Fursov 2Svetski poznati i priznati ruski naučnik Andrej Iljič Fursov, Direktor centra za ruska istraživanja Moskovskog humanitarnog univerziteta, govorio je televiziji Russia o tome ko realno vlada današnjim svetom i kud će on dalje ići.

Evo njegovih viđenja i upozorenja:

Bez obzira što je intelektualni nivo elite u proteklih 50 godina opao, ogromna civilizacijska dostignuća Zapada su njegovo najjače oružje.

Zapad je postao gospodar sveta ne zato što je imao industriju, ne zato što je imao vojsku, već zato što u doba dugog 16. veka – a dugim 16. vekom istoričari nazivaju period od 1453., odnosno od pada Konstantinopolja do kraja Stogodišnjeg rata, do 1648. godine – do Vestfalskog mira, kada se formirao savremeni sistem državnosti. Upravo za ova dva nepuna stoleća formirala se okosnica, skelet zapadne elite koja se razvijala i stvarala svoje strukture.

Snaga te elite je u sledećem: kao prvo – ta se elita formirala u veoma složenim istorijskim uslovima – mnogo država, revolucije, stalne krize. Ona se adaptirala ka tim uslovima. Kao drugo, ta elita je raznolika. Znate, postoji takav princip: u što se raznovrsnijoj sredini formira sistem, što mu je teže – to je elita jača. Elem, zapadna se elita formirala u veoma složenim uslovima.

Naprimer, čak i ako danas pogledamo Kisindžera i Bžežinskog, ili ljude koji su na nešto nižem nivou, nipošto ne želim da uzdižem značaj ove dvojice, samo ih uzimam kao primer, onda treba imati na umu da su Bžežinski ili Kisindžer – profesori, da su radili u akademskoj sredini, da su zatim bili u politici, pa u advokatskim kancelarijama, nakon čega rade u nadnacionalnim strukturama i u Trilateralnoj komisiji. Dakle, to je iskustvo koje se stiče prilikom sa promenama i daje im viđenje sveta koje je principijelno drugačije nego kod nezapadnih elita.

Ova specifičnost zapadnih elita počela je da se formira već u 17-18. veku. Još jedna veoma bitna stvar: zapadne elite – to su nadnacionalne strukture. Zato ne treba da govorimo konkretno o engleskoj, francuskoj ili nemačkoj eliti, već upravo o opštezapadnim nadnacionalnim strukturama i sredstvima organizacije koja one stvaraju.

Nema ničeg demonskog u tim nadnacionalnim strukturama. Činjenica da su se one pojavile plod je uklanjanja veoma bitne protivrečnosti kapitalizma. Radi se o tome da je kapitalizam – sa pozicije ekonomije -jedinstveni svetski sistem, a sa političke – to je mozaik država. Ali, kod različitih grupa – naprimer u Francuskoj, u Engleskoj ili Nemačkoj – kod različitih grupa buržoazije postoje interesi koje one mogu da realizuju samo prekršivši zakone tih zemalja, zakone svojih zemalja.

Znači, njima su potrebne nadnacionalne organizacije koje će im omogućiti da reše te probleme, a u slučaju potrebe – da se pod kontrolu stave vlade tih zemalja. Na početku, buržoazija nije imala te strukture, pa je preuzela stare.

Godine 1717. objavljeno je o nastanku prve masonske lože, ali to nije tačno. Masonske lože su postojale još u 17. veku. Tajne strukture su postojale u 17. veku, međutim njih su napunili novim sadržajem. Masonske strukture u 18. veku ne treba demonizovati, jer je već u 19. veku bilo drugačije, ali u 18, u drugoj polovini 18. Veka, masonske strukture su odigrale ogromnu ulogu u razvoju Evrope.

One su pripremile ljudski materijal koji je u 19. veku stvorio, govoreći jezikom marksizma – formacioni kapitalizam. Masoni su 50 godina pripremali taj ljudski materijal – nadnacionalni – koji je rešio mnoge probleme kapitala u 19. veku. Svakako, odlučujuću ulogu u tom 18. veku odigrale su masonske lože Velike Britanije, pri čemu su postojale dve vrste: ostrvske lože, koje su radile za Veliku Britaniju i isticale potrebu za patriotizmom i nacionalizmom.

One su delovale po sjajnom anglosaksonskom principu – mi bismo trebalo to da pozajmimo, naši liberali bi, pre svega, trebalo to da pozajme – „right or wrong – my country“: nije važno da li je u pravu ili ne – to je moja zemlja.

Postojale su i kontinentalne lože, kojima su takođe upravljali iz Velike Britanije, ali su one radile na kontinentu, pre svega u Nemačkoj i odgajale su svoj „materijal“ u duhu kosmopolitizma, poštovanja liberalnih vrednosti. Drugim rečima: to je bio rad za svoju državu, Veliku Britaniju, samo na kontinentu. To je rađeno veoma uspešno. Naprimer, nemačke masonske lože su uspele da izađu ispod kontrole britanskih tek 1870-ih godina, što je kasnije dovelo do dva sukoba između Anglosaksonaca i Nemaca, ali to je posebno pitanje. Glavno je: istorija kapitalizma – to je istorija formiranja njegovih nadnacionalnih struktura, jer se problemi kapitalističkog sistema ne rešavaju na nacionalnom nivou.

Kapitalizam je morao da stvori nadnacionalne strukture. Pri čemu, kada je masonstvo postalo neadekvatno za zadatke nove epohe, počele su da nastaju principijelno nove tajne strukture, njih nazivaju paramasonskim, ali to nije tačan termin – to su jednostavno nove strukture.

masoni 2

Naprimer, 90-ih godina 19. veka Sesil Rouds i još nekoliko ljudi formirali su tajno društvo radi usaglašavanja pri upravljanju svetskim procesima. Ono postoji do današnjeg dana, zove se „The group” ili „We” – „Mi“. Ono postoji do dan danas i ja nemam direktne dokaze, ali mi čini da upravo oni aktivno rade sa Džulijanom Asanžem. Ne samo oni, ali rade i oni.

Sledeća faza formiranja nadnacionalnih struktura, na razmeđu 60-70-ih, počela je nakon što je Sovjetski Savez pokazao kako se za malo više od 24 sata može okupirati uz minimalne gubitke zemlja sa trećom armijom u Evropi. Tada je postalo jasno da je nemoguće uništiti Sovjetski Savez, da ga je moguće samo ugušiti u zagrljaju.

Nova faza razvoja nadnacionalnih struktura zapadne elite imala je mnogo ciljeva, ali je jedan od ciljeva bio da se u zagrljaju uguši Sovjetski Savez. Time su se bavili Rimski klub i Trilateralna komisija koji su pripremali taj proces gušenja, uz pomoć takvih struktura kao što su Međunarodni institut sistemskih primenjenih istraživanja u Beču koji je veoma zanimljiva struktura.

U formiranju zapadne elite, koje se odvijalo u nekoliko faza, veoma bitan trenutak se dogodio 1902. godine. Dotad je super-baka i super-mama zapadne evropske elite – britanska kraljica Viktorija – bila kategorički protiv brakova između aristokrata i finansijera. Pošto su u ozbiljnim dinastijama Evrope bili njeni rođaci – unuke, unuci, rođaci – nju su slušali.

Godinu dana nakon njene smrti – a ona je umrla 1901. godine – 1902. evropska aristokratija okupila se na nezvanični sastanak i odlučila je da je moguće ženiti se potomcima iz finansijskih porodica i udavati se za njih.

Znači, to je upravo to ulivanje nacionalnih elita u nadnacionalne?

Ne, radi se o tome da su i aristokratija i finansijski kapital – nadnacionalne strukture. Pogledajte ko su bile unuke kraljice Viktorije – žena Nikolaja Drugog…

A u čemu je onda bio problem? Zašto je Viktorija bila toliko protiv?

Ona je bila protiv toga da se aristokratija razblažuje finansijerima. Ona je smatrala da aristokratija treba da ostane aristokratija. Ali, to je već bila druga epoha, koje se tiče sjajna priča Artura Konana Dojla, napisana 1917. godine o Šerloku Holmsu, pod nazivom „Njegov poslednji naklon“ („His last baw”).

Ta priča se završava priča potresnim dijalogom između Šerloka Holmsa i Votsona. Šerlok Holms – a sve se odvija 1917. godine, u proleće – kaže: „Hajdemo, Votsone, treba da krenemo“. Pa dodaje: „Uskoro će da zaduva veoma jak vetar“. A Votson mu uzvraća: „Otkud vam to? Predviđaju lepo vreme“.

Šerlok Holms misli na nešto sasvim drugo, pa govori: „U ovom promenljivom svetu, samo se vi, Votsone, ne menjate. Uskoro će zaduvati tako jak vetar sa Istoka, da će mnogi da poginu. Ali se ja nadam da će ono što ostane biti jako, da će preživeti“.

Kraljica Viktorija je bila takav nepromenljivi element u promenljivom svetu. Mada, tu postoji velika tajna i mene je zanimalo da li će neko iskoristi tu skandaloznu tajnu za vreme proslave jubileja kraljice Viktorije.

Evo o čemu se radi: 1986. godine su dvojica engleskih biologa, praktično dokazali – mene su, u svakom slučaju ubedili svojom knjigom – da je kraljica Viktorija ne može da bude kćerka čoveka koji se smatra njenim ocem. On je bio neplodan, a ona je bila nosilac gena hemofilije. To je hemofilija našeg carevića Alekseja. Ona se prenosi po ženskoj liniji, ona je njemu preneta od majke.

Viktorija je bila nosilac tog gena, a njen otac, onaj koji se smatrao njenim ocem, nije bio nosilac tog gena. Odnosno, pod velikom je sumnjom da je Viktorija – zakonita kćer svojih roditelja. Međutim, tu knjigu su potpuno ignorisali 1986. Godine. Da je to bilo priznato – trećina evropskih dinastija, postala bi nelegitimna. Zato su se svi pravili da se ništa nije dogodilo. Da knjige nije bilo, da biolozi svašta pišu. Ali, ja mislim da će doći vreme i da će knjiga tih biologa da eksplodira. Ne znam kada će se to dogoditi…

andrej-fursov06

Andreju Iljiču, htela bih da nam objasnite uticaj nadnacionalnih struktura na Rusiju, odnosno na onaj deo kapitala, mladog kapitala, koji je formiran nakon raspada Sovjetskog Saveza i bio iznet u strane banke. Da li se taj kapital može smatrati instrumentom uticaja na našu politiku?

Svakako, ako ste ostavili svoj novac kod komšije i možete da uđete u njegov stan samo ako vam otvore – sasvim je jasno da će vam komšija objašnjavati kako treba da se ponašate, u suprotnom nećete dobiti taj novac. Ovo karakteriše odnose ne samo između Rusije i, recimo, Zapada.

Početkom 40-ih godina prošlog veka, kada Britanci nisu aktivno ratovali protiv Hitlera, sve do 1942. godine, to je na kraju dosadilo Ruzveltu i on im je objasnio da su zlatne rezerve koje su Britanci odvezli u Ameriku, početkom rata – to je bio uslov za američku pomoć. Pokazao im je da mogu da ih izgube. I onda, od 1942. godine Britanci su počeli aktivnije da ratuju. Pre toga su smatrali da će u nekom trenutku moći da se dogovore sa Hitlerom. Ako držiš nečiji novac… postoji za to dobar izraz na engleskom,neću gaprevoditi na ruski jer zvuči malo grubo. Evo, pomoćnik Niksona – Čak Kolson – je rekao: „If you get someone by the balls, all other parts of the body will come by themselves”.

Znam kako da to pristojno prevedem: „Ako držite nekoga za genitalije, svi ostali delovi tela će doći sami“. Isto se dešava sa kapitalima. Oni ljudi koji su smestili svoje kapitale u Veliku Britaniju – postali su svakako osetljivi, zavisni. Postoji još nešto: ako plaćaš porez u Velikoj Britaniji, ako negde ponudiš mito, makar jedan dolar pingvinu na Antarktiku, ti ćeš za to odgovarati u Velikoj Britaniji.

Zato je ono suđenje našim oligarsima – Abramoviču i Berezovskom – bilo veoma zanimljivo: oni su bili obavezni da govore pod zakletvom – istinu i samo istinu – zato su toliko toga rekli…

U priči o Pinokiju postoji momenat kad žaba doskakuće kod Pinokija i Malvine i govori da se jedna pijavica toliko nasisala krvi da je počela da priča ono što ne treba.

Ovi ljudi, ove dve pijavice koje su se presisale u Rusiji 90-ih godina bile su tada primorane da pričaju svašta, jer im je suđeno u Britaniji. Toliko toga su napričali. Kao prvo, dali su iskaz da je praktično sav kapital oligarha 90-ih godina – nelegalan. Čin krađe. Oni su to, praktično, dokazali.

Sada nas čeka okršaj kostura iznad provalije – Deripaska protiv Černova, Levaev protiv Gajdamaka, a ja mislim da će i oni svašta ispričati. To je gotov materijal, kako bi se čoveku u svakom trenutku postavilo pitanje – a odakle novac? Dajte pare ovamo…

Zato me čudi naša publika koja je ovde vršljala 90-ih godina. Kao prvo, oni su imali predstavu o kapitalizmu koju su crpeli iz filmova o engleskim i američkim gangsterima – oni su mislili da su pare kapitalizam.

Oni ne shvataju da je to složen socijalni sistem koji ograničava kapital, a u njegovim dugoročnim i celovitim interesima obezbeđuje ekspanziju. Drugim rečima, to nije samo kapital, to je građansko društvo, to je država, to je još mnogo toga. Oni su videli samo džak na kojem je nacrtan dolar i smatrali su da će ih- čim se oni pojave sa tim džakom – odmah primiti raširenih ruku.

Neće raširiti ruke, najverovatnije će reći…

I to je naivan malograđanski pogled o kojem smo pričali?

Tako je, neće raširiti ruke i najverovatnije će da kažu kultnu frazu iz „Mog dodira“: „Bolje idi kući i umij svoje prljavo lice“. Štaviše, u slučaju potrebe mogu i da ga oduzmu. A što da se ne oduzme kradeno?

Govorili ste da sumnjate da je moguća eksproprijacija…

Radi se o tome, mislim, stiče se utisak da neke kratkoročne probleme, zapadna elita će pokušati da reši eksproprijacijom mladog novca. Ne samo novca ruskih oligarha, postoji i afrički i iz Latinske Amerike, vrlo je moguće da će zamoliti ljude da daju novac. Možda će neko to i sam da uradi.

Mene je veoma zainteresovala pozicija Bila Gejtsa koji je u nekom trenutku rekao da će vrlo malo novca ostaviti svojim naslednicima, već da će izdvojiti sredstva na potrebe društva. Meni je potpuno jasno šta se na tom planu događa: čovek dobrovoljno ulaže u „zajednički lonac“ svetske elite kupujući sebi mesto u budućem svetu. A šta je za njih budući svet – dobro je objasnio Žak Atali koji je superideolog mondijalističke korporatokratije. On je poslednje vreme je napisao nekoliko zanimljivih knjiga.

Kod nas su preveli njegovu knjigu na aktuelnu temu „Kako je preživeti krizu“. Atali je u poslednje vreme napisao mnogo knjiga, a ja bih izdvojio dve. Jedna se zove „Sutra, ko će da upravlja svetom?“, a pre nje je objavio „Kratku istoriju budućnosti“.

Atali govori otvoreno da je potrebno ukinuti sistem finansijskog kapitala i preći na globalnu raspodelu u ekonomiji. A šta znači globalna raspodela u ekonomiji? To je vanekonomska kontrola resursa pri kojoj više nikakvi dolari, nikakvo bogatstvo neće pomoći. Tu može da pomogne da te prime, ne mislim u bukvalnom smislu te reči, na barku, kao u filmu „2012.“. Dakle: pitanje je da li će te tamo pustiti ili ne.

Bil Gejts je podneo veoma važnu prijavu, on je pokazao da je spreman da uloži sredstva, odnosno – da je spreman da uništi svoj mladi novac.

bil-gejts-546

Ko je Bil Gejts?

Meni je smešno kada časopis Forbs objavljuje listu najbogatijih ljudi. Ili kada se Voren Bafet ili Gejts sa svojih tričavih 60 milijardi dolara proglašavaju za najbogatije ljude.

Forbs samo zamajava ljude. U stvarnosti, svi realno znaju da realna bogatstva poseduju porodice – takve porodice kao što su Rotšildi, Baruhi, Rokfeleri, koji poseduju bilione. Jer, sva prava bogatstva pripadaju porodicama.

Ko je Gejts? Skorojević. Ali, bez obzira na to, skorojević zna svoje mesto. Nekada su nacisti imali slogan: „Dok nije kasno – priključite se našem pokretu“ . Sada je druga epoha i Gejts je pokazao da je spreman da se pridruži pokretu budućnosti.

Da li među nadnacionalnim elitama i nacionalnim postoji sukob interesa, možda između nekih njenih grupa, šta se tamo sada događa?

Nacionalne elite se sada nalaze na takvom nivou da je njima veoma teško da budu konkurentne nadnacionalnim. Možda Kina jedina ima nacionalnu elitu sa nekom pregovaračkom pozicijom bar u narednih deset godina – elitu možda ne za konkurenciju, već kao mogućnost da predstavi svoju poziciju nadnacionalnim elitama. Oni to sebi mogu da priušte.

Praktično u svakoj zemlji elita je podeljena na nadnacionalni deo i nacionalni. Nadnacionalni deo je gore, a nacionalni je niže rangiran. Zapadna elita se od 16. veka formirala na nadnacionalnom, opštem severoatlantskom nivou.

Veoma je zanimljivo kako je nastala zapadna elita. Teoretičari sistema znaju da geneza sistema određuje njegovo funkcionisanje.

Vi ste to jednom nazvali „neviđenom stvari“…

Da, to je zaista „neviđena stvar“. Zapadna elita je formirana kao nadnacionalna, što se ranije nikada nije događalo.

Kako nadnacionalna? Preko sistema zatvorenih društava. Korporacije su postojale i ranije, ali ovde se radi o nadnacionalnoj privrednoj i intelektualnoj eliti. Njeno formiranje je počelo u 16. veku. Njeno „sklapanje“ se odvijalo u Engleskoj i evo na koji način. Kada je Otomanska imperija zatvorila Venecijancima put na Istok, predstavnici venecijanskih porodica su počeli da razmatraju pitanje: šta da se radi? I odlučili su da stave pod kontrolu jednu evropsku državu i odande da rukovode. Predstavnici starijih porodica koji su živeli u prošlosti, kao Votson, za razliku od Šerloka Holmsa, smatrali da to treba da bude Vatikan. Međutim, predstavnici starih dinastija shvatali su da počinje nova doba, da je Vatikan slab, naročito što su Venecijanci delimično finansirali reformaciju kako bi ga oslabili. Zato su predstavnici starih venecijanskih porodica odlučili da nova zemlja bude Holandija i zaigrali su na tu kartu.

Nekoliko venecijanskih porodica se preselilo u Holandiju. Ako pogledate holandske mape 16. veka, videćete da je Holandija predstavljena u obliku lava – venecijanskog lava. Prošlo je samo 25 godina. Venecijanci su, kao pametni ljudi, imali jednu od boljih obaveštajnih službi u Evropi u to doba, ako ne i najbolju, uvideli da je Holandija ranjiva zemlja i da treba tražiti druga. Ta zemlja je postala, naravno, Engleska. Englezi su bili spremni na takav kontakt. U to vreme Henri VIII je hteo da se razvede od svoje žene, a nisu mu dozvoljavali da se razvede. Njega Venecijanci u tom trenutku nisu zanimali. Pošto mu Papa nije dozvoljavao da se razvede, on je tražio nekog jerarha koji bi ga razveo. Obavešteni ljudi su mu rekli: „U Veneciji postoji episkop koji može da da dozvolu“. Taj episkop je došao, a sa njim je i rabin. Ta dva čoveka dala su dozvolu Henriju VIII za razvod. On je zavoleo Venecijance, Venecijanci su snabdeli Engleze svojom obaveštajnom mrežom, Venecijanci su se toliko infiltrirali u britansko društvo, iako ih nije bilo mnogo, da su se krajem 18. veka u britanskom Parlamentu pristalice Istočno-indijske kompanije – a tada je bila u toku borba između pristalica i protivnika Istočno-indijske kompanije, koju su u svoje vreme osnovali Venecijanci – sebe nazivali „venecijanskom partijom“. Ajnštajn je dobro govorio da svet nije pojam kvantiteta, već kvaliteta…

Prošlo je još 140-150 godina. Jal Maršah je 1930. godine objašnjavao evropskim bankarima: podržite Hitlera, on će da polomi nacionalne države u Evropi i dobićemo Veneciju veličine Evrope. Venecijanci su odigrali važnu ulogu u stvaranju novog subjekta. Ali, ne samo oni: i Englezi i jevrejski kapital. Rezultat je bio nadnacionalni subjekat koji se dalje samo širio i širio, sa logikom širenja.

Kapitalistički sistem se razvija u ciklusima. Postoje holandski ciklus gomilanja kapitala, britanski, američki. Između ciklusa se odvijaju svetski ratovi i upravo u tim periodima se događa kvalitetna promena u nadnacionalnim strukturama svetskog usaglašavanja i upravljanja. To nikako nije svetska vlada. Za postojanje svetske vlade ne bi bilo potrebno postojanje ovolikog broja klubova. Postoji 10-12 velikih finansijskih grupacija, a zajedno sa njima i veliki globalni finansijski tokovi, koje ti ljude zajedno „muzu“. Kao što je rekao jedan naš pisac o toj „muži“, postoje periodi „primirja za vreme suše“, a za kršenje primirja sledi – smrt. Generalno, sve to funkcioniše.

Svetska elita surovo kažnjava skorojeviće koji pokušavaju da igraju svoje igre i da uvode svoja pravila. Istorija sa Kenedijem, sa klanom Kenedijevih, veoma je za to reprezentativna. Džona Kenedija su ubili tako da to izgleda kao javno pogubljenje! Onim što se dogodilo i sa drugom i sa trećom generacijom te porodice – svetska elita je pokazala kako prolazi čovek koji u isto vreme pokušava da prigrabi Federalni rezervni sistem, nuklearnu bombu Izraela i vojsku SAD. Jer Kenedi je pokušavao da istisne tradicionalnu organizaciju i da uvede specijalne jedinice. On je formirao zelene beretke. To je bio pametan korak.

Kao mlad i pametan rukovodilac, Kenedi je znao da su specijalne jedinice budućnost. On je bio ispred svog vremena. Sada vidimo kako se menja vojska, kako vreme masovnih armija odlazi u prošlost. Na tom planu kao da se vraćamo u vreme pre 16. veka.

Šta gledamo u Africi? Tamo ratuju francuski i ukrajinski najamnici, ratuju plemenske vojske i privatne vojne kompanije. Nisu to velike vojske, ali su mobilne. To je revolucija u ratovanju na delu. Kenedi je osećao da se nešto tako može dogoditi, ali je on ušao u sukob sa američkim establišmentom. Kad se izazivaju takvi ljudi i kad pri tom ne popuštaš, jasno je da će uslediti packe, pri čemu veoma neprijatne, a sa maslinovom grančicom na čelu.

Vratimo se na interese svetskih elita. Osim što su tu vlast i novac, one su zainteresovane – kako ste ocenili u jednom intervjuu – i za smanjenje broja stanovnika na Zemlji…

O tome se već otvoreno priča u Ujedinjenim nacijama i Unesku. Na primer, 1948. godine osnivač Uneska je biranim rečima ukazao da treba prikočiti demografski rast. Izbacili su ga zbog nedostatka humanizma. A na poslednjoj konferenciji UN bilo je otvoreno rečeno da treba smanjiti broj stanovnika na planeti, a još je naglašeno i da treba da se smanji potrošnja. Čija potrošnja da se smanji? Zar u Africi, gde i ovako umiru od gladi ili u Indiji gde je visoki nivo mortaliteta?

Postoji organizacija „Worldwide Forum“ – društvo za zaštitu divlje prirode. U njoj se otvoreno priča da treba zaštiti prirodu, jer je previše ljudi na planeti, da treba smanjiti pritisak na nju. Jasno je zbog čega se sve to čuje. Ljudi u Africi i Indiji su suvišni sa tačke gledišta postindustrijske epohe.

U vreme industrijske epohe bila su potrebne radnička klasa i brojna srednja klasa, a postindustrijskoj epohi to nije potrebno. Mislim da realni broj stanovnika na Zemlji ne 7 već 9 milijardi. Verujem da Kina, Indija i Afrika imaju više stanovnika nego što se govori. Neki kriju realan broj stanovnika u svojoj zemlji, neki nisu u stanju da ih tačno prebroje.

Postoji još jedna ozbiljna pretnja vezana za preteranu nastanjenost planete. To je „slum people“, sirotinja. Nje je 2000. godine bila jedna milijarda… To je ogromna masa ljudi koji ispadaju iz socijalnih procesa i prelaze u nekakvu sociobiologiju. Favele u Rio de Žaneiru imaju svoju subkulturu incesta i nagonsku težnjom za razbojništvom.

Prema prognozama stručnjaka, 2030. godine siromašna predgrađa više neće moći da zadrže to stanovništvo. Ono će da pohrli tamo gde je čisto i svetlo. Njega će, naravno, zaustavljati, njega će uništavati…

Znači, u toku je ekonomska, socijalna regresija.

To su ljudi koji su na granici preživljavanja i, kada se pred njima nađe pitanje – ili smrt ili kretanje bilo gde, oni će krenuti kao leminzi…

Upravo pod uticajem uslova života drastično se menja i psiha…

Tačno. Oni mogu da se pretvore u vojsku ljudoždera. Iz Afrike već stižu takvi izveštaji. Premeštanje tih masa stanovništva može da bude i faktor smanjenja brojnosti stanovništva. Proteklih 50-60 godina je pokazalo da nikakvi virusi side ne mogu da reše problem smanjenja broja stanovnika. Te probleme tradicionalno „rešavaju“ glad i ratovi.

Hoće li na to uticati genetski modifikovani proizvodi i propagiranje istopolnih brakova?

Realno broj stanovnika može da se bitno smanji u slučaju geoklimatske katastrofe ili velikog rata. Jer posle ratova obično uslede glad i bolesti. Nakon Prvog svetskog rata je obična španska groznica pokosila ogroman broj ljudi. Bezmalo isto koliko je i poginulo…

Dakle, to je cilj koji je sebi postavila svetska vlada mada to ne priznaje…

Muž britanske kraljice, koji nadzire „Worldwide Forum“, rekao je da bi on u drugom životu želeo da se vrati na Zemlju kao smrtonosni virus, kako bi jednom i zasvagda rešio problem prenaseljenosti planete.

Sada UN postavljaju zadatak smanjenja broja stanovnika na Zemlji, a sve takozvane ekološke organizacije traže to isto. Obratite pažnju na mutacija koja se dogodila sa bivšim socijalističkim pokretom. Jer dogodila se „ekologizacija“ socijalističkog pokreta. Kao socijalistički, on je iživeo sebe, sada je to sve ekološko. Ekologizam je svojevrsna ideologija svetske elite jer ona želi da smanji broj stanovnika i da ih stavi pod veću kontrolu. Nemoguće je čipovati devet milijardi ljudi, ali je moguće dve milijarde.

globalizam-620x330

Šta je to globalizacija? Kisindžer je rekao da je globalizacija nova reč za američki imperijalizam. Ali postoji i drugi smisao globalizacije. Postoji sjajan japanski autor Keniči Omaja. On je autor bestselera „The Borderless World“ – „Svet bez granica“. Napisao je i drugi „The End of the Nation State“ – „Kraj nacionalne države“. Na omotu te knjige je mapa sveta sa otprilike 150 zelenih tačaka. Te tačkice su enklave gde je čisto i gde ima svetla. To je, na primer, Sao Paolo, ali ne i Rio de Žaneiro. To je oblast Tokija, to je i Singapur, ali tu nema Tajlanda. To su Šangaj i Peking, Sankt Peterburg i Moskva.

Te tačke su između sebe povezane zelenim linijama. To su avioni, a u slučaju okeana – more. Zone koje se nalaze van enklava – ne ulaze u globalizaciju. Deo onoga što je izvan tih „zelenih tačaka“ kontrolišu kriminalni klanovi – kao u Somaliji, naprimer. Nešto kontrolišu podivljale istorijske arhaične strukture.

Početkom 90-tih godina čitao sam jednog francuskog novinara i primetio sam nešto zanimljivo. On je napisao: „Ako su u prvoj polovini 20. veka različiti antisistemski pokreti u Africi i Aziji pokušavali da se odmah eksponiraju, sada se radi drugačije. Uimaju pod svoju kontrolu neku teritoriju i ta teritorija prestaje da kontaktira sa ostatkom sveta. To je ispadanje iz sveta. Paradoksalno je, ali savremene kompjuterske tehnologije, omogućuju da formalno ispadaš iz sveta, ali možeš sa njim da komuniciraš uz pomoć računara. Na bazi ovih postindustrijskih tehnologija rastu varvarizacija i arhaizacija modernog sveta…

To je očekivano…

Ja sam strastveni ljubitelj Tolkina. To je ozbiljna „fentezi“. Postoje i druge stvari. Na primer, „Hari Poter“. Ne mislim na knjigu, već na film. To je neverovatan ideološki instrument. Ljudi koji se bave istorijom crkvenih redova odlično znaju da to je reklama reda Hospitalaca, odnosno Malteškog reda, koji u svetskoj eliti vrši veoma bitnu funkciju – povezuje Vatikan sa engleskom službom MI-6 i CIA.

Osim toga, film „Hari Poter“ govori mladim generacijama: pogledajte, postoji hijerarhija i postoji magijska vlast. Sistem vlasti u školi Hogvorts je apsolutno nedemokratičan. Zamislite situaciju: posle 30 godina, svet je u krizi i dolazi čovek koji fizički liči na odraslog Harija Potera, koji govori ljudima, koji su već donekle arhaizovani: Ja sam magijska vlast, ja ću da rešim vaše probleme. Kod njih će u glavi nešto da proradi i oni će se setiti nečega što su gledali u detinjstvu i što je kod njih izazivalo prijatne emocije.

Film „Hari Poter“ je neverovatan psihološko-istorijski instrument velikog dometa. To će kroz 25-30 godina biti veoma jaka stvar. Možemo da aplaudiramo ljudima koji su to smislili. U takvim filmovima uvek postoje bitni citati koji poznavaocima pokazuju o čemu se tu, zapravo, radi. U prva dva filma o Hariju Poteru postoji lik – Dambldor – učitelj. Glumi ga čovek – kasnije je umro, pa su ga zamenili – koji je apsolutna kopija Džona Dia. On je sada malo poznati lik, ali ljudi koji se bave istorijom tajnih društava i Engleskom 16. veka, znaju da je on bio astrolog i matematičar, jedan od rukovodilaca obaveštajne službe Elizabete I i da je svoje izveštaje potpisivao sa „agent 007“. Di je bio učenik Venecijanaca. On je razradio najbitnije, sa tačke gledišta filma „Hari Poter“. On je razradio teoriju „Zelene imperije“.

„Zelena imperija“ je Engleska koja u isto vreme kontroliše Severnu Ameriku i Rusiju. On je bio veoma praktičan čovek. Radio je u Pragu, a njegov sin je radio u Rusiji. Za vreme Ruske smutnje početkom 17. veka, njegov sin je pod prezimenom Dijev radio u Rusiji kao farmakolog i lekar, između ostalog je pripremao otrove. Istoričari smatraju da je upravo on pomogao da se otruje Mihail Skopin-Šujski, sjajni ratni komandant. Da je trovanje obavljeno po narudžbini Dmitrija Šujskog – brata cara Vasilija Šujskog, koji nije imao dece a Dmitrij Šujski je želeo da postane njegov naslednik, a u tome mu je strašno smetao carev rođak kojeg je zato trebalo otrovati. Neki smatraju da je samo čovek sa prezimenom Dijev mogao da napravi takav otrov.

Englezi su krajem 16. veka imali razrađen projekat uspostavljanja protektorata nad Rusijom koji nije bio realan kraju 16. veka. Uzgred, ideja Rotšilda o formiranju transatlantske nadnacionalne zajednice u koju će se utopiti Sjedinjene Države i cela Severna Amerika – to je umnogome ponavljanje plana „Zelena imperija“ Džona Dia. Pogledajte kako su Rotšildi sada aktivni u Severnoj Aziji, uključujući Kinu.

To što su nam u „Hariju Poteru“ pokazali Džona Dia – a on liči kao da je preslikan – to je signal. Ne treba to demonizovati i praviti od toga neku konspirologiju. To je običan način komunikacije među tajnim društvima. Ljudi koji znaju – razumeju o čemu se tu radi.

Kod nas često demonizuju masone, demonizuju tajna društva. Istina je: ti ljudi imaju kontrolu nad vlašću, imovinom i informacijama. Kad čujem pitanje – kako to šačica ljudi može da manipuliše socijalnim procesima – imam dva odgovora na takvo pitanje. Jedan mi je sugerisao dobitnik Nobelove nagrade Krugman, a drugi je moj. Krugman je rekao da moderna politička ekonomija pokazuje da ljudi koji kontrolišu informacije mogu da manipulišu ogromnim ljudskim masama. A moj odgovor je „dečiji“ i svodi se na pitanje: među deset vukova i sto ovaca – ko predstavlja većinu? Mislim da je odgovor potpuno jasan.

fursov

Na kraju naše emisije, htela bih da vam postavim pitanje našeg gledaoca Marka Šabalina. On vas moli da nam ispričate o vašem odnosu prema Vladimiru Putinu i generalno prema našoj vlasti. O tome kakva je naša pozicija danas u geopolitici i možda, šta nam je činiti dalje?

Šta nam je činiti dalje? To je pitanje za našu vlast. Ona treba da se bave takvim pitanjima. Ja sam naučnik, bavim se naukom, bavim se istraživanjima. Što se naše pozicije u geopolitici tiče, Putin je za vreme svog prvog predsedničkog mandata rekao da je raspad Sovjetskog Saveza bio – geopolitička katastrofa. Dodao bih da se dogodila i socijalna katastrofa. Ne samo u Rusiji već u čitavom socijalističkom bloku. Broj ljudi koji su pali u siromaštvo – prosto je nezamisliv. Godine 2002. izašao je izveštaj UN o siromaštvu sa sledećim brojkama: 1989. godine je u socijalističkom delu Evrope u siromaštvu živelo 14 miliona ljudi. To nije bilo mnogo. A 1996. godine – posle samo sedam godina – u Istočnoj Evropi i evropskom delu SSSR mnogo veći broj ljudi je zapao u siromaštvo…

Koliko veći?

U bedi se našlo 168 miliona ljudi! U istom izveštaju UN piše da je to najveći u istoriji pogrom srednje klase: naučnika, lekara, oficira, nastavnika, kvalifikovanih radnika. Raspad Sovjetskog Saveza je zato bio ogromna katastrofa kako za Sovjetski Savez, tako i za Istočnu Evropu.

Jesenas sam bio u Pragu i od ljudi koji već dugo žive u Češkoj čuo da je mnoge Čehe sramota što su 1989. godine stajali na Vaclavskom trgu. Nije sve sramota, ali mnoge jeste. U Rumuniji, prema ispitivanju, 64 odsto stanovništva smatra da su najsrećnija vremena bila u vreme vladavine Čaušeskua, a ovog leta je u Berlinu pravi hit bila majica sa natpisom: „Vratite mi moj Berlinski zid. Napravite ga za dva metra višim“.

Mislim da danas, 20 godina nakon raspada Sovjetskog Saveza, mnogi shvataju da je to bila geopolitička i socijalna katastrofa. Najbitnije je ono što se dogodilo sa tačke gledišta geopolitike. Gorbačov i Jeljcin su naglo suzili koridor svojih mogućnosti. Jeljcinov koridor bio je uži nego koridor mogućnosti Gorbačova, koji je bio rukovodilac države sa nuklearnim naoružanjem. Ta država je mogla da nanese nepopravljivu štetu SAD. Može to i sada, ali to ne može da se uporedi sa mogućnostima iz 1985. godine. Posle Jeljcina se taj koridor suzio još više. Putin je tokom svoja prva dva mandata predsednikovanja taj koridor proširio.

Glavnu je ulogu odigrao Gorbačov. On je glavni „loš momak“. Jer, ako si imao nuklearno naoružanje i ako si 1989. godine sve predao – onda si naglo ograničio mogućnosti igre za sledeće generacije rukovodilaca. Sve se dogodilo 1989. godine. Za vreme sastanka na Malti Gorbačov je predao sve ili skoro sve. To i jeste bila geopolitička katastrofa o kojoj je govorio Putin.

Prevod – Marija Petrova


Izvor: Fakti,

Komentari

Jedan komentar na Andrej Fursov o elitama i stvarnim vladarima sveta

  1. Komentar od dusica:

    Veoma zanimljivo

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Andrej Fursov o elitama i stvarnim vladarima sveta

* Obavezna polja