floresПротест „Електрични Јереван“ дао нам је одличну прилику да сагледамо основне тактике на којима се заснивају „обојене револуције“ и „арапска пролећа“ у разним земљама. Важно је да се та сазнања пруже јавности јер је велика вероватноћа да ће се тактике „обојено-пролеће“ примењивати све више по свету као хибридна тактика деловања тзв. меке и тврде моћи.

Принцип кога се држао Џин Шарп, један од главних твораца те технике, јесте да насиље није неопходно за револуцију. Чудно, контрадикторно, чак и неискрено је да за Шарпа насиље означава само физичко насиље, и то полиције над становништвом. А ми знамо да насиље има разне облике. Живимо у времену великог насиља: физичког, психолошког, правног, економског и духовног. Не само да тактика „обојених револуција“ укључује сва наведена насиља која нису физичка већ њена мутација у тактике „арапског пролећа“ употребљава гнусна физичка насиља. Данас видимо десетине хиљада мртвих у Либији, стотине хиљада мртвих у Сирији и растући број мртвих у Украјини, који прети да надмаши претходне.

Људи одскоро заинтересовани за политички активизам могу бити намамљени призорима и спектаклима метода „обојених револуција“, који су карактерисали покрете за радикалне друштвене промене у прошлој генерацији. Ти симболи су већ постали иконични клишеи: градић од шатора, блокирање улица лежањем, девојка која ставља цвет у цев пушке полицајца, водени топови и сузавац, застава са стиснутом песницом…

У тој слици недостаје разумевање стварних социјалних сила у друштву, класних и економских сила. Већ 40 година се маргинализује стварни активизам, онај радничких синдиката. Уместо директне акције против владајуће класе на местима где она стиче своје богатство, налазимо чудну симулацију студентског активизма касних 60-тих, која нам се одмотава укруг, као на бесконачној филмској траци. Многи су већ увидели да САД финансирају такве протестне покрете и да су ти наизглед грасрут покрети (спонтано иницирани покрети из базе) заправо астротурф покрети (они које спонзоришу моћне институције, које се само претварају да су грасрут). Ипак, оно што није јасно схваћено јесте како САД види владе појединих држава пре него што покуша да их дестабилизује.

Често је несхваћено, у вези са тактикама „обојено-пролеће“ – и то од људи који знају да иза тих револуција стоје САД – да владе које САД нападају уопште не морају да имају лоше односе са САД, већ да то могу бити и оне које имају пријатељске односе. Чињенично гледано, такав случај и преовладава. Истражићемо овај вид тактика који се односи на Јерменију. Сагледаћемо такође неке од метода који се користе приликом примене тих тактика, као и општи психолошки и технички оквир организационих метода.

КАКО АМЕРИКА ЦИЉА РЕЖИМЕ ЗА СМЕНУ

У тактици револуција типа „обојено-пролеће“ САД се могу усмерити ка промени режима са којима имају консутруктиве односе, али чије су неке друге везе за САД проблематичне. Циљане земље могу бити оне које одбијају да предају своје ресурсе за преобликовање регионалног односа снага, као што је био случај са Мубараком у Египту, будући да није био рад да се меша у Сирију.

Други разлог може бити тај што нека земља има један природан однос са другим државама у региону које – без обзира на званичан став владе која је мета промене – промовишу одређене економске и метаполитичке односе који су у супротности са интересима САД. У том случају може бити пожељно примењивање политике „спржене земље“, познатије под именом „пропала држава“, где се уништавају материјалне основе за економску и политичку интегрисаност земље.

Имајући у виду неуспех да „наранџаста револуција“ у Украјини није осујетила односе са Русијом, садашња ситуација у тој земљи може бити пример стратегије спржене земље, односно пропале државе. Стога тактика „обојено-пролеће“ може имати велики број пожељних исхода и као таква је драгоцено оружје које САД поседују.

jermenija-protest01

КАКО САД ПОДЕШАВАЈУ РЕЖИМ ЗА СМЕНУ

Захваљујући тој тактици, САД могу успешно да се сакрију иза себе самих. Оне раде на томе да створе или макар поспеше стварање онакве ситуације какаву ће касније моћи да експлоатишу. Следећи једног од пионира тактике „обојено-пролеће“ са Дартмута и Харварда Џина Шарпа, чији рад следи радове Сола Алинског и других – требало би да се замислимо над следећим истинама:

1. Људи често траже решење за своје муке политичким путем, кроз протесте грађана, будући да је у уставно-правном оквиру гарантован њихов легитимитет;

2. Штетна деловања трговачких и приватних интереса: компанија, корпорација, инвестиционих конзорцијума итд. често су извор нерасположења јавности;

3. Са друге стране, владина неспособност да се супротстави таквим приватним интересима најчешће постаје повод грађанских протеста;

4. Људи углавном схватају како један чинилац (попут САД) може да има корист од тога да буде иза једне стране у неком сукобу. Али идеја да један исти чинилац може истовремено да ствара проблем, провоцира реакцију јавности и онда подржава већ унапред планирано решење које им одговора многим људима је или тешко да схвате или делује превише заверенички;

5. Прилично скривене од јавности, САД зато могу да, са једне стране, промовишу на кратке стазе описане приватне интересе и имају користи од њих. Са друге стране, САД се користе јавним незадовољством које такво понашање ствара као средством за дугорочан притисак на ту исту владу, све док се не изврши промена режима.

Основни мотив протеста „Електрични Јереван“ очигледан је пример тих покретачких снага. Разлози зашто би просечан Јерменин подржао тај протест су разумни и из угла јавног интереса на први поглед чак вредни учешћа. Америка, делујући преко мреже својих невладиних организација и привилегованих добротворних правних лица, жели, међутим, да одведе протест у смеру против Русије.

ЗАШТО САД ЖЕЛЕ ПРОМЕНУ РЕЖИМА У ЈЕРМЕНИЈИ

Кад се Јерменија придружила Евроазијској економској унији 2. јануара 2015, то је био историјски тренутак и цивилизацијска одлука, који ће дефинисати њен однос са светом за надолазећи период. САД су то очекивале, будући да је то наговештавао резултат претходних јерменских избора. Са друге стране, САД су дугогодишњи партнер у разним јерменским економским и политичким пројектима још од распада СССР пре готово 25 година.

Јерменија није никад изгубила своје блиске везе са Русијом. Али у претходном периоду – који се за америчку спољну политику завршио економском кризом 2007. године – то је било прихватљиво за САД у оквиру њихових млаких односа са Русијом и политчког курса тог времена. Ипак, САД никад нису губиле из вида важност Јерменије за Русију и обратно. Наставиле су да воде политику утицаја на раније постојеће регионалне конфликте и проблематичне историјске наративе између Јерменија, Азербејџана и Грузије.

До сада САД нису могле пресудно да повећају свој утицај у Јерменији, па су промовисале политку „слабе Јерменије“ (слично као у Србији), чиме су значајно фаворизовале Грузију и остале. Крај 2014. године, међутим, био је тренутак кад је Америка донела своју велику одлуку. Како се дах промена у Јерменији осетио пре неколико година, САД су промениле своју политку, поставиле новог амбасадора у децембру 2014. и објавиле да ће осетно сасећи финансирање и помоћ Јерменији, као и да ће угасити неколико развојних пројеката. Јерменски председнички избори 13. фебруара 2013, као и параламентарни 6. маја 2012, били су кључни. Почело је да се говори како ће се Јерменија придружити Евроазијској унији и напори САД да је одведу са тог курса коначно су пропали. Осим тога, још 1994. Јерменија се придружила Организацији споразума о колективној безбедности (ОДКБ). Као што се зна, то је оно што Руска Федерација гради са бившим совјетским републикама као замену за јединствену командну структуру совјетске армије.

Упркос Јерменској вољи да разграна глобална партнерства – укључујући и енергетско тржиште, што је кључно за „Електрични Јереван“ – период после 2007. карактерише промена у америчкој толеранцији према уравнотеженим и мултиполарним међународним политкама које воде друге земље. Америка никад није била узор слободног тржишта. Управо супротно: на међународној сцени одувек је користила царине, ексклузивне уговоре и политику силе, стремећи за својим интересима, тј. интересима своје владајуће елите. Али скок улога у односу са БРИКС и њему пријатељским нацијама значајно је променио климу и правила игре.

Упркос јерменској вољи да дозволи америчким компанијама и НВО да оперишу по земљи, чланство Јерменије у Евроазијској унији и ОДКБ постало је првенствени разлог да је САД узму као мету за промену режима.

jermenija-protest02

КАКО САД НАВОДЕ ЈЕРМЕНЕ ДА ПРОМЕНЕ РЕЖИМ

Као што смо објаснили, америчка употреба тактике „обојено-пролеће“ не пориче чињеницу да се јерменска влада суочава са масовним јавним незадовољством због неколико актуелних проблема. Како су јерменска економија и јавни буџет веома везани за глобалну економију, владино повећање цена и пореза у јавном сектору услуга у суштини су јавно признање да се јерменска економска реалност ствара далеко изван њених граница и досега њене владе.

Неколико протеста претходило је главном, и, док су они били популарни због опипљивих разлога, били су и полигон за тренинг организатора „Електричног Јеревана“. Протести су се десили пре две године, кад је влада наговестила повећање цене превоза за 50 одсто. Део јавности тада је јавно протестовао недељу дана и влада је услишила захтеве. Сличан протест догодио се и прошле године као противљење новом систему финансирања пензија, и борба да се он укине трајала је шест месеци. За то време вођства невладиних организација масовно су промовисала међу протестантима тезу да људи све то раде без икаквог вођства и организације. Али и у радничком организовању и у организацији друштвених акција део плана је метод ескалације. Сваки корак даље све је сложеније извести, али је теже и мети да га издржи. Ако су прецизно процењени организациони резултати и ако су претходне ексалације биле успешне, тад следећи корак има веће шансе за успех.

Тренутно је протест „Електрични Јереван“ организован под пројектом названим Не пљачки, који је усмерен против повећања цене струје. Он се промовише као самоорганизован унутрашњи протест, који нема ни вође ни политички карактер. Активисти тврде, а многи у то и верују, да не постоји политичка димензија протеста, да нема политичких слогана, чак ни позива на оставке. Они кажу да протест није ни против једне државе (Русије), да није за било коју другу државу или међународно тело (САД или НАТО) и да не позивају на револуцију нити траже промену владине политике. На том степену видимо покушај да се темељно прочисте протести као да су они само захтев за истрагом у вези са радом Електричних мрежа Јерменије.

ЗАХТЕВИ ОТКРИВАЈУ СТВАРНУ МЕТУ

Разлог зашто су у коначници ови захтеви заиста политички, геополитички и геостратешки су у томе што је јерменски дистрибутор енергије под контролом једне од компанија наследница руског електроенергетског гиганта – Уједињеног система Русије (РАО УЕС). У склопу реорганизације РАО УЕС је 2008. године технички престао да постоји, и 51 одсто деоница владе је већином приватизовано. Али мрежа наследница се назива старим именом из навике и зато што се њом у суштини управља на исти централизовани начин. То причу чини савршеном да се усмери против Русије, бацајући кривицу на однос јерменске владе са руским компанијама. Смисао позива демонстраната да се изврши истрага пословања Електричних мрежа Јерменије постаје јаснији кад схватимо кога су организатори протеста поштедели – америчку компанију Контур Глобал.

Контур Глобал откупио је 6. јула ове године Воротан хидро каскаде, јеменски комплекс од три хидроелектране. Контур Глобал је потом повећао своје оперативне трошкове, присиљавајући владу да прихвати поскупљење енергије, што су Електричне мреже Јерменије биле принуђене да пребаце на потрошаче. Другим речима, захтеви протеста заобилазе чињенице и предисторију ситуације, и уместо тога фокусирају се на последњу карику у ланцу, крајњег дистрибутера у индустрији електричне енергије. Али организатори протеста, нимало случајно, сву пажњу усмерили су ка Русији. Та веза појачана је ступањем Јерменије у Евроазијску унију.

Индустрија високог обима има могућност да испоручује робу и услуге по нижим ценама него произвођачи мањег обима. Јерменија има око три милиона становника. РАО УЕС је у освит распада СССР био и још увек је у могућности да управља пословима Електричних мрежа Јерменије. РАО УЕС је наследио систем коришћен у СССР, који је био направљен за пружање највеће испоруке на непрофитној основи, користећи централизовани систем управљања. С друге стране, РАО УЕС и његови наследници нису непрофитни, и јавни бес против тога да што се дистрибуција струје води тежњом за остварењем профита је утемељен. Без обзира на све, можемо поверовати да захтев који се фокусира само на РАО УЕС може бити прилично безазлен. Наиме, може се услишити захтев демонстраната, спровести истага и прераспоредела буџетских ставки или узети зајам да се покрију трошкови поскупљења струје.

ТОК ЕСКАЛАЦИЈЕ

Суштински, тактика „обојено-пролеће“ – ослоњена на историју социјалних протеста левице, као што пише Сол Алински у Правилима за радикале – почиње са минималним захтевима пре него што крене ка максималним. То помера протест од релативно безазленог, базираног на основи мирног окупљања и наизглед реалних и неопходних захтева, до стања потпуног хаоса и нереда, који присиљава полицију да делује, што коначно делегитимише већ пољуљану владу. Промене ситуације прате промене захтева: природа тактике „обојено-пролеће“ увек укључује развој листе захтева, који расту у стратешки испланираном степеновању.

Сваку промену на коју влада пристане организатори протеста не престављају као знак добре воље владе. Уместо тога, они уступке формулишу као доказ да је влада била у криву од почетка, да је наводна употреба полиције била криминални чин и доказ да моћ народа расте, да је влада у страху, слаба и подељена, и да је сад тренутак кад треба јурнути даље са још више нових захтева.

Алински прави занимљиву разлику између организовања и манипулисања. Организовање се „води од позади“ у најбољем интересу оних који су вођени. Манипулисање је вођење супротно интересима вођених. С обзиром на резултате тактике „обојено-пролеће“ из последњих деценија, вероватно су САД из Алинског одабрале нешто налик овом другом опису. Јер, према идејама које запослени и волонтери америчких НВО у Јеревану заступају, требало би их звати манипулаторима, а не организаторима.

jermenija-protest03

ОД НЕРЕДА ДО РЕВОЛУЦИЈЕ

Групна психологија демонстраната у Јеревану мења се из дана у дан. Што више времена проводе заједно, више деле заједничких успомена и све више размишљају и делују као један. Тон протестног покрета постаје све жешћи и све фаталнији: ово постаје коначна последња одбрана. Организатори манипулишу демонстрантима, који потом губе сваки осећај за меру и свест о предисторији и разлозима који су довели до проблема због којих су ту. Они који највише говоре, који позивају на редовне састанке, изгледају као природне, искрене, харизматичне фигуре. Они симболично пројектују и комуницирају „доброту“. Али у стварности они су добро обучени организатори на терену, чије је основна компетенција да смање значај или прикрију организацију која их је обучавала као и организовану природу самих дешавања. Сведочења обичних учесника протеста да „није било вођа“ је искрена, и значи да је симулација била изведена веома добро.

Други разлог зашто демонстранти у Јерменији не верују да су вођени је тај што се се вођство обично замишља у лику особе у првим редовима, која вуче људе за собом. Вођство се замишља као да га чине вешти говорници, професионалци, као људи које виђамо на телевизији, као они који побеђују на изборима. Али Алински учи у Правилима за радикале да се вођење не врши вучом нити стајањем напред, већ пре вођењем одзада, па то зове „вођење гурањем“. Већина људи и не жели да води јер се плаше јавног говора. Тактика организовања учи успешне вође да се понашају као да не желе да воде, да се претварају да им је непријатно и да су понизни кад говоре јавно. Тада маса почиње да се веома интимно поистовећује са таквом особом која „води гурањем“.

КАКО СЕ ЈЕДАН ОДСТО ПРЕТВАРА У 99

Један метод, коришћен у Југославији, Сирији, Украјини, Македонији и Јерменији, идентичан је методу који се користи да би се изазвали нереди. Наиме, у гужви од хиљаду људи, 10-15 појединаца виче из гомиле. Њихове речи су пуне емоција, њихова страст изгледа искрена, али њихов тајминг и садржај су планирани. Они могу да делују као да се не слажу међу собом око мање битних ствари, али око суштине су сви сложни – а то је да протести морају ескалирати и да „ми нећемо отићи док не победимо“ и „државни апарт ће одговорити, а ми морамо бити спремни да држимо положај и примамо ударце њиховог насиља. Јер, кад користе насиље, то значи да нас се плаше, то доказује да ћемо победити, и они то знају“.

Иако у почетку представљају само један одсто демонстраната, њихов монопол на време и поруку ствара осећај једнодушности, међусобног пристанка и консензуса у гомили. Сваки појединац погрешно верује да то што ови убачени организатори на терену говоре одражава мишљење већине, међутим, кроз овај процес симулације консензус постаје остварен и то у стварности постаје већински став.

Наука учи да масовни протест без организације није успешан, ако уопште може и да се догоди. Кад су масовни протести успешни, а делују као да су спонтани и без вођства, онда су такав утисак организатори протеста постигли намерно. Та привлачност за масе коју има отпор без вођа уклапа се у поједностављену емотивну варијацију анархистичког или радикално-либералног идеализма, односно у апстраховане концепције слободе и права, које су ирационално повезане са физичким материјалним животом. Оне су углавном представљене у људској свести и чак вербализоване као друштвена брига за услове рада, друштвена ишчекивања у вези са сексом или брига везана за владина и корпоративна злодела. Ипак, на подсвесном нивоу те чежње за слободом имају корен у борби са егистенцијалним питањима, која су урођена људском искуству и остају на нивоу психе као мотивационе силе. О томе су изузетно јасно писали теоретичари „обојених револуција“, позајмљујући много из Фројдовог дела Цивилизација и незадовољство. Према Фројду, људска бића су еволуирала милионима година под условима који су предцивилизацијски, где се људско искуство дефинисало као борба за опстанак и било означено недаћама. Зато сваки уступак владе решава стварне и постојеће проблеме, али истовремено побуђује природу људске маште, која нема граница у вези са оним што види као стварно могуће. Због тога релативно једностави почетни захтеви демонстраната нису толико важни колико шта ће организатори у неком тренутку рећу да су захеви или су некад били.

Важно је међусобно деловање сила и стварање нових фактора на терену, који генеришу померање колективне свести. У контексту где на свету постоји много глобалних играча, са неколико хегемона који се надмећу, ирационално је помислити да се ти хегемони не надмећу за контролу над протестима. У многим случајевима оне су протесте и финансирале.

ШТА МОЖЕМО ДА ОЧЕКУЈЕМО ДАЉЕ

У неком каснијем стадијуму протеста западни медији ће се фокусирати на неке људе које су организатори одабрали да буду интервјуисани. То је уобичајено и у радничком и друштвеном организовању у САД. Организатори са терена ће говорити за медије само кад позирају као протестанти; визуелно они су неразлучиви, с тим што већина организатора само делује мало више начитано или интелигентно у односу на просечну особу. Смернице организовања указују да је за демонстранта који ће се представити медијима напожељније селектовање неког ко већ сам мисли оно што желите да каже.

То такође захтева квалификоване људе за везе са медијима или директора комуникација који ради за НВО. Још важнија од тога је и воља за сарадњу у медијима. Би-Би-Си, Си-Ен-Ен, Вајс и друге сличне пронатовске пропагандне филијале морају бити вољне за сарању. У каснијем развоју човек кога интервјуишу ће да претерује, измишља или искривљује причу у вези са природом полицијске интервенције. То ће западној публици пружити одговарајуће културолошке сигнале и наративе који правдају акцију њихове владе да замени циљани режим.

У некој другој прилици Би-Би-Си, Си-Ен-Ен и други ће у потпуности измислити догађај или ће га читати са задате скрипте зашто су протестанти ту. Једноставно ће рећи: „Оно што је почело као протест због повећања цена струје се, после бруталне реакције режимских снага безбедности, трансформисало у протест за смену владе“. Западни гледалац види десетине хиљада демонстраната који су или ту или су, ако их нема, снимци узети из архиве стари више недеља кад су људи протестовали само због цена струје. Међутим, гледалац слуша Би-Би-Сијеву причу. Језик и слике се комбинују, стварајући спознају засновану на очекивању да слика потврђује причу. Зато комбинација медијских слика и звука креира „истину“ која је различита од онога што се заиста десило.

То ће створити оправдање какво је Западу потребно за санкције и друге облике „арапско-пролећног“ ратовања против „режима“ на који циљају. А сада ћемо видети како се „обојена револуција“ трансформише у „арапско пролеће“.

jermenija-protest05

СУПРОТСТАВИТИ СЕ „ОБОЈЕНОЈ“ ПРЕ НЕГО ПОСТАНЕ „ПРОЛЕЋЕ“

Влада Јерменије може да користи исту вештину о организовању и окрене протест наопако. Не би требало да користи полицију да избаци протестанте који кампују, него да „одсече главу“ протесту и преузму контролу над његовим телом. Потребно је да се њен тим друштвених организатора и протестних радника инфилтрира и „контраагитује“, користећи се истим методом вођења од позади, чиме ће дискредитовати већ етаблиране „неводеће“ вође на терену. У неким случајевима песничање један на један може бити испровоцирано идентификованим вођом организатора да би се оправдало уклањање тог појединца са места протеста. Због тога би владе које су мета таквих тактика требало да имају припремљене истоветне операције. Видели смо како се то ефикасно користило у Русији и Македонији.

Потом морају наставити да ван протеста, далеко од очију камера, хапсе организаторе под разним оптужбама. Судови морају бити спремни да нареде заплену средстава невладиних организација, затварање канцеларија, макар и само привремено, чак и ако ће средства касније бити ослобођена.

Камп демонстраната на терену функционише као опсада. Директан јуриш полиције на камп биће виђен као злочин. Исправан метод против тога је спровођење контраопсаде. Камп функционише као мрежа стварних и виртуалних линија снабдевања. Оне морају бити пресечене, док се у кампу мора повећати приступ владиних оперативаца који делују насупрот. Напослетку, међу демонстрантима ће „нормалност“ превладати као доминантна крилатица (или „мема“), и, док старе вође бивају маргинализоване, нови „разумни“ лидери израњају.

Само после тога влада може и треба да најави било какав компромис – у овом случају или да укине велико повећање цена струје или да пружи неку врсту новчане помоћи грађанима. Пре него што се установи одговарајуће вођство протеста које ће да их прихвати, владини уступци ће само бити кориштени да продуже кризу, као што је објашњено раније.

Да би се то дугорочно превенирало, друштва морају да раде на томе да стварају богат културни живот заснован на пријатељству и породици, чинећи друштва заснована на колективистичком циљу. То може бити оснажено на начин који одређна традиција већ омогућава. Може бити оснажено и као супротност релативно бесциљном животу, који пружа западно-либерални, комерцијални, конзументски, индивидуалистички модел. Западни модел рађа отуђење, депресију, повлачење у себе, потискивање и тескобу. То су предуслови да ти запостављени психолошки проблеми буду преусмерени и испољени као протестни покрет, који губи осећај за меру и стварност.

Коначно, добра друштвена култура не може решити ни маскирати стварну корупцију која проистиче из капиталистичких спекулација. Стварни постојећи економски проблеми често су политички проблеми, као што је случај са јерменским енергетским тржиштем. Људи морају да науче како да стварају друштвене покрете који нису део тактика „обојено-пролеће“. Разлика је у томе што тактике „обојено-пролеће“ само делују уз огромну страну подршку и пре свега начином на које западна публика интерпретира медијске наративе, који потом оправдавају акције западне владе против владе мете. Те тактике такође рађају неповерење и поделе у друштву, а то је и правило и њихов циљ.

Да јерменска влада није дозволила продају једног од својих најважнијих ресурса Америци, она би имала већу контролу над трошковима дистрибутера којим управља Русија и не би било повећања цене. Решавање тог проблема захтева промену у размишљању јерменске управе. Основна инфраструктура је кључни део економског и друштвеног живота, али је такође и важан фактор суверенитета. Јерменско тужилаштво може да истражује саму тему за коју су демонстранти заинтесовани и открије да је Америка саучествовала у стварању проблема како би подстакла нестабилност у Јерменији. То би могло бити кориштено као правни изговор да се размонтира уговор са Контур Глобалом. Тада би држава била у доброј могућности да национализује овај драгоцен ресурс.

Пресумерени протестни покрет би могао додати захтев да се оснује независно јавно надзорно тело, састављено од вођа од поверења, угледних академских стручњака и „звиждача“. Они би имали овлашћење да ставе вето на одлуке управног одбора национализованог хидро-енергетског предузећа.

jermenija-protest08

ЗАКЉУЧАК

Протест у Јеревану, настао због великог повећања цене струје, има доста јасних знакова тактике „обојено-пролеће“. САД се упуштају у огромно финансирање протестних покрета, и то раде са намером да делују против интереса самих демонстраната. Али то не значи да захтеви људи у Јеревану и другде нису стварни, да нису легитимни, или да на први поглед не одражавају реалне интересе људи. То нису некомпатибилне сфере, што то је проблем да се разуме уколико се све посматра кроз објектив дихотомије.

Америка ствара конкретне економске проблеме. Она извози хаос – потом посеже за другом страном и управља напорима против ових проблема. Али решења која нуди стварају још више проблема.

Организатори и учесници протеста наглашавају да су њихови циљеви ограничени, једноставни, дефинисани и оствариви. То је истина у раним фазама протеста, али дискурс се брзо мења кад се стекну одговарајући услови. Коначно, организатори ће блиско сарађивати са западним медијима да би обликовали начин виђења догађаја, понекад им дајући веома различиту интерпретацију од онога што се заправо дешава. То ће прво бити обликовано за грађане државе која је мета промена, и то у њиховим локалним медијима чије је власништво је део западних мрежа.

Људи су у модерном добу склони да деле неодређене и осујећене тежње за слободом и индивидуалношћу, осећања која многу људи вуку од несхваћености у детињству. Тешкоће одрастања, које су карактеристичне за вестернизацију, политизују се на манипулативни начин у постмодерним политичким организационим планирањима. Манипулација не преза ни од секса и сексуалности. Апстрактни или урођени проблеми људског искуства се конкретизују и даје им се облик у организовању кампања типа „обојено-пролеће“.

Све то се комбинује са стварним проблемима, економским и политичким, али се комбинује тако да сва функционална решења и уступке „ауторитети“ одбијају из ирационалних разлога, чији је корен у психи, која је опет мотивациона снага.

„Обојене“ тактике могу бити окренуте уназад пре него пређу у „пролеће“ ако режим који је на мети има приступ истим технологијама друштвног организовања. Опсада може бити инфлтрирана и њене линије снабдевања до вођа које врше дестабилизаицју могу бити пресечене.

„Обојена“ тактика захтева одређене предуслове, укључујући амерички приступ друштву под маском плурализма и грађанског друштва. Тај приступ САД могу да врше преко непрофитних и добротворних органзиција, чије менаџере је могуће, као контрамеру, за почетак, натерати да се региструју као стране организације. Један од проблема је што неке од тих организација долазе преко УН, тако да је потребно да се поведе један заједнички глобални покрет како би се повећала свест и борило против злоупотеба институција УН како не би радиле посао за Империју.

Обојена револуција може бити спречена ако:

1. Постоји снажна вишегенерацијска једиствена монокултура, која пружа људима јачи осећај смисла, прошлости и заједништва него што га нуди модел „грађанина“. Овај други модел пружа атомизовани, западни, модерни друштвени пројекат оличен у америчком друштву;

2. Кључна економска добра и инфрастуктра су јавно власништво, њима се јавно управља и сва неопходна резања и мере штедње у здравству, становању, образовању и општој добробити су последња, а не прва мера за којом се посеже.

Превела – Невена Ивовић

 


Извор: Форт Русс

Оставите коментар

Оставите коментар на Супростављање „обојеној револуцији“ је могуће

* Обавезна поља