iscenkoRaduje to što „patriote“ nisu munjevito okrivile Putina za tokom januara-februara neostvareno potpuno satiranje ukrajinskih jedinica u Donbasu, kao ni za moskovske konsultacije sa Merkelovom i Olandom.

Uostalom, to ne ukida ni njihovu želju da do pobede dođe koliko juče, ni uverenost onih najradikalnijih kako će Putin svejedno „predati Novorusiju“, ni bojazni onih umerenih da će do toga doći čim bude potpisano još jedno primirje (ako bude potpisano) zbog potrebe ne samo za pregrupisavanjem i popunom vojske Novorusije (što bi zapravo moglo da se izvede i bez odvajanja od aktivnih borbenih dejstava) nego i pojačanjem promenjene konfiguracije međunarodnog fronta, kao i radi pripreme za nove diplomatske bitke.

Ustvari, ma koliko pažnje diletanti za politiku i/ili borbena dejstva (internetovski „Talerani“ ili „Bonaparte“) posvećivali prilikama u Donbasu i Ukrajini u celini, to je samo jedna tačka na liniji globalnog fronta, i ne rešava se sudbina rata na donjeckom aerodromu niti na brežuljcima kod Debaljceva. Ona se rešava u kabinetima na Starom i Smoljenskom trgu (Generalnog sekretarijata predsednika RF i Ministarstva inostranih poslova RF – prim. prev.), u pariskim, berlinskim i briselskim kancelarijama. Zato što je rat – samo jedan od mnogobrojnih argumenata u političkom sporu.

„NERAZUMLJIVE“ POLITIČKE ODLUKE

To je najsuroviji, poslednji argument, čije korišćenje je skopčano s velikim rizikom, ali stvar ne započinje ratom niti se ratom završava. Rat je međuetapa kojom se beleži nemogućnost kompromisa i koja treba da stvori nove uslove u kojima će kompromis biti moguć, ili će potreba za njim otpasti usled nestanka jedne od sukobljenih strana. To jest, po završetku borbenih dejstava, kada se jedinice pošalju u kasarne, a generali da pišu uspomene i spremaju se za naredni rat, političari i diplomati će za pregovaračkim stolom svesti stvarne račune sučeljavanja.

Neće baš uvek političke odluke biti razumljive stanovništvu ni vojnim licima. Na primer, kancelar Pruske (potonji kancelar Nemačke imperije Oto fon Bizmark) tokom Austrijsko-prusko-italijanskog rata 1866. godine, uprkos upornoj želji kralja (budućeg imperatora) Vilhelma I i zahtevima pruskog generaliteta, nije dozvolio zauzimanje Beča i bio potpuno u pravu. Na taj način ubrzao je postizanje mira pod uslovima Pruske, a takođe ishodio da Austrougarska zauvek (do njenog ukidanja 1918. godine) postane mlađi partner Pruske, a potom Nemačke imperije.

Upravo zato da bismo shvatili kako, kada i pod kojim uslovima mogu da se završe borbena dejstva, potrebno nam je da znamo šta to konkretno hoće političari, kako oni vide uslove posleratnog kompromisa. Tada će postati shvatljivo iz kog razloga su borbena dejstva stekla upravo ovakvo obeležje (tromog građanskog rata sa povremenim primirjima) ne samo u Ukrajini nego i Siriji. Mišljenje kijevskih političara očito ne može da nas zanima – oni ništa ne odlučuju. Spoljno upravljanje Ukrajinom više se čak i ne skriva i nije važno da li su tamo estonski ili gruzijski ministri – svejedno su američki. Predstavljalo bi veliku grešku i zanimanje za to kakve izglede za budućnost imaju rukovodioci DNR i LNR. Republike postoje zahvaljujući ruskoj podršci i sve dok ih Rusija podržava, znači da interesi Rusije moraju biti zajemčeni (između ostalog, i od donošenja samostalnih odluka i inicijativnih poteza). Isuviše toga je na kocki da bi Zaharčenko, Plotnjicki ili neko drugi ma šta samostalno odlučivao.

IZBOR EU: STEGA SAD ILI NASLON NA RUSIJU

Ne zanima nas ni stav EU. Od EU je mnogo toga zavisilo do kraja leta prošle godine, kada je rat mogao da se spreči ili na samom početku zaustavi. U tom trenutku bi oštar, principijelan antiratni stav EU bio dobrodošao, blagovremen, omogućio bi blokiranje američkih poteza usmerenih na raspirivanje rata i učinio EU samostalnim i važnim geopolitičkim igračem. EU je mimoišla tu mogućnost i ponela se kao verni vazal SAD.

Usled toga Evropa je sada na rubu najstrašnijih unutrašnjih potresa i sva je prilika da će narednih godina ponoviti sudbinu Ukrajine, samo s većom tutnjavom, s većim rekama krvi i manjim izgledima da se u doglednoj budućnosti sve sredi (neko dođe i zavede red).

EU danas faktički može da bira – da ostane u američkoj stezi ili da se nasloni na Rusiju. Zavisno od tog izbora, Evropa može da se izvuče sa pretrpljenim lakšim strahom (u vidu otpadanja dela periferije i fragmentacije pojedinih zemalja), a moguć je i njen slom. Sudeći po nespremnosti evropskih elita za otvoreni raskid s Amerikom, slom je, kako je već rečeno, gotovo neminovan.

putin-ruski car

U suštini, nas treba da zanima mišljenje dvojice glavnih igrača koji određuju konfiguraciju linije globalnog fronta i koji se zapravo bore za pobedu u ratu novog pokolenja (Trećem svetskom mrežnocentričnom ratu). Ti igrači su SAD i Rusija.

Stav SAD je razumljiv i jasan. U drugoj polovini 90-tih godina HH veka Vašington je konačno propustio mogućnost da na miru reformiše ekonomiju hladnog rata i samim tim izbegne neminovnu krizu sistema, čiji razvoj je ograničen konačnošću planete Zemlje i svih njenih resursa, uključujući ljudske, što je protivrečilo potrebi za beskonačnim povećanjem emisije dolara i njihove količine u opticaju.

Agonija sistema SAD posle toga mogla se produžiti jedino na račun pljačkanja ostalog sveta – isprva zemalja trećeg sveta, zatim potencijalnih konkurenata, zatim saveznika, a zatim i najbližih prijatelja. Takvo pljačkanje moglo je da traje samo dotle dok SAD ostaju svetski hegemon, i dok niko tu hegemoniju ne dovodi u sumnju.

KAD JE SUKOB POSTAO NEMINOVAN

Upravo zato je, čim je Rusija istakla svoje pravo na donošenje samostalnih političkih odluka (makar i ne globalnog već regionalnog značaja), njen sukob sa SAD postao neminovan. I taj sukob ne može da se završi kompromisnim mirom. Za SAD kompromis sa Rusijom znači dobrovoljno odricanje od hegemonije, što ubrzo ima za posledicu sistemsku katastrofu (ne samo ekonomsku i političku krizu nego i paralisanje državnih ustanova i nesposobnost države da vrši svoje funkcije, to jest njen neminovan raspad). Ako pak SAD pobeđuju, onda sistemska katastrofa čeka Rusiju. Posle takvog „meteža“ njena će vladajuća klasa biti kažnjena likvidacijama, zatvorima i konfiskacijama, država će biti fragmentisana, znatne teritorije anektirane, vojna moć uništena.

ŠTA TREBA SHVATITI

Tako da će rat trajati do pobede, a svaki sporazum u međuvremenu treba smatrati samo privremenim primirjem – neophodnim predahom radi dovlačenja snaga, mobilisanja novih resursa i traženja (prevrbovanja) dodatnih saveznika.

U suštini, kako bismo stekli potpunu sliku još nam nedostaje samo stav Rusije. Treba shvatiti šta želi da postigne rusko rukovodstvo, i konkretno predsednik Rusije Vladimir Putin. O ključnoj Putinovoj ulozi govorimo zbog organizacije ruskog sistema vlasti. On nije autoritaran, kako mnogi tvrde, nego autoritativan. To jest, nije zasnovan na zakonodavno utvrđenom jednovlašću već na autoritetu jednog čoveka, koji je stvorio taj sistem, koji ga primorava da delotvorno radi i stoji na čelu sistema.

U suštini, Putin je tokom petnaest godina vladavine, i pored složenih spoljnih i unutrašnjih prilika, pokušavao da što više ojača ulogu vlade, Zakonodavne skupštine, pa čak i lokalnih vlasti. To su sasvim logični potezi koji bi trebalo da pridaju sistemu završenost, postojanost i prejemstvenost. Pošto nijedan političar ne vlada večno, obezbeđivanje političke prejemstvenosti, nazavisno od toga ko konkretno dolazi na vlast, predstavlja ključno obeležje postojanosti sistema.

Nažalost, zasad nije uspelo da se postigne potpuna autonomija upravljanja (njegova sposobnost da funkcioniše bez predsednikovog nazdora). Putin i dalje ostaje ključna karika sistema upravo zato što je poverenje stanovnika usredsređeno lično na njemu, dok se samom sistemu (oličenom u organima državne vlasti i pojedinim nadleštvima) znatno manje veruje. U takvim prilikama mišljenje Vladimira Putina i njegovi politički planovi stiču presudan značaj za oblikovanje spoljne politike Rusije, i dok fraza „nema Putina – nema Rusije“ uistinu preteruje, dotle fraza „šta hoće Putin – to želi Rusija“, sa mog stanovišta, prilično tačno odražava prilike.

ukrajina-slom

KAKO JE RASTAO STEPEN SUČELJAVANJA

Za početak, primetićemo da je čovek, koji je petnaest godina obazrivo vodio Rusiju ka njenom preporodu, vodio u uslovima američke hegemonije u svetskoj politici i značajnih mogućnosti Vašingtona da utiče na unutrašnju politiku same Rusije, morao da dobro razume kakvu to borbu i sa kime vodi. U suprotnom se ne bi toliko održao. Stepen sučeljavanja sa SAD koji je Rusija sebi dozvoljavala sasvim polagano je narastao, do izvesnog trenutka neprimetno. Rusija uopšte nije reagovala na prvi pokušaj obojenog prevrata u Ukrajini 2000-2002. godine („kasetni skandal“, „slučaj Gongadzea“ i akcija „Ukrajina bez Kučme“).

Rusija je iznela alternativan stav, ali nije se aktivno mešala tokom prevrata novembra 2004 – januara 2004. godine u Gruziji i novembra 2004 – januara 2005. godine u Ukrajini. Rusija je 2008. godine u Osetiji i Abhaziji upotrebila vojsku protiv američkog saveznika (Gruzije). Ruski brodovi su 2012. godine u Siriji pokazali spremnost za sučeljavanje sa mornaricama SAD i njihovih saveznika iz NATO. Rusija je 2013. godine primenila preventivne ekonomske mere protiv Janukovičevog režima, doprinevši da on shvati pogubnost potpisivanja sporazuma o pridruživanju.

SMISAO PUTINOVOG DOZIRANJA

Moskva nije mogla da Ukrajinu spase prevrata – zbog podlosti, kukavičluka i gluposti samih rukovodilaca Ukrajine (ne samo Janukoviča nego svih od reda), ali je posle februarskog oružanog prevrata 2014. godine u Kijevu ušla u otvoreno sučeljavanje s Vašingtonom. Sve dotle sukobe su smenjivala razdoblja poboljšanja odnosa, ali od početka 2014. godine rusko-američki odnosi su se naglo pogoršali i gotovo trenutno stigli do tačke iza koje je u prenuklearno doba rat objavljivan automatski. Prema tome, Putin je u svakom pojedinačnom vremenskom odsečku dozvoljavao sebi upravo onaj stepen sučeljavanja s Amerikom koji je Rusija bila sposobna da izdrži. Ako sada Rusija ne ograničava stepen sučeljavanja, to znači da Putin smatra kako je u ratu sankcija, ratu živaca, informacionom ratu, u građanskom ratu u Ukrajini, u ekonomskom ratu Rusija sposobna da pobedi. To je prvi važan zaključak o tome šta hoće Putin, na šta računa? On računa na pobedu.

Pritom, s obzirom na to koliko pomno priprema svoje poteze, kako teži da predvidi svako iznenađenje, možemo biti uvereni: pri donošenju odluke da se ne povlači pod pritiskom SAD, već da im se dâ odgovor, rusko rukovodstvo je imalo dvostruka, ako ne i trostruka jemstva pobede.

Želim da istaknem kako odluka o ulasku u sukob s Vašingtonom nije doneta ni 2014. ni 2013. godine. Već je rat 08.08.08. predstavljao izazov koji SAD nisu mogle da ostave nekažnjenim. Posle toga je svaka naredna etapa sučeljavanja vodila samo povećanju uloga.

Pošto je 2008-2010. godine resursni (ne samo vojni ili ekonomski nego kompleksni) potencijal SAD bio znatno veći nego sada, a potencijal Rusije kudikamo manji nego sada, glavni zadatak je bio da se ishodi polagan, a ne praskav porast ulogâ. To jest, trebalo je da se što više odloži otvoreno sučeljavanje kada su, kao sada, obrazine zbačene i svi shvataju da se vodi rat. A najbolje da se ono uopšte ne dopusti.

SAD su iz godine u godinu slabile a Rusija jačala. To su bili objektivni procesi, nisu mogli da se zaustave i moglo se pouzdano izračunati da će do 2020-2025. godine bez bilo kakvog sučeljavanja evoluciono s američkom hegemonijom biti svršeno, a SAD neće misliti o tome kako da vladaju svetom već kako da se spasu od unutrašnje katastrofe.

sad-kriza

SAMORAZARANJE GLOBALNOG SISTEMA

Prema tome, druga Putinova želja je da se što je moguće duže sačuva mir ili privid mira, pošto upravo mir objektivno pogoduje Rusiji, jer ona upravo u stanju mira, ne snoseći ogromne troškove, dobija isti politički ishod, ali u znatno boljim opštim globalnim prilikama. Zato i sada Rusija stalno predlaže mir. Kao što će se u uslovima mira u Donbasu kijevska hunta sama urušiti, u uslovima globalnog mira neminovno je konačno samorazaranje vojno-političkog i finansijsko-ekonomskog globalnog sistema koji su stvorile SAD. Ovde su dejstva Rusije ispravno opisana mišlju Sun Cea: „Najbolji rat je onaj koji nije počeo“.

U Vašingtonu očito ne rade budale, ma šta tim povodom pričali u ruskim tok-šouima ili pisali blogeri. U SAD vrlo dobro shvataju prilike u kojima su se obreli. Štaviše, shvataju da Rusija ne planira njihovu likvidaciju i zbilja je spremna za ravnopravnu saradnju. Samo što su socijalno-ekonomske prilike u SAD takve da je ta saradnja za njih neprihvatljiva – do ekonomskog sloma i socijalne eksplozije dolazi pre nego što bi Vašington (čak i uz podršku Moskve i Pekinga) stigao da sprovede potrebne reforme (tim pre što će trebati da se istovremeno reformiše i EU). Sem toga, u SAD je tokom dvadeset godina odrasla politička elita naviknuta na status gospodara sveta. Oni iskreno ne shvataju kako to neko može da im protivi.

Predstavnicima vladajuće klase SAD (čak ne toliko biznisu koliko birokratiji) je nepodnošljivo da se iznebuha iz gospodara života divljih urođenika pretvore u ravnopravnu stranu ugovornicu. To je isto što i ponuditi Gledstonu ili Dizraeliju da bude predsednik vlade kod Kečvajoa u Zululendu. To jest, za razliku od Rusije kojoj mir pogoduje, za SAD je rat – neminovnost.

U principu, svaki rat je borba resursâ. Po pravilu, pobeđuje onaj ko ima više resursa, ko banalno može da mobiliše više vojnika, proizvede više tenkova, brodova, aviona. Uostalom, katkad je uspevalo da se strateški izgubljeni rat dobije taktički, neposredno na bojnom polju. Takvi su bili ratovi Aleksandra Makedonskog, Fridriha Velikog, kao i Hitlerove kampanje 1939-1940. godine.

Nuklearne sile ne mogu da se sukobe na bojnom polju. Zbog toga pitanje resursne baze stiče prvostepeni značaj. Upravo zato smo tokom čitave prošle godine posmatrali očajničku borbu Rusije i SAD za saveznike. U njoj je Rusija pobedila. Dok na strani SAD istupaju samo EU, Kanada, Australija i Japan (i to ne uvek niti bespogovorno), dotle je Rusiji uspelo da u svoju podršku mobiliše BRIKS, dobro se učvrsti u Latinskoj Americi i započne istiskivanje SAD iz Azije i Severne Afrike.

SAD: DVE VARIJANTE TAKTIČKIH REŠENJA

Naravno, sve to ne pada u oči, ali ako se izračuna po rezultatima glasanja u UN, ispašće da, skupa sa Rusijom, istupaju zemlje (a ne podržati zvanično SAD već znači istupiti u podršku Rusije) koje skupa kontrolišu oko 60 odsto svetskog BDP, preko dve trećine stanovništva, preko tri četvrtinen površine kopna zemaljskog šara. To jest, Rusiji je uspelo da mobiliše više resursa.

S tim u vezi, SAD su imale dve varijante taktičkih rešenja. Prva je davala nadu u uspeh i SAD su je primenile od prvih dana ukrajinske krize. To je bio pokušaj primoravanja Rusije da bira između lošeg i goreg. Nuđeno joj je da se ili pomiri s postojanjem nacističke države na svojim granicama, i u tom slučaju naglo izgubi međunarodni autoritet, poverenje i podršku saveznika, i kroz izvesno kraće vreme dospe pod udar unutrašnjih i spoljnih proameričkih snaga, bez izgleda da ga izdrži. Ili da uputi vojsku u Ukrajinu, brzo zbriše još neučvršćenu huntu, vaspostavi zakonitu Janukovičevu vladu, ali da bude optužena za agresiju na nezavisnu državu i gušenje narodne revolucije, i pride u Ukrajini dobije potmulo nezadovoljstvo i potrebu da stalno troši znatne resurse (vojne, političke, ekonomske, diplomatske) na održavanje marionetskog režima u Kijevu (a drugačiji je tamo u takvim uslovima bio nemoguć).

Rusija je to rešenje zaobišla. Neposrednog upada nije bilo. Sa Kijevom ratuje Donbas. Sada je već Amerikancima neophodno da besmisleno upumpavaju deficitarne resurse u bezizgledni marionetski kijevski režim, dok Rusija može da mirno predlaže mir.

putin-i-porosenko-se-ipak-susreli-pozvali-na-prekid-sukoba-u-ukrajini-kratka-razmjena-rijeci-i-s-obamom_6231_2689

ZADATAK: STANOVNIŠTVO NA RUBU OPSTANKA

S tim u vezi, SAD će primeniti drugu varijantu. Ona je stara koliko i svet. Ako ne možeš da zadržiš neko područje i neizostavno će ga zauzeti protivnik, onda ga treba dokraja uništiti kako bi protivniku pobeda ispala gora od poraza, i da svi njegovi resursi odu na podršku preživljavanju i pokušaje obnove područja koje si uništio. Zato su SAD prestale da Ukrajini pomažu bilo čime, izuzev političke retorike, i podstiču Kijev da proširi građanski rat na čitavu teritoriju zemlje. Ukrajinsko područje već mora da izgori ne samo u Donbasu i Lugansku nego i u Kijevu i Lavovu. Zadatak je da se dokraja unište sistemi životnog obezbeđenja i stanovništvo dovede do samog ruba opstanka. Tada će se na teritoriji Ukrajine milioni jako gladnih, jako ljutih i do zuba naoružanih ljudi međusobno klati za hranu. I taj pokolj biće moguće zaustaviti samo obezbedivši prekomerno (sama vojska narodne odbrane nije dovoljna) inostrano vojno prisustvo na teritoriji Ukrajine i ogromna finansijska ulivanja za prehranu stanovništva i obnovu privrede (kako bi od nekog trenutka Ukrajina uzmogla da se sama prehranjuje).

Jasno je da svi ti troškovi padaju na Rusiju. Putin opravdano smatra da će u tom slučaju ne samo budžet nego i svi državni resursi, uključujući vojne, biti prenapregnuti i možda ne izdrže. Zato je zadatak da se Ukrajini ne dâ da plane pre nego što vojska narodne odbrane uzmogne da brzo uzme situaciju pod kontrolu. Potrebno je minimizovati žrtve, razaranja, sačuvati makar nešto privrede i sisteme životnog obezbeđenja velikih gradova, kako bi stanovništvo ipak kako-tako preživljavalo a ne umiralo, pa će onda Ukrajinci sami da pohvataju nacističke bandite.

Tu se Putinu pojavljuje saveznik u vidu EU. Pošto su SAD sve vreme pokušavale da u borbi s Rusijom koriste upravo evropske resurse, EU, koja je ionako bila slaba karika, konačno je posustala i u njoj su započeli već odavno sazreli srenjoročni procesi.

SMRTNI STRAH EVROPE OD UKRAJINE

Ako Evropa sada na svojoj istočnoj granici dobije još i sasvim razorenu Ukrajinu, odakle će ne samo u Rusiju (koja će biti zatvorena buferom narodnih republika) nego i u EU pohrliti milioni naoružanih ljudi (ne računajući divote poput trgovine narkoticima, isporuka oružja bilo kome, izvoza terorizma itd.), Evropska unija se prosto neće održati.

Evropa ne može da se suprotstavlja SAD, ali se smrtno boji usplamtele Ukrajine. Zbog toga, prvi put za sve vreme sukoba, Oland i Merkelova ne samo što prosto pokušavaju da sabotiraju zahteve SAD (uvodeći sankcije trudeći se da ih ne uvedu) nego su se i odvažili na minimalno samostalno delovanje, pokušavši da ishode makar nekakav kompromisni ne mir nego primirje u Ukrajini. Ukrajinsko područje će, ako plane, brzo izgoreti, a EU je postala nepouzdan partner, spreman ako ne da prebegne u tabor Rusije, onda da zauzme neutralno stanovište. Vašington je u okviru svoje strategije primoran da potpaljuje i Evropu.

POŽAR OD ATLANTIKA DO KARPATA

Jasno je da je kompleks građanskih i međudržavnih ratova na kontinentu krcatom svakojakim oružjem, gde živi preko pola milijarde ljudi – kudikamo ozbiljniji od građanskog rata u Ukrajini. Pritom, SAD od Evrope odvaja Atlantik. Čak i Britanija može da se nada kako će se izvući, sklonjena iza La Manša. Zato Rusija ima vrlo dugu granicu s EU.

Požar od Atlantika do Karpata (dok će na teritoriji od Karpata do Dnjepra još tinjati ugarci) Rusiji uopšte nije potreban. Zato je još jedna Putinova želja – da po mogućstvu izbegne najnegativnije posledice požara Ukrajine i požara Evrope, pošto je nemoguće da se sasvim spreče; ushtednu li SAD – potpaliće, te treba imati mogućnost da se brzo ugasi i ne dozvoli da ono najvrednije izgori.

Prema tome, želeći da zaštiti zakonite interese Rusije, Putin želi mir, mir i još jednom mir, pošto upravo mir omogućava da se to najdelotvornije i uz najmanje troškove učini. Ali, pošto je mir već nemoguć, a primirja postaju sve virtuelnija i krhkija, Putinu treba što brži završetak rata.

vladimir-putin01-ap-dmitry-lovetsky_f

MIR VIŠE TREBA RUSIJI

Ali želim da istaknem da, dok je pre godinu dana kompromis mogao da se postigne pod krajnje povoljnim uslovima za Zapad (Rusija je svejedno dobijala svoje, premda kasnije, pa što onda da cepidlači), sada je to već nemoguće i uslovi će svaki put bivati sve gori i gori. Formalno se ništa nije promenilo, mir je maltene pod bilo kojim uslovima i dalje povoljan za Rusiju. Promenila se samo jedna, ali najvažnija sastavnica – javno mnjenje.

Rusko društvo žudi za pobedom i odmazdom. Pošto je, kako sam već naveo, vlast u Rusiji autoritativna, ali nije autoritarna, javno mnjenje za nju (za razliku od zemalja „tradicionalne demokratije“) nije prazna reč. Putin je glavna karika (koja spaja sistem) sve dok predstavlja autoritet za većinu stanovništva. Ako izgubi podršku stanovništva, onda će, pošto politikum Rusije još nije predložio ličnost podjednake veličine, sistem izgubiti postojanost. A vlast ima autoritet sve dok uspešno ostvaruje želje masa. Tako da satiranje ukrajinskog nacizma (makar i diplomatsko) mora biti očito i nesumnjivo – samo na toj osnovi je za Rusiju sada moguć kompromis.

Prema tome, nezavisno od Putinovih želja i interesa Rusije, opšti raspored snaga, prioriteti i mogućnosti strana vode ka tome da će rat, koji je još prošle godine trebalo da se završi u granicama Ukrajine, već gotovo neminovno zahvatiti Evropu. I ovde se može samo nagađati šta će ispasti delotvornije – američki benzin ili ruski protivpožarni aparat, ali mirotvorstvo ruskog rukovodstva jamačno neće biti ograničeno njegovim željama nego samo stvarnim mogućnostima. Protiv volje naroda i toka istorije nemoguće je boriti se čak i pojedinačno, a još kada se podudare, onda je jedina razumna odluka iskusnog političara – da shvati šta hoće narod i kuda se istorijski proces kreće, i da ga iz sve snage podrži.

REŠAVANJE UKRAJINE NIJE SLOŽENO

Logika opisanih procesa čini krajnje malo verovatnim zadovoljavanje želja pristalica stvaranja posebne države Novorusije. S obzirom na razmere predstojećeg požara, rešavanje sudbine čitave Ukrajine nije isuviše složeno. Istovremeno će to biti skupo zadovoljstvo.

Logično je da će se narod Rusije upitati: ako u Novorusiji žive Rusi koje smo spasavali od nacista, zašto onda moraju da žive u posebnoj državi? A ako hoće da žive u posebnoj državi, zašto onda Rusija mora da im obnavlja gradove i fabrike? I na ta pitanja postoji samo jedan razuman odgovor – uključivanje Novorusije u sastav Rusije (tim pre što tamo ima ko da ratuje, dok s upravljačkim kadrovima stvari ne stoje tako dobro). A kad već u sastav Rusije može da uđe deo Ukrajine, onda može i čitava. Tim pre što, najverovatnije, u vreme kada to pitanje bude trebalo da se rešava, EU kao alternativa evroazijskom izboru više neće postojati.

Jeste logično, ako odluku o ponovnom ujedinjenju bude donosila celovita federativna Ukrajina, a ne nekakve nepojmljive tvorevine. Uostalom, mislim da je danas još rano za krojenje političke karte. Do kraja ove godine očito će poći za rukom da se rat u Ukrajini završi, ali, ako SAD pođe za rukom da prebace požar na EU (a potrudiće se), onda će do konačnog rešavanja teritorijalnih problema proteći najmanje još koja godina.

Uostalom, nama i tu mir pogoduje. U uslovima mira će narastanje resursne baze Rusije, prelazak novih saveznika (bivših partnera SAD) na njenu stranu i marginalizacija Vašingtona, kao i teritorijalno preuređenje, kao prvo, biti znatno pojednostavljeno, a, kao drugo, privremeno izgubiti principijelni značaj (pogotovo za one koje preuređuju).

Autor je predsednik Centra za sistemsku analizu i prognoziranje

Prevod – Sava Rosić


Izvor: Aktualьnыe kommentarii/Geopolitika

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Šta zapravo hoće Putin

* Obavezna polja