Ranije smo temi raskola unutar „pravoslavne civilizacije“, kako ju je definisao američki mislilac iz neokonzervativnog tabora Semjuel Hantington, posvetili dovoljno prostora, tako ćemo ovde samo dodati nekoliko važnijih događaja koji potvrđuju da potres unutar pravoslavnog sveta ne dolazi iznutra, već spolja, baš kao sukob šiita i sunita u islamskom svetu, sistematsko guranje u sukob naroda Latinske Amerike ili višedecenijski sukob indijske civilizacije i islama u Kašmiru, kao i u drugim tačkama u kojima SAD pokušavaju oslabiti suparničke civilizacije s ciljem da u konačnu bitku uđu kao najmoćnija sila i zajedno sa saveznicima uspostave „hiljadugodišnju hegemoniju Zapada“. Kao što smo ranije objasnili, poznato delo Hantingtona Sukob civilizacija nije teza koja predviđa sukob navedenih civilizacija, već jasno razrađeni akcioni plan delovanja.

U tom kontekstu treba pratiti raskol u pravoslavnom svetu. Religija igra vodeću ulogu u novom Hladnom ratu između Zapada i Rusije, službeno započetom nakon evromajdana 2014. i obojene revolucije koja je dovela do bega tadašnjeg legitimno izabranog predsednika Viktora Janukoviča i uspostavljanja nove klase potpuno odane evropeizmu i amerikanizmu.

Moskva je požurila redukovati štetu ujedinjenjem s Krimom i podržavanjem proruskih pokreta koji su se pojavili u Donbasu, ali nije uspela zaustaviti odlazak Ukrajine u zapadnu orbitu. O tome kada će i hoće li Ukrajina postati članica EU i NATO pakta se može raspravljati na hipotetitčkom nivou, ali i ovakva kakva jeste, u narednim godinama će biti pretnja Rusiji  zato što će svoju teritoriju dati NATO snagama za vojno okruženje Rusije.

Centralne vlasti Moskve su ruski svet gradile hiljadu godina i taj je proces povezan s dubokim kulturnim uticajem koji se vrši kroz pravoslavlje i činjenicom da se ruska prestonica smatra Trećim Rimom. To je ono što zapadni stratezi ne razumeju kada u nekim slučajevima tvrde da su zapadna ulaganja u neke zemlje veća nego ruska i kako je moguće da ti narodi i dalje gaje tolike simpatije prema Rusiji. U Ukrajini to nije slučaj, jer je zemlja ekonomski devastirana, ali je zato uspešno sproveden udar u same temelje zajedništva dva naroda, one religijske. Naime, uprkos činjenici da Ukrajinci  žive gore nego prije 2014. godine, uticaj Moskve pada zajedno s rođenjem Ukrajinske pravoslavne crkve, nezavisne od vlasti patrijarhata Moskve i sve Rusije. Nakon Ukrajine, Zapad sada kreće u bitku u samo srce pravoslavnog hrišćanstva, na Balkan.

Dok su svetla pažnje međunarodne javnosti još uvek bila usmerena na ceremoniju rođenja nezavisne ukrajinske crkve, u istom razdoblju, decembra prošle godine, druga je crkva počela tražiti pravo na autokefalnost od svoje istorijske matične patrijaršije, ona u Crnoj Gori. Srpska pravoslavna crkva druga je najstarija na svetu, odmah nakon bugarske i još od svog osnivanja ima kanonsku jurisdikciju nad Zapadnim Balkanom, izuzev Albanije. U tom kontekstu, srpsko-ruski viševekovni savez je neshvatljiv bez uzimanja u obzir veza koje spajaju patrijaršiju Beograda i Moskve, koje su istorijski na sebe preuzele odgovornost čuvanja slavensko-pravoslavnog bratstva

Proteklih godina, ali u potpunosti  nezavisna od ratova ’90-ih, opasno se pojavljuje u regiji odbojnost prema Beogradu, a Srbija je sve više vojno okružena širenjem NATO pakta i pod evropskim i američkim pritiscima se „mora odmaknuti od ruske sfere uticaja“. Novi raskol, ovaj put balkanskog prefiksa, kao da je pred vratima. Prošlog decembra je crnogorski predsednik Milo Đukanović izrazio zabrinutost zbog pokušaja  Srpske pravoslavne crkve da potkopa nezavisnost zemlje i zato što koči njen put ka evropeizaciji, tvrdeći da bi idealno rešenje bilo slediti ukrajinski primer i promovisati autokefalnost nacionalne crkve, koja je trenutno još uvek pod vlašću Beograda.

Crnogorska crkva se prvi put pokušala emancipovati 1993. godine, iskorišćavajući jugoslovensku krizu, ali bez ikakvog odgovora iz Carigradske patrijaršije. Međutim, to je bilo vreme strategije kojom se nastojala ubrzati disolucija zemlje, a ona se temeljila na  podsticanju svih etnonacionalizama, dok je religija igrala značajniju ulogu samo za bosanske, albanske i kosovske muslimane. Ali od 1993. godine se međunarodna scena duboko promenila. Nakon neuspeha panslovenskih i komunističkih eksperimenata, pravoslavlje je Moskvi ostalo poslednje sredstvo kojim se pokušalo zaustaviti, a možda i prekinuti, pozapadnjačenje Balkana i Istočne Evrope.

U maju ove godine je vlada u Podgorici usvojila nacrt zakona kojem je cilj stvoranje registra koji će popisati  koji su verski objekti bili u vlasništvu Crne Gore do 1918., godine u kojoj je osnovano Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, a kasnije su postali deo strane baštine. Taj će registar služiti vraćanju imovine onima koji služe crnogorskoj državi. Iako je predstavljen kao nepristrasni projekt, jasno je da se njime gotovo isključivo utiče na Srpsku pravoslavnu crkvu u bivšoj jugoslovenskoj republici.

U tom kontekstu vredi podsetiti da kanonske teritorije u pravoslavnom svetu ne slede strogo državne granice, tako je odluka carigradskog patrijarha Vartolomeja da prizna Ukrajinsku pravoslavnu crkvu u granicama današnje Ukrajine protivna kanonskom pravu i neobjašnjiva ako u obzir uzmemo crkvene dogme. Srpska vlada je takođe intervenisala u tom pitanju, potpuno svesna pravog cilja zakona. Beograd je stoga od kolega u Podgorici tražio da ne nastavlja s tim poslom, dobivši zauzvrat poziv da se ne meša u unutrašnje stvari Crne Gore.

Ambicije autokefalnosti su se pojavile i u Severnoj Makedoniji, u pozadini raskola između Moskve i Carigrada i ubrzanja pristupanja Skoplja Evropskoj uniji i NATO paktu. Makedonska pravoslavna crkva već uživa delimičnu autonomiju, ali ne i nezavisnost, nešto po uzoru na Ukrajinsku pravoslavnu crkvu-Moskovske patrijaršije. No, sada ide putem Kijeva i prošle je godine uputila službeni apel Konstantinopolju da joj prizna pravo na autokefalnost. Srpska pravoslavna crkva je dobila upozoravajuće signale iz Makedonije i izjavila je da je spremna ponovo pregovarati o sporazumima o autonomiji iz 2002. godine, ali cilj Skoplja ostaje potpuna autokefalnost.

UKRAJINSKA MATRICA

Odnosi između moskovskog i patrijarha Konstantinopolja i dalje su napeti, isključivo zbog  podržavanja kijevskog raskola. Do danas je autokefalnost Ukrajinske pravoslavne crkve, između ostalih, priznala mala ali poznata po utemeljitelju Sv. Marku evanđelistu Patrijaršija Aleksandrije i sve Afrike i Grčka pravoslavna crkva, a diplomatski su je podržale ukrajinska vlada, Sjedinjene Države i više niko.

I za Kijev i za Vašington je autokefalnost Ukrajinske pravoslavne crkve pitanje verske slobode i temeljnog prava ukrajinskog naroda na jedinstvenu nadležnost nad svojim verskim poslovima. Naravno, to je deklarativan stav i izgovor iza kojeg se kriju geopolitički i geostrateški ciljevi. U stvari, kao što otkrivaju i govori bivšeg predsednika Petra Porošenka i američkog državnog sekretara Majka Pompea, to je još jedan front u sukobu „civilizovanog Zapada“ i „ruskog Istoka“.

Pravoslavna crkva se tradicionalno smatra instrumentom ruskog carstva u vršenju uticaja nad slovenskim narodima. Stoga se u kidanju veza između Moskve i Beograda poseglo za puno efikasnijim alatima od ulaganja ili sirenskog zova na Zapad. U tom scenariju svedočimo promovisanju autokefalnosti u ostatku sve fragmentiranijeg „ruskog sveta“. Dakle, nakon Ukrajine i Crne Gore, vrlo je verojatno da će plima raskola preplaviti Severnu Makedoniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu i da će nezavisne crkve postati novi megafoni u borbi protiv Rusije na Balkanu.

Kakvu cenu će platiti narodi regije,  na to je bolje ne pomišljati. Dušebrižnici naših verskih sloboda, ako bude potrebno, neće prezati od najekstremnijih scenarija samo da se ostvari željeni cilj. Ukrajinski scenario, koji je još na evromajdanu u Kijevu uključivao versku komponentu, 2014. je izazvao rat na istoku zemlje. Ostaje nam se samo nadati da će narodi Balkana biti dovoljno mudri da se po drugi put u nekoliko decenija ne iskoriste za promovisanje viših ciljeva, ranije ogrnutih u plašt slobode i demokratije, danas verskih sloboda i prava naroda na ekskluzivnu nadležnost nad svojim verskim poslovima.


Izvor: Logično

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Zapadni udar na pravoslavlje

* Obavezna polja