prorok_dus_m43Hapšenje vehabija nedaleko od Aranđelovca ponovo je uzbunilo javnost. Poseban prilog uzbunjivanju narodnih masa dali su mediji. Glumac Nikola Pejaković je nedavno pisao: „Pustite vehabije na miru. Ako se ljudi mole Bogu, rade zemlju, žive po pravilima svoje vere i učenja, nemate prava da ih dirate“ (Glas Srpske, 27.10.2012). Trebaju li se balkanski pravoslavci plašiti vehabizma? Ili, u cilju traženja jasnijeg odgovora, da postavimo sveobuhvatnije pitanje: trebaju li se pravoslavni uopšte plašiti muslimana?

Da bi se došlo do odgovora, u analizu je neophodno uključiti i još jedan nezaobilazni faktor: Zapad! Zapad kao „civilizacijsku“ celinu i fenomen, otuda i veliko početno „Z“. Arhimandrit Tihon Ševkunov je pre pola decenije snimio, danas se već može reći kultni film: „Propast imeprije-vizantijska lekcija“. Bez ikakve dileme: na ovaj način se sveštenstvo RPC (ili jedan njegov deo!) obratilo državi! I upozorilo odakle dolazi najveća pretnja. Istorijska paralela sa Konstantinopoljem je sasvim na mestu. Vizantiju nisu srušili Turci! Njen pad je rezultat višedecenijskog unutrašnjeg slabljenja, uzrokovanog duhovnom entropijom, koju ubrzava proces „zapadnjačenja“ elite. Poslednji ekser u sanduk vizantijske državnosti zakovao je Mehmed II 1453. godine, ali je taj sanduk napravljen mnogo ranije: još 1204. godine u Veneciji! Pokušaj povratka na stare staze slave posle 1261. kada je od krstaša oslobođen Carigrad, bio je nemoguć, iako je nekoliko vladara u narednih vek i po postiglo respektabilne rezultate u podizanju države.

Vizantija je bila iznutra ekonomski i vojno isrpljena, njeno zbunjeno društvo nije shvatalo šta se dešava, dok su je spolja srpljivo geostrateški opkoljavali sa svih strana. Kao izvršioci zapadnog plana rasturanja Vizantije javili su se-Turci! Zapad nije ni morao ništa drugo da radi, do da sabotira pokušaje odbrane Konstantinopolja i uspešno kupuje vreme obećavajući pomoć koju nikada neće poslati. Otomansko carstvo postaće ozbiljna pretnja zapadnoj civilizaciji tek kasnije, kada je Sulejman Veličanstveni uspeo u dugom pohodu da stigne do zidina Beča. I ostaće to tek neko vreme, oko sto pedeset godina. Posle, ponovo odgurnuta na Balkan, Otomanska imperija biće koristan saveznik u zaustavljanju ruskih prodora ka Mediteranu.

U delu po kojem će ostati zapamćen Semjuel Hantington deli današnji svet na devet civilizacija. Ipak, američki teoretičar ne posvećuje svakoj od civilizacija istu pažnju. Dve trećine njegovog rada koncentrisano je na islam i sukobe muslimana sa ostalim civilizacijama. Hantingtonu su, naravno, bili poznati svi međumuslimanski sukobi i netrpeljivosti sunita, šiita i vehabita, usled kojih se ne može govoriti o jedinstvenom muslimanskom nastupu. Da je islam ključni integrativni faktor, do danas bi već bila formirana jedinstvena arapska država. Politička praksa pokazuje da su u procesu ekonomskih integracija samo arapske zemlje Persijskog zaliva stigle tek do stvaranja Zalivskog saveta za saradnju (The Gulf Cooperation Council) , dok je većina preostalih arapskih država ostala mimo ove organizacije. Čemu onda Hantingtonovo insistiranje na „krvavim (spoljnim) granicama islama“!?

Za zapadne interese, iako deo intelektualaca u zapadnoevropskim državama upozorava, islam se još uvek ne shvata kao značajna pretnja. Ukoliko se posmatraju samo američki interesi (ne i ostatak zapadne civilizacije), islam uopšte nije pretnja! Islam je za njih korisno sredstvo, koje se može upotrebiti za obračun sa graničnim civilizacijama: pravoslavnom i kineskom pre svega, a moguće i hindusitičkom i budističkom. Za interese Zapada, najvažniji od nabrojanih sukoba jeste islamsko-pravoslavni. Ne treba podceniti ni sve češće glasine koje se puštaju u formi naučnih radova i političkih prognoza, kako je u bliskoj budućnosti moguć veliki rusko-kineski konflikt. Jer, Kini su potrebni resursi, energenti i voda pre svega, a ruske dalekoistočne oblasti su slabo naseljene. Ovo bi za Zapad bio dvostruki dobitak, jer bi se u otvorila tri fronta između tri različite civilizacije: pravoslavne, kineske i islamske! Ipak, da se vratimo na sukob pravoslavlja i islama!

Čitav niz anglosaksonskih teoretičara ponavljao je Makinderovu definiciju o Rusiji kao „Srcu sveta“. U svakoj geopolitičkoj analizi Rusija je ne samo nezaobilazna, već i ključna! I zbog svog geografskog položaja i zbog prirodnih bogatstava (energenti, rudna bogatstva, voda, obradive površine…). Konsolidacija Rusije na početku XXI veka značila je i slabljenje zapadnog uticaja (anglo-saksonskog) u istočnoevropskoj, srednjoazijskoj i bliskoistočnoj oblasti. Takođe, ovo je donelo i „svež vazduh“ nizu regionalnih (i makroregionalnih) sila-Kini, Indiji, Brazilu, Južnoafričkoj republici, koje su za proteklih deset godina uspele da se u dobroj meri oslobode američkog političkog pritiska i smanje tehnološki zaostatak za najrazvijenijim državama. SAD će nesumnjivo, još dugo ostati pojedinačno najjača svetska sila-vojna i ekonomska, ali to više neće biti globalna dominacija. Možda čak ni globalno liderstvo! O tome je u poslednjim radovima nešto pisao i Zbignjev Bžežinski. Osim… Osim ako SAD u narednim decenijama ne preduzmu akciju, koja će dovesti do sukoba širokih razmera. Zapravo, ova akcija se već odvija, nalazimo se na njenom početku.

Postoji li danas neko spremniji za dugotrajan sukob od radikalnih islamskih pokreta? Ima već cela decenija kako legendarni Amin Maluf upozorava da „širenje osećaja očaja i poniženja“ u muslimanskom svetu predstavlja zabrinjavajući konfliktni potencijal. Negde se taj negativni naboj mora isprazniti. Za SAD je od ključnog značaja: usmeriti radikalne islamiste protiv najbližih suseda. Najpre protiv Rusije, jer je to najsigurniji način za promenu globalne geopolitičke računice. Od uspeha pokretanja velikog pravoslavno-muhamedanskog rata u velikoj meri zavisi i da li će SAD održati globalnu dominaciju. Prednost ovakvog načina vođenja rata jeste i u tome što vojska SAD uopšte ne bi neposredno učestvovala u borbama. Ona bi logistički i materijalno pomagala jednu od strana! Ostatak posla završavale bi nove „muslimanske subimperijalne sile“. Pobeda u ratu je dovoljna da SAD očuvaju globalnu dominaciju, ali od „posleratne političke arhitekture“ zavisi koliko dugo će na tom mestu opstati. Dakle, Imperiji su potrebne subimperijalne sile, jaki regionalni igrači kojima će SAD dozvoliti da ostvaruju dominaciju u pojedinim delovima sveta, a da to ne kvari njihove globalne kalkulacije. I tu se pojavljuju, za budućnost pravoslavnog sveta, dve vrlo važne zemlje: Turska i Saudijska Arabija. Rat u Siriji i koordinirani angažman Ankare i Rijada (uz asistenciju još nekoliko manjih islamskih država) verovatno predstavljaju i generalnu probu za budući veliki projekat. Projekat sukoba civilizacija.

Šta bi sukob civilizacija doneo islamskim, a šta pravoslavnim zemljama? Što se islamskih zemalja tiče, dve projektovane subimperijalne sile računaju da bi nešto profitirale u slučaju uspeha. Turska bi, u tim okolnostima, uspostavila zonu uticaja na Balkanu, Kavkazu, turkofonim sredinama srednjoazijskog areala i možda još nešto dobila na istočnom Mediteranu. Zalivska koalicija predvođena Saudijskom Arabijom bi proširila svoje interese na uštrb Irana i verovatno dobila priliku da ojača uticaj na Magrebu. Pored njih, radikalni islamisti bi dobili priliku da „slave pobedu“ i govore o povratku na „stare staze slave“ muhamedanstva. Ipak, u praksi bi stvari izgledale sasvim drugačije!

Sa jedne strane, da bi se došlo do međucivilzacijskog sukoba, neophodno je da se prvo završi unutarcivilizacijski obračun. To se pre svega odnosi na izbacivanje iz koloseka šiitskih zemalja, gušenje svakog oblika kurdskog otpora i kontrolisanje arapskih država koje su tokom hladnoratovskog perioda imale srdačne odnose sa SSSR-om. Čak bi i pokušaj uzbunjivanja muslimana u Rusiji imao ograničen efekat i doveo do suprotstavljanja velikog broja stepskih muslimana ideji o sukobu civilizacija. Ovo bi mogao biti košmar islamske civilizacije i ulazak u unutrašnji sukob iz kojeg nikada ne bi izašla. Sa druge strane, za očekivati je da bi pravoslavni narodi, duž zamišljene linije fronta od južnog oboda zapadnonosibirskog regiona, preko kaspijsko-kavkaskog područja i crnomorskog basena do zapadnog Balkana pružili žestok otpor. Ono što danas postoji u Siriji, moglo bi da se ponovi na mnogim mestima. Pravoslavnim narodima, demografski oskaćenim tokom poslednje dve decenije, tako nešto bi samo dosulo so na ranu. Svaka pobeda bi bila Pirova, a o katastrofi koja bi nastala usled poraza ne bi trebalo trošiti reči.                                                                                                       

Na kraju, iz sukoba civilizacija bi obe strane-pravoslavna i muhamedanska-izašle kao poražene. Bile bi iscrpljenje do krajnjih granica, vojno i ekonomski devastirane. Kratak vremenski period u kojem bi formalni pobednik ovog sukoba mogao da uživa u plodovima dobijenog rata ne bi mogao da sakrije suštinu: jedini pravi pobednik bio bi-Zapad! Ili još tačnije-SAD. One bi, pored osigurane kontrole svih pomorskih trgovačkih puteva, dobile priliku i da upravljaju sirovinskom bazom i tako u potpunosti uređuju globalna tržišta energenata, metala, hrane… Time bi ideja o stvaranju „Velikog zapada“ konačno bila ostvarena. Severnom hemisferom bi se upravljalo iz jednog centra, a jug bi, kao i u najboljim primerima kolonijalnog doba, služio kao izvor jeftine radne snage i veliko tržište za robu drugorazrednog kvaliteta. SAD bi produžile globalnu dominaciju, istina u formi nešto različitoj od dosadašnje.

Tek sada, posle sagledavanja uloge Zapada, mogu se tražiti odgovori na postavljena pitanja sa početka teksta! Muslimani, sami po sebi nisu pretnja pravoslavnima. I obrnuto. Aleksandar Dugin razmatrajući „Misterije Evroazije“ čak smatra i korisnim za pravoslavlje „duhovno takmičenje“ sa verujućim muslimanima. Za njega je to prilika za sakralno usavršavanje, nova podvižništva i jačanje vere. U tom kontekstu, ni vehabije nisu sami po sebi pretnja. Pomenuti Nikola Pejaković zato savetuje vlastima: „Svako ko je bogotražitelj, svako ko kopa istinu, mora da ima prostora da to radi, slobodu da to čini…Ako pripremaju nedjela i gomilaju oružje-hapsite; ako smišljaju neko zlo, onda će, kao i svi koji to rade i planiraju, bez obzira koje su vjere i nacije, odgovarati pred ljudskim i Božijin zakonima“.

Pretnja je da se postojeći antagonizmi na pojedinim lokacijama (Balkan i Kavkaz pre svega) radikalizuju u cilju ostavrivanja srednjoročnih interesa islamskih subimperijalnih sila i dugoročnih interesa globalne imperije. Pretnja je da vehabizam i islam u celini postanu jeftino sredstvo za ostvarivanje geopolitičkih ciljeva SAD. Zato je neophodno i naš pristup prema svemu menjati. Priča o „bezalternativnosti“ zapadnih integracija i neophodnosti činjenja stalnih ustupaka zapadu mogu nas na kraju dovesti do „sukoba civilizacija“ (u ovaj koš se slobodno može dodati i nekritičko nametanje teza o korisnosti ekumenskog dijaloga). Ne našom voljom, ali ako se to desi, tada će već svejedno biti kako smo se obreli tu gde smo: u ratu sa komšijskim muslimanskim narodima.
Umesto toga, rešenje se mora tražiti u konceptu „saradnje civilizacija“. A koncept pravoslavno-islamske saradnje se i ne može razvijati na drugoj strani, osim unutar evroazijskog geopolitičkog koncepta. Evroazija kao „mestorazvoj“ je prostor viševekovnog strpljivog spajanja jednih sa drugima, što je na kraju rezultiralo stvaranjem posebnog etničko-religijskog balansa i izgradnjom zajedničkog kulturno-vrednosnog obrasca. Budućnost ne treba tražiti posthrišćanskom Zapadu u obrascu novovavilonskog „melting pot-a“, već u unapređenju postojećih međuetničkih i međureligijskih odnosa, i usavršavanju vrednosnog okvira. To su recepti za, najpre umirivanje postojećih netrpeljivosti, a zatim i postepenu izgradnju poverenja, što je preduslov uspostavljanja dugoročnih kvalitetenih međusobnih odnosa.

Verovatno će svaki pomen toga, kako je pravoslavno-muhamedanski dijalog u novom formatu možda i prioritet za obe „civilizacije“ izazvati dosta polemika. Zapad i dalje bere plodove svoje hladnoratovske pobede svuda među pravoslavcima. Većina Rusa bi verovatno radije u dijalog o uređenju dugoročnih odnosa sa Francuskom, a ne sa Iranom; Srbi više vole da se njihov glavni grad poredi sa Bečom, a ne sa Ankarom; Bugari su u EU i njihova prozapadna elita bi sa podsmehom gledala na svaki pokušaj ponovnog okretanja ka istoku i muslimanskim narodima. Ali, zar sve nije bilo isto tako i u Vizantiji. To je istorijska lekcija koja se ne sme zaboraviti.

I što je još važno projekat „saradnja civilizacija“ ne sme po svom karakteru biti antizapadni. Odgovori se ne mogu tražiti u isključivosti. Zapad je doneo puno toga dobrog, SAD su dale nemerljiv doprinos razvoju čovečanstva. Od Zapada se može mnogo toga naučiti, a neke stvari treba preuzeti. Međutim, istovremeno treba i upozoriti na moguću geopolitičku katastrofu koja može zadesiti pravoslavnu civilizaciju usled postavljanja vodećih zapadnih zemalja. Leopold fon Ranke je pisao kako se „imperija postaje na groblju raspalih nacija“. U ovom slučaju bi se moglo dodati-raspalih civilizacija. Zapad se ne može pomiriti sa gubljenjem pozicije koju je suvereno držao već nekoliko vekova, kao što se u sličnim situacijama, sa istim izazovom nije pomogla pomiriti nijedna civilizacija. Otuda i neophodnost preispitivanja pravoslavnih naroda u odnosu na Zapad i traženje sopstvenog puta mimo staze koju drugi utabavaju.


Izvor: Vidovdan

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pravoslavlje i Islam – susret civilizacija u evroazijskom krugu

* Obavezna polja