migatiНакон пада социјалистичког система убрзо је пао и класични капиталистички систем и његови принципи у производњи који се заснивају на конкренцији и тржишту, као основни начин у побољшању квалитета. Многи аналитичари, надали су се модификацији капиталистичког система који би прихватио позитивне стране социјалистичког система, у циљу изградње новог модела система, сличан социјал-демократском, као у неким од скандинавских земаља.[1]

Међутим, већина је постала разочарана, јер се изградио нови либералистички систем који се заснива на услузи, а његов највећи производ је хартија од вредности (државне обавезнице, акције на берзи, свеж новац), ратне компаније и сл.

Искуство Југоисточне Азије и тзкв. азијских тигрова, отворила је очи владајућим круговима, да могу да продају свој новац (финансије) кроз зајмове и друге видове финансијских улагања у технолошки развијеним земљама, где се налази јефтина радна снага. Такво финансирање, одосно улагање гарантује сама држава, уколико сама и није њихов корисник. Владајући светски финансијски кругови од тога добијају велики профит, без значајног ризика. Шта више, све државе кориснице постају њихови таоци. Поред тога, што су их финансирали, они су и измислили или развили многе суфистициране методе, како би контролисали евентуалну непослушност или побуну. Значајни део овакве методе усмерен је према интелектуалној елити и омладини, која је увек била носилац идеје и дела друштвених промена.

Колико је њихов неолибералистички систем отишао далеко да поред управљања медијским системом, створили су безбедносне и војне компаније (као што је black water)[2], које воде ратове за њихов рачун и због њихових интереса! Наравно, земље дужнице увек морају да служе њиховом интересу, без обзира на њихове дугорочне последице по националном интересу. Такав поредак руши смисао сваког система који је функцијонисао и уводи свет у “систем несистема“[3], или како га геополитичари називају “контролисани хаос“. Међутим, увек је знак питања колико и докле ће таква контрола трајати?

blackwater-headquarter-irak

Дан пре усвајања Резолуције 2016 Савета безбедности којом је окончана “активност“ НАТО-а у зони забрањеног лета над Либијом (и шире), у главном граду Катара 26. 10. 2011. одржан је састанак главних комаданата НАТО-а и представника земаља који су учествовали у војној операцији на либијској територији. Састанку су присуствовали највиши функцијонери “нове либијске власти“. Исход тог састанка је оснивање новог војном пакта у коме учествују САД, Британија, Француска, Катар и друге земље у циљу подршке нове власти. Како је изјавио генерал Хамад Атија: “Стотине катарских војника су учествовали у борбрним дејствима на либијској територији, поред револуционара. Они су одиграли велику улогу у координацији између НАТО-а и револуционара“. Начелник Генерал штаба Катара је додао да ће: “Катар бити одговорни координатор овог новог пакта.“[4] Не треба заборавити да је Катар постао чланица покрета Несврстаних од стицања његове независности 1971. године!

Много је суфистицираних метода које су неолиберали, односно владари садашњег глобалистичког система, користили. Циљ ових метода пре свега је рушење сваке власти која се супротстави њиховој доминацији, као и гушење сваке активне побуне народних маса, тј. солидарности светског јавног мњења са њима, попут вијетнамског отпора и антиамеричких демонстрација против рата, као и талас студентских протеста 1968. године.

Најзапаженије суфистициране методе су: експанзија цивилног друштва, управљање екстремизмом, монопол над медијима, злоупотреба спорта, контрола над дрогама, ширење порнографије.

Експанзија цивилног друштва

Хуманитарне организације као први вид цивилног друштва биле су резултат страшних глобалних ратова. Водећа интелектуална елита у различинтим земљама нашла је у том виду своју улогу за протест против агресије и помагању жртвама тих агресија. Тако је основан  Међународни комитет црвеног крста, који је касније прерастао у Међународну федерацију Црвеног крста и црвеног полумесеца .[5]

У време национално ослободилачкох борби интелектуална елита и омладина, која је подржавала борбу за националну државу, а касније се супротстављала колонијализму, основала је  невлaдине организације као вид солидарности са борбама народа за ослобођење од колонијализма, која је истовремено била вид протеста против насилне политике тадашњих водећих колонијалистичких светских сила. Раселов трибунал[6] представљао је најзначајнији вид мировног покрета за поштовање међународног права.

Међутим, паралелно са тим, два блока која су поделила интересне сфере након Другог светског рата, САД и СССР, схватиле су значај таквог начина деловања и убрзо су почеле да стварају или помажу струковним организацијама, организацијама за чување мира и сл. Такође, на западу је почела да се оснива организација за “ширење демократију“, “поштовања људских права“ и сл. Због овога, дошло је до паралелне поделе таквог вида цивилног друштва, односно невладиних организација на националном и међународном нивоу.

Завршетак Хладног рата и рушење биполарног система, на неки начин, означили су крај овакве  поделе или велико ослабљење противничких невладиних организација. У циљу да их ставиле под контролу, како би их искористили кад им затребају за неке одређене циљеве.

civilno-drustvo

Новина коју су владари новог глобалистичког система наметнули, била је у томе да невладине организације “никну као печурке после кише“ у сваком друштву и у свим видовима друштвеног живота.  Невладине организације су уз велику медијску подршку и добра финансијска средства почеле да узимају важну улогу у друштву и продирле у све друштвене активности. Толико им је наметнута значајна улога да су почели да финансирају неке политичке странке и учествују у креирању њиховог политичког програма и дневних активности,  поставши друштвени партнери странака у управљању друштва. Парадоксало је да је њихов утицај у бирачком телу сваког друштва толико минималан, да кад би се све невладине организације удружиле на један изборни лист, не би могле да прођу цензус (тамо где постоји у изборном закону) за улазак у парламент било које земље!

Такав нелогичан утицај на друштво је постао мотив којим привлаче велики број интелектуалне елите различитог узраста и полако али сигурно их стављају (са њиховим знањем или без) у службу реализације интереса финансијера на локалном и глобалном нивоу. Исто тако, оно смишљају за омладину “револуционарне“ организације, као што су покрет “Отпор“[7], “Центар за примењену ненасилну акцију“[8]. На жалост, неке познате међународне организације, попут UNHCR[9], Црвени полумесец[10],  и “Лекари света“[11] бивају злоупотребљене, а на њихове племите циљеве бацају се велике сенке.

Најупечатљивије сведочење о сумљивој улози невладиних организација и злоупотребе хуманитарих активности сведочи Боб Вудворд у својој књизи “План напада“ у којој је детаљно изложио америчке планове за окупацију Ирака. Он бележи: “Абрамс и Робин Кливленд, стручњак за националну безбедност у Бушевом буџетском одељењу, рекли су председнику да новац мора врло тихо да се пребаци овим невладиним организацијама-у неким случајевима прикривши фондове пос плашт општих прилога- пошто многе од ових група нису желеле да изгледа као да подржавају рат.“[12] Аутор преноси Бушеву констатацију: “Ово је прилика да се промени слика о Сједињеним Државама“, рекао је председник. ‘Морамо најбоље да искористимо ове покушаје хуманитарне помоћи у нашој јавној дипломатији. Хоћу да бродови натоварени храном и помоћи буду спремни, тако да можемо врло брзо да уђемо…“[13]

У одређеним околностима невладине организације, које су у суштини “владине“, али туђих влада и туђих интереса, постају утицајни фактори за промену свог и другог друштва.  Свака критична мисао на њихово деловање бива одмах осуђена од стране утицајних центара моћи и њихових медија, као антидемократска или као угрожавање људских права итд. Интелектуалци и познате личности, који се не укључе у таквим организацијама бивају изоловани у свом друштву, под медијском блокадом, чак не могу ни да објаве своје културне-научне радове, јер нема ко да их финансира. Њихов животни стандард опада толико да једва имају одговарајући животни стандард.

nvo-sektor-novac

Стварење екстремизама

Екстремизам потиче од ‘латинске речи extremus, што значи крајњи или крајност која је на крајњим границама одрживог, допуштеног и нормалног. У ширем смислу речи екстремизам обухвата политичка схватања и понашања (појединаца или колективитета) која одступају од онога што је друштвено прихватљиво, легално и легитимно у политичким односима и борбама у оквиру одређеног демократског друштва. У ужем смислу, под екстремизмом се подразумева спремност на употребу насиља и уопште најгрубљих метода и средстава ради остварења сопствених политичких циљева.

Национални екстремизам најочигледније се показао тридесетих година прошлог века у појави и експанзији Националсоцијалистичке немачке радничке партије, која је, на крају, започела Други светски рат. Експанзија овако екстремне партије била је последица неадекватног мировног решења након Првог светског рата и Велике економске кризе. Међутим, материјална моћ ове партије на одговарајући начин била везана за одређене моћне индустријске кругове. У исто време, на Балкану националистички екстермизам показао је свој врхунац у лику “Усташа-хрватска револуционарна организација“. Иначе, на Балкану као и у другим регионима у свету решења која су наметнута од стране светских центара моћи око националне границе сваке државе и поделе националног тела остаје потенцијални регенератор екстремног национализма. Ово је поново дошло до изражаја након распада СФРЈ и крвавог грађанског рата на том подручју,

Занимљиво да поједини екстремизам у одређеном времену и одређеним околностима бива отворено подржаван од стране одређених великих сила и представљен као друштвена вредност. Међутим, када се околности промене ове вредности постају друштвена опасност. У време Хладног рата западне земље сматрале су национализам (умерени и екстремини) као врлину коју су подржави и помагали против интернационализма, која је тада представљала вредност у социјалистичким земљама. Након пада социјалистичког система и ере глобализације, тај исти национализам постао је непријатељ истих  тих земаља и друштвена опасност.  Додуше, они на индиректан начин контролишу ту “опасност“, како би га користили на њима одговарају начин ради спровођења одређених циљева.

Опште је познато у теорији безбедности да је екстремизам инкубатор за тероризам у индивидуалном или групном смислу. То значи да и тероризам, углавном бива под контролом неких одређених центара моћи у свету, ради испуњавања одређених актуелних или стратешких  циљева.  Без обзира на придев тероризма (национални, верски, идеолошки итд.) увек је под контролом и њиме се управља на оговарајући начин, сем у неким индивидуалним, очајничким акицијама.

teroristi5Вера и верски екстремизам развијали су се паралелно са развојем политичке праксе. У време Хладног рата, односно у јеку национално-ослободилачког прогреса у исламском свету појавила се нова појава политизације ислама. Још , након Првог светског рата појавио се покрет Вахабија. Након Другог светског рата појавила су се Муслиманска браћа и после тога појавили су се и други исламистички покрети, различитог усмерења (умерени, екстремни и теороистички). Иза политичког деловања, према различитим ауторима стајале су разне структуре Велике Британије, САД-а и сличних великих сила.[14] Док су јаки  лидери у значајним земљама тог дела света били на власти, ове групе нису могле да постигну велики утицај. Међутим, увек су имали подршку (јавну или тајну) одређених западних земаља, која је била и уточиште њених појединих прогнаних лидера.

Целокупно време Хладног рата западне земље, нарочито САД, су користиле религију као оружје против Совијетског савеза и осталих “неверника“ у комунистичким земљама.  Променом власти у Авганистану у улазаком совјетских снага у ту земљи, био је погодан мотив да САД организовању незадовољне и понижаване “исламисте“ из разних земаља у политичко-војну формацију, називу Муџахедини у циљу подржавања “браћа по вери“ од окупације неверника. САД су изабрале Осаму Бин Ладена, члана Бушове партнерске породице, да предводи ту формацију.[15] Истовремено, CIA је добила задатак да обучава и пружи логистичку подршку таквој формацији. Након напуштања совјетских снага Авганисан, долазе Талибани на власт као Бин-Ладенови ученици. Бин-Ладенове формације порасле су међународној мрежи, познатом Ал-Каида. Та организација, након доласка Талибана личила је на хоботницу која има своје пипке у скоро свим исламским земљама и међу муслиманима у свим земљама света.

Распад  СССР-а и рушење биполарног система отворио је изазов код лидера новог светског поретка, тј. САД. Америка мора  да пронађе новог непријатеља, како би  на њему доказала своју снагу и моћ у вођству униполарног система. Након разних проба и анализа констатовано да је исламстички тероризам најпогоднији “непријатељ“. Тада је почело активирање тзв.“успаваних ћелија“, које су  низ година стваране и чуване, како би биле фактор притиска и уцене за дестабилизацију свог друштва, а касније и у другим земљама. Контрадикторни догађаји 11. септембра 2001. били су одличан повод за отпочињање рата против тако моћног, невидљивог и светски широко умреженог непријатеља-тероризам.

У овом случају “тероризам“ који спроводи Ал-Каида је организована акција религијског екстремизама, који је одличан повод за војне акције застрашујућих размера, као што је било у Авганистану и делимично у Ираку. Међутим, у каснијим фазама припадници таквих или умеренијих организација постају савезници у акцији бораца против тероризма, као што су догађаји у Либији! Такође, “исламисти“ бивају у екстремном или умеренијем облику (под изговором реформи) важан фактор за отварања жаришта,  најдрастричнији пример су садашња дешавања у Сирији.

Al-Kaida-Sarin-Gas-inside-TurkeyДуже време разни аналитичари упозоравају на овако опасне “игре“ које угрожавају безбедност и стабилност на различитим нивоима. Међутим, екстремистичке “игре“ долазе до изражаја када њихови ментори улазе у озбиљну кризу и покушавају да примене правила које је још из времена Хладног рата најавио Кисинџер: “Мењај све, да на крају ништа не буде промењено“.

Екстремна политика увек спроводи политику “све или ништа“, што је супротности политичкој теоруји и пракси која стална истиче да је “политика уметност  могућег“. Својевремено је В. И. Лењин дефинисао истинитог револуционара као оног “који добије највише пларивши најмању цену“! Екстремистичка пракса, ма како праведно или принципијално деловала, увек на крају иде у корист наводног непријатеља, јер му они омогућавају да ништа не да.

Монопол над медијима

Медији у савременој историји играли су важну улогу у формирању јавног мњења поготву за време ратног сукоба, а нажалост углавном увек је страдала истина управо захваљујући њима. Можда је најдрастичнији пример била прича коју је проширио Тајмс 16. априла 1917. године према којој су се тела погинулих немачких војника користила за производњу глицерина[16], која се до дана данашњег могу наћи у некој озбиљној историјској литератури. Крајем шездесетих година двадесетог века измишљена је стратегија ткзв. специјалног рата – “Специјални рат обухвата скуп организованих и координираних политичких, економских, психолошко-пропагандних, обавештајно-субнерзувних, а често и војних акција, мера и поступака, које једна или више држава предузимају против друге земље (групе држава), национално ослободилачког или револуционарног покрета ради наметања хегемоније, мешања у постојеће политичке, економске и друштвене односе, остварења одређених циљева и интереса и др.“[17]

Моћ медија и правила медијског ратног механизма још 1930. године сажео је Arthur Ponsonby  у вези са Првим светским ратом. Након телекомуникационе револуције  и посебну утицајну моћ коју су медије добиле 2004. године,  Anne Morelli  систематизовала је механизам деловања у десет принципа аргументације:  1. ми не желимо рат, 2. непријатељ је искључиво кривац за рат, 3. непријатељ има ђаволске особине, 4. ми се боримо за добру ствар, а не за себичне циљеве, 5. непријатељ намерно чини злодела. 6. кад ми погрешимо, то је увек случајно, 7. непријатељ користи недопуштено оружје, 8. наши губици су незнатни, а противнички огромни, 9. нашу ствар подржавају уметници и интелектуалци, 10. наша мисија је света, издајник је онај ко посумња у наше извештавање.[18]

Наравно да су ови принципи до данашњег дана остали исти само надограђени на фин начин како би преко мас медија били представљани као реалност и једина истина, а “садашњи рат“ је поред класичног облика проширен на све области друштвеног живота, према основама глобалистичког принципа који је изрекао George W. Bush “ко није са нама,  тај је против нас!“. И тако “истина постане прва жртва рата“, као што је још за време Првог светског рата приметио Georges Clemenceau (1841-1929), а замислите како је сада у времену у коме постоје различити облици рата!

У данашње време, када моћни финансијски кругови управљају свим сферама живота, монопол над мeдијима, који има различите директне и индиpектне облике, постао је најопасније и најмоћније средств управљања јавним мњењем и креирању измиштене ситуације у циљу да она постане “реално“ стање на терену. Њихови инструменти, који те медије формално воде, не суздржавају се коришћења отворених фалсификата, гнусних лажи, превазилазећи и самог Гебелса, како би они којима се супротстављају осећали немоћ да презентују стално стање на терену пред јавним мњењем, иако истина, на крају, долази на видело након завршетка њихових уцртаних планова. То је било очигледно примењено у разним случајевима: Ирак, Југославија и Либија. Сада се примењује на Сирију. Најпораженији пример за целокупно човечанство је била окупација Ирака, ради наводног спречавања употребе оружја за масовно уништење, које је у међувремену никад није нађено.

cnn

Анализа вести о догађајима у последње време у Либији и Сирији доказују колико су информативна средства под контролом. Mahmoud Jabril, бивши привремени премијер Либије, је за Bloomberg 14. новембра 2011 изјавио: “Стране силе тражиле су ликвидацију Муамера Гадафија јер је превише знао. Било би откривено превише тајни. Гадафи је био црна кутија целе земље. Имао је превише контаката и договора са многим лидерима света.“ Такође, додао је “Због тренутног недостатка државног апарата, свака могућа страна сила покушава да спроведе сопствене интересе у Либији. Ниједна није изузетак. То је политика. Земље имају своје интересе у Либији, а свако гледа себе.“[19] Занимњиво је да оваква информација није пронашла своје место у водећим арапским мас медијима који се даноноћно баве збивањима у Либији, а док је Mahmoud Jabril био привремени премијер детаљно су пратили сваку његову изјаву. Међутим оне су тада биле у интересу њихових монополиста, а сада када откривају реалне чињенице које су разочарале Гадафијеве противнике, оне бивају заташкане да не  би отвориле очи арапској маси о суштини либијских догађаја. Тамо где је објављена схвата се као знак упозорења потенцијалних непослушника!

Информативо покривање догађаја у Сирији одигравају се на веома интересантан начин. Ударна вест је увек о томе колико је режимска власт побила цивила, а поред тога неприметно наводе убијање војника и припадника снага безбедности. У једној од таквих вести коју је објавиљена у различитим медијима према информацији “Syrian Observatory Rights“у једном од својих извештаја било је да је убијено 27 цивила и 34 припадника снага безбедности. Нико није нашао за сходно да пита ако војска и снаге безбедности убијају цивиле, ко онда убија и војнике и припанике снага безбедности? У последње време објављују се вести о нападу на војне објекте седишта обавештајних служби и седишта владајућих бас партија, питање које се овде поставља је какви су то мировни протрести у Сирији? Анализе видео снимака протеста против режима које мас медији преносе, показују да су знатно мањи број људи од оних који показују скупове људи који подржавају режим. Ниједна утицајна медијска кућа овоме не посвећује довољну пажњу у својим анализама.

Овде треба истаћи да катарска информаривна кућа  Al jazeera предњачи у информативној кампањи подршке ткзв. Арапском пролећу. Многи аналитичари и неки политичари је оптужују да води прљав медијски рат у служби САД, а оптужују Катар, који финансира ову медијску кућу да је истурени амерички инструмент у таквим догађајима, за дестабилизацију појединих земаља и један регион. Веома занимљиво питање се намеће, какав Катар има интeрес од отварања Al jazeerа-е на Балкану?

Злоупотреба спорта

Познато да је широку народну масу заинтересовао спорт од када је постао саставни део друштвеног живота.  У дашње време, нарочито омладина постала је веома заинтересована за спорт, чињеница да је спорт, нарочито фудбал, још од половине прошлог века изазивао велико интересовање код широких друштвених маса и тако је добио титулу “најспоредније важне ствари на свету“ међутим, спорт је тада био другачији и углавном је неговао спортски дух. Тада је фер игра, природни таленат и љубав према према одређеној врсти спорта много значила и била метод за корисно усмеравање енергије, поготову младих. Данас су малтене све спортске дисциплине постале “најспоредније важне ствари на свету“, али са веома малом дозом спортског духа и осталих спортских вредности међу играчима, а још више међу навијачима који су постали веома организовани и важани фактори у друштвеним критичним ситуацијама. Навијачке групе постале су јако организоване.

Навијачке групе познете под термином “Ultras“, реч латинског порекла са значењем превише, везане су за страствено навијање за одређени клуб. Постоје различите информације за формирање навијачких група, неки аутори сматрају да је идеја потекла из Мађарске[20] 1929 године, када су навијачи клуба Ференцварош основали своју навијачку групу, док други аутори сматрају да је у Бразилу[21] 1940. године основана најпознатија група Torcida. Овде треба истаћи важност међусобног повезивања одређених навијачких група и њихових широких утицаја, нарочито у данаше време са развитком интернет мрежа. Њихово организовање и начин функционисања је под контролом одређених моћних сила у земљи и иностранству. Познат је случај рата између Хондураса и Ел Салвадора јула 1969. због наводне фудбалске утакмице. Након тога, појавили су се различити облици деловања навијача од којих су најбруталнији били британски навијачи (којих се Британија решила на стадионима, али не и на улици и у другим земљама). Аналитичари су забележили почетак распада Југославије кроз пароле које су биле истакнуте на фудбалској утакмици и сукоба после утакмице Динама и Црвене Звезде у Загребу 1990. године.

Напад на америчку амбасаду у Београду након победе у финалу кошаркашке утакмице против Америке 2002. године, био је проба за контрадикторни упад у америчку амбасаду у Београду где се одржавао митин “Косово је Србија“ 2008 године, поводом једностраног проглашења независности, чији је резултат био деволвирање праведног протеста грађана Србије у светском јавном мњењу.

napad-na-ambasadu

Пре отварања садашње кризе у Северној Африци забележено је оснивање јаких навијачких група у различитим афричким земљама који су успели да затегну односе између неких афричких земаља након одређених утакмица. Прошлих година односи између Египта и Алжира након утакмице двеју репрезентација толико су заоштрени, да су обе земље повукле своје амбасадоре и требало је јако посредништво да се њихови односи нормализују након хушкашког медијског рата. Тада је америчка мрежа Fox News прогнозирала да ће следећи рат на Блиском истоку можда избити због фудбалске утакмице[22].

Последњи пример овако опасног управљана “спортских“ навијачких група су септембарски догађаји у Египту, упад наводних навијача египатског клуба Al-Ahly у зграду изреалске амбасаде у Каиру. Опште је познато да су израелске амбасаде у свету под јаким безбедносним надзорима, а нарочито у земљама као што је Египат, где је читав комплекс амбасада окружен високим, затвореним зидом са најсавременијим електронским и другим модерним технологијама за упозорење и одбрану!

Аналитичари, психолози и социолози истраживали[23] су у својим различитим литературама феномен различитих навијачких група. Ни једном ни један од њих се није упуштао у откривање политичке позадине таквог политичког феномена нити центара моћи који стоје иза такве добре организације која је увек спремна да створи одређене немире на одређеним местима у одређено време.

Контрола над дрогама

Дроге су различите природне или хемијски синтетизоване супстанце које имају психоактивни учинак.  Оне првенствено делују на вегетативни нервни систем. Историја је забележила да су се дроге углавном коришћенеу медицинске сврхе. Међутим у савременој историји дрога је злоупотребљена у различите политичко-друштвене сврхе.

Историчари и аналитичари забележили да су колонијалне силе у савременој историји употребљавале дрогу за “одржавање“ енергије радне снаге и војника који ће да ратују за њих. Познат је пример Велике Британије која је проширила употребу опијума на широке народне масе у Индији како би ослабила њихов бунт, отпор према окупацијии како би их лакше и масовније мобилисала у своју војску ради колонијалних ратова и успостављања реда у окупираним земљама.  Тада је Индија сматрана “драгуљем у круни“.[24] Исто тако, Велика Британија је оптужена за  пуштање у широку употребу опијума у Египту који је тамо познат под називом “афијун“. Тада су лакше успели да савладају активан отпор египатског народа против окупатора коме је веома стало до управљања Суецким каналом.

droga-2

Најдрастичнији пример употребе дроге, као средства у војним борбама против непријатеља, како тврди тадашњи шеф француске обавестајне службе Countde Marenches,  је да СССР, односно Вијет Конг шире употребу дроге међу америчким војницима, као један вид моћног оружја за амерички пораз у вијетнамском рату. Такав вид ратног инструмента користио је амерички председник Реган по савету Countde Marenches против Совијетске армије у Авганистану, што и потврђује у својој књизи [25].

У истој књизи, аутор недвослислено тврди да обавештајна снага утицајних светских сила контролише производњу и дистрибуцију дроге у земљама где имају интересе да разоре друштвено ткиво.[26] Разарање друштвеног ткива омогућава заинтересованим утицајним силама да лакше и без значајнијег отпора завладају неким земљама на простору који сматрају важним за њихове стратешке интересе. Постоји пуно података о контрадикторној улози обавештајних служби које се боре против дрога као што је америчка агенција за борбу против дроге-ДЕА.[27]

Занимљиво да је након америчке окупације и успостављања лојалног режима, узгој и дистрибуирање опијума достигао је своју највећу експанзију која је икада забележена према званичним извештајима  УН.[28]

Пут дроге из Авганистана преко Ирана имао је веома опасне последице по руско друштво. Како би овај контрадикторан процес сузбила, Русија је на конференцији у Јеревану 8. 7. 2011. године понудила план за ефикасну борбу против узгој и дистрибуцију дроге које НАТО земље нису прихватиле. Неки руски стручњаци оптужили су челнике НАТО-а да у најмању руку толеришу овакве процесе који се одвијају од Авганиста и дистрибуирају у више правца.[29]

Занимљиво је да се не може одвојити развој ситуације на отвореним жариштима од светских путева дроге. У том контексту треба разумети догађаје у Албанији и Косову и Метохији[30]. Такође, дешавања у Ираку и ситуација у Либији се не треба (поред осталих) посматрати као изоловано процес.[31] Развој међународне ситуације указује да је почела жестока борба за освајања сфера интереса у Африци. Познато је да афрички континент лежи на великим природним богатстивима.

Droga.previewИначе, колико је дрога постала опасна по човечанство доказује изјава заменика регионалног директора комитета за борбу против дроге и криминала (УНОДК) Faisal Hagazy да петина, односно двеста осамнаест милиона људи је употребљава. Он је упозорио од застрашујућег напада који прети различитим земљама, нарочито у арапском свету. Тренутна ситуација у појединим арапским земљама која резултира лабавим границама је идеална подлога за дистрибуцију дроге.[32]

Још отвореније о томе је говорио извршни директор (УНОДК) Антонио Мариа Коста на 52. заседању Комитета за борбу против дроге. Он је обелоданио да је приход од трговине дрогом достигао триста милијарди долара.[33] Он отворено каже да приходе трговине дрогом не контролише само нарко мафија,  него и званичници појединих држава, истакнути чланови парлмента и водеће личности појединих политичких партија, што предствља претњу по безбедност и развој неких земаља света.

Ширење порнографије

Порнографија је постала друштвени феномен који до данашњих дана не може да се дефинише или објективно истражи, јер у садашњим друштвено-политичким околностима се повезује са екстремним либерализмом или конзервативизмом.  Иначе, реч порнографија води грчко порекло које представља спој проститутке и писане речи.

Проституција је појава која стара колико и друштво. Она је основни садржај порнографије. Кроз историју проституција је била “прљав“ партнер прљаве политике, које су разне структуре власти употребљавале као вид уцене и притиска на одређене личности  ради спровођења одређених интереса. Историја је забележила коришћење венеричних заразних болести кроз проституцију ради доминације над одређеном групацијом у одређеном друштву.

Сексуална еманципација, као нормална биолошко-репродуктивна појава обележена је као тзв. сексуална револуција која је се јавља другом половином 20. века и обухватила један део друштва у различитим земљама. До данашњих дана, секс је углавном табу тема или демократска тековина, јер одређени центри (либерални или конзервативни) преко њега добијају одређену моћ у управљању дела друштва и контролисања одређених догађаја. Из тог разлога,секс и проституција је увек повезани са различитим облицимакриминала у тзв. сивој зони.

Културолошка појава лепоте била је повезана са разним, постојећим манифестацијама природе. Женска и мушка тела, као део те природе одувек су биле предмет уметности и његово развоја. Она се развијала паралелно развитком сваког друштва, доживљавајући успоне и падове тог друштва. Као што је познато, уметност је део људске цивилизације који има узмни утицај на свако друштво појединачно и у целини, непризнајући границе, расу итд. Међутим, као део цивилизације уметност је одувек бивала злоупотребљена од стране постојећих центара моћи ради учвршћивања њихове позиције и проширивања утицаја.

porno_1353339944_670x0_1371560738_670x0

Најочигладнија цивилизавијска злоупотреба лепоте је проституција. У савременом свету, проституција се развијала упоредо са развитком технологије и мас медија. У току тог развитка појавила се различита терминологија која је настојала  да у едукативне сврхе промовише секс као природну потребу, кроз тзв. меку и тврду еротику. Одређени научници, трудили су се да ту природну потребу уврст у научну дисциплину, познату као сексологија. Нажалост, таква добронамерна научна мисија омогућилаје већу манипулацију одређеним центрима моћи над сексуалном едукацијом, претварајући је у опасно средство. Та средства, су се вртоглаво развијала паралелно са технолошком револуцијом, нарочито у области медија и комуникације. Тако да у данашње време имамо веома штетну друштвену појаву познату под називом порнографија, са својим различитим “категоријама“.

Порнографија, не само што је неморална, тј. неприхваћена у постојећим нормама сваког друштва, већ је почела да се претвара и у друштвену болест, познату као завист од порнографије. У Великој Британији је на пример регостровано 1, 2 милиона зависника.[34] Ова штетна појава не јавља се само у виду зависности, већ и као опасн разарач друштвеног ткива. У последње време једна категорија порнографије, позната као педофилија, проглашена је за кривично дело по међународном праву, где се окривљени гоне под отптужбом друштвеног зла. Међутим, постоје сличне “категоријама“ које су можда и опасније по дугорочне последице на постојање и развој друштва. То је на пример инцест порнографија (familysex, momsexи сл.).

Са политичке тачке гладишта то се не може посматрати као изолована појава, изван одређених центара моћи. Порнографија је карика у низу организованог криминала који обухвата: дрогу, трговину људима, различите видовиме шверца и сл. Злоупотребљавајући развиткак интернет мреже, порнографија је  постала много опаснија по друштво.

Очигледно је да постоје одређени центри који производе, дистрибуирају и контролишу порнографију. То доказују истраживања сајтова порнографског садржаја на различитим језицима на пример: енглеском, српском и арапском.

Ширење порнографије, као и дроге има за циљ неутралисање једне одређене групе, нарочито међу младима, како не би били активни у различитим процесима за прогресивну промену постојеће друштвене ситуације. У либералном друштву где такве теме нису потпуно табу центри моћи усмеравају њихову стваралачку енергију и тежњу за прогрес у погрешне правце, који нису од значаја за општу егзистенцију, људска права и развој демократије. У конзервативним друштвима где су такве теме табу, центри моћи их изолују од борбе за друштвени прогрес, затварајући их у себе саме и са тим постају склони насиљем и злостављањем. Самим тим, ове групације бивају изоловане од суштинског друштвено-прогресивног процеса и тако постају друштвени проблем.

pornografijaСа друге стране, када је у питању порнографија, односно њене различите категорије одређени центри моћи уз јаку медијску подршку и ангажовање дела невладиног сектора, постављају одређена питања као судбоносна друштвена. Самим тим, скреће се пажња широким друштвеним слојевима од озбиљних и суштинских проблема друштвеног развоја, везаних за егзистенцију. Вредности као што су слобода и ширење демократије немају своју суштину, уколико човеку није обезбеђена егзистенција и делују као најјефтинији вид политичке манипулације, која је сада на широко присутна у тзв. новом светском поретку.

Исто тако у конзервативном друштву такве групе преузимају водећу улогу у позивању на повратак у прошлост под изговором очување “изворних вредности“, као испробано средство за прогресивно и достојанствено друштво! Оба екстрема, на крају крајева, воде на исти циљ који се своди на очување позиције центара моћи.

Овде се мора истаћи да се и кроз порнографију шаљу политичке поруке у циљу деморализације потенцијалних противника центара моћи. Ово се једноставно може уочити на скоро свим порно сајтовима који пропагирају family, momsex, углавном су актери са руског, а ређе немачког говорног подручја. Ако узмемо у одзир да је Америка центар тзв. индустрије за одрасле онда је политичка порука јасна!

Сви предходни начини владања су толико повезани да се тешко могу раздвојити, јер су једни постављени у служби другог, нпа. либерално схватање порнографије, подржава либералне невладине организације, “слободне медије“ и екстремне либералисте, укључујући и екстремне либерале. Исти ланац важи и за супротну страну, доведећи до екстремних конзервативаца тј. неофашиста. То доводи до закључка да одређени ценри моћи кроз исти механизам контролише такве процесе.

Нормално, ови начини владања не искључују класичне начине употребе силе: оружане сукобе, интервенције, вршење различитих притисака, санкције и сл. Суфистицирани начини владања понекад њихова предходница или се дешавају паралелно са њима. Касније они служе да минимализују бунт и отпор против домаћих владара и њихових светских ментора!



[1]
  Види нпр. књиге Milton Friedman, Capitalism against capitalism; Ghaleb Abu Musleh (alntham ala’ ami wryah altgi-на арапском језику) Светски систем и ветрови промена; Joseph P. Quinlan, Last economic super power; Urlich Schaffer, Zusammenbruch des Kapitalismus.

[2]  Видите у књизи: Jeremy Scahill, Blackwater: The worlds most powerful mercenary army, или књигу  Francois Missen, Le reseau carlyle

[3]  Mohamed Hassanein Heinkal, Tv AlJazeera, 27. 10. 2011, www.aljazeera.net

[4]  Интервју катарског генерала Хамада Атија за Фрас прес 26. 10. 2011.

[5]  Међународни комитет црвеног крста ICRC основан је 1863. у Женеви у циљу очувања живота и достојанства жртава међународних и локалних оружаних сукоба. Ова организација је порасла 1919. године у Међународну федерацију црвеног крста и црвеног полумесеца, која данас координира између 185 националних комитета  и проширила је своје делатности на очување здравства становништва неразвијених земаља, борбу против глади у тим земљама и сличних племенитих хуманих активности.

[6]  Међународни Раселов трибунал основан је у новембру 1966. године на иницијативу британског филозофа и хуманисте Бертранда Расела и француског Жан-Пол Сартра, као реакцију на злочине који су се десили у Вијетнаму које међународне правне институције тада нису процесуирале. На основу ових иницијатива група истакнутих интелектуалаца из различитих земаља наставили су њен формалан рад процесуирањем злочина који су учињени против народа: Палестине, Либана, Ирака и домородаца Латинске Америке.  Ативности овог трибунала су  углавном под јаком медијском блокадом.

[7] Невладине организације под називом  “Отпор“ (који многи повезују са CIA) одиграла је важну улогу у масовним демонстрацијама у рушењу Милошевићевог режима крајем деведесетих. Ова невладина организација била је финансирана од стране различтих америчких фондација. Она је наставила своје активности након пада Милошевићевог режима изван Југославије тј. Србије, где су забележене њене активности у Грузији, Украјни, Киргизији,делимично Белорусија и Египат (чији су активисти “6. април“ обучавани у Србији.) Извор, http://rs.a2-news.com/Vesti/id/45859.0, преузето 10. 11. 2011. Такође је објављен: “Америчка влада ангажовала је осниваче српског покрета „Отпор“ да организују протесте на Волстриту како би направили противтежу утицајном конзервативном покрету „Чајанка“, тврде најпознатији десничарски теоретичари завера из Америке и Велике Британије.“, преузето http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/181291/Srbi+i+CIA+organizovali+ustanak+u+Americi.html, преузето 11. 11. 2011.

[8]  Центар за примењену ненасилну акцију, поред осталог помогао је на Малдивима да садашњи председник добије власт. Године 2008. у знак захвалности председник им је поклонио једно острво. Како је познати Отпораш Срђа Поповић (извршни директор организације) изјавио: “По уставу Малдива, острво не може бити у нашем власништву, али на Малдивима концесија за острва траје 35 година. Тамо ћемо направити летње школе заједно са локалним НВО. Доводићемо професоре из Србије, пошто Канвас са ФПН у Београду има програм који се зове “Политичка аналитика и менаџмент“, а имамо сарадњу и са неколико америчких универзитета, попут Колорада и Колумбије у Њујорку“, најављује Срђа. “Организујући летње кампове за обуку и политичке школе у првој муслиманској земљи на свету која је извела ненасилну револуцију, Београђани су обезбедили још нешто: Србија можда нема море, али ће, бар 35 година, имати излаз на – Индијски океан.“ (види: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Otpor-dobio-ostrvo-na-Maldivima.lt.html).

[9] На суђењу Караџића у Хашком трубуналу, он је затражио документацију у којој је потврђено у записнуку шверц оружја у неким хуманитарним пошиљкама које је преносила ова организацијама, извор: http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/255722/Karadzic-od-UNHCRa-trazi-dokumente-o-svercu-oruzja-u-BiH, преузето: 11. 10. 2011.

[10]  Викиликс је објавио депеше у коме наводно тврди да је влада Ирана уз помоћ Међународне хуманитане организације Црвени Полумесец, кријумчарила оружје на подручју Балкана, извор: http://www.blic.rs/Vesti/Svet/221763/Vikiliks-Crveni-polumesec-svercovao-oruzje-u-BiH

[11]  Организација “Лекари света“ (Médecins du monde) настају отцепљењем “Лекари без граница“ марта 1980. године, због неслагања са њиховом политиком деполитизације и демилитаризације хуманитарних активности. Са том организацијом повезана је афера организације Archede Zoé, која је оптужена за кражу афричке деце из Џибутија (види: http://www.irinnews.org/report.aspx?ReportId=75019). Исто тако, повезана је са организацијом “Darfur Urganс“ коју суданска власт оптужује да помаже побуњеницима у отцепљењу Дарфура (види: http://www.sudaneseonline.com/cgi-bin/sdb/2bb.cgi?seq=msg&board=190&msg=1236949891). Са свим овим организацијама повезан је контрадиктрни хуманитарац-политичар Бернард Кушнер чије се име такође, повезује са афером трговине људских органа на Косову, када је био шеф цивилне мисије УН-а на КиМ. О његовој сумњивој улози француски новинар Пијер Пеан објавио је књигу “Свет по К.“ (види: http://www.srpskapolitika.com/intervjui/2009/latinica/008.html)

[12]  Боб Вудворд, План напада, Самиздат  Б92, Београд 2004, стр. 272

[13]  Ибид, стр. 273

[14]  Јавно мњење у Србији априла 2010. била је заокупљена немилим догађајима око једног пса, коме је неко одсекао екстремитете. Медијска слика тог догађаја представља нпр: “Страшна судбина керуше, о којој су извештавали сви домаћи, али и многи страни медији јако је потресла председника Тадића, па је он одлучио да се и лично понуди као њен усвојитељ, потврђено је јуче Пресу у Председништву.“ Преузето: http://smedia.si/vesti/vest/30459/www.navidiku.rs, преузето 12. 11. 2011.

[15]  Драган Симеуновић, Тероризам, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд 2009, стр. 146

[16]Michael Kuncziki Astrid Zipfel, Увод у знаност о медијима и комуникологију, Fridrih Ebert Stiftung, Загреб 2006, стр. 260

[17]  Горан Матић, Моћ уверавања, пропаганда, Промотеј, Нови Сад 2009, стр. 165

[18]  http://www.dradio.de/dlf/sendungen/politischeliteratur/328301/, преузето  14. 11. 2011.

[19] http://www.bloomberg.com/news/2011-11-14/jibril-turns-against-foreign-powers-that-aided-qaddafi-overthrow.html,  преузето: 14. 11. 2011.

[20] http://arabic.cnn.com/2010/sport/12/30/ultras.arab_football/index.html; преузети 7. 11. 2011.

[21]  http://en.wikipedia.org/wiki/Torcida_organizada

[22]  http://www.pal-mix.com/ar/news_det-1167.html

[23]  Видите на примеру “Streamnig in“ Colin Ward и “Soccer in Sun and shadow“ Eduardo Galeano

[24]  Драгуљ у круни, Пол Скот

[25]  The Fourth World War, арапско издање, Madbouli bookshop, Cairo 1993, str. 399

[26]  Ибид,  стр. 393-399

[27]  Контрадикторни догађаји око бившег председника Панаме Мануела Норијеге, контраверзни догађаји у афери “Локерби“ како је објавио Листер Колман у својо књизи Trail of the Octopus

[28]  Извештај 6. 2. 2008. године, Антониа Мариа Косте наводи да 90 посто опијума потиче из Авганистана. Он наводи да је узгај опијума забележио огроман раст последњих година. УНОДК у својим студијама објављеним 21. 6. 2010. године поново потврђује ту чињеницу.

[29] http://www.alarabiya.net/articles/2011/07/08/156684.html, преузето 17. 11. 2011.

[30] http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/32986/Albanska-mafija-zaradjuje-milijarde-evra, преузето 15. 11. 2011.

[31]  Виктор Иванов, Директор Федералне службе Руске Федерације за контролу промета дрога, како наводи RusiyaAlyaum29. 8. 2011. изјавио је да су: “Догађаји у последњим годинама активирали процес шверца хероина из Авганистана пеко афричких земаља“. Он додаје: “Да се то дешава и преко Ирака“.Поред неведеног истиче да догађаји у Либији доприносе овом процесу.

[32]  http://www.amlalommah.net/new/index.php?mod=article&id=22660

[33]  На састанку у Јервану 8. 7. 2011.  исткнуто да је приход  достигао трилион.

[34]  http://premier.b92.net/zdravlje/komentari.php?nav_id=524380, преузетио 14. 11. 2011.


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Суфистицирани начини владања

* Обавезна поља