Za političare u SAD i u Zapadnoj Evropi, koji žele da odvrate pažnju od svog „katastrofalno lošeg upravljanja pandemijom COVID-19“, „ideja o ’Kini’“ postala je prikladan žrtveni jarac, konstatuje profesor istorije na Vilanova univerzitetu Endru Liu u britanskom Gardijanu. „Okriviti Kinu za virus korona nije samo opasno već i promašuje poentu.“ „Lepota okrivljavanja ’Kine’“, nastavlja Liu, „leži u njenoj nejasnoći.

Da li kritičari samo osuđuju način na koji je Komunistička partija prikrivala informacije tokom presudnih januarskih nedelja? I liberali i konzervativci u SAD, uključujući Donalda Trampa, koristili su ovu ’odbranu’.“ Istu tu „odbranu“, makar i istiha i pomalo sramežljivo, ali svejedno upirući prstom u Kinu, koriste i zapadnoevropski lideri, izražavajući svoje „sumnje“ i „strahovanja“ u pogledu izvora i prave prirode pandemije. „Virus je kineski“, tako glasi poruka. Ili, u nešto blažoj formi: „Kina je odgovorna, prikrivala je podatke.“

Da li je jasan podtekst ovog narativa, da su „pravi krivci ’kineski narod’ i njegova egzotična kultura i navike“? Najdžel Faraž se danas poigrava s oba narativa, tvrdeći da „ne deli zlovolju prema kineskom narodu“, ali da problem leži u „groznim higijenskim uslovima na kineskim tržnicama divljih životinja“ i „uobičajenoj ishrani slepim miševima i pangolinima“. Bez obzira na (skrivene) namere, „kritike Kine“ već su prerasle „u porast rasističkog nasilja prema kineskoj i azijskoj dijaspori koja živi u SAD, Zapadnoj Evropi i Okeaniji“.

POVRATAK HLADNOG RATA

Drugi, makar samo na prvi pogled više i neposrednije politizovan motiv „antikineskih kritika“ koje se sa Zapada upućuju Narodnoj Republici Kini cilja na „komunizam, totalitarizam, diktaturu“: „Govorimo o totalitarnom režimu, brutalnom, hladnokrvnom i tvrdokornom kao nacisti 30-ih godina“, izgovorio je Stiv Benon, idol konzervativne desnice u Sjedinjenim Državama i Evropi. Tom režimu se „treba suprotstaviti“. Tako američka, navodno alternativna desnica „usvaja retoriku svojih navodnih protivnika – politički korektnih liberala“, zaključuje poljski geopolitičar Mateuš Piskorski. I jedne i druge u isti, zajednički front ujedinjuje „crveni“ ili „žuti“ neprijatelj s Istoka, totalitaran, bezdušan i otvoreno brutalan, prava i neskrivena pretnja po zapadnu civilizaciju, i „tiranija“ koja ugrožava zapadne „slobode“.

Atmosfera Hladnog rata i ratne retorike se vratila – najpre u odnosu „kolektivnog Zapada“ prema Rusiji, potom i prema Kini. Članak penzionisanog generala i bivšeg Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmastera, objavljen u majskom broju revije Atlantik, vaskrsava zastarelu retoriku „odbrane slobodnog sveta“, pozivajući SAD da protiv Kine primene strategiju čvrstog i agresivnog „obuzdavanja“. Članak je poglavlje iz generalove nove knjige, pod rečitim naslovom Ratišta: borba za odbranu slobodnog sveta. Mere koje Mekmaster preporučuje Americi uključuju i „preduzimanje oštrijih bezbednosnih mera protiv agenata kineskog uticaja u Sjedinjenim Državama“ i kažnjavanje kompanija koje „sarađuju sa kineskim represivnim aparatom“.

U osnovi, reč je o nastavljanju „tradicije američke spoljne politike koja prepoznaje potrebu sprečavanja neprijateljske države da kontroliše ključne centre moći u evroazijskoj kopnenoj masi“ – ovog puta, u još tvrđoj formi „agresivnog nadmetanja“. SAD bi oko te platforme, slično kao na početku Hladnog rata, morale da okupe svoje „saveznike“, posebno ubeđujući one kolebljive. Da li će to biti moguće u naročito osetljivom trenutku „korona krize“ koja najdublje potresa Zapad, i to upravo Sjedinjene Države, dok Kina, kako se čini, obnavlja svoju proizvodnju, vraćajući se svojim aktivnostima duž Puta svile i nudeći narodima i državama konkretne projekte saradnje, umesto slatkorečive ali isprazne retorike o „slobodnom svetu“?

Kriza na Zapadu i SAD je počela znatno pre „globalne pandemije“. Virus je došao na kraju, da je učini vidljivom i očigledno ubrza. Može li oslabljeni Zapad u tim uslovima da zadrži ili čak ojača svoju kontrolu nad „ključnim centrima moći u evroazijskoj kopnenoj masi“, koja već neko vreme rapidno slabi? Da li je u pitanju samo refleks hladnoratovske politike, koji previđa ili sasvim gubi iz vida novu realnost? Amerika je sila u opadanju, novi stari centar svetske politike obrazuje se u Aziji, na Istoku, okupljajući oko sebe sve značajne evroazijske sile, uključujući i Rusiju i Iran, pa čak i dojučerašnje američke saveznike, i narušavajući monolitnost samog Zapada. Današnja globalna ekonomska i politička kriza je strukturna, i ona je posledica zastoja globalizacije na zapadni način na svim nivoima, koliko i savremene tehnološke revolucije koju, očigledno, više ne predvodi Zapad, već Istok, pre svega Kina.

Foto: Nikolas Asfouri/AFP/Getty Images

„ČAS PANGOLINA“

Međutim, optužbe protiv Kine „promašuju poentu“, kako upozorava gorecitirani autor Gardijana, zato što je „pandemija COVID-19 zapravo kreatura kapitalističke globalizacije, a ne neke pojedinačne države“. Ako je Zapad najteže pogođen, razloge za to treba tražiti u zdravstvenom sistemu, koji je potkapacitiran zbog „neoliberalnih reformi“ i „politike štednje“, i u zapadnjačkom ekscepcionalizmu, koji je polazio od (pogrešne) pretpostavke da se epidemije mogu javiti samo u siromašnim, „nebelim“ zemljama.

Tokom najgorih nedelja u Italiji, podseća Endru Liu, „zvaničnici su priznali da su na početku krizu u Vuhanu posmatrali kao ’naučnofantastični film koji nema nikakve veze s nama’“. U SAD je jedan kanzaski političar izjavio da je njegov grad siguran jer ima samo nekoliko kineskih stanovnika. U Filadelfiji, u najotužnijem rasističkom maniru, kružile su glasine da virus ne može zaraziti ’crne Amerikance’, jer je to ’kineska bolest’“.

„Kineska kultura“ ili kineski politički sistem je samo „pogodan žrtveni jarac“, koji zapadne državnike abolira od krivice za sopstvene neuspehe i promašaje. U stvari, nije reč o promišljenom odgovoru na krizu već, kako primećuje ruski političar i ekonomista Sergej Glazjev, „o konvulzivnim potezima vlasti, koji se povlače bez ikakvog ozbiljnog plana“. Pokazalo se da „korona kriza“ i te kako ima veze sa Zapadom, globalizmom, (neo)liberalizmom, „otvorenim društvom“ itd., koji su stvorili gotovo idealne uslove da virus postane globalan, a navodno „kineska bolest“ preraste u svetsku pošast.

Države su na koncu, posle početnog oklevanja, na pandemiju reagovale zatvaranjem, prekidajući postojeće lance proizvodnje i snabdevanja, i anulirajući delovanje niza međunarodnih („globalističkih“) institucija. Sada se u stvari ruši projekat globalnog, otvorenog i liberalnog društva. To je situacija bez presedana. Ako se vratimo antikineskoj retorici zapadnih medija, dolazimo do prilično groteskne slike. Jedna mala, egzotična životinja, nalik na mravojeda ili armadila, uz pomoć „očaravajućih slepih miševa“, kako primećuje ruski mislilac Aleksandar Dugin, nekako je naprečac srušila čitav svetski sistem; „taj pangolin je preko noći oborio ovu fundamentalnu konstrukciju“. Nastupio je „čas pangolina“. Isto tako preko noći, ova mala životinja je prerasla u zastrašujuće čudovište, nalik na kineskog zmaja, „u moćan simbol pobedonosnog antiglobalizma“ i u pravi „amblem zatvorenog društva“.

Zanimljivo je inače da ovaj „antikineski politički narativ“ nije ujedinio samo američku „alternativnu desnicu“ s dojučerašnjim nepomirljivim neprijateljom – „politički korektnim liberalima“, već i jedne i druge s mnogim, često opskurnim „borcima protiv ’novog svetskog poretka’ na Zapadu“. Reč je, većinom, o klizavom terenu „teorija zavera“, od kojih mnoge verovatno „potiču iz iste kuhinje“. Bilo kako bilo, ovi „borci“, uočava hrvatski politički analitičar Nebojša Babić, sada spremno podržavaju isti narativ: „teorije prema kojima je COVID-19 stvoren u Vuhanu, u okviru ’združenog zločinačkog poduhvata Kine, Bila Gejtsa, Svetske zdravstvene organizacije i drugih’, a tom se zločinu sada suprotstavlja princ svetla i slobode, ništa manje nego Donald Tramp“.

Strah i panika koji su već zavladali među narodima Zapada možda mogu objasniti njihovu privlačnost ili brzinu kojom se ove „teorije“ šire, ali teško mogu objasniti činjenicu da ih odjednom podržavaju neki naučni i kulturni autoriteti, ili da ih, na ovaj ili onaj način, propagiraju već doduše uveliko kompromitovani liberalni mediji „glavnog toka“. Strah koji narasta do panike, uostalom, postoji samo na Zapadu. Ništa slično ne postoji na Istoku. Ovo ukazuje na još jednu krizu, koja je možda značajnija i dalekosežnija od one ekonomske ili finansijske: krizu autoriteta unutar Zapada, na gubitak poverenja u državne vlasti, u kulturne i naučne autoritete, u nauku i političke sisteme, u političke, intelektualne i kulturne elite, i u gotovo sve narative koje one stvaraju.

ISTORIJSKE ANALOGIJE

U stvari, ovde možda uopšte nije reč o trenutku već o početku nove političke ere, koju možemo nazvati i „erom pangolina“ (A. Dugin). Globalizaciju na zapadni način nije dokrajčio sićušni virus, zaustavile su je unutrašnje slabosti i rastuće kontradikcije na Zapadu. Reč je o dugotrajnim procesima „unutrašnjeg raspada zapadnih društava“ – „zapadne imperije“. Ovaj sistem više nije moguće popravljati, niti rekonstruisati. Zbog toga više i nije moguć povratak u „normalu“, prosto vraćanje u prethodno stanje. „Tačka nepovrata“ je već pređena.

U takvim, prelomnim razdobljima obično pribegavamo istorijskim analogijama. Čovečanstvo pamti slične događaje, od kojih su nam neki još sasvim bliski: propast velikih imperija, kojom se završavaju određene istorijske epohe. „Poslednji u nizu bio je raspad Sovjetskog Saveza, iz čijih fragmenata je formirano nekoliko novih država.“ „Korona je stavila tačku na američko liderstvo“, konstatuje francuski Mond, i na svetski poredak uspostavljen posle Drugog svetskog rata. On je počeo da se urušava još 1989, od raspada komunističkog bloka. „Logistički i ideološki problem formiranja postsovjetskih režima“, uočava Dugin, „tada je rešen direktnim kopiranjem sa Zapada i inkorporacijom (različitom brzinom i prema različitim šemama) u globalizam.“

Bil Gejts i Donald Tramp – montaža skrin šotova – Izvor: „Intermagazin“

Nešto slično se, uostalom, dešavalo kroz čitavo moderno doba: propast imperija početkom XX stoleća (Ruske, Austrougarske i Osmanske) kompenzovana je formiranjem nacionalnih država na njihovim teritorijama (sa izuzetkom SSSR-a). Dekolonizacija Azije, Afrike i Latinske Amerike završena je povlačenjem kolonijalnih vlasti i ponovo „kopiranjem političkih modela Zapadne Evrope, uglavnom buržoaske demokratije, sa nekim varijacijama ka socijalizmu ili nacionalizmu, ali opet u skladu sa logikom imitacije Evrope“. Temeljna razlika između ovih primera i „političke epohe pangolina je u tome što se kolaps globalnog liberalnog svetskog poretka dešava u uslovima u kojima ne postoji univerzalno prihvatljiva alternativa koja je jedinstvena za sve“.

Naravno, „socijalistička Kina je dala sve od sebe u borbi protiv virusa korona“. Pri tome je kompromitovan liberalni kapitalizam i oživele su izvesne socijalističke tendencije, čak i u zapadnim društvima, pre svega u Evropi, ali generalno, „danas niko ili gotovo niko nije spreman da prihvati kineski model kao bezuslovnu i funkcionalnu alternativu“. Globalizacija će se zaustaviti, ili će poprimiti sasvim drugačiji smisao i karakter, možda uz odlučnu ulogu Kine. Međutim, Kina se i ne trudi da sopstveni model nameće drugima, jer je „kineski model neraskidivo povezan sa osobinama kineske civilizacije, gde je društvo izuzetno solidarno, uredno i dobro organizovano, što uveliko olakšava centralističku politiku vlasti i stvara kulturne preduslove za nacionalni, duboko kineski, stabilan i funkcionalan socijalizam“.

NOVI POČETAK?

Kina ne pokazuje interes ni volju da širi i nameće svoj model, ona nudi saradnju bez obzira na vrstu političkog režima u nekoj zemlji; Zapad ima volju, i to, uostalom, veoma intenzivno sprovodi tokom poslednjih trideset ili više godina, ali mu za to sada ponestaje i sredstava i mogućnosti. Privlačnost zapadnog modela ni dosad, uostalom, nije bila (sasvim) spontana. On se širio uz pomoć širokog spektra raznovrsnih metoda, od takozvane „meke moći“ do „obojenih revolucija“ i instaliranja Zapadu podobnih režima, državnim udarima ili otvorenim vojnim intervencijama, svejedno. Sada je prinuđen da se bavi sopstvenom krizom i, bez obzira na ishod i trajanje pandemije, biće na to prisiljen još dugi niz godina, jer su promene već sad postale nepovratne.

U taj prazan prostor ne ulaze samo Kina ili Rusija, „Istok“ već i mnoge sile i vektori na koje se do sada jednostavno nije računalo. Čak i Evropska unija, u novim okolnostima, sudeći prema izjavi šefa evropske diplomatije Žozepa Borelja, danas razmišlja o „preispitivanju globalizacije“ i o potrebi da povrati svoju „strategijsku autonomiju u ključnim sektorima privrede“. EU je na to prinuđena jer joj, kao i većem delu sveta, preti „kriza biblijskih razmera“, odnosno ona se već klati „na rubu ponora“. Drugo je pitanje da li će joj to poći za rukom. I upravo to je, uočava Aleksandar Dugin, „ono što našu situaciju čini tako kritičnom, katastrofalnom i istovremeno fascinantnom. Budućnost čovečanstva ponovo je na trenutak slobodna: ima prostora za maštu, stvaranje i borbu, što se, zapravo, nije dogodilo otkada su globalisti najavili ’kraj istorije’“.

„Kraj istorije“ se nije dogodio, a neće se ni dogoditi u liberalnoj verziji, onoj koju je predlagao Fukujama. Liberalna vizija bila je katastrofalno pogrešna. Umesto toga, istorija se ubrzala i ne prestaje da se ubrzava. Sada se, najzad, mnogima, ako ne svima, otvara prilika za „novi početak“. U najmanju ruku, nastupio je čas za preispitivanje temeljnih društvenih paradigmi i modela. Stara rešenja u novim okolnostima više ne važe.

„Biti pragmatičan“ više nije dovoljno. „Ono što se sada istorijski događa, nalik je vremenu tridesetih i četrdesetih godina (prošlog veka)“, upozorava Sergej Glazjev. „Stari svetski poredak više ne funkcioniše, institucije koje su obezbeđivale ekonomski rast su izdahnule, počinje formiranje nove svetske (ekonomske) strukture, to jest novog sistema institucija koji će obezbediti dalji društveno-ekonomski razvoj.“ Pre svega, formiranje novih političkih i ekonomskih struktura u Evroaziji. U tim koordinatama se danas ocrtava budućnost. I budućnost svih evropskih i evroazijskih zemalja, pa i budućnost Srbije.


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pandemija i nove geopolitičke okolnosti

* Obavezna polja