tijeri mejsanAgresija koju izvode Anglosaksi – Sjedinjene Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i Izrael – sračunato je na održavanje njihove svetske hegemonije, a istovremeno ima dva pravca dejstva: stvaranje „Velikog Srednjeg Istoka” (Greater Middle East) pomoću ratova u Iraku, Siriji, Libanu i Palestini i odvajanje Rusije od Evropske unije pomoću krize izazvane u Ukrajini.

Vašington u ovoj „brzinskoj trci”, čini se, želi da nametne dolar kao jedinu valutu na tržištu gasa – izvoru energije 21. veka, kao što je u svoje vreme nametnuo dolar na naftnom tržištu.

Zapadni mediji gotovo da ništa ne objavljuju o ratu u Donbasu, pa stanovništvo zapadnih zemalja ništa ne zna o razmerama borbi, učešću u njima američkih vojnika, niti o broju žrtava među civilima i rekama izbeglica. Sasvim obrnuto, zapadni mediji sa kašnjenjem izveštavaju i o događajima u zemljama Magreba i na Levantu, a pritom ih predstavljaju kao posledicu „arapskog proleća”, ili kao razorno dejstvo te civilizacije koja se sama za sebe ubrzano razvija. Zato je, kao nikada ranije, tobože neophodno priteći u pomoć Arapima koji su nesposobni da žive mirno, bez pomoći zapadnih kolonizatora.

Danas je Rusija glavna sila koja je u stanju da pruži otpor anglosaksonskom imperijalizmu. Ona za to raspolaže sa tri instrumenta: BRIKS – savez ekonomskih suparnika sposobnih da se razvijaju samo zajedno, Šangajska organizacija za saradnju – Strateška alijansa sa Kinom radi stabilizacije Centralne Azije i, konačno, sa Organizacijom Dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) – vojnim savezom bivših sovjetskih republika.

Na samitu u Fortalezi (Brazil), koji je održan od 14. do 16. jula, zemlje BRIKS su se odvažile da formiraju valutni rezervni fond (uglavnom kineski) i Banku BRIKS-a kao alternativu MMF i Svetskoj banci. U suštini: celom dolarskom sistemu.

Te mere su preduzete kao reakcija na anglosaksonsko pretvaranje terorističke Al Kaide u kalifat sa namerom da se stvori smutnja među muslimanskim stanovništvom Rusije i Kine. Taj svoj nastup započeli su u Siriji, a zatim produžili u Iraku i Libanu. Međutim, ne uspeva im da isteraju deo stanovništva Palestine u Egipat i da tako još dublje destabilizuju ceo region. Istovremeno zaobilaze Iran, ostavljajući njegovom predsedniku, Hasanu Rohaniju, priliku da oslabi antiimperijalistički pokret homeinijevaca.

Dva dana nakon izjave BRIKS, Sjedinjene Države su optužile Rusiju za obaranje putničkog aviona MN17 kompanije Malaysia Airlines nad Donbasom i za smrt 298 ljudi. Na toj osnovi, a po sopstvenom hiru, prinudili su Evropljane da stupe u ekonomski rat sa Rusijom. Iako nema nikakva sudska ovlašćenja, Savet Evropske Unije osudio je Rusiju, ne dajući joj priliku da se brani. Uveo je sankcije protiv njenog finansijskog sistema.

vladimir-putin01-ap-dmitry-lovetsky_f

Shvatajući da rukovodstva evropskih zemalja ne služe interesima svojih naroda, nego interesima Anglosaksa, Rusija je, stisnuvši zube, odlučila da ne stupa u rat u Ukrajini. Ona podržava ustanike oružjem i obaveštajnim podacima, a dala je utočište preko pola miliona izbeglica. Ali, uzdržava se da u Ukrajinu pošalje vojsku jer ne želi da se nađe u makazama. Verovatno je da se i neće mešati sve dotle dok velika većina Ukrajinaca ne ustane protiv predsednika Porošenka, a moguće je da neće ući u tu zemlju pa čak i ako padne Donjecka Narodna Republika.

U objavljenom ekonomskom ratu, Moskva uzvraća simetričnim merama, ali se one tiču poljoprivrede, a ne finansija. Taj izbor je uslovljen s jedne strane time što zemlje BRIKS na kratak rok mogu privremeno ublažiti posledice takozvanih „sankcija”, a Rusija se – srednjoročno i dugoročno – sprema za rat i ima nameru da potpuno preuredi svoju poljoprivrednu proizvodnju kako prehrambeno ni od koga više ne bi zavisila.

Osim ovoga, Anglosaksi su učinili sve da bi Rusiju destabilizovali iznutra. Pre svega, pomoću Islamske države stvorili su terorističke grupe unutar njenog muslimanskog stanovništva, a imaju nameru da pomoću medija organizuju masovne proteste u vreme lokalnih izbora 14. septembra. Svim opozicionim kandidatima u 30 krupnih ruskih gradova dali su značajne sume novca, a 50.000 ukrajinskih agitatora, koji su ubačeni među izbeglice, već se grupišu u Sankt Peterburgu.

Većina od njih ima dvojno državljanstvo. Očevidno je da se ide na organizaciju demonstracija i nereda u ruskoj provinciji, a sličnih onima priređenim u Moskvi, u vreme izbora u decembru 2011. godine, sa ambicijom da se zemlja uvuče u obojenu revoluciju koju bi pozdravio deo činovnika i neki predstavnici vladajuće klase.

Radi toga je Vašington uputio u Moskvu kao svog novog ambasadora Džona Tefta koji je pripremao „revoluciju ruža” u Gruziji i državni prevrat u Ukrajini.

Zato je Vladimiru Putinu važno da ima podršku premijera Dmitrija Medvedeva preko kojega je Vašington nameravao da ga svrgne.

Smatrajući opasnost neizbežnom, moguće je da će Moskva ubediti Peking da se saglasi sa ulaskom Indije – umesto Irana – a takođe Pakistana i Mongolije u Šangajsku organizaciju za saradnju (ŠOS). O tom rešenju će po svemu sudeći biti objavljeno na samitu koju će se održati u Dušanbeu (Tadžikistan) 12. i 13. septembra. Ta odluka bi trebalo da stavi tačku na konflikt koji već nekoliko vekova traje između Kine i Indije i da ih uvuče u večnu saradnju.

Ovaj zaokret, ako do njega zaista dođe, okončaće takođe medeni mesec između Nju Delhija i Vašingtona koji je računao da će udaljiti Indiju od Rusije, dajući joj pristup svojim atomskim tehnologijama. Stupanje Nju Delhija u ŠOS biće takođe potvrda iskrenosti novog premijera Indije Narendre Modija nad kojim visi podozrenje da je podržavao antimuslimanske istupe 2002. godine u državi Gudžarat na čelu čije vlade je tada bio.

sangajska-organizacija

Povrh svega, ulazak Irana u ŠOS, koji Vašington smatra provokacionim, treba da toj organizaciji obezbedi pouzdane informacije o džihadističkim pokretima i da pomogne borbi protiv njih. Ukoliko Iran uđe u ŠOS, Teheran će donekle izgubiti motiv da nastavlja pregovore sa „Velikim Satanom” koji je potpomogao da šejh Hasan Rohani bude izabran za predsednika Irana. Ulazak Irana u ŠOS takođe bi bio potvrda vlasti vrhovnog lidera islamske revolucije ajatole Ali Hamneija.

Širenje ŠOS označiće početak smeni uloga Zapada i Istoka. Ostaje samo da takav tok događaja bude potkrepljen vojnom silom.

Taj zadatak leži na ODKB, na čelu sa Rusijom, iako Kina nije unutar te organizacije.

Za razliku od NATO, ta organizacija je obična alijansa koja funkcioniše u skladu sa principima Povelje Ujedinjenih nacija jer svaki njen član ima mogućnost da iz nje istupi – kad god poželi.

Računajući sa tom slobodom, Vašington je tokom nekoliko proteklih meseci pokušavao da potkupi neke od članica ODK, naročito Jermeniju. Međutim, situacija u Ukrajini je, čini se, ohladila i one koji su maštali o američkoj „protekciji”.


Izvor: Fakti

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Počinje epoha velikih promena

* Obavezna polja