Autor nije nepoznat srpskoj javnosti. Vili Vimer, bivši državni sekretar Ministarstva odbrane Nemačke i dugogodišnji poslanik CDU stranke u Bundestagu, leta 2000. godine bio je prisutan na konferenciji visokih zvaničnika SAD i evropskih zemalja u Bratislavi. Na njoj je odlučeno da Srbija bude trajno isključena iz Evrope. Ili, rečeno, jasnim srpskim jezikom, zaključeno je da naš narod bude izopšten iz zajednice evropskih naroda, kao kada su se nekada, u davna vremena, na primer, izolovali oni pojedinci koji su bolovali od kuge ili kolere. Zaključak te konferencije bio je nedvosmislen: cilj Vašingtona jeste da se Rusija zauvek, sa čitavog Balkana, protera. Uništavanje srpskog naroda imalo je za cilj da se Rusiji u tom delu Evrope zada ozbiljan geopolitički poraz. Vimer je odmah o tome obavestio tadašnjeg kancelara Gerhard Šredera, a ja sam, te iste godine, Vimerovo pismo (videti na kraju ovog teksta) za nedeljnik „NIN“ preveo na srpski.

Vimer raspravlja o Makinderu (John Halford Mackinder, 1861–1947). Nemački autor analizira misli tog Engleza, formulisane početkom 20. veka, i pokušava javnosti našeg, 21. veka, da objasni koliko su one i danas relevantne. Makinder je našoj široj javnosti, pretpostavljam, manje poznat. Bio je engleski geograf i ekonomista. Jedan je od osnivača, a od 1903. do 1908. godine bio je i direktor, ugledne škole „London School of Economics“.

Odmah na početku knjige Vimer prelazi na glavnu temu svog izlaganja. On podseća čitaoce na istorijsko predavanje koje je Makinder, pred elitom britanskog društva, održao godine 1904. u „Kraljevskom geografskom društvu“ („Royal Geographical Society“). Naslov njegovog izlaganja glasi „The geographical pivot of history”. U duhu srpskog jezika možda bi se to najbolje moglo da prevede kao „Glavna geografska tačka u istoriji“, ili „glavna os“.

Velika Britanija se našla pred novim izazovima. Početkom 20. veka SAD i Nemačka su po svojoj ekonomskoj snazi i industrijskoj proizvodnji prestigle Englesku, a Rusija se polako oporavljala od Krimskog poraza i takođe je beležeila značajan privredni uspon. Sve je to predstljvljalo ozbiljan izazov Velikoj Britaniji.

Odgovorni političari u Londonu stajali su pred jednostavnim pitanjem: Kako da to ostrvo zadrži svoju dominantnu političku i finansijsku ulogu? Godine 1819, na Bečkom kongresu, objavljen je rusko-austrijski predlog, koji bi vodio računa o dugoročnoj kolektivnoj evropskoj bezbednosti. London je taj plan, zbog svojih sebičnih interesa, torpedirao. Time je Britanija obezbedila za mnogo godina svoju dominaciju u svetu (vidi: Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur…“, str. 8).

Zbog čega Vimer vidi Makinderovo predavanje toliko važnim? Nemački autor je ubeđen da je Makinderovo izlaganje iz godine 1904. predstavlja datum kada je neko prvi put formulisao novu modernu nauku, koju danas zovemo „geopolitika“ (vidi: Willy Wimmer: „Der Schlüssel zur…, str. 9).

Trijumf Engleske na Bečkom kongresu godine 1819. dogodio se pre dva veka. Šta učiniti da „City of London“ i dalje zadrži finansijski primat u svetu? To su pitanja koja godine 1904. zaokupljaju državnike Velike Britanije. Londonu ne preostaje drugo već da se osloni na sebe i na svoj anglosaksonski svet. Ovo je jasno već 1904. godine video Makinder. (Vimer,… str. 10).

Svetsko ostrvo – Izvor: Pravda-TV

Široj javnosti malo je poznato da Udruženje anglosaksonskog sveta postoji, i to veoma uspešno, već preko sedamdeset godina. Poznata je pod imenom „The Five Eyes“, ili skraćemo „FVEY“. Reč je o savezništvu anglofonskih obaveštajnih službi (an anglophone intelligence alliance), osnovano je 1946. godine, a članice su Australija, Kanada, Novi Zeland, Velika Britanija i SAD. Vimer je ubeđen da „FVEY“ već decenijama predstavlja jedan od bitnih stubova „u svrhu globalne dominacije anglosaksonskih nacija“ („für die globale Dominanz der angelsächsischen Nationen“, Vimer,… str. 12).

Prvi ko je „otvorio vatru“ na predsednika Trampa bili su upravo ljudi iz kruga britanske obaveštajne službe. London predvodi one koji šire vesti o navodnoj umešanosti Moskve u američke predsedničke izbore. Rusija je kriva što nije pobedila Hilari Klinton. Time je Trampu bilo od samog početka onemogućeno da ostvari obećanja iz svoje predizobrne kampanje, da, naime, poboljša odnose sa Rusijom (Vimer,… str. 13)

Ako se uopšte može govoriti o stranom uticaju na spoljnu politiku Sjedinjenih Država, onda je to svakako britanski uticaj, a nikako ruski. Time što je izabran Tramp, pretilo je da globalna finansijska dominacija „City of London“ – u saradnji sa američkim političkim i vojno-industrijskim kompleksom – dođe u pitanje.

Ovakvom stanju, a koje je svakako od velike koristi Engleskoj, pogoduje i današnje stanje u medijima. Ako, recimo, putujete po svetu i uzmete bilo koje novine – da li iz neke države Evropske unije, ili Amerike – imaćete utisak kao da su svoje članke prepisali iz televizijskih izveštaja američkog CNN-a ili britanskog BBC-a. Pogledajte samo nemačke televizijske izveštaje iz Vašingtona. Dovoljno je da ste protiv Trampa, pa da budete dopisnik Prvog ili Drugog programa nemačke televizije. Najveće nemačke redakcije u pogledu najvažnijih pitanja telefonski poziv primaju direktno iz centrale, iz kancelarije predsednika nemačke vlade (Vimer,… str. 14). Zato ne začuđuje da je „nivo nemačkih medija tako nizak, da podseća na štampu Sovjetskog Saveza“ (Vimer,… str. 15).

U Sjedinjenim Državama dugo godina bili smo svedoci borbe između dve političke struje: jedna se oslanja na Amerikance koji su nemačkog porekla, a druga na one, sa britanskim korenima. Dugo su te dve struje bile u Vašingtonu prilično jednako uticajne. Britanska dominacija u Americi pobedila je tek godine 1917, kada je Londonu pošlo za rukom da Vašington uđe u rat i to na strani Saveznika. Od tada je uticaj Amerikanaca nemačkog porekla marginalizovan. A istovremeno one snage koje podržavaju Veliku Britaniju postale su dominantne u političkom životu Sjedinjenih Država. (Vimer,… str. 15).

Kakva je situacija danas? „Bregzit“ je svakako ozbiljno poljuljao poverenje u Englesku. Periferne regije Velike Britanije, a pre svega Škotska i Severna Irska, u ogromnoj su većini glasale da ostanu članice Evropske unije. I Edinburg i Belfast primali su iz Brisela velike subvencije. Oni veoma dobro znaju da od Londona ne mogu da očekuju ni približno toliko novaca (Vimer,… str. 16).

Vili Vimer, razume se, kao nemački političar, pomno posmatra i analizira koja je uloga Nemačke. On ima i sopstveno iskustvo. Tako je između godine 1995. i 1995. u više navrata boravio u Teheranu. U Iranu je, po zadatku nemačkog kancelara Kola, razgovarao sa državnim rukovodstvom te zemlje. Glavna tema bila je razmena zarobljenika između Irana i Izraela. Teheran je prihvatio posredništvo Nemačke, verujući da je ta zemlja najpogodnija za tu vrstu pregovora. Pregovori su uspešno okončani i nemački avion iz Irana preneo su u Izrael zemne ostatke ubijenih izraelskih vojnika. „I na ovom mom ličnom primeru sam jasno video, koliko su političke mogućnosti Nemačke male. O krupnim pitanjima rata i mira ne odlučuje Berlin. Nemački politički, privredni ili vojni potencijal služi interesima pre svega Sjedinjenih Država, ali ne i samoj Nemačkoj“ (vidi: Vimer,… str. 20).

Danas o ratu i miru odlučuje samo Vašington i to isključivo, ako služi interesima SAD, potpuno ignorirajući UN. Jedino merilo predstavljaju „interesi Sjedinjenih Država“. Interesi te države su uvek legitimni i ne zavise od Povelje UN. U tim ratovima London uvek podržava Vašington (Vimer,… str. 21).

Bečki kongres godine 1819. nastojao je da Evropi na mnogo godina obezbedi stabilnost i mir. Da bi se to postiglo naročito su mnogo energije utrošili ruski car Aleksandar Prvi i austrijski kancelar Meternih (Metternich). Ovome se odlučno suprotstavio London, koji je jasno kazao da su interesi Ostrva važniji od interesi Evrope (Vimer,… str. 22).

A na sledećoj strani nemački autor je još precizniji: „Na Bečkom kongresu godine 1819. Velika Britanije jasno se izjasnila protiv glasova ostalih predstavnika evropskih država, za svoju ratnu opciju na evropskom kontinentu“ („.. sich eindeutig und gegen das Votum der anderen am Wiener Kongress beteiligten europäischen Staaten für seine Kriegsoption auf dem europäischen Kontinent ausprach“, Wiemer,… S. 23)

Dugoročni mir u Evropi znači da Velika Britanija ne može da vodi svoju sebični politiku, koja je formilisana kao „ravnotežu sila“ („The balance of power“). Da je godine 1819. došlo do dugotrajnog mira u Evropi tada London ne bi tako dugo mogao da dominira Evropom i svetom.

Izvor: Halford J. Mackinder in: Geographical Journal 23, no. 4 (april 1904)

Slovom, „Rusija i Austrija bile su za mir, a London je glasao za rat… U britanskom interesu jeste da može da vodi rat u Evropi i to uvek kada odgovara interesima Velike Britanije“ („… Russland und Österreich optierten für den Frieden, London stimmte für Krieg, Wiemer,… S. 24; „…im britischen Interesse Krieg in Europa führen zu können wann immer dies zur Durchsetzung britischer Interessen geboten schien“, Wiemer,… str. 26).

Ovu ulogu Londona definitivno je posle Drugog svetskog rata preuzeo Vašington. Tako danas Vašington odlučuje o ratu i to kada je isključivo u interesu Sjedinjenih Država. Najbolji primer za to pruža nam američki predsednik Bil Klinton, koji je bombardovao Srbiju, što je bilo u suprotnosti sa međunarodnim pravom i Poveljom UN (Vimer,… str. 27).

Glavni motiv histerije koju protiv Trampa vodi celokupna štampa Sjedinjenih Država i Evropske unije leži u tome, da se Tramp želeo da suprotstavi dosadašnjoj praksi američkih predsednika, da stalno vode ratove po čitavom svetu. On je bio ubeđen da to nije u interesu američkih građana. Zato su ga i izabrali. No, time se Tramp suprotstavio celokupnom establišmentu: političkom, finansijskom i vojnom, koji najviše zarađuje kada Amerika vodi ratove. Činjenica jeste, da mir nikada ne donosi toliko profita, kao kada se vode ratovi (Vimer,… str. 28).

Ovde leži glavni razlog zašto se London i Vašington toliko odupiru kineskom planu „Puta svile“, ili kako se danas u svetu obično kaže „The Belt and Road Initiative“. Povezati, recimo, brzom železnicom Peking sa Moskvom, a zatim i sa ostalim državama Evropske unije, nikako ne odgovara Engleskoj. Time London gubi monopol da se meša u evropske poslove. „Siti of London“ na taj način nije više glavni centar finansijske moći, već postaje periferija. A ovo se potpuno suprotstavlja geopolitici, kako je za Veliku Britaniju zamislio Makinder. Dok su u 18. i 19. veku prednost imale pomorske države, u 21. veku težište se okreće u korist kontinentalnih država, a to su Kina, Rusija i Nemačka. Ovo predstavlja najveću geopolitičku promenu u 21. veku. To je jasno video i nemački geopolitičar Huazhofer (Karl Ernst Haushofer). Zato London i Vašington nastoje da spreče izgradnju Severnog toka dva, kada već ne mogu da zaustave gradnju brze pruge Peking-Moskva (Vimer,… str. 30).

London uz pomoć „Bregzita“ nastoji da ponovo povrati poljuljan geopolitički položaj u svetu. Brisel je ovde predstavljao samo smetnju samostalnim, sebičnim interesima Engleske. Kao odgovor na Bregzit, London će nastojati da se daleko aktivnije uključi u zajednicu Komonvelt („Commonwelath“). Mali detalj iz naših dana: Mnogi demonstranti ovih dana u Hongkongu nosili su i britanske zastave. (Vimer,…, str. 33)

Veoma je, po mom mišljenju, poučno štivo ovog Nemca, tim pre što on ne nastupa kao teoretičar, već kao praktični političar, koji iza sebe ima veliko diplomatsko iskustvo. On spominje primer Sirije, gde se činilo da će se sve odvijati, kao što smo prethodno videli, po avganistanskom, iračkom ili libijskom scenariju. Legitimnom predsedniku Asadu preostala je samo teritorija oko Damaska, mediteranski grad Latakija i još neki manji gradovi. Ukratko, Asad je u jednom trenutku kontrolisao manje od dvadeset procenata teritorije zemlje. Odjednom su se umešali Rusi. Pored mediteranske luke Tartus, osnovali su veliku vazduhoplovnu bazu Hmeimim i – mediji Zapada prestali su da pričaju o smeni Asada. Slično se početkom ove godine odigralo i u Venecueli. Rusi su poslali skroman broj vojnika, oficira i kao po komandi za štampu Zapada Venecuela i Madura više nisu glavna tema (Vimer,… 34. str).

Slična situacija je i sa Iranom. Izrael već dugo vremena najodlučnije, gotovo ultimativno, od Vašingtona zahteva da se bombarduje Iran. Obama, koga su izraelski političari proglasili za najvećeg prijatelje njihove zemlje, ipak se nije upustio u tu avanturu. Svi su izgleda da će Tramp još daleko odlučnije odbiti zahtev Izraela da zarati sa Iranom. U tom smislu, politika Trampa predstavlja nešto pozitivno na polju globalne politike. On je hteo da uspostavi normalne političke odnose sa Moskvom, no američki establišment sve je uradio da ga u tome spreči.

Osnovno pitanje: Da li će se i ubuduće sukobi i ratovi voditi u interesu Sjedinjenih Država („… im amerikanischen Interesse“, S. 35)? Ili će dugoročna saradnja i stabilan mir u Evropi biti mogući? Pitanje za nas glasi: „Car Aleksandar Prvi i Meternih, ili London i Vašington?“ („Zar Alexander I und Metternich, oder London und Washington“, Vimer,…, str. 35). Jednom rečju, pitanje ostaje isto, kako godine 1819, kao i danas, godine 2019.

Ruska železnica oduševljava autora, jer sama činjenica govori dovoljno za sebe: „Od krajnje zapadne granice Rusije, pa do Vladivostoka udaljenost iznosi 9000 km. To predstavlja ogroman potencijal u bliskoj budućnosti. Sa jedne strane tu su Kina, Koreja Mongolija, ali i Vijetnam, a sa druge strane ruska železnica koja može proizvode tih država da transportuje od Azije preko svog ogromnog prostranstva do Evrope. Železnici predstoji velika budućnost. Tu je prva shvatila Kina. A sada i Rusija počinje da užurbano radi na modernizaciji svojih železnica (Vimer,… str. 67).

Rusija zauzima centralno strateško mesto u svetu, a u Evropi takvo mesto pripada Nemačkoj. Za Berlin i Moskvu bilo bi od velike koristi da sklope neku vrstu saveza. U prilog ovom savezu prosto govori sve, od geopolitičke situacije ove dve zemlje, do njihove privrede, koje ne stoje u međusobnoj konkurenciji, već su komplementarne, dakle, one se međusobno nadopunjuju (Vimer,… str. 70).

Vili Vimer (Izvor: linkezeitung.de)

Vili Vimer ističe da je ovde govorio kao geograf. Geografski položaj prosto je veoma važan i jedan od bitnih faktora stvaranja koalicija i saveza. Tako je bilo u prošlosti, a tako će biti u budućnosti (Vimer,… str. 72).

Ova mala knjiga predstavlja veliko blago za sve one koji se bave geostrateškim pitanjima našeg vremena, koji prate i analiziraju političke, ekonomske i vojne događaje u svetu. Posle ove lektire mnogi će nam današnji svetski događaju biti mnoge jasniji. Makinderova osnovna misao, a koju prihvata i Vimer, ostaje važeća i danas: Onaj ko vlada centralnom tačkom naše planete, taj vlada svetom. Tu je sadržina suština Makinderove „Heartland“ teorije, koja ni danas nije izgubila na svojoj aktualnosti. Dakle, prevedeno na razumljiv srpski, onaj ko kontroliše ogromno rusko prostranstvo, samo on može da bude car naše planete.

Kada pročitah poslednju rečenicu ove knjige, prosto mi se nametnulo samo od sebe pitanje: A gde smo mi, Srbi, ovde? Ko od današnjih srpskih političara uopšte zna nešto o Vestfalskom miru iz godine 1648, o Bečkom kongresu godine 1819, ili o „hartland teoriji“. Sudeći po biografijama naših političarima, po načinu kako su mnogi od njih došli do diploma, ali i po njihovim fizionomijama (po crtama njihovih lica, koje, po meni, takođe mnogo govori o čoveku), sumnjam da su sposobni da vode ozbiljne državne poslove. Ovde leži i jedan od glavnih razloga zašto Srbija u bukvalnom smislu nestaje. Svake godine 60 000 Srba je manje. Delom je tome uzrok u demografiji – više se umire nego što se rađa – a delom razlog leži u masovnom odlasku mladih, često i najsposobnijih ljudi, koji u svojoj zemlji ni godine 2019. ne vide nikakve mogućnosti da osnuju porodice i da normalno žive.

P.S. Ovom prilikom želim da poblagodarim gospodinu Daliboru Muratoviću, koji mi je skrenuo pažnju na knjigu Vilija Vimera.


Izvor: Stanje stvari

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Vili Vimer o Hartland teoriji kao „ključu za vladanje svetom“

* Obavezna polja