Vlada Crne Gore je, preko parlamentarne većine uspostavljene pod pritiskom kampanje o navodnom pokušaju državnog udara opozicije, upadljivo agresivno izgurala Zakon o verskim zajednicama kojim se uvodi mogućnost da lokalne vlasti preispituju svojinu nad verskim objektima Srpske pravoslavne crkve.

Zašto bi vlast insistirala da se, po svaku cenu, hitno usvoji zakon koji udara na Ustavom zajemčeno pravo svojine i koji, pri tome, nije usklađen sa evropskim standardima ni praksom evropskih država? Činjenica da je crnogorska policija upala u parlament i uhapsila poslanike opozicije koji nisu zatečeni u vršenju krivičnog dela za koje je zaprećena kazna preko pet godina već su počinili prekršaj (gađanje plastičnom flašom, čupanje mikrofona) ukazuje da izvršna vlast nije prezala od državnog udara kako bi dobila zakonski osnov za udar na SPC.

NASILNA PROMENA IDENTITETA

Zašto bi neprikosnoveni predsednik Crne Gore, koji je požurio da zakon potpiše u neradnu subotu, odlučio da podigne nivo sukoba sa SPC u Crnoj Gori, umesto da je vlada, kao što je učinila sa ostalim verskim zajednicama, i sa SPC postigla sporazum kojim se garantuje nepovredivost hramova i manastira? Teško je oteti se utisku da se pravoslavnim Crnogorcima, koji se većinom osećaju kao etnički Srbi, koji su inače već izopšteni iz javnih službi, nastoji sprovesti nasilna promena identiteta.

Usvajanju zakona je prethodila kampanja u kojoj je javnost zamajavana istorijskim detaljima, sa očitom težnjom da se stvori utisak kako bi Crna Gora trebalo da ima nacionalnu pravoslavnu crkvu. Crnogorska vlast čak protežira nevladinu organizaciju pod nazivom „Crnogorska pravoslavna crkva“, za koju se insinuira kako bi trebalo da polaže pravo na verske objekte koje koriste Mitropolija Crnogorsko-Primorska i Eparhije Budimljansko-Nikšićka, Zahumsko-Hercegovačka i Mileševska Srpske pravoslavne crkve. Kao nekanonska, CPC nema pravo na objekte tradicionalne verske zajednice i do njih može doći samo ako ih za njen račun otme država.

Zakon koji udara na pravo crkve sa 800 godina tradicije i njenih vernika koji čine bar trećinu stanovništva usvojen je u državi kandidatu za članstvo u EU i članici NATO, organizacijama koje su navodno za poštovanje ljudskih prava i sloboda i protiv diskriminacije. EU i NATO, međutim, ćute. Priča kako se preko SPC u Crnoj Gori širi uticaj Srbije jedna je od propagandnih fraza koja podseća na rečnik anglo-američkih neoliberalnih fanatika, bez činjeničnog uporišta. Uostalom, rimo-katolička zajednica nije izvan uticaja Vatikana, kao ni jevrejska u odnosu na Izrael. Osim toga, Crnogorska mitropolija je u temelju crnogorske državnosti, čak i 2006, a SPC ima više vernika od svih drugih tamošnjih verskih zajednica.

KORENI HAJKE

Tokom protekle dve decenije, aktuelni režim Crne Gore je usvojio neoliberalni sistem, koji između ostalog podrazumeva da se mala grupa ljudi bogati na štetu javnih sredstava, što za posledicu ima da je lako kontrolisati iicijative. U početku, to je predstavljano kao modernizacija i borba protiv totalitarnog nasleđa, ali se ispostavilo da neoliberalizam nije ništa manje totalitaran.

Navijači Crvene zvezde na Brankovom mostu uoči protesta ispred Ambasade Crne Gore u Beogradu, 2. januar 2020. (Foto: Tanjug/Milica Nikolić)

Neoliberalizam vidi ekonomiju kao posebnu sferu bitisanja i vrhovni vrednosni okvir, što posledično vodi konstruktu „spasenja“ kroz ekonomsku uspešnost i do vladavine nad otržišćenim pojedincem (tzv. guvermentalitet). U tom okviru se razvija diskurs o nazadnoj prirodi tradicionalnog pravoslavlja, koje je svojim kolektivizmom navodno prepreka modernizaciji. Kada se interesnim kategorijama pridaju svojstva višeg cilja to nužno vodi praksi koja je voluntaristička.

Pri tome, kako se neoliberalizam oslanja samo na moć novca, on oslobađa ljudske porive i zato desocijalizuje odnose, pomeranjem težišta od javnog ka privatnom. Iako deluje prirodno, ovaj koncept proizvodi samodovoljne individue koji ne veruju u više vrednosti i zato besomučno grabe, dok druge doživljavaju kao gubitnike. Usvajanje najdestruktivnijeg aspekta neoliberalizma – preraspodele javnog bogatstva ka najbogatijim i zadržavanje osnovne slabosti kolektivizma – neracionalne države, rezultira poretkom koji ne može biti funkcionalan (1) i u kome se, stoga, porivi nameću i štite korupcijom i silom.

Protiv pravoslavlja se za javnost artikulišu argumenti pozivanjem na opšte dobro, ali se formulišu sa pozicija univerzalnog arbitriranja. Tako, na primer, posle puča u Ukrajini koji je anglosaksonski establišment izveo tri meseca pred zakazane vanredne izbore, kopredsedavajući Evropskog saveta o spoljnim poslovima, Karl Bilt poručuje da se potcenjuje sila „Putinove nove antizapadne linije… na konzervativnim pravoslavnim idejama“. Da bi upravljao globalno, neoliberalizmu trebaju homogena društva, zbog čega nastoji da vrednosno uklopi različite religije. Tako je i u Crnoj Gori režim crnogorski identitet distancirao od pravoslavnog hrišćanstva i politički ga vezao za ostale tri tradicionalne verske zajednice manjina i nekanonsku CPC. Nacionalni identitet, međutim, ima svoju psihološku dimenziju, u vidu svesti pojedinca o pripadnosti grupi i sposobnosti samorefleksije. Otuda, pomenuto političko vezivanje nema veze sa opštim dobrom, već sa interesom neoliberalne elite u društvu u kome su odnosi u velikoj meri izgrađeni na pravoslavnoj tradiciji.

Neoliberalni koncept se ispostavlja, s jedne strane, kao elitistički, a s druge protiv ideje suverene nacionalne države. Zato je njegova meta svaka zajednica koja se opire superiornosti i neodgovornosti globalne elite bogatih, političara i birokrata. U krajnjoj liniji, razlika tog koncepta u odnosu na nacističku viziju svodi se na kulturnu ravan, odnosno samo na to da nadređuje finansijsku umesto rasne postavke.(2) To što EU ćuti o postupanju koje podseća na potiranje naroda (u osnovi nacije) u državi kandidatu za članstvo svodi temelj ove organizacije na interes bez zajedničkih vrednosti, a svrhu „integracije” na isključivo pojeftinjenje hegemonizacije i kolonijalizacije naroda. (3)

U tom smislu je indikativno da je bivši glavnokomandujući američkih kopnenih snaga u Evropi, danas aktivan u Centru za analizu evropske politike, general potpukovnik Frenderik (Ben) Hodžis, u junu 2019, kritikovao srpsko pravoslavno sveštenstvo da proglašava za izdaju razmišljnje o priznavanju nezavisnosti dela srpske teritorije sa kojeg smo isterani agresijom i koje je danas pod upravom SB UN. On je čak sugerisao pomoć Srbiji da se odupre tom „pritisku“ SPC.

ŠTA SADA

Kada bi napad na tradicionalnu pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori bio izolovan slučaj, prema tom događaju bi mogli da se odnosimo oslanjajući se na razum i savest. Rezon savesnog i razumnog čoveka na pravni nasrtaj na SPC, a posredno i srpsku zajednicu u Crnoj Gori, obuhvatio bi očekivanje da će Ustavni sud Crne gore oceniti kao neustavne članove koji krše ustavom zajemčeno pravo svojine i uvode mešanja države u crkvene poslove. Takav rezon bi uključio i očekivanje da bi i Evropski sud za ljudska prava stao na stanovište, na koje je ukazala i Venecijanska komisija, da se ne može uvoditi upravna konfiskacija imovine niti nametanje obaveze da se registruje Crnogorska mitropolija, koja ima nesporan pravni subjektivitet. Konačno, savestan čovek bi očekivao, budući da sporni zakon izaziva ogorčenje vernika SPC u regionu, da i Savet bezbednosti UN može da oceni da li se sistemskim kršenjem ljudskih prava vernika SPC u Crnoj Gori ugrožava međunarodna bezbednost, te da pozove članicu UN da poštuje međunarodno pravo.

Činjenica je da su pravoslavne crkve već bile na udaru u Gruziji, Ukrajini, Makedoniji, gde su izbijali unutrašnji sukobi. Iako Carigradskog patrijarha redovno posećuju potpredsednici i šefovi diplomatije SAD, Turskoj, članici NATO, je prećutana okupacija dela pravoslavnog Kipra. Sve to navodi na utisak da u odnosu neoliberalnih globalista prema pravoslavnoj veri preovladava antagonizam.

U doba neoliberalizma, Srbija je uspela da očuva nacionalni identitet i danas, kada se ta epoha bliži kraju, neoliberalna elita intenzivira nastojanja da uspostavi globalnu dominaciju. Ako je globalni neoliberalizam protiv pravoslavlja, problem pred Srbijom je da očuva uslove za svoj  opstanak. Gnev fanatičnih neoliberala, oličenih u NATO i EU, na našem prostoru usmeren je na Srpsku pravoslavnu crkvu. Iz primera Ukrajine vidimo da pod pritisom NATO ne opstaju kanoni i pravo, po cenu sukoba.

Ostaje, stoga, dilema da li je u suočavanju sa bezobzirnom mržnjom dovoljno biti savestan i razuman. U delu „Gospodar prstenova”, Džon Tolkin opisuje dilemu savesnog i razumnog vladara suočenog sa brigom da bi snage zla, koje predstavlja kao bića bez osećaja i savesti ispunjena mržnjom prema ljudskom rodu, mogle nadvladati, pitanjem kralja Teodena: „Šta čovek može da uradi protiv tako bezobzirne mržnje“. Odgovor, kroz lik časnog viteza Aragorna je da se zlu, bez obzira na očitu premoć, mora suprotstaviti.

U krajnjoj liniji, da li će nas zlo maltretirati zato što smo odlučni da opstanemo, ili će nam kao neodlučnim izbrisati svest i svesti nas na robove nije dilema za svakoga ko veruje u Boga. Bezbožnici su se u doba neoliberalne tiranije već snašli i oni mogu da čekaju Novu godinu u Majamiju.

______________________________________________________

UPUTNICE
(1) Stevanović Miroslav; Đurđević Dragan, Anti-pravoslavni aspekt neoliberalnog fundamentalizma, Crkvene studije, 15/2018, 427-446 [http://paxbyzantinoslava.com/Crkvene_studije_15.pdf].

(2) Stevanović Miroslav; Đurđević Dragan, Izazov za nacionalnu bezbednost u kontekstu globalizacije neoliberalnog fundamentalizma, Teme, 1/2017, 177-191 [http://teme2.junis.ni.ac.rs/index.php/TEME/article/download/553/196].

(3) Stevanović Miroslav; Đurđević Dragan, Izazov za nacionalnu bezbednost Republike Srbije u konceptu zajedničkih evropskih vrednosti, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, 73/2016, 165-181 [http://www.prafak.ni.ac.rs/files/zbornik/sadrzaj/zbornici/z73/10z73.pdf]

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Zlu se mora suprostavljati

* Obavezna polja