Danas je jako popularno govoriti o „dubokoj državi“. Svakog ko upotrebi tu kovanicu javnost smatra „dobro upućenim“ autorom. Međutim, „duboka država“ je samo floskula. Njome se potiskuju dobro poznati pojmovi politikologije i bezbednosti. Njome se čak u neku ruku smanjuje odgovornost aktera nečasnih dela, jer se stvara utisak da su oni samo nečije marionete.

CIA, snajka, CIA… pola sveta su upropastili!

Đura Čvorović (lik iz„Balkanskog špijuna“ Dušana Kovačevića)

 

Kovanice kojima se kite nejasna uobraženja o prikrivenim kriminalnim mrežama ogromnog značaja javnost uzbuđuju lako. Tako je i sa kovanicom „duboka država“. Malo ko zna da je kovanica vrsta fraze, floskula čije značenje je teško odredivo i da floskula samo pruža iluziju da postoji objašnjenje smisla pojma koga je uistinu nemoguće odrediti. Još gore, usvajanjem kovanice svako može smatrati da baš njegovo  umišljenje predstavlja tačan smisao nečega o čemu ništa određeno ne može znati.

Prikazaću stoga kako se fraza „duboka država“ pojavila u javnosti i razvijala pre akcije Redžepa Tajipa Erdogana kojom je na prostoru svoje vlasti likvidirao to nešto što nazivaju „duboka država“. Prikazaću i kako je „duboka država“ postala omiljena fraza na Zapadu i kako je sasvim potisnula drevni pojam države u državi.

Politička predistorija

Dugo je samorazumevano da je bitno obeležje derin devlet dugotrajna praksa osmalijskih tajnih službi, od doba vladavine sultana Selima III (XVIII vek), da koriste plaćene ubice i kriminalce, što se nastavilo i u doba Mustafe Kemal-paše Ataturka. Specijalne jedinice turske vojne obaveštajne službe (Özel Harp Dairesi) su od 1952. godine vodili američki i nemački vojni stručnjaci. Njihov rad je tada imao cilj u suprotstavljanju sovjetskoj opasnosti. Bio je organizovan u okviru celine „Gladio projekta[1]“, što se saznalo tek 2004. godine od Daniela Gansera. Odeljak ove srukture na prostoru Turske je nazvan „Turski gladio[2]“ (Turkish Gladio), a njime je omogućen dugotrajni odlučujući uticaj NATO-a preko turske armijske elite okupljene još oko Kemala Jamaka (Kemal Yamak), takođe, njime je stvorena antigerila (Kontrgerilla) koja je suzbijala razvoj gerilskog pokreta Kurda koji su pomagani od SSSR-a. Ključni agenti CIA koji su razvijali „Turski gladio“ bili su turski general Danis Karabelen (Daniş Karabelen) i Alparslan Turkeš (Alparslan Türkeş). Važno je znati da je Alparslan Turkeš bio glavna kontakt osoba Turske još sa nacističkim režimom sve do 1944. g. Sve ovo je bilo nepoznato, kako Turskoj tako i svetskoj javnosti, i tako je ostalo sve do početka XXI veka.

Termin, prilike i građenje pojma

Izraz „duboka država“ (Deep state), u savremenom kontekstu, potiče iz turskih glasina o nasilju u politici tokom 70-tih godina XX veka (u doba vlade Bulenta Edževita / Bülent Ecevit/), a javno se upotrebljava za specifičnu antidemokratsku koaliciju u političkom sistemu Turske (derin devlet) doba Sulejmana Demirela (već tada je smatrano kako je smisao sličan značenju kovanice „država u državi“ /State within a state/). Sulejman Demirel je prvi pogrešno tvrdio da je duboka država pojava koja datira od doba pada otomanskog sultanata. Turska politikologija je od tog doba smatrala vojnu obaveštajnu službu glavnim činiocem „duboke države“. Izraz se najpre odomaćio u turskoj politikologiji i publicistici. Odijum protiv „duboke države“ se u Turskoj razvio posle skandala u Susurluku 1996. g, incidenta u Šemdinliju 2005. g. i brutalnog ubijanja niza novinara i javnih funkcionera.

Doslovno prevedenu tursku kovanicu derin devlet su u obliku Deep State počeli da koriste Zapadni novinari koji su pisali o turskim političkim aktuelnostima od 1990. g. (Robert F. Vort /u smislu – prljavi rat protiv Kurdskih pobunjenika/, Rajan Džindžeras /u smislu – kolokvijalni izraz za prljavu borbu protiv pobunjenih Kurda/ i Dekster Filkins /u smislu – “udarci ispod pojasa“, „besramne stvari“ koje u svojstvu „čuvara nacije“ zajednički izvode neki političari i mafija/). Kovanica Deep stete je kroz engleski jezik sporadično u novinarstvo ulazila u upotrebu svuda u svetu za istovetnu  agresivnu praksu koja se javljala i van Turske, mada nije imala nikakve veze sa njom.  Tek od 2014. godine termin deep state počinju da koriste američki novinari, skoro sasvim uobičajeno, u vezi racionalizovanja nasilnog političkog stanja nakon „Arapskog proleća“ u Egiptu, Siriji, Jemenu, pa čak i u SAD. Autori nekad čine iskorak, pa „dubokom državom“ čak nazivaju pojave iz istorijske prošlosti (doba Mameluka u Egiptu, i sl), iako ni one nemaju nikakve veze sa savremenom Turskom.

Već 2015. godine saznalo se da je „Turski gladio“ CIA formirala još 1947. kao svoju specijalnu organizaciju uz pomoć saveznika iz NATO-a. Glavno uporište tajne NATO-armije u Turskoj je bilo unutar turske armije koja je obezbeđivala lojalnost političkog rukovodstva turske države prema NATO-u koristeći nasilne načine, uključujući seriju državnih udara. Turski generali i agenti CIA formirali su posebnu grupu 1952. godine. U njenom sastavu bili su specijalno borbeno obučeni turski agenti CIA. Danis Karabelen (Daniş Karabelen) je, potom, unutar turske armije, formirao „Taktičku mobilizacionu grupu“. Ova grupa je 1965. godine reorganizovana milionskim ulaganjem CIA pod nazivom Special Warfare Department i na njeno čelo je postavljen general Kemal Jamak (Kemal Yamak). Tek pošto je general Jamak otvoreno tražio novac za ovu tvorevinu od premijera Bulenta Edževita, premijer je saznao za njeno postojanje, ali je tu istinu prikrio od svojih ministara.

Od kraja 70-tih godina XX veka, „turska gladio armija“ je počela da razvija projekat panturcizma i islamizma. Ova tvorevina je ostala aktivna uprkos pobedi nad SSSR-om u Hladnom ratu i reorganizovana u Special Forces Command ostavši pod punom kontrolom CIA, ostajući srž turskog „Gladio projekta“. Još tokom Hladnog rata, stavili su pod kontrolu tursku vojnu obaveštaju službu i, kao političko krilo, stvorili i razvili islamističku i panturcističku partiju Milliyetçi Hareket Partisi koja je nakon Hladnog rata razvila propagandne i regrutne mreže. Posebno agresivan vid turskog „Gladio projekta“ bilo je stvaranje odreda „Sivi vukovi“ (Bozkurtlar) koji su svoju aktivnost razvili istočno od Turske, naročito u kineskoj provinciji Ksinjang, nakon čega su vršili aktivne terorističke akcije i u Bangkogu, a potom su postali veoma aktivni u trupama ISIL i Al.Nusra. Preciznije podatke o istoriji turskog „Gladio projekta“ najpre je bilo moguće naći u tekstovima Džoja Ćina[3] i Maksima Lebickog[4].

U Turskoj je turski novinar lista Haber Turk, Ozdžan Tikit (Özcan Tikit) otvoreno pisao o „dubokoj državi“ učinivši tu pojavu poznatu turskoj nacionalnoj javnosti. Njegove napore je pokušala da opovrgne Kejti Mensfild kao „teoriju zavere“[5]. Sredinom 2016. godine pojavila se vest o tajnoj NATO-armiji koja je pokušala puč protiv Erdogana, a kojom je komandovao američki general Džon F. Kembel (John F. Campbell), bivši komandant NATO-a u Avganistanu[6]. U cilju kontrole turske armije, organizovao je uplatu više od dve milijarde dolara turskim oficirima preko nigerijske UBA Bank. Sve je odrađeno u koordinaciji s organizacijom Fetulaha Gulana, koji je uoči pokušaja vojnog državnog udara dva puta tajno dolazio u Tursku, a CIA je radi udara formirala specijalni tim od 50 ljudi. Kompletna mreža je, po proceni turskih ograna, okupljala preko 30.000 ljudi, od kojih su preko 8.000 bili vojna lica, preko 22.000 sudije i tužioci, a skoro 1.500 policajci. Pored njih, prevratnička mreža je obuhvatala mnoštvo ključnih ljudi iz univerziteta, fondacija, pa čak iz zdravstvenih ustanova. Nazvani su „Fetulanistička teroristička organizacija“.

Tek pošto je pokušaj državog udara u Turskoj propao, usled odlučne reakcije vlade Redžepa Tajip Erdogana, saznalo se ono što se pre toga samo nagađalo o organizaciji skrivanoj pod legendom Derin devlet. Tada je postala jasna priroda „duboke države“ u Turskoj i dokazano je da se ne radi ni o kakvoj državi, a naročito ne o turskom faktoru, već o tajnoj armiji CIA koja je iz Turske od 1949. godine rukovodila islamističkim agresivnim pokretima u ovoj zemlji, na Bliskom istoku, u Mediteranu, a nakon Hladnog rata proširila delatnost i van tih područja.

Smisao prvbitne fraze „duboka država“

Sulejman Demirel je „dubokom državom“ označio grupu sastavljenu od činilaca odlučujućeg uticaja visokog nivoa u obaveštajnim službama (kako domaćim, tako i stranim), pre svega u službama vojske, bezbednosnih i pravosudnih organa i organizovanog kriminala. Njihov cilj je bio sprovođenje raznih vrsta pritisaka i nasilja kako bi se naizgled demokratskim načinom postigli posebni interesi. Nema slaganja oko pojma „dubokog stanja“.  Nema slaganja oko prirode i vrsta grupa koje čine „duboku državu“ i to nije postigla čak ni turska politkologija. Nema čak ni jedinstvenog mišljenja politikologije o kriterijumu po kome određena grupa predstavlja činilac od odlučujućeg značaja. Nije moguće grupu takvih prikrivenih političkih činilaca odrediti kao „savez“ (uvek su upadljiviji njihovi međusobni antagonizmi). Čini se da se radi o smesi uticajnih činilaca a ne o jedinstvenom organizmu. Konkretnija su osobita obeležja metoda delovanja prikrivenih činilaca: zakulisni rad, visok nivo autonomije činilaca od uticaja, ucene, korupcija i druga ilegalna (po pravilu vrlo nasilna) sredstva, zloupotreba ustanova formalne demokratije preko sui generis neformalnih ustanova i pojedinaca od političkog značaja u javnosti.

Država u državi

„Duboka država“ je kovanica koja počinje da se koristi na Zapadu umesto drevne kovanice zvane država u državi (gr. κράτος εν κράτει, imperium in imperio, status in statu, State within a state). Smisao tog pojma bio je uvek politički i odnosio se na stanje u kome državni organ stekne političko vođstvo. Redovno je državom u državi nazivan organ specijalne ili policijske službe koji je izuzet od političke odgovornosti civilnog političkog rukovodstva; vrlo izuzetno, odnosio se i na stanje kada državne firme (koje posluju kao privatni subjekt) preuzmu političko vođstvo. Osim toga, politikologija nikad nije nedvosmisleno utvrdila da je Crkva potpuno van kontrole države i kao takva bila vršilac državnog političkog rukovođenja. Poreklo kovanice država u državi ipak nije tursko, ono je evropsko, veoma staro i pojmovno je precizno određeno. Državom u državi se pojmovno bavio još Spinoza u delu Tractatus theologicopoliticus. Veliki napori se do danas ulažu da se država u državi teorijski oblikuje nadovezano na stavove Nikola Makijavelia. Dobar primer kako savremena Zapadna politikologija u globalizovanom svetu i dalje obrađuje savremene zakulisne pojave kroz pojam država u državi može se videti u članku koga je Daniel De Leon objavio pod naslovom Imperium in imperio (1904. g). Pored toga, postoji i čisto političko značenje države u državi koje se koristi kao eufemizam za oblast dominacije određenog činioca politike.

Nejasnoća pojma „duboka država“

Izraz „Duboka država“ je od početka uključivao raznorodnu smesu prilično neodređenih činilaca, a smatralo se da su oni jednako mogli biti nedržavni i strani. Iako nejasne  strukture, smatralo se, ona redovno zloupotrebljava demokratske ustanove i metodi su joj radikalno ilegalni. Poreklo naziva „duboka država“ je tursko. Ipak, dominaciju nadnacionalne vlasti bilo gde, anglosaksonski autori su počeli rado da nazivaju „dubokom državom“. Oni su počeli čak da racionalizuju tom kovanicom neke slične pojave u istoriji. Zahvaljujući anglosaksonskim autorima, floskulu „duboka država“ danas koristi ceo svet. Što se u javnosti danas više govori o „dubokoj državi“, to je  manja svest javnosti o stvarnim akterima zloupotrebe bezbednosnih službi, državnih vlasti, nevladinih organizacija i medija.

„Duboka država“ je savremeni izraz zavodničkog duha koji javnost upućuje na svojevrsno samozarobljavanje uma u virtuelnom lavirintu konspiracija. Pre trideset godina je prvi put opisana takva distopija u liku britanskog sajber-pank žanra Maksa Hedroma. Baš kao u noveli Viktora Peljevina iz 2005. g, aktivisti virtuelne stvarnosti danas pokušavaju da svojim virtuelnim aktivizmom osmisle lavirint u kome se nalaze i otkriju šta je u njemu „Šlem užasa“. Na kraju, otkrivaju da su svi oni zajedno Minotaur – zli gospodar lavirinta u kome su nesvesno sami osmislili svoje ropstvo. Istorijski „Šlem užasa“ (Ægishjálmr) je skandinavski magijski simbol, pečat manipulacije svešću. Prvi korak ka oslobođenju, stoga, nije odgovor na pitanje da li je gospodar lavirinta Minotaur, već da naša samosvest razmotri je li svima nama na ramenima goveđa glava. Jednostavno, srpska književnost je i na ovo pitanje odgovorila u liku Ilije Čvorovića: „U ovom poslu postoji jedno sveto pravilo: Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste!

___________________________________________

Odrednice:

[1] Ganser, Daniele – NATO Secret Armies, 2004.

[2] Isto, ft. 1. str. 224-244.

[3] Quinn, Joe – Russia versus NATO’s Gladio 2.0: “Turkish Jihad” from China to Syria, Global Research, 3. 12. 2015.

Finansiranje tajnih agresivnih grupa vršeno je u okviru „Trumanove doktrine“ kako bi podržali slobodne narode, angažovanju otporu i potčinjavanju naoružanih manjina i spoljnim priiscima. Od početka taj posao je vodila CIA u saradnji s drugim Zapadnim specijalnim agencjama. Formalno-pravno akcija CIA je regulisana decembra 1947. g. Direktivom 4 – A Saveta za nacionalnu bezbednost SAD. Smatra se da je 1979. g. u okviru tog projekta planiran „globalni džihad“ protiv SSSR. Već 1980. g. je deo tog projekta predstavljala podrška mudžahedinima u Avganistanu. Međutim, „Turski gladio“ traje još od 1945. godine.

Unapređenje „Turskog gladio“ projekta izvršeno je 1952. godine u cilju da putem islamizma „Turski gladio“ bude proširen na muslimane u oblasti Bliskog istoka i Mediterana i poverena turskom generalu Danisu Karabelenu (Daniş Karabelen) koji je bio na čelu Taktičke mobilizacione grupe /spec. odeljenje Turske vojske) i njegovom glavnom saradiku Alparslanu Turkešu (Alparslan Türkeş), koje je CIA regrutovala u SAD još 1948. g. radi obuke za operacije u specijalnom ratu, uključujući „ubistva i napade“. Važno je znati da je A. Turkeš bio glavna kontakt osoba Turske s nacističkim režimom sve do 1944. g. Ova dvojica su 1965. g. formirali Posebno borbeno odeljenje (Special Warfare Department), kasnije na čelu sa generalom Kemalom Jamakom (Kemal Yamak), a samo za naoružanje odeljenja su SAD izdvojile 1 milion dolara. Ova organizacija je ostala pod kontrolom CIA i postala srž „dubokog stanja“. Tek kada je general Jamak od Turske države za svoje operacije zahtevao novac, premijer Bulent Edževit je postao svestan postojanja ove operacije. Premijer Edževit o svemu nije obavestio svoje ministre, već je tražio potvrdu postojanja odeljenja od bitanskih i francuskih odeljenja i oni su mu dali potvrdu. Tek 1992. g. je Posebno borbeno odeljenje preimenovano u Komandu specijalnih snaga (Special Forces Command), ali je ono ostalo pod kontrolom CIA.

Uporedo s ovim, CIA je finansijskim putem uvela svoju kontrolu nad turskom Nacionalnom obaveštajnom službom, što je 1977. g. izričito priznao zamenik njenog direktora (i regrut CIA) Sabahtian Savasman (Sabahattin Savasman).

Infiltraciju CIA u turska udruženja (civilni sektor) odradio je Alarsman Turkeš, obezbedivši kanale za trajno finansiranje krajnje desničarskih nacionalističkih pokreta i partija (naročito pan-turski raspoložene Milliyetçi Hareket Partisi s otvorenim pretenzijama prema SSSR radi ujedinjenja svih Turaka radi obnove sveturske imperije). Ove organizacije su bile izrazito nacionalističke, antikomunističke i među njima je bilo oduševljenih pristalica Hitlera koji su poznavali prvobitno nacističko pomaganje idejama panturcizma. MHP je stvorila svoje paravojno krilo zvano „Sivi vukovi“ i obučavalo pripadnike u preko 100 kampova (pod legendom sportskih i kulturnih društava), pod rukovodstvom CIA. CIA je isto upotrebla u Avganistanu sa „Stotinu medresa“. Turski „Sivi vukovi“ su redovno upotrebljavani prilikom državnih udara u Turskoj, ali i van Turske (prilikom drž. udara u Azerbejdžanu nakon koga je ta republika potpuno prihvatila sve zahateve „Britiš petroleuma“). Tokom rata u Nagorno-Karabahu (1988-1994), na azerbejdžanskoj strani se protiv Jermena borilo čak 15.000 turskih „Sivih vukova“. Proširili su se čak do Ksinjanga u Kini među Ujgurima, gde su izazvali pokolj u Kunmingu 2014. g. Jula 2015. g. je tajlandska vlada uhapsila i Kini isporučila više od 100 Ujgura na putu s krajnjim ciljem da se probiju do Sirije. U znak odmazde, terorističkom akcijom u Bangkoku poubijani su kineski turisti, a vođa ujgurskih terorista je uspeo da izmakne hapšenju i probije se do Turske. Saznalo se da iza njih stoji CIA. Svetski ujgurski nacionalni kongres u Ksinjangu je od 2004. g. finansirala turska Milliyetçi Hareket Partisi. Današnji ISIS,

[4] Lebitskiy, Maksim – NATO and Ul.tras: The Turkish Gladio, Kurdish Question, 6. 8. 2016.

[5] Mensfield, Katie – Now Erdogan ‘wants to smash secret NATO army’ over alleged role in Turkey coup, Sunday Express, 3. 8. 2016.

[6] Former NATO commander ‘behind failed coup against Erdogan’ – Turkish daily, RT, 26. 7. 2016.

 

 


Izvor: CEOPOM-Istina

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Šta je zapravo „duboka država“?

* Obavezna polja