vitold-gadovskiPosmatrajući tekuće događaje u Poljskoj, lako se može steći utisak da smo sučeni sa neviđenim kršenjem ljudskih prava i uspostavljanjem totalitarnog režima od strane novoizabrane vlade predvođene strankom Pravo i pravda (PiS), koja je, uprkos velikom otporu društva, odlučila da vodi politiku sličnu Orbanovoj. Stav da Poljska klizi u totalitarizam takođe se svesno plasira u društvenu svest putem korporativnih medija poput CNN. Na sve to, delovi takozvane opozicije, uklonjene sa vlasti nedavnim demokratskim izborima, pozivaju na organizovanje protesta majdanskog tipa u Varšavi i pokušavaju da bace rukavicu u lice demokratski izabranoj vladi. Cela situacija može biti primljena i sa ironičnim smeškom – na prvi pogled deluje kao da je svrgnuti politički, poslovni i medijski establišment izbačen iz svojih luksuznih limuzina na ulice da priziva događanje majdana. Takvo postupanje, naravno, zaogrnuto plaštom „vraćanja demokratije“, može se posmatrati i kao pokušaj njihovog povratka na vlast. Pozivi na stvaranje majdana u Poljskoj i intervenciju EU zarad „vraćanja demokratije“ pali su na plodno tle kada se radi o EU i Nemačkoj. Kako bih stekao uvid u širu sliku povodom ovih dešavanja, razgovarao sam sa novinarom koji je nagrađivan za svoj rad u domenu istraživačkog novinarstva i bivšim čelnikom TVP (Poljska nacionalna televizija, prim. prev.) Vitoldom Gadovskim.

U jednom od vaših tekstova navodite da bi ova vlada trebalo da padne do maja i da su tražili klona Donalda Tuska, kojeg su pronašli u liku Rišarda Petrua iz partije Novočesna (polj. Nowoczesna – moderna), brižljivo kultivisanom proizvodu određenih zakulisnih figura. Šta ste tačno hteli da kažete?

— Ako se par meseci pre parlamentarnih izbora pojavi snaga sa pristupom velikim količinama novca i snažnom medijskom porškom, postoje samo dva moguća scenarija: suočeni smo sa nekim genijem koji je pronašao način za instant-uspeh na poljskoj političkoj sceni ili sa nekim koga podržavaju određene strukture iz senke. U današnjoj Poljskoj moramo da se nosimo sa spregom obaveštajnih službi i oligarha, koji imaju pristup krupnom kapitalu. Dakle, imamo iznenadnu pojavu lidera koji ne dolazi slučajno iz bankarskog miljea. Ako prihvatimo sistem koji je dogovoren tokom istorijskih Pregovora za okruglim stolom (varšavski pregovori vođeni od 6. feburara do 5. aprila 1989. između vlade i opozicionih frakcija predvođenih trgovinskim sindikatom Solidarnost; prim. prev), onda je PiS antisistemska snaga koja želi da brani tada donesene odluke. I sada se pravo niotkuda pojavljuje nova politička grupa koja sve više jača i novi čovek koji ranije nije učestvovao u areni političkih borbi. Tu grupu istog trenutka podržava poslovna i medijska elita i automatski ulazi u parlament. Otuda zaključak da je gospodin Rišard Petru (na slici ispod) iz Moderne stranke pažljivo odabrana figura.

Ali i ovaj takozvani Pokret za zaštitu demokratije je na neki način pridobio deo javnosti. Kako se to dogodilo?

— Analizirajući tu vrstu fenomena, važno je da se zapitamo ko je grupa ljudi koja vuče poteze. Takođe, broj frustriranih ljudi spremnih da izađu na ulicu je uvek veliki. Ti ljudi su spremni da stanu pod bilo koju zastavu. Oni prosto nisu zadovoljni. Takva dezorijentisana pobuna, međutim, može biti usmerena na pravu stranu ukoliko se pronađe grupa ljudi spremna da upravlja stvarima. Ovde se ne radi o ovom ili onom lideru, već o grupi koja će od tog uticaja imati koristi u narednih 25 godina. Ti ljudi se nalaze pod velikim stresom, jer, ukoliko se sprovedu provere onoga što se događalo u prethodnih osam godina, mnogo patologije koja korespondira sa njima će izaći na videlo. Ljudi koji se plaše posledica spremni su da potroše velike pare na organizaciju protesta koji imaju za cilj da svrgnu novu vladu. Danas vidimo da su ta nastojanja da se manimuliše javnost otišla dotle da se stvara neka vrsta međunarodne ucene protiv Poljske vlade. To bez imalo stida rade isti oni ljudi koji su nedavno izgubili vlast. Sve ovo se dešava zbog konflikta između onih koji profitiraju od trenutnog sistema i onih koji su iskusili kako je to bili građanin drugog reda zbog toga što nemaš dodirnih tačaka sa odgovarajućom političkom elitom.

poljska-demonstracije_660x330

Ti ljudi propovedaju pervertiranu verziju demokratije. Sudeći po njima, demokratija je kada oni vladaju, a kada izgube na demokratskim izborima, onda se oslanjaju na strance da im pomognu u spašavanju sopstvenih karijera. Protiv koga oni žele da uvode mere? Protiv Poljaka koji su odlučili da izaberu drugačiju vladu od one koja je do skoro upravljala zemljom? Ako je tako, ko su u opšte ti ljudi? Ako sadašnja vlast ima za neprijatelje likove poput Džordža Soroša, onda sam ja skloniji da budem na njihovoj strani. Vladaju tek 30 dana i za to vreme nisu ni mogli mnogo toga da učine. Stoga nema razloga za povišenim tonovima u Evropi i svetu. Razmislite, čega se u stvari plaše ljudi koji danas trube o „pretnjama demokratiji“? Plaše se promena koje će nova vlast da napravi i posledica koje će iz toga da proizađu.

Tretman poljske vlade u medijima može se porediti samo sa satanizacijom Rusije i Mađarske. Bivši belgijski premijer i šef liberala u Evropskom parlamentu Gaj Mauris Luis Verhoštat naziva vladu PiS „nacistima“ a Jaroslava Kačinjskog, skupa sa Orbanom i Putinom, ljudima koji „uništavaju evropsko jedinstvo i vladavinu prava“. Takođe naglašava da, „uzevši u obzir odlučnost Vladimira Putina u nastojanjima da uništi evropsko jedinstvo i vladavinu prava, trenutna poljska vlada odrađuje posao za njega“. Sa druge strane i Džordž Soroš veruje da je talas ksenofobije opasnost za Istočnu Evropu. U intervjuu za magazin Wirtschaftswoche napominje da je Jaroslav Kačinjski, čija partija je pobedila na nedavnim izborima u Poljskoj, označio takozvane izbeglice „kao inkarnaciju đavola“. Mogu li ovi interni i spoljni pritisci dovesti do ponavljanja majdansko-kijevskog scenarija u Varšavi?

— Teško je slušati lekcije predstavnika zemlje koja je legalizovala eutanaziju za decu; predstavnika zemlje koja ne može sama da se nosi sa rastućim antagonizmima između Flamanaca i Valonaca. Iz nekog razloga niko ne poziva na intervenciju EU u Belgiji, gde Flamanski front nastupa sa još otvorenijim kvazifašističkim izjavama. Čekam još samo Marka Ditroksa da počne da nam drži lekcije o jednakosti i demokratiji u Poljskoj. Dopustite da vas podsetim da je Mark Ditroks centralna figura najvećeg pedofilskog skandala na svetu, sa kojim je povezana celokupna belgijska politička elita. Kao što smo videli prilikom ukrajinskog Majdana, velike količine novca mogu da izazovu određene društvene potrese. Ako ogromne količine gotovine krenu iz inostranstva da se ulivaju u Poljsku, to zaista može da rezultira građanskim nemirima. Da li će se stvari odvijati po tom scenariju zavisi od stepena zrelosti i odgovornosti poljskog društva.

Mi smo u evropskim okvirima velika zemlja i to nam daje određene prednosti koje mogu da nam budu od koristi u našem nastupanju. Ali ipak moramo biti vešti. Prvo, ne smemo ući u otvoreni konflikt sa EU, jer smo u ovom trenutku previše slabi da pronađeno alternativni pravac naše politike. Međutim, unutar same EU postoji dovoljno slabosti koje mogu da se iskoriste. Prvo, Poljska vlada treba da prihvati izbeglice jer ne možemo postati žrtveni jarac cele evropske zajednice: poljska vlast bi trebalo da odluči koga hoće, a koga neće da prihvati, a rešenje koje se nameće je da prihvatamo samo hrišćane. Dakle, prihvatamo ljude koji su nam kulturološki bliski da bismo izbegli potencijalne društvene probleme koje bi mogao da stvori prihvat velikog broja muslimanskih izbeglica. Prihvatamo izbeglice – ali pod našim uslovima. Mi smo hrišćanska i katolička zemlja i želimo da pomognemo komšijama kada se to od nas traži, ali pomoći ćemo samo onima koji nam neće doneti probleme, što se odnosi na izbeglice koje ne žele da se asimiluju u naše društvo.

Mislim da se oni koji priželjkuju majdanski tip protesta u Poljskoj suočavaju sa istovetnom dilemom kao narodi iz drugih delova sveta koji su prešli iz totalitarnog u demokratsko društveno uređenje. Na primer, stanovništvo Španije generala Franka moralo je da se privikne na demokratski sistem i taj adaptacioni proces je na određeni način prošao poprilično glatko. Neka transformacija Španije bude primer i za nas. Postoje ljudi koji su naviknuti na korišćenje pogodnosti totalitarnog režima, a Poljska se zaista u proteklih 25 godina nalazi u nekoj vrsti mekog totalitarizma, jer se politička korektnost ukazuje kao vrhovni autoritet i oni koji odbijaju da joj se povinuju stigmatizovani su kao građani niže vrednosti i odbačeni na margine društva. Stoga ljudi koji su se privikli na totalitarne tendencije mogu sada da valjaju floskule o demokratiji i potrebi za Varšavskim majdanom. Ono što njima zaista treba je da prosto počnu da žive u demokratiji, ali pravoj demokratiji – ne deklarativnoj.

 

Prevod – ALEKSANDAR VUJOVIĆ


Izvor: New Eastern Outlook/Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Šta se zapravo dešava u Poljskoj

* Obavezna polja