Svakodnevno, svet je izložen diskursima iz (anglo)američke kuhinje, koji se u najvećem broju slučajeva ispostave kao konstrukcija zasnovana na lažima ili poluistinama. Ti diskursi se pothranjuju ponavljanjem početne laži u korporativnim medijima i na internetu, a zatim i kroz industriju zabave i akademsku zajednicu, bez ozbiljnih činjenica osim bestidnog upornog insistiranja na diskursu. Vremenom, zdrav razum svakog čoveka biva ugrožen.

Ako se može razumeti da anglo-američka neoliberalna globalistička elita nema moralnih obzira prema ostalim narodima, čudi to da ovi diskursi, bez činjeničnog uporišta, postaju tema debate o nacionalnoj bezbednosti u predstavničkim telima i institucijama SAD. To ukazuje da, osim korporativnih mejnstrim medija i tehnoloških giganata (i industrije zabave i akademske zajednice) u širenju propagande učestvuju dve poluge globalne tiranije američke „duboke države“ i „vlasti u senci“ – Sekretarijat odbrane i CIA.

Ova teza nije teorija zavere, već nažalost ima uporište u pravnom poretku SAD. Naime, još 2012. godine, Zakonom o suzbijanju strane propagande i dezinformacija (izvorno nazvanom „informaciona sredstva ratovanja“), CIA i Sekretarijat odbrane su dobili mogućnost da plaćaju kampanje u informacionom prostoru. U praksi je njime legalizovana mogućnost plasiranja lažnih vesti (propagande) na teret budžetskih sredstava. Ova mogućnost nadilazi tajne namere odmetnute CIA vrhuške, koje su danas poznate iz deklasifikovanih dokumenata operativne akcije „Ptica rugalica“, tako što se legalizuje ono što je CIA morala da radi tajno. Sve to odigralo se u državi koja insistira na tome da je lider demokratskog sveta, u šta je dobar deo sveta i verovao. Slično se, doduše, odvija i u Britaniji, gde je vlada Tereze Mej proglasila „rat protiv (ničim potvrđene) ruske propagande“.

Ovu formu ljudske izopačenosti opisuje Dostojevski u delu ‘Braća Karamazovi’: „…Onaj koji sam sebe laže i svoju laž sluša, taj dolazi dotle da nikakvu istinu ni u sebi, niti oko sebe ne opaža, dakle, dolazi do nepoštovanja i prema sebi i prema drugima. A kad ne poštuje nikoga, on onda prestaje i voleti… Ko samog sebe laže taj će se lakše nego iko i naći uvređen… Lepo zna čovek: da ga niko nije uvredio, nego da je on sam sebi uvredu izmislio i nalagao radi ukrasa; sam je preuveličao, da bi neku sliku stvorio; zakačio se za neku reč pa od muve načinio medveda – sve on to i sam zna, a ipak se prvi nalazi uvređen, oseća se uvređen do prijatnosti, do osećanja velikog zadovoljstva, a time u isti mah dolazi i do pravog neprijateljstva prema drugima…“

FUNKCIONISANJE PORETKA LAŽI

Današnja globalna turbulencija postala je upadljiva nakon predsedničkih izbora u SAD na kojima je neoliberalni globalistički establišment, uprkos najskupljoj kampanji i najdegutantnijem monopolu u informacionom prostoru, doživeo poraz. Prva reakcija bila je poplava izveštaja da je na izborni ishod uticala propaganda koju je „organizovala ruska vlast“ (ili kako se plasira – Putin) u kiber prostoru, u kome su, kako se ispostavilo, ruski učesnici imali faktor uticaja ispod jedan odsto. Bez ikakvih dokaza, predstavnici naroda u Kongresu prihvatili su diskurs i stavili se „na branik“ zaštite nacionalne bezbednosti SAD tako što su usvojili propise koji bi trebalo da obezbede nadzor nad propagandnom pretnjom spolja (kao da je tako nešto uopšte moguće u hermetizovanom američkom informacionom poretku).

Dalji razvoj događaja ogolio je dubinu otuđenog interesnog poretka. U okviru rashoda za potrebe nacionalne bezbednosti, američki Kongres je od Državnog sekretarijata tražio da preduzme akciju protiv strane propagande preko međuresornog panela. Tako je američka diplomatija postala nosilac kontraobaveštajnih poslova. Prema tekstu zakona, od Državnog sekretara se očekuje da sarađuje sa Sekretarom odbrane i drugim vladinim agencijama na obrazovanju Centra za globalno angažovanje, kao tela koje bi trebalo da vodi borbu protiv propagande drugih vlada i da objavljuje prirodu tekućih „stranih operacija propagande i dezinformisanja protiv SAD i drugih država.“

Statua Satane u centru Litl Roka (Arkanzas)

Novi predsednik Tramp je pobedio, ali se ispostavilo da je neoliberalni globalistički establišment (i sa njima povezani neokonzervativci) „zacementirao“ svoju poziciju. Odlazeći predsednik Obama, koga danas niko ne pominje kao predvodnika zavere, potpisao je pred kraj mandata, 2016. godine, Zakon o budžetu za nacionalnu bezbednost, kojim je za potrebe propagande odobreno dve hiljade milijardi (dva biliona) dolara. Ovi troškovi se realizuju nakon stupanja Trampa na dužnost, kroz budžet za nacionalnu bezbednost za fiskalnu 2017. godinu, ali i za 2018. i čak za 2019. godinu.

Aktivnosti koje se finansiraju na planu suzbijanja navodne strane propagande sprovode se u okviru pomenutog Centra za globalno angažovanje. Ali, praksa borbe protiv strane propagande, koju faktički vodi CIA, pokazuje da se radi o mehanizmu kojim je čitava priča pretvorena u propagandu duboke države i vlasti u senci, iz čisto lukrativnog interesa neoliberalnog globalističkog establišmenta. Primera radi, iako Državni sekretarijat ima formalnu ulogu u toj borbi od sredstava koje su mu za tu svrhu za 2018. godinu alocirana preko Sekretarijata odbrane, dobio je samo trećinu (ostala je Pentagon zadržao). Takođe, na čelo CIA, koja je FBI-ju podmetnula istragu tzv. ruskog mešanja u predsedničke izbore, za šefa je postavljena žena koja je bila zadužena za punkt u Londonu u vreme kada je počelo „nameštanje“ zavere Trampovom timu.

Tramp sigurno nije naivan i razume celu konstrukciju. Postavlja se pitanje zašto, kao šef države u kojoj se svest nacije izmenila, izbegava direktan institucionalni sukob i uglavnom povlađuje, dok borbu vodi preko društvenih mreža? Ko može da razume zašto na sebe uzima teret izjava da američke trupe u Iraku ostaju „da motre na Iran“, ili da je „na stolu“ oružana opcija u Venecueli da se svrgne izabrani predsednik, što po definiciji predstavlja agresiju? Država koju formalno vodi demonstrira da se ne libi otvorenog zločina protiv međunarodnog mira i bezbednosti.

Danas, međutim, kao i u slučaju Gebelsa početkom 1945, propaganda više nije dovoljna da prikrije destruktivnu prirodu neoliberalnog globalističkog establišmenta u fazi entropije. Ako ne uspeju u Venecueli – a teško će uspeti, jer guranje Kolumbijaca na Venecuelance nužno će pospešiti jedinstvo građana Venecuele, za koje su Kolumbijci već decenijama izvor problema – ostaje im samo finansijsko rušenje Kine, čiji je greh to što je najuspešnija neoliberalna država, i rat sa Rusijom, protiv koje se već raspiruje patološka mržnja.

KAKO SA PORETKOM LAŽI?

Albertu Ajnštajnu se pripisuje izreka da je „ludost raditi istu stvar iznova X puta i očekivati drugačije rezultate.“ Ova izreka je aktuelna u kontekstu ophođenja sa globalnim siledžijom koji pati od unutrašnjeg bipolarnog poremećaja, u vidu formalne vlasti i neformalnog aparata faktičke moći. Slobodan Milošević je učinio sve da postane faktor (američke vizije) „stabilnosti“ na Balkanu, a doživeo je da na zemlju koju je vodio bude izvršena agresija da bi se oteo deo teritorije i da nakon toga bude svrgnut sa vlasti na sumnjiv način i konačno umre u haškom kvazisudskom provizorijumu.

Moamer Gadafi je pristao na sve zahteve SAD i Zapada, uključujući nabavku Boingovih aviona i milijarde dolara ugovora u naftnom sektoru da bi se Libiji ukinule sankcije, a njegova zemlja je brutalno uništena izazivanjem puča, dok je on prepušten linču razularene mase, na šta je američka državna sekretarka Hilari Klinton javno likovala „Dođosmo, videsmo, on umrije“. Sadam Husein je za račun SAD osam godina ratovao protiv susednog Irana i čak koristio bojne otrove koje mu je dostavljao Ričard Holbruk, nakon čega mu je dat mig da može da uđe u Kuvajt, da bi njegova zemlja zbog toga bila podvrgnuta sankcijama i pod lažnom optužbom da proizvodi bojne otrove uništena invazijom SAD. Sam Husein je pogubljen, a Holbruk je cinično primetio da je Sadam „gori od Slobodana Miloševića“. Turska je ustupila vazdušni prostor za invaziju na susedni Irak, da bi nakon toga američki Kongres usvojio odluku da je Turska izvršila genocid nad Jermenima, a kasnije čak i pretrpela pokušaj svrgavanja predsednika Erdogana.

Obama na Trampovoj inauguraciji

Razvoji događaja nakon ustupaka zvaničnoj politici SAD ukazuju da svaki novi ustupak vodi istom cilju – pogromu onog koji popusti. Duboku državu i vlast u senci zanimaju samo njihovi trenutni ciljevi, koji čak ne moraju da budu u skladu sa zvaničnom politikom. To, u slučaju Srbije, nameće neke praktične dileme. Na primer, da li ako SAD javno traže da se razgraničimo sa našom teritorijom sa koje su nas agresijom isterali zbog navodnog mira to znači da se na mir ne računa, već da je cilj „duboke države“ i vlasti u senci da nas dalje podrivaju. Ili, ako SAD javno podržavaju naš prijem u EU, koja ne želi da nas primi, znači da je tajni cilj da nam se nametne članstvo u NATO, posle čega bi EU bila primorana da nas ekspresno primi. Takođe, da li ako sarađujemo sa SAD u borbi protiv međunarodnog kriminala i terorizma, u stvari samo besplatno popunjavamo njihove dosijee o licima koja su njima interesantna…

Šire posmatrano, izgleda da je jedina zaštita od pogubnog uticaja otuđenog (anglo)američkog neoliberalnog globalističkog establišmenta to da se sa SAD (kao i sa Britanijom, kao državom koju te snage zloupotrebljavaju za globalnu tiraniju) što manje komunicira. Očekivati da zmija ili škorpion neće ujesti ako želimo da ih pomazimo ili da nas gladan predator neće napasti je iracionalno i može završiti samo loše po one koji poveruju u mogućnost drugačijeg ishoda. Primeri Gadafija, Sadama, Miloševića i Turske ukazuju na obrazac.

Primer Srpske, koja je američkog službenika srpskog porekla angažovala za predstavnika u SAD, da bi dočekala da SAD uskrate vizu njenom predsedniku, da konstantno protežiraju muslimanske aspiracije u BiH i podržavaju ulične proteste u Srpskoj, potvrđuju aktuelnost obrasca.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na S đavolom se tikve ne sade

* Obavezna polja