Ove godine sudbina je stavila na dnevni red crnogorsko pitanje, iznenada i na neočekivan način – velikom litijom. Nikada do sada litija nije obuhvatila čitavu Crnu Goru niti je trajala danima. Razvojem prilika iznenađeni su posmatrači i učesnici zbivanja, domaći i strani. Ali najsnažniji utisak učinila je pojava Srpske pravoslavne crkve (SPC) na balkanskoj sceni. Pošto su joj rat objavili evropski liberali, američki generali i crnogorski glavari, listom ogorčeni pravoslavljem, SPC je prvi put posle konkordatske krize (između dva svetska rata) zauzela položaj aktivnog učesnika. Mada je s početka izgledala slaba, čak neprimetna, munjevito je pod svoj barjak stavila većinu stanovništva.

Crkva je primila rat na terenu koji poznaje bolje i duže od izazivača, s odlučnim i organizovanim predvodnicima i ljudstvom koje je upućeno u ciljeve borbe, u vremenskim prilikama boljim od očekivanih. Crnogorske vlasti zapretile su golom silom a Crkva je odgovorila brzinom, koncentracijom i znamenjima i porazila protivnike bez borbe. U ratu protiv pravoslavnih belaca koji se vodi u Evropi i SAD, SPC je prva stvorila slobodnu teritoriju na kojoj su složni ateisti i verujući. Zato se o ovoj velikoj pobedi gromoglasno ćuti. Na svakoj strani iz drugog razloga. Vredi istaći da RPC nije bila u prilici čak ni da pokuša u Ukrajini što je SPC uradila u Crnoj Gori. Istine radi, nije bila sasvim sama. Svejedno, pitamo se da li je na delu smena vlasti ili se na crnogorskom kršu rešavaju krupnija pitanja? A možda prisustvujemo početku obnove srpske državnosti?

Kao i mnogo puta do sada, na Balkanu se produbljuje kriza evropskog sveta te će na njemu, ne po prvi put, biti isprobana nova geopolitička rešenja. Ali pre daljeg razmatranja korisno je osvrnuti se na raspored uticajnih interesnih grupa i periodni sistem moći koristan za pozicioniranje sadašnjih i budućih učesnika zbivanja u Srbiji i na čitavom Balkanu.

SKALA MOĆI

U savremenom svetu posebnu ulogu imaju politička vođstva država imperijalnog zahvata (SAD, Rusija, Velika Britanija), velikih nacionalnih država (Kina, Indija, Iran, Turska, Nemačka, Japan, Koreja, Francuska), te države Izrael čije mrežno delovanje seže do većine ključnih čvorišta odlučivanja. Najuticajnije grupe na vertikali moći čine malobrojni vizionari, duhovnici, ljudi rodoslova (grbova), žitija, tajnih znanja povezani krvlju, predanjem, strašću i dugovima. Okuplja ih zavet Bogu ili Kralju, magovima ili zlatnom teletu, ali i obaveza prenošenja tajne naslednicima. Na najvišem spratu moći su glave dinastičkih i plemićkih klanova, verski vođi, ezoterici, mistici, osnivači država i važnih institucija, veliki zemljoposednici, aristokrate, istaknuti predstavnici verskih sekti, javnih i tajnih društava.

Biološki gledano oni su na vrhu lanca ishrane, poput kitova, tigrova i slonova. Posredno oblikuju društvo organizacijom države (vojska, policija), uspostavljanjem obrasca raspodele materijalnih dobara i uobličavanjem najveće stihije savremenog sveta – javnog mnjenja (mišljenja). Osećaju pozvanje da utvrde smisao i težnje ljudske vrste, da dodeljuju nagrade i odlikovanja i upravljaju društvom. Znatna materijalna bogatstva oslonac su sakralnim ciljevima za koje se zalažu. Većina ovih grupa nalazi se u zapadnom delu Evrope i severne Amerike (250-300 porodica) a okupljaju evropsko crno plemstvo, Vatikan, gerontokratiju usidrenu u Sitiju, insajdere sa Volstrita itd. Iznad duhovnika stoji Bog, anđeli i pali anđeo, koji ih podsećaju na lepotu i večnost, na Raj i izgon. Među Srbima ljudi rodoslova, žitija i ezoterije behu Sveti Sava, car Lazar, Nikola Tesla, Dimitrije Mitrinović.

Nešto niže su ljudi vlasti i javnog uticaja koji su svojim životom i poreklom stekli poverenje duhovnika i vizionara – državnici, vođi velikih pokreta, osnivači uticajnih obaveštajnih mreža, ratnici. Od sudbine dobijaju fabulu i uz pomoć javnog mnjenja režiraju komad jedne epohe (Spartak, Staljin, Napoleon, Tramp, Putin) ili ostaju režiseri zabavnih političkih sitkoma (Obama, Hruščov, Klinton, Kenedi). Svaki od njih nastoji da velikim podvigom zasluži članstvo u klubu duhovnika i vizionara ili se u njemu učvrsti. Ako izgube poverenje duhovnika, zastrane ili iznevere obećanja, ako ih napusti fortuna, gube položaj, nekada i život.

Na trećem nivou nalaze se verni i odani ljudi, veliki organizatori, administratori, ugledni intelektualci i teoretičari epohe najčešće ograničeni na jednu državu ili užu javnost (političku, akademsku, kulturnu). Ovde sapadaju napr. Đulio Andreoti, Ž. P. Sartr, Margaret Tačer, Zbignjev Bžežinski, Henri Kisindžer, Voren Bafet, Džordž Soroš, itd. U nas su bili J. Broz i S. Milošević, što posredno potvrđuje i niz ličnosti s kojima su pregovarali o sudbini Jugoslavije. Brozu nekada pridaju i viši rang. Ova grupa moćnika ispunjava nezahvalan zadatak tumača i prenosioca odluka predstavnika najviše moći lokalnom stanovništu. Njihov je život posvećen služenju velikim državnicima i ezotericima.

Josip Broz Tito, Vinston Čerčil i Entoni Idn u Londonu, 16. mart 1953. (Foto: Keystone-France/Gamma-Rapho via Getty Images)

Ispod vernih i odanih nalaze se ljudi novca i preduzetnici smešteni u korporativni svet jer imaju bogat CV (si-vi) i radnu biografiju ispunjenu dokazima o uspešnom službovanju brojnim poslodavcima. Mamac su širokim narodnim masama, posebno ako su na čelu velikih kompanija i milijarderi.

Na samom dnu lestvice moći nalaze se ugledni lokalni rukovodioci, stručnjaci i profesionalci iz različitih oblasti života koji su ugled zadobili blagodareći svom znanju, umenju i nagradama stečenim obavljanjem složenih zadataka od javnog značaja. Neposredno vladaju masama koje žive svoj mali srećni život na kraju predatorskog lanca (plankton). Ali vratimo se Balkanu.

KONAČNO REŠENJE

Na srpskom prostoru najvažniji aktivni učesnik zbivanja poslednjih decenija bila je i još uvek je Superstruktura – skrivena oligarhija nastala posle 1944. pregornim objedinjavanjem nosilaca različitih ideja. Sastavljena od nekoliko stotina porodica, rizničara Revolucije, kontroliše sve aktive Srbije i Crne Gore ili je rukovalac poslova multinacionalnih kompanija na prostoru bivše SFRJ. Najvažniji zadatak elite Jugoslovenske revolucije beše potkopavanje sporazuma postignutog na Jalti (1945.), tj. borba protiv SSSR-a, s početka u istočnoj Evropi, kasnije širom sveta. Glavno sredstvo za izvršenje postavljenog zadatka bila je rusofobija i suzbijanje svetskoistorijskih nazora državotvornog naroda (Srba) za račun taktičkih ciljeva evroatlantskih elita. Da bi bio delotvoran geopolitički konstrukt valjalo je održavati komunističku vlast i to najubojitijim oružijem – Građanskim ratom.

Balkanske lokalne elite nisu mogle da se suprotstave Građanskom ratu budući da su im do danas ostali strani spiritualni elementi poretka i prostora u kome posluju. Uz to one su bile i ostale na dnu vertikale moći svrstane među preduzimače regrutovane iz kruga lokalnih stručnjaka i političara (peti nivo), znanjem i opitom udaljeni od svetskih upravljačkih centara. Neprekidnost bratoubilačkog rata Superstruktura je potvrdila 1992-1995. iznova se na njemu bogateći. To jedino i ume.

Osnovnom zadatku bilo je sve podređeno – ideologija (magloviti trockizam, korporativni komunizam, posle 1992. divlji kapitalizam), unutrašnja podela vlasti i iscrtavanje republičkih granica (ustav), socijalna politika. Neobuzdana potreba jugoslovenske revolucionarne elite da živi u blagostanju (kapitalizmu) dovela je do nastanka jedinstvenog oblika geopolitičkog parazitizma.[1] On je bio toliko primamljiv da je Superstruktura u zrelom stadijumu bipolarizma poverovala u svoju izuzetnost te je spoljnu politiku prikrivala samouverenim frazama: nesvrstanost, vanblokovska politika, i istok i zapad i sl. Iza visokoparnih reči jugoslovenskih komunista stajala je borba protiv Rusije, danas vidljiva u ogoljenom obliku u čitavoj Evropi. Neupućeni stranac bio bi zaprepašćen spoznajom da čak ni general Milan Nedić, mada ideološki suprotstavljen boljševicima, nije pristao na rusofobiju odbivši Hitlerov zahtev da pošalje trupe protiv SSSR-a.

Superstruktura ustoličena na srpskom prostoru razlikovala se kako po nastanku tako i po razvoju i dometima od svih istočnoevropskih i vanevropskih komunističkih elita i njihovih savremenih liberalnih derivata. Dok su sovjetski velikaši posle 1945. iza sebe imali podvig – oslobođenje SSSR-a i polovine Evrope, zastavu na Rajhstagu, ubrzo i atomsku bombu, dotle je elita Jugoslovenske revolucije vešto žonglirala sovjetskim pobedama (oslobođenje Jugoslavije) i atlantističkim poklonima i kreditima. Superstruktura je preživela Hladni rat i rušenje Berlinskog zida a početkom HHI stoleća izrasla je u balkanskog Dorijana Greja. Dok svet hrli ka multipolarizmu, ona brižno neguje dušmanski odnos prema Zajednici (Srbija savremenika) i slovenskom svetu, ideološki zamrznuta u razdoblju zakulisnih sporazuma 1948-1953.  Pritisnuta obavezama prema Imperiji i staračkom iznemoglošću, u protekle tri decenije Superstruktura nije sačuvala čak ni privid državnosti (suverenitet), niti kontrolu nad masama (socijalni dogovor). Dosadašnja praksa atlantističkih elita da se u podjarmljenim državama uspostavi ohlokratija okreće se protiv njih. Superstruktura više nema ni znanje ni pasioniranost da čuva poredak Revolucije. Nije ni čudo što se olako odlučila na konačno rešenje – ukidanje SPC i završni obračun sa Zajednicom.

Apstraktni simboli Zajednice: sloboda, pravoslavlje, ljubav, pravda, ravnopravnost, čojstvo, junaštvo, Kosovo… sve više je uznemiravaju. Njeni prethodnici, jugoslovenski komunisti, još za vreme Užičke republike (1941) najavljivali su da će Rusi naseliti Srbiju Kinezima ako Nemci istrebe Srbe (umorstvo 100 Srba za jednog poginulog Nemca). Prava je zanimljivost doseljavanje skromnog broja Kineza u Srbiju u poslednjoj deceniji HH stoleća. Poslednjih godina znakovit je ispraćaj kvalifikovane radne snage u Sloveniju, Austriju, Nemačku i dr. pod budnim okom domaće službe zapošljavanja.

Superstruktura ima tradiciju trgovanja radnom snagom (postmodernim kmetovima) još od sredine prošlog stoleća kada je delila crvene pasoše „male Amerike” (SFRJ) i slala proletere na „privremeni” rad širom kapitalističkog sveta. Osim što je smanjivala socijalnu i političku napetost u zemlji, primala je milijarde maraka marljivih jugoslovenskih trudbenika iz čitavog sveta. Vremena su se promenila i danas bi Superstruktura kao zamenu za odseljene rado uzela Pakistance, Avganistance, Somalijce, Sirijce i dr. migrante nedovoljno kvalifikovane za nemačko tržište rada. Superstruktura podjednako dobro profitira dok naseljava strance ili odseljava „remetilački faktor” i otvara vrata za etnogenetsko inženjerstvo čije rezultate već vidimo širom EU. Ako bi Superstruktura do kraja uspela u naumu, poraz Revolucije poklopio bi se s nestankom Srbije kakvu znamo. Nije se čuditi što se pre trideset godina probudila Bosna i rodila Republiku Srpsku, a danas Crna Gora pravi veliko gumno.

Foto: Boris Musić/mitropolija.com

GORSKI VIJENAC UŽIVO

Svetosavska crkva oduvek je propovedala mir te je posle dugog stradanja i uzmicanja pred Superstrukturom morala ući u otvoreni sukob. Posebno što je na prostoru Crne Gore svim silama podstican obračun Kajina i Avelja. Samo od sebe se nameće pitanje: zašto je obnova srpske državnosti započela uz pomoć SPC? Zar evropske institucije – vojska, policija i akademska elita (združeno ili odvojeno) ne mogu biti spasioci Zajednice? A tek stranke i njihovi uglednici? Zbunjeni ne možemo da ne primetimo da državni aparat, stranačka i nevladina mreža, ideološki i komandno potčinjeni Superstrukturi, nisu ni pokušali da promene ulogu države stvorene da ohrabri podele u dehristijanizovanoj Evropi.

Drugim rečima, nisu ni imali zadatak da se bave pitanjem suvereniteta. Policija po prirodi svog posla nema dubinsko razumevanje društva i procesa, mada na njima plovi. Vojska je nemoćna jer je organski nastavak JNA (inače bi bila Srpska vojska). A akademici ne haju ni za Zajednicu niti za duhovnost već se bave prepričavanjem evropskih snova i popularisanjem kolonijalne istorije Evrope. I pošto više nije bilo nikoga od pozvanih, Crkva je nošena novom stvarnošću postala organizator budući da je sačuvala ustrojstvo, duhovnost i najvažnije – pravoslavlje. Danas jedino SPC može da usmeri miran prenos vlasti iz ruku elite jugoslovenske Revolucije u ruke nove elite koja će se izmiriti sa Zajednicom.

Drugo važno pitanje je: zašto je Sudbina odabrala Crnu Goru koja od davnina više mari za običaje nego za Crkvu? Da bismo došli do odgovora moramo izdvojiti odliku dinarskih brđana – poimanja predanja, znamenja, rodoslova, čojstva, junaštva, zastave. U toj meri izraženo prenošenje sećanja s kolena na koleno ne sreće se u bilo koje etničke skupine ili posebne interesne grupe na Balkanu. Ali najvažnija je odlika članova elitnih klubova, duhovnika i ljudi rodoslova na vrhu lestvice moći. Organizatori i učesnici litija u Crnoj Gori dobro znaju važnost svojte (roda) i na nju se oslanjaju, sa njom razgovaraju, raspravljaju, sude nelojalnim članovima plemena, a drugima ostavljaju pravnu državu, nezavisno pravosuđe i policiju pod demokratskom kontrolom. Nije teško zamisliti kako bi završila nedavna rasprava između članova familije Vindzora (odvajanje princa Harija) ili sukobi i abdikacija Edvarda VIII (pred Drugi svetski rat) da su vođeni pred demokratskim parlamentom ili ostavinskim sudom. Srpska aristokratija dobro zna da Familija ima svoja pravila koja su obaveza svakog člana od rođenja.

Crnogorci se neočekivano i na velika vrata vraćaju u igru s jasnom idejom da izađu kao pobednici. Odabrali su pravi trenutak i pred čitavim Srpstvom uživo igraju Gorski vijenac. Potvrđuju to i naizgled čudne izjave političara i pojedinih ministara u vladi republike Srbije (I. Dačić, Z. Lončar) o Crnogorcima. Većini u Vasojevićima, Piperima, Grblju, Paštrovićima, Crmnici, jasno je da je današnja Crna Gora stešnjena uskim granicama. Crnogorci ka Hrvatskoj ne mogu jer ih tamo smatraju neprijateljima a još važnije je to što će se Hrvati uskoro probuditi bunovni posle europskog sna i sa njima će biti opasno drugovati i poslovati. Ka Albaniji ne mogu jer nemaju ništa zajedničko (krijumčarenju se nazire kraj), a uz to ne žele da postanu evropski Kurdi. U Bosni i Hercegovini je Republika Srpska koja nije stigla da organizuje mirne litije jer su joj na Baščaršiji prvog marta 1992. objavili rat te je nosila pušku u jednoj i ratnu zastavu u drugoj ruci pune četiri godine. A u Biogradu je sve veća odbojnost prema Crnogorcima i sve bliže nepovratno udaljavanje posle koga će Crna Gora ostati sirak tužni bez iđe ikoga. Predaleko se otišlo s crnogorisanjem – vreme je za novo tumačenje istrage poturica. Ispit pred kojim će se naći novi gospodari Crne Gore veći je od bilo kog u poslednja dva stoleća. Crkva im pomaže više no što može, ali sami moraju da savladaju Luču mikrokozma i da nađu izlaz iz ćorsokaka u koji su ih odveli pad i koristoljubivost raspomamljenih očeva i đedova.

KONTRAELITA

Do ubistva kralja Alkeksandra Karađorđevića i udaljavanja kneza Pavla iz političkog života, srpsko društvo imalo je neposredni dodir s evropskim dinastijama, crnim plemstvom, elitnim klubovima a preko njih i ostalim akterima svetske politike. Ali već posle 1944. zahvaljujući odluci Vindzora, Karađorđevići su kao i ranije Romanovi uklonjeni sa scene. I to nije bilo dovoljno već je u čitavoj Srbiji 1944-46 organizovano preventivno istrebljenje viđenih ljudi (mirnodopski Jasenovac), posle proređivanja Srba u NDH. U Crnoj Gori desetkovani su ljuti gorštaci (1941-45-48) i tako oslabljena dinarska populacija, nepresušno izvorište visokih službenika, oficira i rukovodećeg kadra u Beogradu. Preko noći su Milovan Đilas i Krcun, Blažo Jovanović, Tempo, D. Ćosić, zamenili Slobodana Jovanovića, Jovana Dučića, Miloša Crnjanskog, kneza Pavla… Pisci partijskih dokumenata, osnivači i gosti logora na Golom otoku smenili su osnivače privatnih muzeja i pasionirane posetioce bijenala i galerija. O kakve li pogibije!

Od dela Jugoslovenske revolucije oporavak je dug i mukotrpan. Već razabiramo da je na razmeđu epoha počela smena glavnog cilja (smisla) i da su grupe s političke margine starog poretka počele njegovo rušenje. Superstruktura više nije na zadatku podrivanja jaltskog dogovora (jednostrano je opozvan) niti zastupa novi projekat (tripolarizam, multipolarizam, posthumanizam i sl.) budući u dubokoj pozadini Atlantskog saveza. Dok se čitav svet okreće ulevo, Superstruktura čvrsto stoji na socijalnim osnovama ranog kapitalizma i predatorske ekonomije neprestano se dvoumeći između ateizma, paganizma i protestantizma. U srpskoj eliti odavno je uvrežena misao (i praksa), svojstvena najnižoj etaži moćnika, da je materijalno blagostanje prethodnica slobode. A ne stanovište svetske elite da je bezbednost i suverenost prethodnica blagostanja i duhovnog uzdizanja.

Vernici sa transparentom na kome piše „Samo sloga svetinje spašava“ tokom litije u Boljanićima, 16. februar 2020. (Foto: Veselin Dragaš/mitropolija.com)

I eto, pred očima sveta pojavila se SPC kao predvodnik ontološkog ustanka protiv Revolucije s jednim ciljem: da prekine iscrpljujući Građanski rat. Sledi pokajanje i bratsko pomirenje. Zalog je blistava duhovna pobeda Zajednice izvojevana u prethodne tri, četiri decenije. Na predstojećoj mirovnoj konferenciji na kojoj će se preispitivati mnoge odluke od Bečkog kongresa (1815) do danas, neće biti mesta sadašnjoj liberalnoj eliti. Rešavajući velike zadatke i zagonetke današnjice, Srbija će dobiti priliku da ponovo iznedri velike ljude. Rođene posle 1985. a uz to i posvećene čitaoce Konstantina Filosofa, Jefimije, despota Stefana Lazarevića, Dostojevskog, Gogolja, Sterije; saputnike Dučića, Nadežde, Isidore, Crnjanskog, profesora Volanda, Homera, Servantesa; posetioce Čevengura, strelce od detinjstva, čeka uzbudljivo razdoblje u kome će imati priliku da se vođeni rukom proviđenja i smionošću popnu visoko. Verovatno je ovo poslednja godina u kojoj stanje svetskog poretka izgleda kao veliki ali privremen poremećaj. Od 2021. nepovratnost procesa započetih u prethodne dve decenije postaće očevidna i najvatrenijim pristašama starog režima.

Došlo je vreme da svaki zauzme svoje mesto i pokaže umenje i čojstvo. Bude li se Crkva snašla na zadatku koji joj kazuje Nebo, Srbija će obnoviti svoju državnost i duhovnost, i završiti dugo i strašno HH stoleće. Ako bi SPC odustala od otklanjanja dela Revolucije za nekoliko decenija verovatno bi se suočila sa neslućenim progonima dušmana, ali i đavoljom ravnodušnošću pastve. U poslednjih nekoliko stoleća Srbija nije zaigrala na tako veliki ulog niti je na sto stavila svoju poslednju kartu, Crkvu pravoslavnu. Najjaču.

USPENJE

Izvolite u lift. Ide do vrha. Svaki lestvičnik prolazi duhovno i fizičko iskušenje uzdizanja. Broj mesta je ograničen. Sledeći uspon je u HHII stoleću. Da li smo spremni?

_____________________________________________________

UPUTNICE:

[1] Videti članak: Lekić, S. 2013. Geopolitički parazitizam Jugoslovenske revolucije. http://www.akademediasrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=7780:geopolitiki-parazitizam-jugoslovenske-revolucije&catid=38:cat-komentari-vesti&Itemid=54


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na SPC i obnova srpske državnosti

* Obavezna polja