nikolaj bobkinSjedinjene Američke Države, koje su navikle da države koje im ne odgovaraju odmah smeštaju među „zemlje-otpadnike“,  sada rizikuju da se i same nađu u međunarodnoj izolaciji. Status Vašingtona kao svetskog političkog centra uticaja sve više  slabi, a politika koju je Obamina administracija povela protiv Sirije je ispala kratkovida i strateški pogrešna. Američka igra „korisnog neprijatelja“, u koje je Amerika ubrojala Siriju i Iran, nije uspela. Niko ne želi da sa tim zemljama ratuje na strani Amerike, a insistiranje Bele kuće da dominira regionom Bliskog Istoka se sve odlučnije odbacuje…

Na nedavnom   Samitu Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), održanom u Biškeku, glavnom gradu Kirgizije,  u centru pažnje se našlo sirijsko  pitanje . Sve zemlje ŠOS-a (Rusija, Kina, Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan i Uzbekistan), glasale su isključivo za mirno rešavanje  konflikta i odobrile su inicijativu V. Putina o načinu rešavanja sirijske krize. Lideri tih zemalja su se složili da problem treba da se rešava isključivo mirnim metodama, diplomatski, bez vojnog mešanja  bilo koga. Činjenica da su deklaraciju kojom se daje opšta ocena međunarodnih problema rukovodioci zemalja-članica ŠOS-a jednodušno potpisale ukazuje na visok nivo njihovog međusobnog poverenja.

Biškekska deklaracija  predstavlja ozbiljan argument u korist jačanja pravne baze za uređenje sveta, zasnovane  na opštepriznatim principima i normama međunarodnog prava  i u skladu sa kompletnom Poveljom Organizacije Ujedinjenih nacija.

Zapad, još uvek zarobljen iluzijama o svemoći alijanse NATO, ni sada  ne želi da ŠOS prihvati kao važan faktor međunarodnih odnosa. U uslovima dinamičnih i temeljnih  promena u svetu takva okorelost   u načinu gledanja nije samo pogrešna, već je i opasna.  One  koji i dalje koriste duple standarde treba podsetiti da je Šangajska organizacija za saradnju osnovana pre 12 godina radi učvršćenja stabilnosti i bezbednosti kolosalnog geografskog prostora  koje ujedinjuje  ne samo države šest stalnih članica, već i zemlje sa statusom posmatrača: Avganistan, Indiju, Iran, Mongoliju i Pakistan. Nedavno se, u svojstvu  partnera u dijalogu za saradnju sa ŠOS-om, priključila i Turska, a u istom statusu radu te organizacije su se priključili Belorusija i Šri-Lanka. Kako su procenili eksperti, ŠOS predstavlja polovinu čovečanstva, a u geografskom odnosu – to je veći deo teritorije Evroazije. Za Vašington bi to trebalo da predstavlja dokaz da za zemlje Centralne Azije, kao i Rusiju i  Kinu, Indiju i Pakistan, Iran i Avganistan kurs sadašnje administracije SAD-a, koji preti vojnom agresijom na Siriju nije prihvatljiv. Iskustvo Iraka pokazuje: posle američke agresije situacija u Siriji  će  postati ne samo lošija nego što je bila, već  jednostavno – katastrofalna. Verovatno će se isto to dogoditi i sa Avganistanom, kada 2014.godine armije koalicije NATO (ISAF) napuste tu zemlju.

sangajska organizacija

Konflikt u Avganistanu, koji može biti  produbljen agresijom  Amerike, na Biškekskom samitu ŠOS-a je predstavljao jednu od važnih tema. Zemlje Centralne i Južne Azije sa uznemirenošću očekuju početak 2014.godine. Nestabilnost u Avganistanu ostaje osnovni faktor od koga zavisi situacija u regionu. Dužina trajanja i nepomirljivost karaktera u konfliktu čiji su korenovi prastari, a oni su i etnički i religiozni, avganistanski problem čine jednim od najaktuelnijih svetskih problema. Da li je avganistanska armija u stanju  da, kada američka vojska  napusti tu  zemlju, održava makar i relativan red? Mnogo je onih koji su ubeđeni da nije.

U vezi sa Avganistanom Biškekska deklaracija stavlja akcenat na to, da se ŠOS  zalaže za nezavisnu, neutralnu i mirnu državu, oslobođenu od terorizma. Nacionalno pomirenje treba da se vrši pod vođstvom Avganistanaca i da ga vrše sami Avganistanci tako, da to doprinese  što bržem postizanju mira i stabilnosti  te zemlje. Po  avganistanskom pitanju, kao i u slučaju sa Sirijom, u međunarodnim naporima da se politički reguliše i ukaže pomoć u obnovi Avganistana, članice ŠOS-a podržavaju koordinacionu ulogu UN, jer bez izuzetka sve smatraju da taj posao za ŠOS ima prioritet.

U svoje vreme  članice ŠOS-a su pozitivno odgovorile na molbu Vašingtona, te su radi privremenog razmeštaja vojnih kontingenata snagama Zapadne koalicije dale svoju kopnenu infrastrukturu, kao i vazdušni prostor za tranzit. Među ponuđenim infrastrukturnim elementima su bili kirgiski aerodrom Manas, baze francuskih vojno-pomorskih snaga i nemačkog bundesvera u Tadžikistanu i Uzbekistanu. Posle odlaska Amerikanaca i njihovih saveznika osnovna težina podrške avganistanskoj vladi će se ponovo naći na Tadžikistanu, Uzbekistanu i, verovatno, na Turkmeniji. Tim zemljama će trebati pomoć jačih država. Tu se pre svega može raditi o Rusiji i Kini i njihovoj tesnoj uzajamnoj vezi sa Iranom. U  Avganistanu Iran je tradicionalno   prisutan  i ekonomski, i kulturno, i politički, više od bilo koje zemlje Šangajske organizacije za saradnju. Bez obzira na to, Teheran za sada nije u mogućnosti da bude punopravan član ŠOS-a, što se objašnjava važećim sankcijama u odnosu na Islamsku Republiku Iran zbog njegovog nuklearnog programa. Međutim, što dalje, to više takvo objašnjenje gubi snagu. Na samitu u Biškeku predsednik Rohani je izjavio da je Iran spreman da garantuje da ne teži proizvodnji nuklearnog oružja. Vreme će pokazati da li je to dovoljno da se zastarela odluka o odbijanju njegovog prijema među stalne članice ŠOS-a preispita. Iran za sada potvrđuje svoju želju da postane punopravan član te organizaciju.

Učestvovanje Teherana na Biškekskom samitu ŠOS-a posmatrano je kao prva mogućnost da se svetu prikaže novo lice iranske diplomatije. Predsednik Hasan Rohani  je dobio mogućnost da uspešno startuje na međunarodnoj areni upravo u Biškeku, u kome je, kao dopuna programu rada ŠOS-a,  održan njegov prvi lični sastanak  sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Glavna tema je bila iranski nuklearni program, o čemu je iranski predsednik izjavio da Teheran želi da se taj problem reši što pre, i to u okviru međunarodnih normi, i od Rusije očekuje nove korake u tom pravcu. V.Putin je podvukao da „Iran, kao i svaka druga država, ima pravo da uran koristi u miroljubive svrhe, između ostalog i da ga obogaćuje.

putin-ruhani_trt-bosanski-22440

Na sastanku ruskog i iranskog predsednika centralno pitanje koje je razmatrano je bila Sirija. Pozicije dve zemlje se potpuno poklapaju u tome, da će strana vojna intervencija dovesti ne samo do eskalacije nasilja u samoj Siriji, već može da se proširi na ceo region. Iran je blizak saveznik Damaska, i bez njegovog učestvovanja biće nemoguće diplomatsko rešavanje problema. Osim toga, Vladimir Putin i Hasan Rohani su odobrili odluku Sirije da potpiše međunarodnu konvenciju o zabrani nuklearnog oružja, kao i saglasnost Damaska da   hemijski arsenal  preda pod međunarodnu kontrolu. I još jedna važna tačka: predsednik Rohani  smatra da je neophodno da sve države Bliskog Istoka likvidiraju svoje rezerve oružja za masovno uništenje. A kada to  kaže  Teheran, onda se to najpre odnosi na Izrael.

1992.godine vlada Izraela je potpisala konvenciju o zabrani hemijskog oružja, ali izraelski parlament tu konvenciju nikada nije ratifikovao.  Pitanje prihvatanja te konvencije od strane  Izraela mogu da postave Rusija i Iran u  bilo kom trenutku, upravo zbog zahteva da se Siriji zabrani hemijsko oružje. Ranije je Izrael izjavljivao  da nije spreman da se oslobodi te vrste oružja sve dok ono postoji kod suseda koji su prema njemu nastrojeni neprijateljski. Mislio je najviše na Siriju. Sada se situacija promenila, i jevrejska država više nema opravdanja da i dalje odbija odustajanje od oružja za masovno uništenje. Interesantno bi bilo da se pogleda reakcija Obamine administracije u vezi sa  rusko-iranskom inicijativom Ujedinjenim nacijama o stavljanju izraelskog oružja za masovno uništenje pod međunarodnu kontrolu.

Sve u svemu, samit Šangajske organizacije za saradnju, koji je održan u  pogoršanoj situaciji,  pokazao je  jačanje uticaja ŠOS-a na formiranje novog regionalnog sistema bezbednosti. Verovatno je došlo vreme da se pitanje davanja stalnog člana u ŠOS-u  omogući  ne samo Iranu, već i drugima zemljama-posmatračima,  jer bi ono dozvolilo da se njihove političke i ekonomske mogućnosti iskoriste u punoj meri u interesu obezbeđenja bezbednosti Centralne i Južne Azije. 


Izvor: Fond Strateške kulture

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Pregrupisavanje snaga

* Obavezna polja