Prvi broj magazina „Moderna vremena“ otvorio je silovit esej Stanka Cerovića (1951): „Edvard Snouden: DISIDENT“. Razmatrajući pitanje buđenja moralne svesti u savremenom kapitalističkom totalitarizmu, Cerović se zadržao i na pitanju korumpiranih disidenata iz komunističke epohe koju su doprineli usponu sadašnjih ugnjetavača. Autor govori i kako se kod njega samog javio stid što se kao bivši disident našao na strani pobednika. Portal Stanje stvari preneo je odlomak tog teksta koji preuzimamo, ali čitaoca upućujemo i na čitav Cerovićev esej u štampanom izdanju „Modernih vremena“.

* * *

… S krajem Hladnog rata, kao u komičnoj iluziji, poklopilo se disidentskih pet minuta sa trijumfom 1% najbogatijih ljudi u istoriji. Ono što je u drugoj polovini dvadesetog veka bio glas moralne savesti, postao je glas sile i bogatstva. Sokrat je pristao da radi za Soroša. Dugo se i odupirao. Poklopili su se duša i lukavstvo, račun i moral, pohlepa i askeza, humanizam i osvajački ratovi, slobodni svet i tajni zatvori – i nije više niko imao primedbi. Oni koji su nekad kao otkrovenje primili tajni glas: „ovako se više ne može živeti“, sada su u svetskim medijima razdragano poručivali: „Nikad bolje.“

Ovo je drugo čudo moralne pobune, ravno onome kako se ona javlja u duši pobunjenika: kako ta pobuna umire u istim ljudima. Oni koji su sledili istinu kao otkrovenje i bili spremni za nju život da daju odjednom se pretvaraju u korumpirane kukavice, spremni na svaku pogodbu samo da se dokopaju para i privilegija. Spolja gledano to su isti ljudi, ali iznutra to su dva potpuno različita bića.

Poslednja decenija milenijuma je verovatno bila vrhunac istorije zapadnog imperijalizma. U deceniji između pada Berlinskog zida i prvog otvorenog rata NATO pakta, „Vašingtonski konsenzus“ je obuhvatao sve narode sveta sa izuzetkom Kine koja je u tom periodu bila usamljena i povučena. Bila je to slika koja zahteva fantastičan sklop planeta. Ljudi koji su tada živeli još ni iz daleka nisu svesni kakvom su fenomenu prisustvovali. Treba više generacija da se takav događaj slegne u svesti. Bila je to prva imperija bez neprijatelja, čiji je problem bio ne kako da savlada protivnike, nego kako da nađe protivnika. Na koga da troši oružje? Kako da se ne ulenji i opusti ako joj se niko ne protivi? Tako su, just for fun, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka napravljene greške koje će se plaćati bar još u sledećem veku. Možda i svetskim ratovima. Prekršeni su svi zakoni zdravog razuma: u politici, finansijama, medijima, u odnosima između ekonomskih klasa i između polova, u odnosu ljudi prema prirodi i prema drugim vrstama… Eksperti su procenjivali da će globalna fešta finansijske elite trajati dvadesetak godina. Posle toga sledi slom, to su svi znali, ali to nije bio razlog da se otkaže učešće u najvećoj fešti u istoriji! Naprotiv.

Izgledalo je, u toj deceniji mađioničarskog trijumfa, da svi ljudi i sve ljudske aktivnosti skladno streme istom cilju. Heroji su bili bankari i igrači na Berzi koji su mesečno zarađivali i trošili bogatstva o kojima nisu ni sanjali najbogatiji ljudi ranijih epoha. Mediji su prozivali sve ljude da igraju na Berzi i pridruže se provodu milenijuma. U Rusiji je bila organizovana najveća pljačka u istoriji, šačica mladih oligarha, vođeni zapadnim tajnim službama i za račun zapadnog kapitala, preuzela je celo bogatstvo ove ogromne zemlje. Svi su slavili „Vašingtonski konsenzus“: novinari, intelektualci, umetnici, filozofi, ekonomisti, vernici i nevernici svih religija, sve je to pijukalo i zavijalo tražeći svoj deo kolača i nudeći svoje usluge, kunući se u vernost, utrkujući se u ređanju superlativa koji bi možda prijali uhu blaziranih gospodara. Najveće egzistencijalno pitanje celih društava je bilo: kako doći do Soroša?

Je li to zaista bilo? Nije prošlo ni dvadeset godina.

To je bilo tih toliko očekivanih disidentskih pet minuta.

Imali su šta da prodaju: ipak su doprineli, bar moralno, trijumfu novih gospodara.

U Vatikanu je sedeo disidentski Papa, onaj čiji je blagoslov pratio poslednja i najveća osvajanja.

Odjednom, disidenti su bili svuda. Pobednici su im otvorili sva vrata, jer niko ne voli sam sebe da hvali. Mnogo je bolje da se čovek pretvara da radi nešto drugo, zauzet je drugim mislima i poslovima, kad ono, odjednom, gde god se okrene čuje svoje ime, svi su došli da mu čestitaju rođendan. A pošto je zaista izuzetan, slavljenik je uzdržan, jer ne veruje u laskanje, možda su ti koji ga hvale plaćeni, zato treba proveriti da li iskreno misle to što kažu. I gle čuda, mediji su puni divljenja za objektivnost i iskrenost tih koji vas hvale, oni nikad ne lažu, oni su obijali zatvore zato što neće da lažu, oni su moralna savest epohe.

Hipokrizija je postala zarazna: disidenti su hvalili zapadnu vojnu, političku i finansijsku elitu zbog njene moralne čvrstine, i pozvali je da ne posustane u osvajanju sveta, jer je vreme da moral i ljudska prava svuda trijumfuju, nemamo pravo da se oglušimo o patnju ljudi…

… Ako mora da se bombarduje za viši cilj, ako moraju dronovi, ako moraju tajni zatvori, mi vas molimo da ne oklevate; ako iko ima neke primedbe neka se obrati nama, naše poštenje se ne dovodi u pitanje, mi smo se oduprli totalitarnoj policiji…

Bili su sjajni! Tako zabrinuti za sudbinu sveta. A pobednici su im uzvraćali istom širokogrudošću: padale su nagrade, mediji su bili puni pohvala za heroje našeg vremena, one koji se nikad ne varaju, koji ne mogu biti potkupljeni i obeshrabreni. Dobijali su visoke položaje, postajali bogataši preko noći, bili su pozivani na proslave međunarodnog džet-seta. Naročito srednjoevropski disidenti na čelu sa Havelom, Mihnjikom i Geremekom. Mislim da su se odupirali Kuron i Dinzbir, ali nekako umorno, bez vere i nade. Brzo su pali u bolest. I većina ruskih disidenata je otrčala na proslavu, oduprli su se Brodski, Zinovjev, Solženjicin. Možda još poneki, ali beznačajna manjina. Kao simbol disidentske moralne čvrstine izabran je Havel, za njega su oni koji upravljaju svetom bili uvereni da nikada ništa neće odbiti. Spadao je u provereni kadar. Onaj što se ničega ne gadi.

Mogao sam oduvek znati da će Havel izdati.

Mogao sam znati već po ovoj rečenici: „Ljubav i istina treba da pobede mržnju i laž.“ Mogao sam znati da će na ovoj tački , tu gde se ovaj glas čuje, po zakonima fizike pobediti zlo i podmuklost. Kad sam čuo da umesto potpisa crta srce, mogao sam znati da je u pitanju verovatno najveći lažov na svetu. Čovek bi mogao sve znati. Da nije neodoljive sklonosti u nekom mlitavom, ljigavom delu duše da se veruje u kič i iluzije. Mogao sam znati da će se Havel do kraja života boriti za poštovanje ljudskih prava i demokratiju na Kubi, u Bjelorusiji, u Rusiji, u Kini, u Avganistanu, u Iraku, da će vatreno podržati ratove zapadne imperije širom sveta. Mogao sam znati da će američki predsednik koji bude na vlasti kad umre Havel izjaviti da je on živi dokaz da moral pobjeđuje u istoriji. Moral i istina. A ne sila, bombardovanje, dronovi, tajni zatvori, propaganda, itd., kao što misle tirani.

Mogao sam sve o ovome svetu znati a da se nikad ne maknem sa obale Morače! Mogao sam znati da će džeparoš sesti na tron sveta na kraju istorije. A morao sam – apsolutno sam morao, to je neoprostivo – znati da će se po svim psihološkim, socijalnim, etičkim, estetskim i fizičkim zakonima ovoga sveta pojaviti Vaclav Havel, tačno onakav kakav je bio, sa biografijom kakvu je imao, da se zakune u poštenje džeparoša i primi trofej iz njegove ruke.

Mogao sam znati da će ga u bolesti pratiti simptomi „gubljenja ravnoteže i gubljenja memorije“.

Mogao sam znati da će Goodfellas pobediti.

Havel se pojavio prvi jer je najmanje oklevao da zgrabi kad se prilika pružila. Njegova glad za društvom elite, ali one zapadne, iz Centra, koja ima monopol na slavu, ne komunistička, radnička i seljačka, bila je nezajažljiva. Čekali su ga krugovi moćnika, bogataša, slavnih umetnika i intelektualaca, u koje će on sad stupiti kao autentičan junak, borac za ljudska prava, a pošto oni toliko vole autentičnost, prava osećanja, hrabrost, biće to velika uzajamna ljubav i sreća koja će zadiviti celo čovečanstvo. Nikada posle toga nije se moglo jasno odmeriti ko se kome više divi: Havel vladajućoj eliti, ili ta elita njemu. Bio je to, sve do finansijskog kraha 2008, najbolji od svih mogućih svetova.

Ako je istorija metafora procesa koji se dešavaju u čovekovim neuronima, onda ovaj trenutak odgovara situaciji kad se čovek trgne iz sna, sav naježen, jer oseća da lopov hoda po kući.

Tako je, u disidentskom uhu, odeknulo Havelovo otimanje za vlast u Pragu koje je rutinski orkestrirala američka obaveštajna služba. Aleksandar Dubček je bio prirodni kandidat za novog predsednika. Bio je mnogo popularniji od Havela i lako bi dobio izbore. Onda su Amerikanci izvršili pritisak na češki Parlament da se predsednik ne bira na izborima, nego u Parlamentu. Havel je obećao Dubčeku da će kratko ostati predsednik, možda godinu dana, samo da se stabilizuje situacija; isto su mu obećali zapadni diplomati. Dubček je odustao, zapadna diplomatija je izvršila pritisak na poslanike i Havel je izabran za predsednika, odakle ga niko nije mogao oterati dok je mogao stajati na nogama. Razočaran, izolovan i smešan, Dubček je uskoro umro.

A Havel je krenuo u kampanju za promociju NATO pakta i novog svetskog poretka. Ni ratovi ni egzibicije finansijskog kapitalizma nisu nijednog trenutka doveli u pitanje njegovu moralnu podršku zapadnom imperijalizmu. Mnogi su imali moralnih dilema, čak i generali, bankari, trejderi, samo Havel nije. Srećnijeg lica i mirnije savesti nije bilo na planeti.

Forma je ostala ista: ona disidentska moralna samouverenost i superiornost, pozivanje na savest uspavanog čovečanstva, retorika o slobodi, ljudskim pravima i demokratiji; još uvek se potpisivao crtajući srce: ništa kao ljubav. Živeo je kao kralj, nastanio se u dvorcu, zapadni mediji su ga slavili kao savest čovečanstva.

Izdao je sve. Upotrebio je svaku disidentsku ideju, svako uverenje, svaki izum, svaki gest, svaki trik, kao da gradi paralelni svet: sve je bilo isto, sve je bila laž.

Neverovatnom brzinom svet su preplavile „nevladine organizacije“ za odbranu ljudskih prava. Sve „nevladine“, sve „bez granica“, sve finansirane iz istih centara moći. Sve na istom poslu osvajanja i potčinjavanja neposlušnih ljudi i društava. Na neki neobjašnjiv način ove organizacije su predstavljene kao nastavak disidentskih borbi iz vremena komunizma. Korumpirani, disidenti su pristali na ovu igru. I one su se borile za demokratiju i ljudska prava. Kao nekad sa disidentima, samo sada na masovnom nivou, zapadni mediji su organizovali promociju ovih organizacija kao čuvara moralne savesti čovečanstva.

Bili su čisti, humani, saosećajni; bili su podmukli, pohlepni, lažovi; bili su moćni jer je iza njih stajala svetska vlast i najavljivali su celim narodima užasne tragedije; i bili su toliko smešni da ih je bilo nemoguće kritikovati, ili čak samo gledati u njih a da čovek ne prasne u smeh. Zavera protiv ljudskog roda je skovana u cirkusu.


Izvor: Moderna vremena/Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Sokrat je pristao da radi za Soroša

* Obavezna polja