Stvari su, čini se svuda u svetu, ili skoro svuda, otišle predaleko. „Otele su se kontroli.“ Prešle su onu uvek tanku i nepouzdanu liniju koja odvaja stanje koje se još može nazvati regularnim, uslovno mirnodopskim, kako bismo ušli u zonu u kojoj se, da se poslužimo starom metaforom – metaforom koju ovog puta valja shvatiti doslovno – „ispaljuju meci u glavu“.

Snimci Pariza u plamenu obišli su svet. Među njima se naročito izdvaja jedna fotografija (snimljena 1. decembra): četiri policajca na konjima, u sablasno pustoj pariskoj ulici, pod šlemovima i u punoj opremi. U pozadini, negde u strogom centru francuske prestonice, izvija se gusti dim i naziru se odsjaji požara. Njen autor je Matijas Cvik. Naslovljena je sasvim prikladno: Četiri jahača apokalipse.

Treba, međutim, biti pravedan. Ti jahači su do sada već protutnjali velikim delom sveta. Razrušili su Jugoslaviju, potom su se ustremili na Bliski istok, gde su „svojim krvavim čizmama razgazili mravinjak“ (Eduard Limonov). Poharali su Srednji istok i sever Afrike. Ustremili su se na Ukrajinu, do temelja razorili Irak, Libiju i Siriju, prolivajući reke krvi. Tone bombi izručene na glave civila i hiljade i hiljade mrtvih, to je njihov stravični bilans. Sada su se, a to je novost, kao preteće i zlosutne senke pojavili u Parizu, u Briselu, a možda će i nastaviti svoj krvavi pohod.

Zver je, u stvari, još ranije puštena sa lanca. Bilo je to, otprilike, u vreme rušenja Gvozdene zavese, kada je stvaran svet „jednog suverena i jednog gospodara“. Jednog vođe, makar se on nalazio i u Vašingtonu, zaklinjao se u „vrednosti demokratije“ i govorio teško razumljivim i zagonetnim jezikom ljudskih prava.

U Parizu i Francuskoj već duže vremena na snazi je vanredno stanje. Svakako ne od 17. novembra prošle godine. Možda od 13. novembra 2015, kada je, podsetimo se, u nekoliko terorističkih napada poginulo najmanje 130 ljudi. Tačan broj verovatno nikad nećemo saznati. Ili od nemira koji su 2005. započeli u pariskom predgrađu Klisi su Boaz i ubrzo prerasli u prave rasne sukobe, u kojima su se imigranti iz afričkih i arapskih zemalja krvavo sukobljavali sa policijom. Pobuna imigranata, praćena pljačkom i paljevinama, trajala je pune tri nedelje (vanredno stanje je i formalno proglašeno 8. novembra).

Vreme političkih potresa, pa i političkog nasilja, ne počinje od Žutih prsluka, pokreta kome filozof Bernar-Anri Levi sada nevoljno priznaje da je to „pravi društveni pokret“, ali „pokret podstaknut tužnim, smrtnosnim, nihilističkim strastima“. Oni ne žele nikakav dijalog, optužuje Levi; umesto zahteva „za novim pravima i slobodama, za novim formama pravde“, oni sad „traže kraljevu glavu“. Možda žele i da uđu u prefekture i ministarstva, u same institucije republike. A to je „tragična regresija“.

Bilo kako bilo, konstatuje se u jednom komentaru, „tragični silazak Makrona u podzemlje se nastavlja“, a spirala nasilja, koju su pokrenule policijske akcije u uzaludnom i nepromišljenom pokušaju da se pobuna suzbije silom, vodi „Francusku pravo u haos“. Sada je na ivici ambisa. Makron, „poslednja nada Evrope“ i nesuđeni „evropski kralj“, „novi Bonaparta“ koji je obećavao „evropsku renesansu“, jedna je od uzgrednih žrtava pobune. On je već pretvoren u politički leš koji se još pokreće i govori, i koji i dalje, ali više po navici, obitava u Jelisejskoj palati.

Četri jahača apokalipse – fotografija Matijasa Cvika

NOĆ DUGIH NOŽEVA

Bernar-Anri Levi već decenijama ne predstavlja glas političkog razuma. On je zdušno podržavao pobunjenike u Libiji, Siriji, Iranu, primećuje jedan komentator – ali sada, suočen s pobunom u Francuskoj, „kod kuće“, „iz svoje palate u Marakešu Žute prsluke tretira kao smeđe i govori o noći kratkih noževa“.

Uostalom, nije li upravo Levi najavio sadašnju erupciju nasilja u Francuskoj, preteći da će se na takav narod, koji ne poštuje nikakve zakone i za sebe uzurpira sav suverenitet, sručiti „sveti Božji gnev“? Bivši francuski ministar obrazovanja, izvesni Luk Feri, otišao je korak dalje. On je prešao preko linije pozivajući policiju da protiv Žutih prsluka, čiji protesti mesecima parališu Francusku, primeni taktiku „pucaj da ubiješ“.

Na opreznu i bojažljivu konstataciju novinara da bi korišćenje vatrenog oružja „moglo da dovede do ranjavanja“ ili, možda, „nečeg još goreg“, bivši ministar je nervozno odbrusio: „Pa šta? Mi imamo četvrtu najveću armiju na svetu i s njom možemo okončati ovo sranje. Te propalice, te seronje dolaze iz redova krajnje desnice i krajnje levice, iz predgrađa, iz slamova, i iživljavaju se nad policajcima. Tome treba stati na kraj“. Ubijanje bi, smatra bivši ministar, koji se sada izdaje i za filozofa, „okončalo nasilje“. Oko ovog zaključka ne može biti sporenja. Mrtvi se ne bune, ne dosađuju, ne iznose nikakve zahteve i ne remete javni saobraćaj.

Panika, strah, ili samo nestrpljenje da se što pre okonča nešto što uporno nervira i preti da izmakne svakoj kontroli, a možda i na duži rok poremeti planove moćnih? Ili samo beskrajna arogancija elita koje su poverovale u iluziju o sopstvenoj svemoći – svemoći koju ne ograničavaju nikakvi viši, moralni i etički obziri i norme. Pravo na ubijanje se onda podrazumeva. Priziva li bivši ministar vreme „revolucionarnog terora“ i giljotine, ili teror kontrarevolucije?

FAŠIZAM KAO VLAST KRUPNOG KAPITALA

Jelisejska palata još nije rešila da primeni recept koji predlaže Feri, ali, prema jednom anonimnom izvoru, ovde se sada krajnje ozbiljno razmatra i upotreba vojske. To je, za sada, „rezervna opcija“, „plan B“. Taktika koja se trenutno koristi protiv demonstranata je brutalna policijska represija, koja je Pariz već pretvorila u grad nalik na Bejrut ili neko od poprišta „arapskog proleća“. Sve se to dešava u „kolevci slobode“, domovini slavne Francuske revolucije, koja se, koliko do juče, ponosila stepenom izvojevanih i zagarantovanih građanskih sloboda. Ne u Kijevu, na „evromajdanu“, gde je pomenuti Levi održao vatreni govor kako bi pozdravio „narod“ i „rađanje nove Ukrajine“, a Putina izjednačio sa Hitlerom.

Sada su, u Francuskoj, te slobode suspendovane, stavljene van snage na neko neodređeno vreme ili, što je još verovatnije, zauvek. Prava naroda važe samo uslovno. Ukoliko je poslušan. Isto važi i za suverenitet. „Propalice iz slamova“, kao savremeni sankiloti, nemaju nikakva prava. Izraz potiče iz pomenute revolucije: sankiloti – sans-culottes su golje, plebs, ološ, oni koji, doslovce, „nemaju gaće“. Da bi ironija bila veća, francuski predsednik u isto vreme „pozdravlja hrabrost stotina hiljada Venecuelanaca koji se bore za svoju slobodu“. Ono što je dozvoljeno Jupiteru, nije i volu – i obrnuto.

Gde se onda danas krije istinski fašizam? Svakako ne na trgovima pitoresknih francuskih gradića ili ispod lukova Trijumfalne kapije, u liku modernih sankilota koji oblače žute prsluke umesto crvenih frigijskih kapa, izloženi gumenim mecima i vodenim topovima.

„Od glavne parole Velike francuske revolucije – Liberté, Egalité, Fraternité“, zaključuje Valerij Korovin, one „koja je proglasila sveopštu slobodu, jednakost i bratstvo, ostala je još samo sloboda, Liberté, ali ne za sve, već samo za izabrane štićenike koje su postavile transnacionalne korporacije, smatrajući ih pravednim deliocima blaga Pete republike, u korist globalne oligarhije“.

Formulacija Kominterne iz decembra 1933. sada ponovo zvuči iznenađujuće aktuelno i nimalo knjiški: „Fašizam je otvorena diktatura najreakcionarnijih, najšovinističkijih i najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala“. Fašizam je, ukratko, vlast krupnog kapitala koja se više ne skriva iza fasade demokratije. Teza, koju je dve godine kasnije (1935) razvio bugarski komunista Georgi Dimitrov, postala je poznata kao teza o „fašizmu kao agenturi monopolističkog kapitala“. To je neka vrsta prirodnog sleda: od privida demokratije ka otvorenoj diktaturi.

Kapital nikad nije bio jači, a fasade demokratije nikad trošnije nego danas.

Francuska policija na protestima u Parizu

LIBERALI I NJIHOVI NEPRIJATELJI

Na pitanje gde se danas krije fašizam pokušao je da odgovori i američki filozof i lingvista Džejson Stenli, 49-godišnji profesor s Jejla, u knjizi intrigantnog naslova Kako funkcioniše fašizam. Ugledni profesor, koji je već ostvario zavidnu akademsku karijeru, upozorava na tendenciju oživljavanja fašizma u savremenom svetu. Fašizam, prema njegovom mišljenju, nije samo „istorijski pokret koji je nastao u Evropi 20-ih godina prošlog stoleća, nego živa ideologija koja se nalazi u temeljima desničarske politike današnjeg sveta, slabo prikrivena terminima poput populizma ili autoritarnosti“. Stenli samo razrađuje staru tezu: populizam jednako fašizam.

Kako, međutim, funkcioniše tako zamišljeni „fašizam“? Ključna strategija tog novog oblika fašizma je „eksploatacija etničkih, rasnih i verskih razlika kako bi se istakla podela na nas i njih“, a njegova uporišta u današnjem svetu su „zemlje poput Mađarske, Poljske, Turske i SAD“. Zašto ne i Rusija? Možda zato što je primer notoran, Rusija ionako nikad nije pripadala „slobodnom svetu“. „U korenu svih tih strategija fašističkih politika“, opominje profesor, „nalazi se laž, fikcionalni narativ i urušavanje istine.“

Uostalom, ne leži li razlikovanje prijatelja od neprijatelja u osnovi svake politike? Osnova svakog „političkog delovanja“, glasi čuvena definicija nemačkog pravnog teoretičara Karla Šmita, „zapravo je razlikovanje između prijatelja i neprijatelja“. To nije nikakva osobenost a ni posebna karakteristika fašizma. Čak i u liberalizmu (ili posebno u liberalizmu) postoji oštra podela na „nas“ i „njih“: na pristalice „slobode“ i njene (navodne) neprijatelje, zagovornike „autoritarizma“. Glavno delo Karla Popera, vodećeg ideologa neoliberalizma, nosi adekvatan naslov: Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji.„Neprijatelji“, a ne protivnici ili možda „partneri“.

Mogu li se svi neprijatelji liberala i „liberalnog poretka“ unapred otpisati kao „fašisti“ sa kojima, kao što je poznato, ne može biti nikakvog dijaloga? Protiv „njih“ se primenjuje samo jedna i već oprobana taktika: „pucaj da ubiješ“.

ŽUTI PRSLUCI I BRAON KOŠULJE

Kada su u pitanju „laž, fikcionalni narativ ili urušavanje istine“, na njih jedva da vredi trošiti reči. Definicije profesora s Jejla su toliko široke i rastegljive da ih s lakoćom možemo primeniti na bilo koju političku opciju, u bilo kom vremenu i prostoru, pa i na politiku liberalnih elita Zapada koje trenutno ujedinjuje imperativ odbrane „liberalnog poretka“ od „autoritarizma“ – odnosno, imperativ odbrane takvog poretka od „njegovih neprijatelja“. Sve pod kišobranom NATO-a – udarne, vojne pesnice demokratskog Zapada.

Govori li profesor zapravo o politici SAD u zemljama kao što je Sirija, gde Amerika „eksploatiše verske i etničke razlike“, pretvarajući istine u laži koje širi putem sistematski kontrolisanih medija, sve dok se istina potpuno ne „uruši“? Spisak „neprijatelja liberalnog poretka“ je inače poduži: osim „autokratija“ i zemalja „osovine zla“ (Rusija, Kina, Iran, Severna Koreja, Venecuela, Kuba…), osim spoljašnjeg neprijatelja koji ima mnogo, i to različitih lica, tu spadaju i svi oni na Zapadu koji se „priklanjaju autoritarizmu“.

Verovatno i svi oni koji se solidarišu s francuskim Žutim prslucima. Dosetku Bernar-Anri Levija pozajmio je i kolumnista beogradskog Danasa, sociolog Aleksej Kišjuhas, koji tvrdi: „Žuti prsluci lako mogu da postanu braon košulje“. Jer, to su, navodi ovaj sociolog, „mahom palanački malograđani“ (a ne više „propalice iz slamova“ o kojima govori Feri): „konzervativni, nedemokratski, uskogrudi i reakcionarni petit bourgeois; „prekobrojni polusvet koji se oseća poniženo pred kosmopolitskim gradskim elitama iz sveta visoke politike, kulture i kapitala“. A upravo to je socijalna baza iz koje se regrutuju prošli, sadašnji i budući „fašisti“. Nije ni čudo, jer su takvi socijalni slojevi, po definiciji, u liberalnom poretku prekobrojni: „prekobrojni polusvet.“ Prekobrojni su i francuski proleteri i pariska sirotinja, pomenute „propalice“. Pa zašto onda uopšte postoje?

Čitalac bi mogao da se zapita: kako to da Stenli i njegovi sledbenici ne prepoznaju oživljavanje fašizma tamo gde je ono očigledno? Na primer, u Ukrajini, gde se veliča kvisling Bandera, a naoružani fašistički bataljoni, uz odgovarajuću simboliku, pod znakom svastike, marširaju ka pobunjenom Donbasu? U Hrvatskoj, u kojoj je još 1990/1991. nenadano vaskrslo ustaštvo i u kojoj je počinjeno najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata, naočigled – i uz tiho odobravanje – liberalne Evrope?

Oživljava li fašizam možda i na Baltiku, na primer u Letoniji, na komemoracijama posvećenim Letonskoj legiji, koje, kao jaje jajetu, podsećaju na one koje su, svake godine, uredno održavane u Blajburgu, i to „pripadnicima ustaških postrojbi“, uz učešće zvaničnih predstavnika „nezavisne Hrvatske“? To i nisu nikakve komemoracije mrtvim, streljanim i poginulim, već javne manifestacije naglo oživelog fašizma, prave parade savremenih fašista i svih onih koji gaje nostalgiju prema epohi firera i poglavnika Pavelića, i sanjaju o povratku u rane 40-te.

Marš SS veterana u Rigi (Letonija)

SIMPTOMI DEMENCIJE

Kako je onda postalo moguće – ili obavezno, kao lozinka političke korektnosti – prepoznavati i uvek iznova otkrivati fašizam u Trampu ili čak Orbanu?

Švajcarski novinar Roger Kepel, bivši urednik Velta, govori „o sindromu demencije“ ili, u slobodnijem prevodu,„zaglupljivanja“, koji se na Zapadu ispoljava u naročito teškom obliku kad god se pomene ime Donalda Trampa: „Sve je počelo kada je navodni multimilijarder obelodanio svoje ambicije da postane predsednik. Špigl je objavio esej koji je Trampa proglasio za fašistu. Za one koji su zaboravili: fašisti su, u prošlom veku, bili sledbenici italijanskog diktatora Musolinija, bliskog saveznika Hitlera. Proglasiti Trampa za fašistu“, smatra Kepel, „to je simptom demencije“.

Pri tome, dodaje ovaj novinar, ne bismo smeli da zaboravimo ni sledeće: „Trampovi protivnici sada zvižde iz poslednje rupe. Nisu mogli da prođu kroz postupak koji propisuju vladavina prava i demokratija. Sada im preostaju samo prljavštine i osude. To je neprijatno, možda i kriminalno, ali iznad svega: to je znak slabosti“. Džejson Stenli, već ranije citirani profesor s Jejla, makar je u ponečem u pravu: „Mi (SAD) imamo dugu istoriju rasističke politike. S našom rasističkom istorijom kao pozadinom, pitanje o američkoj liberalnoj demokratiji može se postaviti u novom svetlu. SAD su uvek, u najboljem slučaju, bile delimična demokratija“.

O tome mogu da posvedoče i sasvim sveži istorijski primeri: programi torture tokom mandata predsednika Buša, rasne podele koje inspirišu policijsko nasilje „nad obojenim“, masovna kontrola stanovništva koja se sprovodi u Americi i na Zapadu uopšte… Sve pobrojano zvuči izrazito fašistički. Zašto, uostalom, sve te „devijacije“ ograničavati na vreme predsednika Buša? Tortura i masovna kontrola, kao i ubistva širom sveta, posredstvom dronova ili „neselektivna upotreba sile“, masovnim bombardovanjem na primer, nastavile su da se sprovode i tokom mandata predsednika Obame, a nastavljaju se i danas, pod predsednikom Trampom. To je već odavno preraslo u jednu od demokratskih normi.

Ni Tramp ni Orban svakako nisu pojedinci koji svojom voljom, iz pukog hira, ograničavaju građanske slobode. To je pre opšti trend. Trend koji slede i Tramp i Orban, Makron i Evropska komisija, Mejova, Merkelova i Junker, Britanija i Nemačka, zemlje članice EU, kao i čitav „kolektivni Zapad“. Rigorozne kontrole u javnim prostorima, cenzura u medijima, posebno na internetu (kontrola nad etabliranim medijima je već odavno potpuna), makar i u ime javne bezbednosti i borbe protiv terorizma, nedvosmisleno i nemo svedoče o tome.

MILITANTNO NACIONALISTIČKA EVROPA

Sada je izlišno, ili kasno, lamentirati nad gubitkom građanskih sloboda. Pa ipak, nemoguće je ne zapaziti: „Poslednjih četrnaest godina svi smo živeli u atmosferi u kojoj gabariti sloboda postaju sve manji, kao šagrinska koža kod već pomenutog Balzaka, a elementi neslobode, nalik na karaktere iz knjige Džordža Orvela 1984, sve više se uvode u naš život“. Citirane redove napisao je, ne tako davno, ruski pisac Eduard Limonov (godine 2015). Limonova prati reputacija skandal-majstora – možda zbog običaja autora da stvari predstavlja slikovitim jezikom, brutalno i neposredno, bez uvijanja. Neke njegove reči, uprkos ili baš zahvaljujući tome, danas zvuče proročanski. Da li fašizam možemo prepoznati i u današnjoj, formalno demokratskoj i nesumnjivo liberalnoj Evropi? „Ovo još nije fašizam, ali je poseban tip totalitarizma – od straha, naravno – samo, da li je zbog toga lakše?“

Prostori slobode, a to je evidentno, svuda se sužavaju – „i u Sjedinjenim Državama i u staroj, ali neopreznoj Evropi“. Posvuda je, konstatuje Limonov, „mnogo više pandurske vlasti i elemenata totalitarizma“. Nije nimalo utešno što se sve to pravda „odbranom demokratije“ i „liberalnih vrednosti“. Tiranije se upravo tako i rađaju: pod maskom odbrane slobode. Ništa ne mobiliše efikasnije od straha, po mogućnosti iracionalnog. Takvi strahovi su najdublji, ukorenjuju se u najmračnijim oblastima kolektivne psihe. A od 2015. do danas, svaka godina je donosila nova iznenađenja. „I tek će doneti“.

Sve u svemu, Evropa, a možda i čitav „kolektivni Zapad“, „nalazi se pred izborom: ili će postati militantno nacionalistička, sa elementima nacizma i fašizma, ili će se promeniti do neprepoznatljivosti. Problem najezde migranata u Evropu – najstrašniji je izazov Evrope u njenoj istoriji“. Da li će evropske države u sasvim dogledno vreme postati „fašističke i rasističke i sakrivene iza bodljikave žice, zidova i mitraljeza?“, pita se pisac. A možda je to i pravi cilj liberalnih političkih elita? „Proces samouništenja Zapada je nepovratan“, smatra Limonov, a taj „proces je započeo“.

Otada do danas, izazovi su se samo umnožavali. Vraćamo li se, konačno, nazad u epohu socijalnih potresa prouzrokovanih klasnom borbom, kao tokom čitavog XIX i XX stoleća?

Socijalni protesti u Grčkoj 2016.

DEMOKRATIJA KAO GIGANTSKA OBMANA

Transformacija demokratije se obavlja postepeno, skoro neprimetno, korak po korak. Italijanski pisac Đulijeto Kjeza primećuje: „Ovo je vreme samozvanih gospodara vaseljene, koji određuju budućnost milijardi ljudi, ali ovde se više ne radi o demokratiji. A i kako može da se radi o demokratiji kad šačica ljudi upravlja svetom?“

Ako je demokratija ikad i postojala, sada postoji samo „određeni ceremonijalni privid“. Doduše, još ponegde ljudi mogu da glasaju, primećuje Kjeza, ali to nema nikakvog značaja, jer oni ne znaju za koga glasaju, a ne znaju ni „ko stoji iza onih kojima daju svoj glas“. Zbog toga je demokratija postala samo jedna „gigantska obmana“. Može li se takav poredak onda nazvati fašizmom?

To svakako nije povratak istorijskog fašizma, onog o kome maštaju bivši legionari, preživeli pripadnici SS-formacija ili provincijalni političari sa istorijske, intelektualne i geografske margine, ali neka forma totalitarizma, unapređenog, mnogo efikasnijeg i daleko sofisticiranijeg nego istorijski fašizam, nesumnjivo jeste. O kakvoj „slobodi“ može biti reči kada je potpuna kontrola nad pojedincem, zahvaljujući uznapredovaloj tehnologiji, već danas opipljiva realnost, a vlast, nijedna vlast, neće se ustezati da tu prednost iskoristi?

Totalitarizam novog tipa je strogo liberalan, ali to ne znači da ima ljudsko lice. Taj totalitarizam novog tipa – „za sada s nekim elementima fašizma“ – momentalno je još u povoju, ali su njegove klice kao spore otrovne gljive rasejane posvuda po „demokratskom Zapadu“.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Nova lica totalitarizma

* Obavezna polja