Dragan 12Britanski pokušaj izglasavanja Rezolucije o Srebrenici, koja je imala za cilj da Srbe istorijski žigoše kao genocidan narod, sa svim posledicama koje iz toga proističu, zahvaljujući Rusiji nije slavno završio, ali je svakako doneo određene posledice i pouke, ne samo u političkom smislu. Jedna od njih, koja se očigledno Britancima ne dopada, jeste odgovarajuće otrežnjenje u srpskoj javnosti vezano za kontinuitet antisrpskog delovanja britanske Krune kroz istoriju.

Zlobno kopanje po još uvek svežim srebreničkim ranama kao da je širom otvorilo oči srpskog naroda, primoravši ga da se okrene unazad i sagleda sve udarce koje mu blizu dva veka zadaje moćna Britanska Imperija sa očiglednim geostrateškim ciljem da što više ograniči (ili čak i potpuno elimiše) uticaj srpskog faktora na Balkanu. Pred tom spoznajom proizašlom iz dubine iskrenog svetosavskog bola, zanemela je, na trenutak, gusta mreža skupo plaćenih lobista i medija pod kontrolom moćnih tajnih službi, pa se otvorio prostor u kome su dugo potiskivane i „pokrivane“ informacije o antisrpskim aktivnostima Engleza, od Berlinskog kongresa, preko oba svetska rata, do bezumnog Blerovovog govora mržnje kojim je objavio početak NATO intervencije na SRJ, sklopljene u smisaoni, svakome jasan, mozaik. I tako je pitanje koje se povremeno i stidljivo pomaljalo u srpskoj javnosti od bombardovanja 1999. godine „Da li nas Englezi, zapravo, mrze“, praktično preko noći evoluiralo u „Zašto nas Englezi toliko mrze?!

denis-kif 3Svestan šta ovakva nagla promena u javnom mnjenju može značiti i doneti u aktuelnom političkom trenutku, urgentno je reagovao lično britanski ambasador u Srbiji, Denis Kif, proglasivši tvrdnje o antisrpskom delovanju Britanije za „teorije zavere“. Sama činjenica da se javnosti obratio on, a ne njegovi skupo plaćeni, a ipak tako jeftini, trabanti u Srbiji, pokazuje koliko je operacija „Srebrenica“ bila kontra-produktivna za njene inicijatore. Ali, ni njegov nastup nije bio naročito ubedljiv. Priča o „konzistentnosti engleske politike“ delovala je šuplje, a pozivanje na „teorije zavere“ odveć su besmislene i poprilično ofucane posle svega što se Srbima dogodilo poslednjih dvadesetak godina.

No, kada smo već kod „teorija zavere“ i perfidnog antisrpsrpskog delovanja Engleza, teško je ne prisetiti se uloge engleskog faktora u tragičnoj sudbini generala Dragoljuba Draže Mihailovića i njegovog ravnogorskog pokreta, kao i istorijskih posledica koje su iz toga proistekle po srpski narod i državu.

ĐENERAL DRAŽA I ENGLESKI FAKTOR

Ničim ne umanjujući antifašistički karakter Titovog partizanskog pokreta mora se istaći da i nemački i saveznički izvori ukazuju na činjenicu da su do kraja 1943. godine ravnogorci a ne partizani bili glavna opasnost po nemačku okupacionu silu na teritoriji Srbije, a da je general Mihailović smatran za prvog vođu pokreta otpora u okupiranoj Evropi.

Tokom 1943. na inicijativu Čerčila u Jugoslaviju stiže Engleska vojna misija koju predvodi njegov lični prijatelj Ficroj Meklejn, sa navodnim zadatkom da utvrdi ko Nemcima nanosi više udara. Zanimljivo je istaći da je Meklejn pre rata, kao obaveštajac, radio u britanskoj ambasadi u Moskvi pod imenom Saford Krips (Safford Cripps)(1), da je bio čovek od izuzetnog Čerčilovog poverenja, kao i da je neposredno pred slanje u Jugoslaviju unapređen u čin Brigadnog generala, sa samo 36. godina. Engleska misija se pridružila Titovom štabu i veoma brzo počela da, svojim izveštajima minimizira značaj i ulogu ravnogorskog pokreta, a veliča značaj delovanja Titovih partizana. Počelo se sa navodnom pasivnošću Dražinih boraca, a zatim su usledile i neke teže kvalifikacije, koje je britanska diplomatija dizala na potrebni nivo. Za manje od godinu dana slika o ravnogorskom pokretu je toliko promenjena da je Čerčil u januaru 1944., objavio kako Britanija odustaje od dalje pomoći generalu Mihailoviću, što je predstavljalo početak njegovog kraja, a otvorilo vrata za prvi susret Tita i Čerčila, koji se dogodio u Napulju 1944.

Danas je jasno da je navodna engleska vojna misija zapravo bila specijalna vojno-obaveštajna operacija sa zadatkom da pre očekivanog kraja rata uništi autohtoni srpski antifašistički pokret generala Mihailovića i time minimizira izvorni srpski uticaj na oblikovanje posleratne Jugoslavije, budući da su srpski komunisti odbacili nacionalnu ideologiju. Značaj te operacije potvrđuje i činjenica da se tokom 1944. godine njoj priključio i Čerčilov sin, major Randolf Čerčil.

ISTORIJISKI SUSRET U NAPULJU

Prvi susret Tita i Čerčila odigrao se 12.08.1944. godine na terasi vile Rivalta kod Napulja. (2) Nakon rukovanja koje je fotografski zabeleženo iz nekoliko uglova Čerčil se obratio Titovom prevodiocu Olgi Humo: „Kažite Maršalu, draga moja, da mi je milo što ga vidim. Ja sam o njemu i vašoj zemlji čuo mnogo od mog sina Randolfa“. (3) Bio je to početak jednog čudnog prijateljstva, koje je Srbe koštalo veoma skupo. Tog prvog dana razgovorima su prisustvovali samo Tito, Čerčil, Meklejn i Pirson Dikson (uz prevodioce Olgu Humo i Stiva Klisolda), dok se sutradan razgovaralo u nešto širem sastavu.

Sastanak u Napulju praktično je odredio sudbinu Jugoslavije i njenog društvenog uređenja, odnosno njenu predaju Titovim komunistima. Iako je navodno imao nameru da razgovara o mogućnosti susreta Tita sa Kraljom Petrom na teritoriji Jugoslavije, Čerčil je olako prešao preko te i drugih tema koje bi Titu mogle biti neprijatne. Lako su se složili i oko surogata vlade Tito – ban Subašić, koja je bila samo međukorak u eliminisanju srpskih interesa i predaji potpune vlasti Titu. Složili su se i oko toga da „Tito nema problem sa Srbima, već sa grupom okupljenom oko Mihailovića“. I oko svega ostalog dogovarali su se čudesno brzo i lako.

Oni koji su prisustvovali njihovom sastanku, računajući i Frica Meklejna, registrovali su njihovo međusobno razumevanje i poštovanje, što je onima koji su bolje poznavali osionog Čerčila, bilo donekle iznenađujuće. No, ako se bolje pogleda snimak njihovog rukovanja, možda i nema mesta većem iznenađenju. Ne zbog srdačnih osmeha na njihovim licima, već zbog položaja ruku pri njihovom rukovanju koji označava pozdrav Masonske braće određenog majstorskog stepena!

tito-cercil-naoulj

POSLEDICE NAPULJSKOG SUSRETA PO SRPSKI NAROD

Tito je, prema Čerčilu, očigledno bio pravi čovek na pravom mestu, vredan da mu se na upravljanje poveri dalja sudbina jugoslovenskog projekta. Susret u Napulju definitivno je stvari usmerio u tom smeru, nemilosrdno gurnuvši karijeru i život generala Mihailovića ka tragičnom završetku. Nepravedna kvalifikacija nacionalnog izdajnika, suđenje koje je bilo samo egzekuciona farsa i mučenička smrt bez poznatog groba bili su ne samo kraj jednog čestitog srpskog oficira, već i uvod u masovne komunističke zločine prema onom delu srpskog naroda koji nije želeo, ili nije mogao, da brzo prihvati komunističku ideologiju. Ovo je srpski narod uvelo u teške nacionalne podele čije su posledice i danas osećaju, što se najbolje moglo videti po reakcijama ne nedavnu sudsku rehabilitaciju generala Draže Mihailovića.

I ne samo to. Davanje jugoslavije Titu na dar omogućilo je i:

  • Da Hrvatska i Slovenija izbegnu odgovornost što su bile sastavni deo Hitlerove nacističke koalicije.
  • Da se minimizira težina zločina koje je prema srpskom narodu učinila zločinačka ustaška država – NDH.
  • Da se potisne značaj i uloga SPC kao kohezione snage i verskog izvorišta srpskog naroda
  • Da se modalitetom tzv. „autonomnih pokrajina“ otvori put za konstantno političko i privredno slabljenje Srbije u jugoslovenskoj federaciji.

Takođe, ne sme se zaboraviti, da je Tito, praktično čim je učvrstio vlast, uzvratio uslugu Čerčilu i kroz informbirovsku krizu 1948. godine, napravio trajni otklon od Rusije (tada SSSR), započevši otvoreno koketiranje sa Zapadom. Iako se tada sve prikazivalo kao međusobni obračun komunista (Tita i Staljina) danas je mnogo jasnije da se zapravo radilo o drugoj fazi geostrateške operacije dogovorene u Napulju, i da je Tito praktično vraćao dug onima koji su ga doveli na vlast, baš kao što to čine i današnji srpski vlastodršci. Jasno je i to da je taj Titov čin doveo do naglog kidanja istorijiskih veza srpskog i ruskog naroda, koje ni do danas nisu obnovljene na pravi način, uprkos velikim naporima Rusije i želji srpskog naroda da se to učini.

Taj istorijiski Titov zaokret takođe je bio osnov za progon Srba i Crnogoraca koji se nisu lako mirili sa time da im je preko noći Rusija (SSSR) postala neprijatelj što su plaćali surovim zatvorskim kaznama i zloglasnim Golim otokom, na kome je od ukupnog broja registrovanih zatvorenika čak 65,6 % bilo srpske ili crnogorske nacionalnosti. (4)

tito-cercil

UMESTO ZAKLJUČKA

Masonski pozdrav Tita i Čerčila u Napulju možda jeste, a možda i nije toliko bitan za posledice koje su proistekle iz prvog njihovog susreta. Uostalom masonerija nije čvrsto uniformni pokret, kako se obično misli, iako svi poštuju određena opšta načela. No, postoje i razlike koje se ne skrivaju previše. Otuda njihov upliv u politiku, mada neupitan, nije uvek jednosmeran. Primera radi, masonska loža Veliki orijent Francuske javno je osudila NATO bombardovanje SRJ 1999. godine, iako nijedna druga nacionalna loža to nije učinila.

Ali, zato, engleska antisrpska politika ima nesporni kontinuitet. Zbog toga ambasador Kif o „teriji zavere“ može pričati sa, svojim zemljakom, Dejvidom Ajkom, koji godinama (doduše bezuspešno) dokazuje da su Vindzorovi reptilskog porekla, ali teško da tu,  recimo, može smestiti činjenice koje u svojoj knjizi „Nevoljni ratnici, velike sile i Solunski front“ iznosi akademik Dragoljub Živojinović, ili dokazanu ulogu engleske MI-6 u prevratu 27. marta 1941, baš kao i  štetu i žrtve savezničkog bombardovanja srpskih gradova 1944.

A i pomenute Blerove reči izrečene početkom NATO bombardovanja Srbije: „Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva“, teško da se mogu podvesti pod „teoriju zavere“ na koju se poziva Denis Kif. Previše su bile konkretne. I praktične.

______________________________________

Odrednice:


Izvor: Fond Strateške Kulture

Komentari

2 Komentara na Srebrenica, Đeneral Draža i masonski pozdrav u Napulju

  1. Komentar od slobodan slobodan:

    Dr.J.A.M. Dorpmans ČOVJEK KOJI JE ZNAO DA SE JOSIP BROZ 1944 GODINE TAJNO SUSREO SA ANTOM PAVELIĆEM I ANDRIJOM ARTUKOVIĆEM U VATIKANU
    ČITAJTE ROMAN TAJNA
    SVE ĆE VAM BITI JASNO

    Dr.J.A.M. Dorpmans ČOVJEK KOJI JE ZNAO DA SE JOSIP BROZ 1944 GODINE TAJNO SUSREO SA ANTOM PAVELIĆEM I ANDRIJOM ARTUKOVIĆEM U VATIKANU
    ČITAJTE ROMAN TAJNA
    SVE ĆE VAM BITI JASNO

    https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10201482479319019&set=a.4370734541667.2151503.1087091937&type=1&theater

  2. Komentar od Danko B. Marin:

    Ustaški pokret su vodili engleski agenti Pavelić&ekipa, potrebno je konkretne krivce za genocid izvesti pred sud: GENOCID NE ZASTAREVA!!!

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Srebrenica, Đeneral Draža i masonski pozdrav u Napulju

* Obavezna polja