritički orijentisani prema kulturalno slepoj, resavskoj „evropeizaciji“, društvenom i razvojnom ćorsokaku, koji nam autokolonijalni preduzetnici sa akademskim titulama i bez njih već decenijama uvaljuju kao jedini put u bolju budućnost. Postoje ostaci drugačije prošlosti, ali Bojanić je pokorio i prekrojio Institut, uskladivši njegovu agendu, koja je usko ideološki skrojena, sa ličnim ambicijama i potrebama članova porodice. Deluje perverzno da se u nazivu njegovog Instituta, koji promoviše razorne ideologije zasnovane na metastaziranom individualizmu, nalazi reč „društvenu“.

Petar Bojanić, bivši direktor Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Bojanićeve izabranice vole reč „angažovanost“ – mada deluje da misle samo na angažman na manjinarenju, dekontaminaciji i davanju legitimiteta autošovinizmu. Svaki različit angažman, ako već nije „nacifikovan“, na ovom institutu biva uokviren kao retrogradno ili antievropsko delovanje. Takav autokolonijalizam je podoban i donosi različite privilegije, koje ovi otuđeni individualisti se i ne trude da prikriju. „Teško je izneti sve razloge koji idu u prilog tezi da je feminizam baš meni… omogućio da bez straha (ili, bar, s mnogo manje straha i ustezanja) koristim svoju volju i razum na način koji smatram najpodobnijim“, piše Adriana Zaharijević, imperijalna feministkinja i politička komesarka, u uvodu zbornika Neko je rekao feminizam? Kako je feminizam uticao na žene XXI veka. Knjigu je umnožio jedan antisrpski nemački štiftung, koji nam ovog meseca poručuje – „Srebrenica je sinonim za patnju, gubitak domovine i dostojanstva“. Zato se bojim da bi adekvatniji podnaslov citirane knjige bio, na primer, „Kako je feminizam uticao da Srebrenica zameni Aušvic u XXI veku“.

Ipak, nije baš sve ružičasto. Biće da u Srbiji vlada nestašica gej fikusa pa je Bojanić kao dekoraciju na mestu direktora bio prinuđen da odabere jedan lojalni – ali, u ovim homokolonijalnim, „kvir vremenima“, mora se reći nažalost – strejt feministički fikus. Uostalom, feminizam je zauzeo važno mesto u globalnoj ideološkoj matrici neokolonijalne dominacije pre homonacionalizma, koji „pravog“, „dobrog“ građanina definiše kao osobu za koju je gej ne samo OK već predstavlja sliku i priliku nove, „liberalne“ normalnosti. IFDT je jedna od ispostava globalizovane homonormativnosti, koja čini da manjinski rodni identiteti budu uzeti kao, istovremeno, temeljna, „normalizujuća“ norma, i kada govorimo o društvu i kada je reč o svetskoj zajednici, kriterijum civilizovanosti i čovečnosti i aršin za odmeravanje prirode i intenziteta neokolonijalnih intervencija na zbrkanim, ni istočnim ni zapadnim, liminalnim prostorima kao što su Balkan i bivše sovjetske republike.

Sramno je da se, agitujući protiv Vučića, zaposleni i saradnici IFDT-a i srodnih inkubatora, u kojima se reprodukuje i osnažuje autokolonijalno jednoumlje, usuđuju da pomenu „moralnu dužnost da javno ukažu na urušavanje… kulture dijaloga“. Bojanić se diči da se IFDT „fokusira na fenomene koji predstavljaju prepeku progresivnoj promeni“, ali prećutkuje da dijalog sa neistomišljenicima vidi kao najveću prepreku. Mada, i na našim drugačije zavisnim, natofilnim medijima postoje samo oni „mostovi“ koji spajaju jednu istu ideološku i geopolitičku obalu sa samom sobom. Zato ne treba da čudi ni da se na IFDT-u otvoreno preti zaposlenima koje Bojanić nije oterao ili ukrotio, a vršiocu dužnosti direktora je zabranjeno da se pojavljuje na poslu pod pretnjom otkaza – čim se i formalno ustoliči odabrani fikus, dr Gazela Pudar Draško.

Zvanično pomoćnica direktora Pudar Draško kaže da je njenom zatvorenom, paranaučnom „kolektivu“ bilo „naročito sporno“ što je u Upravni odbor Instituta – koji se, kako ističe, „u svom radu upravo bori protiv nacionalizma i ksenofobije“ – Vlada Srbije imenovala jednu osobu sklonu „nacionalističkom političkom delovanju“. Ona i ne krije šta je ove akademske preduzetnike zabolelo, da su im „ugroženi brojni projekti koji su u toku, kao i apliciranje na nove konkurse“. Mala je, i sve manja, neokolonijalna bara, a mnogo gladnih krokodila, koji su odavno pojeli sve svoje „nacionaliste“. Nažalost, u Srbiji nema „tržišta ideja“. Funkcioniše samo tržište autokolonijalnih transmisija, na kome kao da se biraju Mis i Mister autošovinizma, dok mimo njega vegetiraju, uglavnom slabašne i raštrkane oaze satanizovanog otpora.

Pošto se u Briselu pitaju i oni koji sumnjaju da postoje „dobri“, „pitomi“ Srbi, mora eksplicitno: „Aktuelni napadi na akademsku scenu u Srbiji, koja je donedavno ubrajana u takozvane predvodnike u procesu proširenja, jasno pokazuju da izgleda da je režimu u Srbiji važnija apsolutna kontrola društva od evropskih integracija“, pišu dr Pudar Draško i njen „svedok“ iz Prijedora, dr Vedran Džihić, metroseksualni predavač na Univerzitetu u Beču, „senior“ u Centru za transatlantske odnose i svašta još. Inače, jedan od najostrašćenijih neokolonijalnih kerbera koje sam imao nesreću da slušam. U susretu s njim čovek zažali što mu se ne obraća antisrpski original Bernar-Anri Levi. Balkanski klonovi su, po pravilu, gori i još netolerantniji od uzora koje oponašaju.

„Projektni ciljevi Instituta“ na koje se pozivaju Bojanićevi bojovnici nisu naučni, mada njihovo ostvarivanje zahteva iluziju naučnosti. Zaposleni otvoreno ističu da su u njihovoj tvrđavi jednoumlja neprihvatljivi svi oni „čiji je javni rad u potpunoj suprotnosti sa našim javnim angažmanom“. Bešlinov javni rad ilustruje da je reč o angažmanu koji je sasvim u skladu sa stavovima i interesima svih neprijatelja Srbije i Srba. Mada, zahvaljujući Čomskom, Bešlin i kolege više ne moraju da brinu da će neko u Srbiji pokušati da „menja programsku orijentaciju našeg akademskog rada, kao i da poništi sve dosadašnje napore kojima smo pozicionirali Institut“. Postali su sasvim nedodirljivi, više ne samo iznad društva koje uporno truju već i države koju preziru.

Bojanić kritikuje „autoritarni model vlasti“, ali ga sam praktikuje unutar Instituta u kome je drugačije mišljenje ne toliko nepoželjno koliko povod za progon i stalne pritiske. Istini za volju, nisam u stanju da navedem nijednu antirežimsku stranku niti neku „nevladinu organizaciju“ u kojoj ovde funkcioniše neki drugi „model vlasti“, ali nadam se da takvo čudo ipak postoji. Bojanićeva tvrdnja da je „Srbija danas nebezbedna zemlja u kojoj vlada strah i arbitrarna viktimizacija ljudi“ je laž i, bojim se, puka projekcija stanja u njegovom paranaučnom zabranu.

Američki lingvista i kritički mislilac Noam Čomski -Foto: Flickr/Luis Astudillo C./Cancillería del Ecuador

Čomski je mogao da se potrudi i lako bi saznao da Bojanić nije želeo više nego manje akademskih sloboda na Institutu. Problem je što se nije pitao samo on i što jednoumlje nije bilo potpuno; što Institut nije sasvim očistio ideološki i etički; što je bilo „disidenata“ vladavini ovog malog postmodernog mandarina; ostataka drugačije, otvorene prošlosti. Tada je bilo mesta i za disidente čiji pogled na svet nije oblikovan idejama Konstantinovića i Latinke, roditelja našeg danas najvećeg, nekada drugog zla.

Zato imenovanje Vejvode, Soroševog antinacionaliste umesto jednog srpskog nacionaliste, koje je izdejstvovao Čomski, nije toliko poraz države koliko ilustracija uzaludnosti svakog otpora neokolonijalizmu u Srbiji. Teško je naći ohrabrenje. Protiv pokoravanja kao sudbine i dalje radi samo vreme – ničija nije gorela do zore, i činjenica da većina mladih ljudi, čak i među studentima fakulteta koji štancuju liberalne, tržišno-fundamentalističke ili marksističke autošoviniste, ne deli pogled na srpsku kulturu, koji promovišu otuđene, mentalno kolonizovane elite.

(Nastaviće se)


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Neko je rekao autokolonijalizam (2)

* Obavezna polja