iscenkoРадује то што „патриоте“ нису муњевито окривиле Путина за током јануара-фебруара неостварено потпуно сатирање украјинских јединица у Донбасу, као ни за московске консултације са Меркеловом и Оландом.

Уосталом, то не укида ни њихову жељу да до победе дође колико јуче, ни увереност оних најрадикалнијих како ће Путин свеједно „предати Новорусију“, ни бојазни оних умерених да ће до тога доћи чим буде потписано још једно примирје (ако буде потписано) због потребе не само за прегруписавањем и попуном војске Новорусије (што би заправо могло да се изведе и без одвајања од активних борбених дејстава) него и појачањем промењене конфигурације међународног фронта, као и ради припреме за нове дипломатске битке.

Уствари, ма колико пажње дилетанти за политику и/или борбена дејства (интернетовски „Талерани“ или „Бонапарте“) посвећивали приликама у Донбасу и Украјини у целини, то је само једна тачка на линији глобалног фронта, и не решава се судбина рата на доњецком аеродрому нити на брежуљцима код Дебаљцева. Она се решава у кабинетима на Старом и Смољенском тргу (Генералног секретаријата председника РФ и Министарства иностраних послова РФ – прим. прев.), у париским, берлинским и бриселским канцеларијама. Зато што је рат – само један од многобројних аргумената у политичком спору.

„НЕРАЗУМЉИВЕ“ ПОЛИТИЧКЕ ОДЛУКЕ

То је најсуровији, последњи аргумент, чије коришћење је скопчано с великим ризиком, али ствар не започиње ратом нити се ратом завршава. Рат је међуетапа којом се бележи немогућност компромиса и која треба да створи нове услове у којима ће компромис бити могућ, или ће потреба за њим отпасти услед нестанка једне од сукобљених страна. То јест, по завршетку борбених дејстава, када се јединице пошаљу у касарне, а генерали да пишу успомене и спремају се за наредни рат, политичари и дипломати ће за преговарачким столом свести стварне рачуне сучељавања.

Неће баш увек политичке одлуке бити разумљиве становништву ни војним лицима. На пример, канцелар Пруске (потоњи канцелар Немачке империје Ото фон Бизмарк) током Аустријско-пруско-италијанског рата 1866. године, упркос упорној жељи краља (будућег императора) Вилхелма I и захтевима пруског генералитета, није дозволио заузимање Беча и био потпуно у праву. На тај начин убрзао је постизање мира под условима Пруске, а такође исходио да Аустроугарска заувек (до њеног укидања 1918. године) постане млађи партнер Пруске, а потом Немачке империје.

Управо зато да бисмо схватили како, када и под којим условима могу да се заврше борбена дејства, потребно нам је да знамо шта то конкретно хоће политичари, како они виде услове послератног компромиса. Тада ће постати схватљиво из ког разлога су борбена дејства стекла управо овакво обележје (тромог грађанског рата са повременим примирјима) не само у Украјини него и Сирији. Мишљење кијевских политичара очито не може да нас занима – они ништа не одлучују. Спољно управљање Украјином више се чак и не скрива и није важно да ли су тамо естонски или грузијски министри – свеједно су амерички. Представљало би велику грешку и занимање за то какве изгледе за будућност имају руководиоци ДНР и ЛНР. Републике постоје захваљујући руској подршци и све док их Русија подржава, значи да интереси Русије морају бити зајемчени (између осталог, и од доношења самосталних одлука и иницијативних потеза). Исувише тога је на коцки да би Захарченко, Плотњицки или неко други ма шта самостално одлучивао.

ИЗБОР ЕУ: СТЕГА САД ИЛИ НАСЛОН НА РУСИЈУ

Не занима нас ни став ЕУ. Од ЕУ је много тога зависило до краја лета прошле године, када је рат могао да се спречи или на самом почетку заустави. У том тренутку би оштар, принципијелан антиратни став ЕУ био добродошао, благовремен, омогућио би блокирање америчких потеза усмерених на распиривање рата и учинио ЕУ самосталним и важним геополитичким играчем. ЕУ је мимоишла ту могућност и понела се као верни вазал САД.

Услед тога Европа је сада на рубу најстрашнијих унутрашњих потреса и сва је прилика да ће наредних година поновити судбину Украјине, само с већом тутњавом, с већим рекама крви и мањим изгледима да се у догледној будућности све среди (неко дође и заведе ред).

ЕУ данас фактички може да бира – да остане у америчкој стези или да се наслони на Русију. Зависно од тог избора, Европа може да се извуче са претрпљеним лакшим страхом (у виду отпадања дела периферије и фрагментације појединих земаља), а могућ је и њен слом. Судећи по неспремности европских елита за отворени раскид с Америком, слом је, како је већ речено, готово неминован.

putin-ruski car

У суштини, нас треба да занима мишљење двојице главних играча који одређују конфигурацију линије глобалног фронта и који се заправо боре за победу у рату новог поколења (Трећем светском мрежноцентричном рату). Ти играчи су САД и Русија.

Став САД је разумљив и јасан. У другој половини 90-тих година ХХ века Вашингтон је коначно пропустио могућност да на миру реформише економију хладног рата и самим тим избегне неминовну кризу система, чији развој је ограничен коначношћу планете Земље и свих њених ресурса, укључујући људске, што је противречило потреби за бесконачним повећањем емисије долара и њихове количине у оптицају.

Агонија система САД после тога могла се продужити једино на рачун пљачкања осталог света – испрва земаља трећег света, затим потенцијалних конкурената, затим савезника, а затим и најближих пријатеља. Такво пљачкање могло је да траје само дотле док САД остају светски хегемон, и док нико ту хегемонију не доводи у сумњу.

КАД ЈЕ СУКОБ ПОСТАО НЕМИНОВАН

Управо зато је, чим је Русија истакла своје право на доношење самосталних политичких одлука (макар и не глобалног већ регионалног значаја), њен сукоб са САД постао неминован. И тај сукоб не може да се заврши компромисним миром. За САД компромис са Русијом значи добровољно одрицање од хегемоније, што убрзо има за последицу системску катастрофу (не само економску и политичку кризу него и паралисање државних установа и неспособност државе да врши своје функције, то јест њен неминован распад). Ако пак САД побеђују, онда системска катастрофа чека Русију. После таквог „метежа“ њена ће владајућа класа бити кажњена ликвидацијама, затворима и конфискацијама, држава ће бити фрагментисана, знатне територије анектиране, војна моћ уништена.

ШТА ТРЕБА СХВАТИТИ

Тако да ће рат трајати до победе, а сваки споразум у међувремену треба сматрати само привременим примирјем – неопходним предахом ради довлачења снага, мобилисања нових ресурса и тражења (преврбовања) додатних савезника.

У суштини, како бисмо стекли потпуну слику још нам недостаје само став Русије. Треба схватити шта жели да постигне руско руководство, и конкретно председник Русије Владимир Путин. О кључној Путиновој улози говоримо због организације руског система власти. Он није ауторитаран, како многи тврде, него ауторитативан. То јест, није заснован на законодавно утврђеном једновлашћу већ на ауторитету једног човека, који је створио тај систем, који га приморава да делотворно ради и стоји на челу система.

У суштини, Путин је током петнаест година владавине, и поред сложених спољних и унутрашњих прилика, покушавао да што више ојача улогу владе, Законодавне скупштине, па чак и локалних власти. То су сасвим логични потези који би требало да придају систему завршеност, постојаност и прејемственост. Пошто ниједан политичар не влада вечно, обезбеђивање политичке прејемствености, назависно од тога ко конкретно долази на власт, представља кључно обележје постојаности система.

Нажалост, засад није успело да се постигне потпуна аутономија управљања (његова способност да функционише без председниковог наздора). Путин и даље остаје кључна карика система управо зато што је поверење становника усредсређено лично на њему, док се самом систему (оличеном у органима државне власти и појединим надлештвима) знатно мање верује. У таквим приликама мишљење Владимира Путина и његови политички планови стичу пресудан значај за обликовање спољне политике Русије, и док фраза „нема Путина – нема Русије“ уистину претерује, дотле фраза „шта хоће Путин – то жели Русија“, са мог становишта, прилично тачно одражава прилике.

ukrajina-slom

КАКО ЈЕ РАСТАО СТЕПЕН СУЧЕЉАВАЊА

За почетак, приметићемо да је човек, који је петнаест година обазриво водио Русију ка њеном препороду, водио у условима америчке хегемоније у светској политици и значајних могућности Вашингтона да утиче на унутрашњу политику саме Русије, морао да добро разуме какву то борбу и са киме води. У супротном се не би толико одржао. Степен сучељавања са САД који је Русија себи дозвољавала сасвим полагано је нарастао, до извесног тренутка неприметно. Русија уопште није реаговала на први покушај обојеног преврата у Украјини 2000-2002. године („касетни скандал“, „случај Гонгадзеа“ и акција „Украјина без Кучме“).

Русија је изнела алтернативан став, али није се активно мешала током преврата новембра 2004 – јануара 2004. године у Грузији и новембра 2004 – јануара 2005. године у Украјини. Русија је 2008. године у Осетији и Абхазији употребила војску против америчког савезника (Грузије). Руски бродови су 2012. године у Сирији показали спремност за сучељавање са морнарицама САД и њихових савезника из НАТО. Русија је 2013. године применила превентивне економске мере против Јануковичевог режима, доприневши да он схвати погубност потписивања споразума о придруживању.

СМИСАО ПУТИНОВОГ ДОЗИРАЊА

Москва није могла да Украјину спасе преврата – због подлости, кукавичлука и глупости самих руководилаца Украјине (не само Јануковича него свих од реда), али је после фебруарског оружаног преврата 2014. године у Кијеву ушла у отворено сучељавање с Вашингтоном. Све дотле сукобе су смењивала раздобља побољшања односа, али од почетка 2014. године руско-амерички односи су се нагло погоршали и готово тренутно стигли до тачке иза које је у пренуклеарно доба рат објављиван аутоматски. Према томе, Путин је у сваком појединачном временском одсечку дозвољавао себи управо онај степен сучељавања с Америком који је Русија била способна да издржи. Ако сада Русија не ограничава степен сучељавања, то значи да Путин сматра како је у рату санкција, рату живаца, информационом рату, у грађанском рату у Украјини, у економском рату Русија способна да победи. То је први важан закључак о томе шта хоће Путин, на шта рачуна? Он рачуна на победу.

Притом, с обзиром на то колико помно припрема своје потезе, како тежи да предвиди свако изненађење, можемо бити уверени: при доношењу одлуке да се не повлачи под притиском САД, већ да им се дâ одговор, руско руководство је имало двострука, ако не и трострука јемства победе.

Желим да истакнем како одлука о уласку у сукоб с Вашингтоном није донета ни 2014. ни 2013. године. Већ је рат 08.08.08. представљао изазов који САД нису могле да оставе некажњеним. После тога је свака наредна етапа сучељавања водила само повећању улога.

Пошто је 2008-2010. године ресурсни (не само војни или економски него комплексни) потенцијал САД био знатно већи него сада, а потенцијал Русије кудикамо мањи него сада, главни задатак је био да се исходи полаган, а не праскав пораст улогâ. То јест, требало је да се што више одложи отворено сучељавање када су, као сада, образине збачене и сви схватају да се води рат. А најбоље да се оно уопште не допусти.

САД су из године у годину слабиле а Русија јачала. То су били објективни процеси, нису могли да се зауставе и могло се поуздано израчунати да ће до 2020-2025. године без било каквог сучељавања еволуционо с америчком хегемонијом бити свршено, а САД неће мислити о томе како да владају светом већ како да се спасу од унутрашње катастрофе.

sad-kriza

САМОРАЗАРАЊЕ ГЛОБАЛНОГ СИСТЕМА

Према томе, друга Путинова жеља је да се што је могуће дуже сачува мир или привид мира, пошто управо мир објективно погодује Русији, јер она управо у стању мира, не сносећи огромне трошкове, добија исти политички исход, али у знатно бољим општим глобалним приликама. Зато и сада Русија стално предлаже мир. Као што ће се у условима мира у Донбасу кијевска хунта сама урушити, у условима глобалног мира неминовно је коначно саморазарање војно-политичког и финансијско-економског глобалног система који су створиле САД. Овде су дејства Русије исправно описана мишљу Сун Цеа: „Најбољи рат је онај који није почео“.

У Вашингтону очито не раде будале, ма шта тим поводом причали у руским ток-шоуима или писали блогери. У САД врло добро схватају прилике у којима су се обрели. Штавише, схватају да Русија не планира њихову ликвидацију и збиља је спремна за равноправну сарадњу. Само што су социјално-економске прилике у САД такве да је та сарадња за њих неприхватљива – до економског слома и социјалне експлозије долази пре него што би Вашингтон (чак и уз подршку Москве и Пекинга) стигао да спроведе потребне реформе (тим пре што ће требати да се истовремено реформише и ЕУ). Сем тога, у САД је током двадесет година одрасла политичка елита навикнута на статус господара света. Они искрено не схватају како то неко може да им противи.

Представницима владајуће класе САД (чак не толико бизнису колико бирократији) је неподношљиво да се изнебуха из господара живота дивљих урођеника претворе у равноправну страну уговорницу. То је исто што и понудити Гледстону или Дизраелију да буде председник владе код Кечвајоа у Зулуленду. То јест, за разлику од Русије којој мир погодује, за САД је рат – неминовност.

У принципу, сваки рат је борба ресурсâ. По правилу, побеђује онај ко има више ресурса, ко банално може да мобилише више војника, произведе више тенкова, бродова, авиона. Уосталом, каткад је успевало да се стратешки изгубљени рат добије тактички, непосредно на бојном пољу. Такви су били ратови Александра Македонског, Фридриха Великог, као и Хитлерове кампање 1939-1940. године.

Нуклеарне силе не могу да се сукобе на бојном пољу. Због тога питање ресурсне базе стиче првостепени значај. Управо зато смо током читаве прошле године посматрали очајничку борбу Русије и САД за савезнике. У њој је Русија победила. Док на страни САД иступају само ЕУ, Канада, Аустралија и Јапан (и то не увек нити беспоговорно), дотле је Русији успело да у своју подршку мобилише БРИКС, добро се учврсти у Латинској Америци и започне истискивање САД из Азије и Северне Африке.

САД: ДВЕ ВАРИЈАНТЕ ТАКТИЧКИХ РЕШЕЊА

Наравно, све то не пада у очи, али ако се израчуна по резултатима гласања у УН, испашће да, скупа са Русијом, иступају земље (а не подржати званично САД већ значи иступити у подршку Русије) које скупа контролишу око 60 одсто светског БДП, преко две трећине становништва, преко три четвртинен површине копна земаљског шара. То јест, Русији је успело да мобилише више ресурса.

С тим у вези, САД су имале две варијанте тактичких решења. Прва је давала наду у успех и САД су је примениле од првих дана украјинске кризе. То је био покушај приморавања Русије да бира између лошег и горег. Нуђено јој је да се или помири с постојањем нацистичке државе на својим границама, и у том случају нагло изгуби међународни ауторитет, поверење и подршку савезника, и кроз извесно краће време доспе под удар унутрашњих и спољних проамеричких снага, без изгледа да га издржи. Или да упути војску у Украјину, брзо збрише још неучвршћену хунту, васпостави закониту Јануковичеву владу, али да буде оптужена за агресију на независну државу и гушење народне револуције, и приде у Украјини добије потмуло незадовољство и потребу да стално троши знатне ресурсе (војне, политичке, економске, дипломатске) на одржавање марионетског режима у Кијеву (а другачији је тамо у таквим условима био немогућ).

Русија је то решење заобишла. Непосредног упада није било. Са Кијевом ратује Донбас. Сада је већ Американцима неопходно да бесмислено упумпавају дефицитарне ресурсе у безизгледни марионетски кијевски режим, док Русија може да мирно предлаже мир.

putin-i-porosenko-se-ipak-susreli-pozvali-na-prekid-sukoba-u-ukrajini-kratka-razmjena-rijeci-i-s-obamom_6231_2689

ЗАДАТАК: СТАНОВНИШТВО НА РУБУ ОПСТАНКА

С тим у вези, САД ће применити другу варијанту. Она је стара колико и свет. Ако не можеш да задржиш неко подручје и неизоставно ће га заузети противник, онда га треба докраја уништити како би противнику победа испала гора од пораза, и да сви његови ресурси оду на подршку преживљавању и покушаје обнове подручја које си уништио. Зато су САД престале да Украјини помажу било чиме, изузев политичке реторике, и подстичу Кијев да прошири грађански рат на читаву територију земље. Украјинско подручје већ мора да изгори не само у Донбасу и Луганску него и у Кијеву и Лавову. Задатак је да се докраја униште системи животног обезбеђења и становништво доведе до самог руба опстанка. Тада ће се на територији Украјине милиони јако гладних, јако љутих и до зуба наоружаних људи међусобно клати за храну. И тај покољ биће могуће зауставити само обезбедивши прекомерно (сама војска народне одбране није довољна) инострано војно присуство на територији Украјине и огромна финансијска уливања за прехрану становништва и обнову привреде (како би од неког тренутка Украјина узмогла да се сама прехрањује).

Јасно је да сви ти трошкови падају на Русију. Путин оправдано сматра да ће у том случају не само буџет него и сви државни ресурси, укључујући војне, бити пренапрегнути и можда не издрже. Зато је задатак да се Украјини не дâ да плане пре него што војска народне одбране узмогне да брзо узме ситуацију под контролу. Потребно је минимизовати жртве, разарања, сачувати макар нешто привреде и системе животног обезбеђења великих градова, како би становништво ипак како-тако преживљавало а не умирало, па ће онда Украјинци сами да похватају нацистичке бандите.

Ту се Путину појављује савезник у виду ЕУ. Пошто су САД све време покушавале да у борби с Русијом користе управо европске ресурсе, ЕУ, која је ионако била слаба карика, коначно је посустала и у њој су започели већ одавно сазрели срењорочни процеси.

СМРТНИ СТРАХ ЕВРОПЕ ОД УКРАЈИНЕ

Ако Европа сада на својој источној граници добије још и сасвим разорену Украјину, одакле ће не само у Русију (која ће бити затворена буфером народних република) него и у ЕУ похрлити милиони наоружаних људи (не рачунајући дивоте попут трговине наркотицима, испорука оружја било коме, извоза тероризма итд.), Европска унија се просто неће одржати.

Европа не може да се супротставља САД, али се смртно боји успламтеле Украјине. Због тога, први пут за све време сукоба, Оланд и Меркелова не само што просто покушавају да саботирају захтеве САД (уводећи санкције трудећи се да их не увeдu) него су се и одважили на минимално самостално деловање, покушавши да исходе макар некакав компромисни не мир него примирје у Украјини. Украјинско подручје ће, ако плане, брзо изгорети, а ЕУ је постала непоуздан партнер, спреман ако не да пребегне у табор Русије, онда да заузме неутрално становиште. Вашингтон је у оквиру своје стратегије приморан да потпаљује и Европу.

ПОЖАР ОД АТЛАНТИКА ДО КАРПАТА

Јасно је да је комплекс грађанских и међудржавних ратова на континенту крцатом свакојаким оружјем, где живи преко пола милијарде људи – кудикамо озбиљнији од грађанског рата у Украјини. Притом, САД од Европе одваја Атлантик. Чак и Британија може да се нада како ће се извући, склоњена иза Ла Манша. Зато Русија има врло дугу границу с ЕУ.

Пожар од Атлантика до Карпата (док ће на територији од Карпата до Дњепра још тињати угарци) Русији уопште није потребан. Зато је још једна Путинова жеља – да по могућству избегне најнегативније последице пожара Украјине и пожара Европе, пошто је немогуће да се сасвим спрече; усхтедну ли САД – потпалиће, те треба имати могућност да се брзо угаси и не дозволи да оно највредније изгори.

Према томе, желећи да заштити законите интересе Русије, Путин жели мир, мир и још једном мир, пошто управо мир омогућава да се то најделотворније и уз најмање трошкове учини. Али, пошто је мир већ немогућ, а примирја постају све виртуелнија и крхкија, Путину треба што бржи завршетак рата.

vladimir-putin01-ap-dmitry-lovetsky_f

МИР ВИШЕ ТРЕБА РУСИЈИ

Али желим да истакнем да, док је пре годину дана компромис могао да се постигне под крајње повољним условима за Запад (Русија је свеједно добијала своје, премда касније, па што онда да цепидлачи), сада је то већ немогуће и услови ће сваки пут бивати све гори и гори. Формално се ништа није променило, мир је малтене под било којим условима и даље повољан за Русију. Променила се само једна, али најважнија саставница – јавно мњење.

Руско друштво жуди за победом и одмаздом. Пошто је, како сам већ навео, власт у Русији ауторитативна, али није ауторитарна, јавно мњење за њу (за разлику од земаља „традиционалне демократије“) није празна реч. Путин је главна карика (која спаја систем) све док представља ауторитет за већину становништва. Ако изгуби подршку становништва, онда ће, пошто политикум Русије још није предложио личност подједнаке величине, систем изгубити постојаност. А власт има ауторитет све док успешно остварује жеље маса. Тако да сатирање украјинског нацизма (макар и дипломатско) мора бити очито и несумњиво – само на тој основи је за Русију сада могућ компромис.

Према томе, независно од Путинових жеља и интереса Русије, општи распоред снага, приоритети и могућности страна воде ка томе да ће рат, који је још прошле године требало да се заврши у границама Украјине, већ готово неминовно захватити Европу. И овде се може само нагађати шта ће испасти делотворније – амерички бензин или руски противпожарни апарат, али миротворство руског руководства јамачно неће бити ограничено његовим жељама него само стварним могућностима. Против воље народа и тока историје немогуће је борити се чак и појединачно, а још када се подударе, онда је једина разумна одлука искусног политичара – да схвати шта хоће народ и куда се историјски процес креће, и да га из све снаге подржи.

РЕШАВАЊЕ УКРАЈИНЕ НИЈЕ СЛОЖЕНО

Логика описаних процеса чини крајње мало вероватним задовољавање жеља присталица стварања посебне државе Новорусије. С обзиром на размере предстојећег пожара, решавање судбине читаве Украјине није исувише сложено. Истовремено ће то бити скупо задовољство.

Логично је да ће се народ Русије упитати: ако у Новорусији живе Руси које смо спасавали од нациста, зашто онда морају да живе у посебној држави? А ако хоће да живе у посебној држави, зашто онда Русија мора да им обнавља градове и фабрике? И на та питања постоји само један разуман одговор – укључивање Новорусије у састав Русије (тим пре што тамо има ко да ратује, док с управљачким кадровима ствари не стоје тако добро). А кад већ у састав Русије може да уђе део Украјине, онда може и читава. Тим пре што, највероватније, у време када то питање буде требало да се решава, ЕУ као алтернатива евроазијском избору више неће постојати.

Јесте логично, ако одлуку о поновном уједињењу буде доносила целовита федеративна Украјина, а не некакве непојмљиве творевине. Уосталом, мислим да је данас још рано за кројење политичке карте. До краја ове године очито ће поћи за руком да се рат у Украјини заврши, али, ако САД пође за руком да пребаце пожар на ЕУ (а потрудиће се), онда ће до коначног решавања територијалних проблема протећи најмање још која година.

Уосталом, нама и ту мир погодује. У условима мира ће нарастање ресурсне базе Русије, прелазак нових савезника (бивших партнера САД) на њену страну и маргинализација Вашингтона, као и територијално преуређење, као прво, бити знатно поједностављено, а, као друго, привремено изгубити принципијелни значај (поготово за оне које преуређују).

Аутор је председник Центра за системску анализу и прогнозирање

Превод – Сава Росић


Извор: Актуальные комментарии/Геополитика

Оставите коментар

Оставите коментар на Шта заправо хоће Путин

* Обавезна поља