svi16013aУ марту 2012. године објављена је најновија књига Збигњева Бжежинског Стратегијска визија. Америка и криза глобалне моћи. За разлику од претходног штива овог аутора с изразито офанзивном геополитичком стратегијом, еуфорично и славодобитно изложеном под називом Велика шаховска табла – ова књига дубоко одише нелагодом, забринутошћу, неком врстом песимизма, али и оном превазиђеном, добро укорењеном, хладноратовском логиком и методологијом излагања материје. И у једној и у другој књизи Бжежински наглашава геополитички значај евроазијског потконтинента, истичући „историјску чињеницу“ да господар те „ветрометине света“ обавезно бива и господар човечанства. Ипак, док је у првој књизи представљао Евроазију као „велику шаховску таблу“, на којој ће све пионе – после распада СССР-а – повлачити САД у складу са својим геополитичким и економским интересима потискујући Русију, у другој књизи Бжежински нерадо признаје да Америка и Запад лагано и сигурно губе свој престиж и утицај у том делу света, препуштајући га „ауторитарној Русији“ и „тоталитарној Кини“. До 2025. године – истиче Бжежински – мултиполарност, која је увелико присутна у савременом свету – окренуће се у корист Русије и пре свега Кине, што „мора забринути слободан свет“.

За све ове аномалије Бжежински има и своје објашњење. САД и остале западне земље нису искористиле своју победу у Хладном рату на прави начин. Оне су еуфорично, надмено и изразито потцењивачки поступале према пораженом ривалу, сматрајући да је њихова победа била толико супериорна и надмоћна да је имала не само идеолошко-политички значај него и онтолошко значење у историји човечанства. У атмосфери општег задовољства изгубило се оно што је Запад посебно одликовало у односу на остале културно-цивилизацијске обрасце – рационалност у приступу проблемима. Тако је изостало трезвено извлачење поука из полувековне хладноратовске драме, и на концу победе у њој, што је имало негативан ефекат за даљи политички развој САД и осталих западних земаља. На тај начин је тријумф САД и Запада у суштини био пирова победа, тј. пораз са одложеним дејством на 20 година, што се показало у другом мандату Џорџа Буша Млађег. Због бројних пропуста и разних фактора и сȃм Запад је упао у дубоку политичку и економску кризу, која је довела у питање не само његов престиж у свету него прети његовом стрмоглавом ерозијом и тешко излечивом ентропијом.

Чим се појавила у продаји, нова књига Збигњева Бжежинског привукла је велику пажњу америчке политичке и академске јавности. О њој су се похвално изразили бивши председник САД Џими Картер, нови државни секретар у Администрацији председника Бараке Обаме Џон Кери, бивши дугогодишњи сенатор из Индијане, републиканац Ричард Лугар, бивши председник Светске банке Џим Волфензон, харвардски професор Џозеф Нај и др. Све то говори да је америчка елита свесна дубине кризе у којој су се нашле САД.

ЧЕТИРИ СТРАТЕШКА ПИТАЊА Већ је у Уводу књиге аутор нагласио шта су њени најважнији циљеви. Ова књига би требало да одговори на четири стратешка питања која тренутно заокупљају пажњу америчке политичке, академске и пословне елите:

1) Какве су последице промене у глобалном односу снага и моћи између Истока (Русија, Кина, Индија) и Запада (САД, ЕУ);

2) Зашто Америка доживљава незадрживу ентропију и пад и шта су унутрашњи и међународни узроци ових појава; зашто су САД „протраћиле“ победу у Хладном рату и шта је потребно учинити да би се повратило самопоуздање и обновио положај САД као једине глобалне силе;

3) Шта ће бити најважније геополитичке последице глобалног америчког пада, ко ће због тога претрпети последице, каква ће штета проистећи из тога, и може ли Кина да заузме централну улогу уместо САД до 2025. године;

4) Гледајући нешто више од десет година унапред, тачније до 2025. године, поставља се питање како би САД могле да редефинишу своје геополитичке циљеве у сарадњи са својим традиционалним савезницима, затим како би могле искористити активну улогу Турске и Русије у јачању и обнови свог геополитичког положаја, и напослетку, како би САД могле постићи равнотежу моћи на Истоку, имајући у виду потребу њихове тешње сарадње с Кином, као и чињенцу да конструктивна улога САД у том делу света не би била ни прокинеска нити би била скопчана са могућим упадањем у замку опасних конфликата, посебно не на Корејском полуострву.

И док буду давале одговоре на ова крупна питања, САД ће и даље бити најмоћнија светска сила, али ће морати да се суоче са чињеницом да је у току дисперзија укупне глобалне моћи на више центара (Русија, Кина, Бразил), што ће сигурно утицати на њихову војно-политичку и економско-финансијску стратегију у времену које тек долази.

Бжежински је затим потанко анализирао узроке који су – према његовом дубоком уверењу – проузроковали општу кризу и пад САД, њихове економије и целокупног друштва.

Први међу њима јесте „неодрживи“ национални дуг САД, који је, према подацима Конгресне буџетске канцеларије из августа 2010. године, износио око 60 одсто од укупног бруто националног производа. Такође, према истраживању Брукингс института из априла 2010. године, амерички национални дуг могао би надмашити и цифру од 108,6 одсто од бруто националног производа до 2025. године, што ће сигурно водити даљем компликовању пореског система и додатној пауперизацији америчког друштва.

Други разлог јесте „погрешан“ финансијски систем. Он у својој конструкцији има две главне слабости: прво, он представља „темпирану бомбу“ која прети не само америчкој него и глобалној економији због свог ризичног и „самоувеличавајућег понашања“; друго, он је произвео „морални хазард“, „који изазива бес код куће“ а подрива америчку привлачност за стране партнере пошто је отворио бројне социјалне дилеме и ломове.

Трећи разлог подразумева све веће и интензивније ширење неједнакости прихода уз стагнацију друштвене покретљивости, што представља дугорочну опасност за друштвени консензус и демократску стабилност државе, а то су значајни предуслови за ефикасну спољну политику.

Четврти разлог општег пада америчке снаге и моћи представља дотрајала и неадекватна државна инфраструктура. Док Кина, Европа и Јапан праве нове аеродроме и ауто-путеве, САД не раде готово ништа на том плану. Кина поседује – истиче Бжежински – модерну мрежу железничких пруга, изванредно брзе возове који с лакоћом транспортују путнике и робу, док је Америка још увек заглављена у „мртвилу 20. века“. Пекинг и Шангај поседују модерне аеродроме, који су деценијама испред њихових еквивалената у Њујорку или Вашингтону. Све то додатно слаби Америку и повећава ниво њене инфериорности у односу на нове центре економске и политичке моћи.

Пети разлог подразумева веома скроман ниво образовања просечних Американаца и њихову слабу заинтересованост за догађаје и политичке процесе у свету. Алармантан је податак да просечни Американци имају веома ограничено знање из географије, историје и актуелним светским догађајима. Посебно је поражавајућа чињеница да огроман број Американаца не зна да користи географску карту: за време инвазије на Авганистан око 88 одсто млађих пунолетника није знало да лоцира ову земљу на мапи, 65 одсто није умело да пронаће Иран, док 63 одсто њих није знало да покаже Ирак. У вези с тим, све остале земље Запада имају много бољу образовну структуру становништва. Од Американаца су чак и Мексиканци бољи – закључује невољно Бжежински.

И коначно, шести разлог проистиче из „згужваног“ и „партизанског“ политичког система. Политички компромиси у националном интересу све се теже постижу док општа незаинтересованост за политику погодује бујању посебних интересних група у страначким машинеријама, чије функционисање опет зависи од новца. То је нарочито видљиво током великих предизборних кампања у које се укључују бројне лобистичке групе. Оне често коруптивним методама манипулишу медијима и масама, стварајући механизам једног „закључаног“ политичког система, који се тешко може реформисати. То представља велики проблем пошто и та чињеница слаби друштвени консензус и нарушава основне принципе представничке демократије на чијим начелима су и настале САД.

ПРЕДЛОГ НОВЕ ГЕОПОЛИТИЧКЕ СТРАТЕГИЈЕ Након ове дубинске анализе стања америчке државе поткрепљене убедљивом аргументацијом, Бжежински је изразио мишљење да САД – без обзира на све тешкоће с којима се суочавају – имају довољно ресурса, снаге и самопоуздања да обнове чврстину друштвеног консензуса и врате нарушену равнотежу у политичком систему, премда се у његовим речима може осетити и одређена доза сумњичавости и несигурности. Стиче се утисак да је Бжежински доста бојажљиво изрекао овакав став и да није сасвим сигуран у америчке моћи и „оптимистичку транзицију“ САД. Због „општег умора“, одсуства апсолутне сигурности у могућности Америке да релативно брзо и безболно изађе из кризе, Бжежински је препоручио нову геополитичку стратегију – изразито одмерену, опрезну, суптилну, тактизирајућу и врло реалистичну. Та нова, не превише офанзивна него комбинована (офанзивно-дефанзивна) али једнако снажна стратегија, омогућила би Америци да се обнови изнутра и да додатно не смањује свој престиж и утицај споља. Само таква Америка може поново предводити западну цивилизацију и дати допринос његовој суштинској обнови.

Оно што је најважније јесте да се САД морају суочити са чињеницом да више нису једина глобална суперсила, да више не могу свуда офанзивно (војно и политички) наступати као у раздобљу после Хладног рата, да се морају договарати са својим традиционалним савезницима, а посебно са новим (претежно азијским), ривалима који све више угрожавају њихов престиж. Међу њима, многољудна Кина заузима посебно место, пошто она са својом старом цивилизацијом, растућом економијом и „тоталитарним политичким поретком“ може представљати пожељан модел за бројне државе у Азији, што ће појачати њену моћ на широком простору од Евроазије до Индокине. Зато САД морају пажљиво редефинисати своје односе са Кином, али и Русијом и другим потенцијалним такмацима, нарочито у „геополитички најопаснијим земљама и регијама“ као што су: Белорусија, Украјина, Грузија, Тајван, Авганистан, Пакистан, Јужна Кореја, Израел и друге земље Блиског Истока. У времену које долази амерички углед, моћ и утицај биће у озбиљном искушењу у овим земљама. Нова америчка улога у савременом свету отклонила би по том питању сваку дилему.

Бжежински препоручује геополитичку стратегију која би обезбедила „дуалну улогу“ САД у актуелним међународним односима. То је стратегија која буди шансе за опстанак САД као глобалне супер силе и она подразумева две крупне улоге: да Америка буде „промотер“ и „заштитник“ обновљеног Запада, с једне, а „посредник“ и „помиритељ“ на новом, просперитетном Истоку, с друге стране. Таква стратегија би дала много боље резултате од досадашњих, имајући у виду чињеницу да су САД пренапрегнуте у потрошњи својих ресурса, ангажовањем својих политичких, дипломатских и војних ефектива.

Као што се види, Бжежински је у својој најновијој књизи „спустио лопту“, дефинитивно одустајући од „глобалне партије шаха“. Да ли је она наговештај неславног заласка до сада једине глобалне супер силе? Да ли је времешни хладноратовски бард учинио последњи покушај да преусмери Америку на нови, умеренији и свакако мање ризичан спољнополитички курс, и тако је спаси од додатног урушавања? Одговор на сва ова питања као и на питање да ли ће се – вероватно последња геостратешка замисао Збигњева Бжежинског остварити – донеће блиска будућност.

Извор: Нови Стандард


Извор: Нови Стандард

Оставите коментар

Оставите коментар на Спуштање лопте Збигњева Бжежинског

* Обавезна поља