Pandemija virusa korona je prokletstvo – konstatuje Endrju Bacevič, predsednik Kvinsi instituta, u članku za američko izdanje revije Spektator. Ali ona bi mogla da posluži i kao prilika ili mogućnost: Amerikanci bi najzad „mogli da shvate da nisu nikakvi Božiji agenti. Iz patnje i gubitka može se pojaviti poniznost i (drugačija) samosvest“. Američki lideri su bili toliko zaokupljeni prepravljanjem sveta, primećuje Danijel Larison u tekstu za Ameriken konzervativ, da nisu ni primetili da se američka država raspada pred njihovim očima.

„Da li je trebalo da se desi pandemija virusa COVID-19“, pita ovaj autor, „da bi se razotkrila prevara ’američke izuzetnosti’?“ I da li je moralo da dođe do nezapamćene socijalne i ekonomske krize, sa preko 40 miliona novih nezaposlenih, i do rasno motivisanih nemira koji su se poput požara preko noći proširili Amerikom, da bi se razotkrila poražavajuća stvarnost nepomirljivo klasno, rasno i etnički podeljenog društva, ogrezlog u nasilju iznutra i prema spolja?

Američki ekscepcionalizam je sama srž američke ideologije: duboko ukorenjeno mesijansko ubeđenje da su Amerikanci superiorni „ostatku sveta“, da su „SAD kvalitativno drugačije od svih ostalih nacija“ i da im ta „superiornost“ daje pravo i obavezu da preuzmu vodeću ulogu u svetu. Ovo ubeđenje u sopstvenu „izuzetnost“ je, nastavlja Larison, „američki hibris“ (drskost). Ta fraza je, u prošlosti kao i danas, služila za opravdanje i glorifikaciju američke dominacije, a prema potrebi i kao izgovor za mnoge nepravde i zločine: „U praksi, to znači da SAD ne smatraju da ih obavezuju ista pravila koja važe za druge države i da zadržavaju pravo da se mešaju kad god i gde god to požele“.

Za Ameriku, ukratko, važe posebna pravila, na unutrašnjem a posebno na spoljnom planu. Amerika je „najmoralnija svetska sila“. Još i više: Amerikanci su „Božiji izabrani narod“ i ruka samog „Proviđenja“ (božanskog proviđenja, progresa, demokratije, slobode…). Onaj ko osporava ovu tvrdnju, svrstava se u njene „neprijatelje“.

MENTALNE MAPE „IZUZETNOSTI“

Nije li, međutim, slično ubeđenje u sopstvenu „izuzetnost“ nešto što karakteriše čitavu civilizaciju izraslu na nasleđu osamnaestovekovnog prosvetiteljstva, odnosno za celokupni „kolektivni Zapad“? Ova pretpostavka se ponekad ne izriče jasno, ali se podrazumeva. „Upravo je prosvetiteljstvo sa svojim intelektualnim centrima u Zapadnoj Evropi“, podseća Leri Vulf u knjizi Otkrivanje Istočne Evrope, „odgojilo i zatim prisvojilo za sebe novi pojam ’civilizacije’, taj osamnaestovekovni neologizam, da bi, u okviru istog kontinenta, civilizacija otkrila svoju komplementarnu polovinu u senovitim predelima zaostalosti, pa čak i varvarstva. Tako je otkrivena Istočna Evropa… Ona je preživela u našoj kulturi i njenim mentalnim mapama“.

Ideja Istočne Evrope, pokazuje isti autor, formulisana je mnogo pre pojave posleratnog rivalstva i napetosti između istočnih (komunističkih) i zapadnih (demokratskih) država: „Gvozdena zavesa tačno je odgovarala ranijem nacrtu i gotovo je bilo zaboravljeno, skriveno ili namerno potisnuto da je u ranijoj epohi kontinent već bio podeljen, to jest da je stvoreno razdvajanje Istočne i Zapadne Evrope.“ Civilizacija (u zapadnom, prosvetiteljskom i liberalnom umu) može biti samo jedna: ona zapadna; „ostatak je naprosto varvarstvo“. Zapad ostaje „bastion (liberalne i prosvetiteljske) slobode“. Istočna Evropa bi trebalo da postane Zapad, ali ona to zapravo ne može, bilo zato što je njena zaostalost trajno stanje, bilo zato što Zapad neprekidno odmiče u „progresu“.

Podela je oživela (nikad nije ni bila stavljena van snage), a potom je apsolutizovana u doba Hladnog rata, bipolarnog svetskog poretka koji počiva na zapadnom suprotstavljanju Istoku, unutar jednostavne binarne opozicije Istok-Zapad. Gvozdena zavesa postala je svojevrsna „karantinska barijera koja odvaja svetlost hrišćanske (u stvari, liberalne – prim. B. N.) civilizacije od svakojakih opasnosti koje se skrivaju u senci“: komunizam, pravoslavlje, islam, slovenstvo, zaostalost, tiranija, despotija (orijentalna), „Azija“, siromaštvo… i ponovo varvarstvo, ili čak divljaštvo, što dalje se krećemo prema „Istoku“.

Foto: REUTERS/ China Daily

Pojam „civilizacije“ (nešto što je posve različito od „Istoka“) stvorilo je zapadno prosvetiteljstvo i rezervisalo ga isključivo za sebe, za „Zapad“ kao civilizaciju stvorenu na „prosvetiteljskim vrednostima“, odnosno za jedinu moguću „civilizaciju“, koja počiva na konceptu „progresa“ u liberalnom ključu. Po tome je Zapad „izuzetan“ i pozvan da „civilizuje“ i „oslobodi“ sve ostale. Zapravo, Zapad je dužan da „kolonizuje“ Istok i natera ga da prihvati njegove „superiorne“ civilizacijske i političke modele. Koncept „izuzetnosti“ je zatim kao „najnaprednija“ uzurpirala „severnoamerička civilizacija“, koja je, u stvari, povlašćena tvrđava liberalizma, tržišta, građanskog društva… – i njegova istinska avangarda. Sada se ista ona „karantinska barijera“ podiže prema Starom svetu, „moralno iskvarenoj“, „truloj“ i degradiranoj Evropi.

Ubeđenje u sopstvenu „izuzetnost“, upozorio je ruski predsednik Vladimir Putin 2014. godine, može dovesti do stravičnih posledica, nalik na one iz Drugog svetskog rata. Ove reči su u SAD, u liberalnim kao i u (neo)konzervativnim krugovima, smesta doživljene kao napad na same temelje „američke demokratije“, kao napad na samo „srce amerikanizma“. „Nikad niko ranije“, primećuje jedan komentator, „makar i ovako posredno, nije uporedio nacistički pojam Übermensch-a (natčoveka), koncept o biološkoj superiornosti arijevske rase, odnosno ideju ’Deutschland über alles’ (Nemačka iznad svih) sa konceptom američke izuzetnosti“. Rasizam je u konceptu „izuzetnosti“ po pravilu subliminalan, implicitan, prikriven: radi se (u principu) o civilizacijskoj superiornosti.

Ali s vremena na vreme rasizam postaje eksplicitan i otvoren: nije superiorna samo „bela civilizacija“, superioran je i „beli čovek“, nosilac jedine civilizacije na planeti, onaj koji ju je i stvorio i ne prestaje da je unapređuje, a povremeno je prisiljen i da stupi u „odbranu Zapada“ (od Istoka, od Kine, Rusije ili islama, kao što danas smatra američka „alternativna desnica“).

IDEOLOŠKI TEST ČISTOĆE

U američkom slučaju, tradicija ekscepcionalizma (vere u sopstvenu izuzetnost) potiče još iz (mitskih) vremena američkih „očeva osnivača“. Prema rečima Džona Adamsa, Amerika predstavlja „vrlu i čistu republiku, čija se misija ogleda u vladavini nad svetom i uspostavljanju ljudskog savršenstva“. Upravo zbog svoje (pretpostavljene) izuzetnosti i superiornosti, Amerika je predodređena da „vlada“ nad čitavim svetom. Ona „vidi bolje“ i „više zna“, prepoznajući bolje od drugih šta je „dobro za čitavo čovečanstvo“. Tomas Džeferson je govorio o Americi kao „carstvu slobode“, „osnovanim sa ciljem da bude više nego puki primer“; Amerika, prema Džefersonovim rečima, „ima moralnu obavezu da fizički menja svet nabolje“. Da li je ova, zaista mistička vera u sopstvenu izabranost, inspirisana puritanskom religioznošću, koja manihejski deli svet na „Bogom izabrane“ i „čiste“, i na „Bogom proklete“ i „pokvarene“, samo stvar daleke i maglovite prošlosti?

Zapravo se „američka izuzetnost“, kako uočava Larison, i danas (više nego ranije) „koristi u našim političkim raspravama kao ideološki test čistoće, kako bi se utvrdilo da li pojedini politički lideri u dovoljnoj meri podržavaju aktivističku i intervencionističku spoljnu politiku“. Ova fraza se upotrebljava kao ideološka batina kojom jastrebovi ocrnjuju zagovornike manje ratobornih opcija kao „nepatriote“. Korišćenje sile se pretvara u imperativ: američka nacija je ne samo „izuzetna“ nego i „neophodna ostatku sveta“; neophodna kako bi vojno intervenisala. Prema rečima državne sekretarke Madlen Olbrajt, SAD moraju da koriste silu, „jer mi smo Amerika, mi smo (u svetu) nezamenjiva, neophodna nacija“. Za predsednika Baraka Obamu, Amerika je bila bezuslovni „lider planete“, što joj nameće obavezu da deluje, to jest da interveniše u Iraku i Siriji ili bilo gde drugde.

Diskurs ekscepcionalizma, kako uočava američki istoričar Terens Mekoj, nije u opadanju već u stalnom porastu u američkoj politici: termin „američka izuzetnost“ pojavio se u američkim publikacijama „samo“ 457 puta između 1980. i 2000. godine, da bi se potom popeo na 2.558 pominjanja u dvehiljaditim godinama, sve do vrtoglavih 4.172 pozivanja na „izuzetnost“ samo u periodu od 2010. do 2012. Upotreba ovog izraza doživela je „pravu eksploziju, na primer, u prvih nekoliko godina od 2010, u poređenju sa prethodnim decenijama“. U stvari, što se američka spoljna politika više pokazivala kao promašena i neuspešna, to se češće pozivala na „izuzetnost“, kao „poguban politički mit u sve očiglednijem raskoraku sa stvarnošću“.

Predsednik Obama je na početku svog mandata sumnjičen od strane „jastrebova“ da ne veruje dovoljno u „američku izuzetnost“, ali on se ubrzo potrudio da ispravi ovaj nedostatak i da pruži konkretne dokaze svoje ideološke čistoće. Predsednik Tramp se ne može umoriti od ponavljanja da je „američka nacija najizvanrednija nacija u celoj istoriji“ – „izuzetna nacija sa posebnim, ekskluzivnim pravima u svetu“. Amerika je na prvom mestu – „America first!“ SAD danas nastupaju mimo svih normi i ograničenja, pogotovu onih moralnih, i „bez rukavica“. Uprkos izvesnim nijansama, postoji jasan konsenzus između dva nepomirljivo zavađena tabora američke politike u pogledu „američke izuzetnosti“.

I sve to se, zaključuje Larison, na koncu „pretvorilo u opravdanje za vođenje nepotrebnih ratova, za prihvatanje nesrazmernih, prevelikih prekomorskih opterećenja i kršenje prava drugih država, dok smo mi sve vreme sami sebi čestitali na sopstvenoj virtuoznosti“.

Demonstrant maše američkom zastavom okrenutom naopačke ispred zapaljenog automobila tokom protesta zbog ubistva Džordža Flojda, Majami, 30. maj 2020. (Foto: Al Diaz/Miami Herald)

ŠOK, NEVERICA, TUGA

Kakve to ima veze sa aktuelnom „korona krizom“ i globalnom pandemijom koja, uprkos očekivanjima, nije zaobišla Zapad, već je same Sjedinjene Države pretvorila u najveće svetsko žarište i zemlju sa najvećim mortalitetom tokom pandemije?

Sjedinjene Države su (u principu) izuzete od nevolja koje pogađaju sve „ostale“. Rat, glad ili epidemije dešavaju se nekom drugom: onim koji još nisu usvojili zapadni progres i zapadne vrednosti, ili to nisu učinili u dovoljnoj meri. Čak se i ratovi u kojima SAD učestvuju ne vode na njenom tlu (vode se s one strane okeana ili, u najgorem slučaju, u njihovom „dvorištu“). Amerika je „blistavi Grad na gori“, izuzet od istorije i svih nesreća koje je neizbežno prate. Epidemije se mogu javiti samo u „siromašnim, ne-belim zemljama“ i njima ne mogu biti pogođeni njeni WASP-stanovnici („beli anglosaksonski protestanti“).

Još u februaru obe godine, COVID-19 je na Zapadu smatran za „kinesku bolest“, od koje je sam Zapad „zaštićen“. Novinar Danijel Goldman govori o „zluradosti“ s kojom se na Zapadu pratila epidemija u Kini: „U jednom trenutku se celokupna zapadna ekspertska javnost ponadala da je kineski uspon došao do svog žalosnog i iznenadnog kraja“. Kina je bila „pravedno i zasluženo pogođena“; „pravedno“, ili zbog svog „autoritarnog, komunističkog političkog sistema“, ili zbog „groznih higijenskih navika njenog stanovništva“ i „uobičajenog načina ishrane slepim miševima i pangolinima“.

Potom se dogodilo upravo ono što se nije moglo a ni smelo dogoditi. Pandemija je na razoran način pogodila najpre EU, zatim i SAD, izazivajući „šok, tugu i nevericu“. Tuga i neverica zbog nestanka američkog vođstva, to je naslov karakterističnog članka kojeg je objavio Njujork tajms, u kome autor konstatuje ono što je očigledno: „Sada se potresaju temeljne pretpostavke o američkoj izuzetnosti.“ Dok slike iz američkih bolnica obilaze svet, Evropljani (i ne samo Evropljani) „s nevericom gledaju u najmoćniju i najbogatiju naciju na svetu“.

Ukratko, ideologija amerikanizma je kapitulirala pred katastrofičnom stvarnošću: „Kada ljudi vide ove slike grada Njujorka, oni se pitaju kako je to moglo da se dogodi i kako je to uopšte moguće“, izjavio je Henrik Enderlajn, profesor političke ekonomije i predsednik Herti škole, sa sedištem u Berlinu. „Amerika nije radila loše“, zaključuje francuski politikolog Dominik Moazi, „radila je izuzetno loše.“ Sveopšte razočaranje sumirao je profesor evropske istorije na Oksfordskom univerzitetu i „ubeđeni, vatreni atlantista“, Timoti Garton Eš: „Osećam očajničku tugu.“

Zapadno „upravljanje korona krizom“ u celini bilo je katastrofalno. Optužbe usmerene prema Kini treba da sakriju činjenicu da SAD ne mogu ponoviti kineski uspeh u suzbijanju pandemije, jer Amerika (Zapad) nema kapacitete i pretpostavke da izvede nešto slično. Amerika već godinama ne „prednjači“, nego sve više zaostaje u nizu oblasti, uključujući i vitalnu oblast informacionih tehnologija (5G). „Kina je pobedila virus uz pomoć najvećeg eksperimenta sa veštačkom inteligencijom u istoriji čovečanstva“, uočava Danijel Goldman. Ovom treba pridodati i prednosti njenog zdravstvenog (socijalističkog) sistema. „Zapad jednostavno nema kapacitete da ponovi taj podvig.“

RAZJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE

U stvari, aktuelna „korona kriza“ razotkrila je sve slabosti zapadnog liberalnog, pre svega američkog sistema, uočava Larison: „Loš odgovor Sjedinjenih Država na pandemiju ne samo što je razotkrio mnoge ozbiljne mane (američke) države već je izazvao i krizu vere u preovladavajuću mitologiju koju američki politički lideri i njeni prvosveštenici promovišu već decenijama“. Oborila je i sve mitove na kojima se decenijama zasniva američka politika i ideologija, „politička teologija amerikanizma“, poput onog da su „Amerikanci (svetu) neophodna nacija koja svima pokazuje izlaz i obasjava budućnost“.

Korona kriza pokazala je još nešto: da su se Sjedinjene Države u međuvremenu pretvorile u Razjedinjene Američke Države – Divided States of America, u kojima različite savezne države, suočene sa epidemijom i ekonomskom krizom, insistiraju na različitim odgovorima: na „obaveznom zatvaranju nasuprot ekonomskom otvaranju, gde se pojedine države suprotstavljaju federalnoj vladi, ’plavi’ nastupaju protiv ’crvenih’, demokrate protiv republikanaca, a ’autoritarizam’ se suprotstavlja ’laissez faire-u’ i tradicionalnim ’američkim slobodama’…“ – sve do rastućih konflikata unutar samih država, „pa čak i slučajeva u kojima se pojedini okruzi suprotstavljaju državama“.

Kraj američke „izuzetnosti“, ilustracija – Foto izvor: IN4S

„Američki ustavni poredak se ruši pred našim očima“, zaključuje profesor američke istorije Majk Vlahos, na delu je ustavna kriza koju su SAD tokom poslednjih četvrt veka nekako uspevale da izbegnu. Američka nacija zapravo nikad nije ni bila jedinstvena, tvrdi isti autor, već duboko podeljena nacija, osim u kratkom periodu Drugog svetskog rata. „Američki građanski rat zaista nikad nije ni okončan“, i ove podele će samo produbljivati svaka naredna društvena kriza, sve do konačnog sloma. Talas nasilnih protesta, koji je započeo u Mineapolisu i zapalio čitavu Ameriku, šireći se od Njujorka do Los Anđelesa, od Istočne do Zapadne obale, u više od trideset država, posle brutalnog policijskog ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda, ubedljivo potvrđuje ovu dijagnozu. Amerika nije nimalo „izuzetna“; sada smo pre „svedoci Amerike kao propalog društvenog eksperimenta“, konstatuje Kornel Vest, američki profesor istorije sa Harvarda.

Kako zaključuje En Eplbaum u američkoj reviji Atlantik, Tramp je sada u svetskim medijima postao predmet podsmeha; „ali ako je Tramp smešan, njegova administracija je nevidljiva“. Još preciznije: „Bela kuća ne radi ništa“ (osim besmislenih pres-konferencija). „Ne postoji predsedničko rukovodstvo unutar Sjedinjenih Država i ne postoji američko liderstvo u svetu.“ Drugi analitičari, međutim, dodaje ova autorka, idu korak dalje i izvode još radikalnije ali osnovane zaključke: „Komentari ’dezinfekcionog sredstva’ (koje je Tramp preporučivao kao terapiju zaraženim) – i smeh koji je potom usledio – označavaju ne toliko prekretnicu, koliko tačku ubrzanja, trenutak kada je transformacija, koja je počela mnogo ranije, odjednom postala nezaustavljiva.“

Stvarni obim krize i ekonomske katastrofe koja je pogodila SAD još je nepoznat, ali, uprkos tome, posle svega nekoliko nedelja, „pomaljaju se obrisi veoma različitog, postameričkog, postkoronavirusnog sveta, koji se već oblikuje pred našim očima. I to je svet u kojem će se američko mišljenje sve manje uzimati u obzir, dok će se na mišljenja američkih rivala računati sve više. A to će promeniti političku dinamiku na način koji Amerikanci još ne shvataju“.

Sve u svemu: „Mi ne samo da nismo bolji od drugih zemalja u predviđanju i pripremi za buduće opasnosti, već, sudeći po nespremnosti države za pandemiju, zapravo daleko zaostajemo iza mnogih zemalja, za koje smo pretpostavljali da ćemo ih ’voditi’“, zaključuje Larison. „Nemoguće je uskladiti našu zvaničnu retoriku samohvala i čestitanja sa stvarnošću vlade koja nije u stanju da zaštiti sopstvene građane od katastrofe“.

NEUSPEH PROSVETITELJSKOG PROJEKTA

Šta se na koncu dogodilo sa već ionako duboko kompromitovanim „američkim snom“? Izgleda da se „američki san“ pretvorio u najcrnju noćnu moru, a da je stvarnost čitavog „kolektivnog Zapada“, u kojoj vesti o hiljadama umrlih blede pred zloslutnim ekonomskim prognozama, postala košmarna. Može li se Amerika probuditi iz košmarnog „američkog sna“?

„Američki san je umro na odeljenju za infektivnu negu“, zaključuje Aleksandar Haldej na stranicama ruskog glasila Zavtra. Dogodio se kulturni, pa čak i psihološki šok u SAD i na Zapadu, kao rezultat užasne epidemiološke situacije u Sjedinjenim Državama, a smrtnost od virusa korona u SAD efikasnije „ubija američku hegemoniju od kolapsa dolarskog sistema i primata Rusije u hiperzvuku“.

„Ovaj šok, formulisan u otkriću da ’postoje mrlje i na Suncu’, srušio je liberalni mit o SAD kao ’Gradu na brdu’, kao što je mit o SSSR-u srušen posle 20. kongresa KP Sovjetskog Saveza“. Nekada je imitiranje SAD bilo znak elitizma, nastavlja isti autor, danas je znak marginalnosti, i sada se slika o Sjedinjenim Državama neopozivo „transformiše, iz predstave o zemlji u koju je bilo potrebno bežati da bi se živelo, u zemlju iz koje treba bežati da se ne bi umrlo“. Jednom rečju: „Liberali (širom sveta) sada doživljavaju slom sličan urušavanju ideala u eri razbijanja kulta ličnosti.“

To je stvarni kraj ere američke hegemonije i kraj epohe unipolarnosti. Šta u tom odlučnom trenutku rade zapadne, pre svega američke političke elite? Nadaju se (brzom) povratku na staro i otpočinju novi hladni rat, ovog puta i protiv Kine i Rusije u isto vreme, optužujući i jednu i drugu za pandemiju, za „prikrivanje“ ili „kampanju dezinformacijama“, u pokušaju da zaštite sopstveni geopolitički prostor od urušavanja. Odbijajući da se suoče sa realnošću, zapadne elite se „još nadaju mogućem povratku u svoje privilegovane, status quo ante živote“, primećuje britanski analitičar Alister Kruk.

Krah berzi, simbol propasti zapadne „izuzetnosti“ – Foto izvor: Peščanik

To je, naravno, nemoguće; prema mudrosti koja se pripisuje grčkom mudracu Heraklitu Mračnom, niko nije dvaput ušao u istu vodu. Zapravo, zapadne elite nastoje da po svaku cenu očuvaju „društvo potrošnje“, odnosno samo liberalno i konzumerističko društvo, pogođeno u samoj svojoj osnovi, suzbijajući kritike i prikrivajući sve njegove mane i slabosti, koje su, u krajnjem, i proizvele ovu krizu.

Međutim, možda ovog puta nije propala samo američka hegemonija, sa svojom mitologijom, već i sam prosvetiteljski projekat, na čijim temeljima počiva čitava zapadna civilizacija „izuzetnosti“. Upravo se taj model u uslovima krize, uočava Kruk, „pokazuje kao velika prevara, koja skriva svoju ružnu, predatorsku, mračnu stranu“. U pitanju je, dakle, ni manje ni više, samo prosvetiteljsko nasleđe: „Na kraju svega, ova zaraza, mimo ekonomskih fragilnosti, ukazuje na neuspeh projekta prosvetiteljstva.“


Izvor: Pečat

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Zašto Zapad (više) nije „izuzetan“

* Obavezna polja