Svako od nas se u svom virtuelnom životu bar jednom susreo s nekim vidom cenzure. Verujem da bismo se svi saglasili da nije nimalo prijatno kada neko tu vrstu slobode, pa makar i virtuelne, na bilo koji način pokuša da ograniči. Međutim, kao što neko davno reče, sloboda je sloboda, ali za druge. Drugim rečima, lako ćemo se složiti da nije prijatno kada nam u javnom prostoru neko „zapušava usta“, ali je pravo pitanje kakav odnos imamo prema meri slobode za drugog čoveka. Kao i mnogo puta do sada, najbolji opis onoga što nazivamo slobodom govora, pronašla sam kod Džordža Orvela, tačnije u njegovom predgovoru za Životinjsku farmu. Cenzurisan u vreme kada je to delo objavljeno, on, između ostalog, kaže da „svako ima pravo da govori i štampa ono u šta je uveren da je istina, ako to neće povrediti druge ljude tako da se to nedvosmisleno može dokazati“.

I zaista, čini se da danas, u eri društvenih mreža poput Fejsbuka i Tvitera, svako može da kaže, tj. napiše ono što misli. Problem nastaje onog trenutka kada se dotaknemo tumačenja drugog dela piščevog zapažanja, koje se odnosi na povređivanje drugih ljudi, ali na način da se to može nedvosmisleno dokazati. Naravno, sve dok smo na terenu opipljivih i neupitnih dokaza, neće nam biti teško da, čak i kao laici, ocenimo da li je nekoga „ubila teška reč“. Međutim, postavlja se pitanje šta se dešava u slučaju kada neka uticajna organizacija sebi dodeli pravo da plasiranje ideja, koje joj se iz bilo kog razloga ne dopadaju, označi kao „povređivanje“, „laž“ ili „dezinformaciju“, da bi svoja maštovita i proizvoljna tumačenja zatim uzimala kao opravdanje za cenzuru na internetu, a sve po principu – kadija te tuži, kadija ti sudi?

ČUVARI GLOBALISTIČKE „ISTINE”

Da ovo nije nikakva teorija zavere i da je ova strategija na internetu već uveliko počela da ubira svoje trule plodove, možemo da se uverimo na društvenoj mreži Fejsbuk. Naime, baš uoči evropskih parlamentarnih izbora (održanih maja prošle godine), ova platforma odlučila je da preduzme „nove korake u suzbijanju širenja dezinformacija“. Tako je otpočela saradnja sa „nezavisnim“ novinarskim fact-check (reč fact na engleskom jeziku znači „činjenica”, a check znači proveriti; prim NS) organizacijama, koje su „specijalizovane za proveru činjenica i borbu protiv dezinformacija“. Može se pretpostaviti da je povod za takav potez bio skandal povezan sa pobedom Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD, kome je, navodno, značajno doprinelo preduzeće Kembridž analitika (povezano sa Trampovim tadašnjim saradnikom, Stivom Benonom), koje je optuženo da je zloupotrebilo algoritme Fejsbuka i pristupilo podacima određenog broja korisnika ove mreže. U svakom slučaju, ovo je bila teza koju je krajnja levica iznela kao jedan od uzroka poraza njihove miljenice Hilari Klinton. Mark Zakerberg, “bog Fejsbuka”, ovim povodom morao je da svedoči pred istražnom komisijom američkog Senata, pa je moguće da je sada rešio da više ništa ne prepušta slučaju, te da radikalnoj globalističkoj levici, koja pripada mreži Soroševih organizacija, obezbedi status „nezavisnih arbitara“ prava i sloboda, kako ubuduće ne bi dospeli u sličnu situaciju.

Inicijativu „FactCheckEU“ za sada čini 19 evropskih „fact-check“ medija iz 13 zemalja, a kako bismo nastavili u orvelijanskom duhu, u daljem tekstu ove medije i njihove poslenike nazivaćemo „čuvarima istine“. Prema navodima sa sajta faktograf.hr, koji je jedan od EU partnera Zakerbergove „policije misli“ iz l(ij)epe njihove, svim članovima te inicijative omogućeno je nadziranje i ocenjivanje tačnosti tvrdnji koje se u javni prostor iznose putem Fejsbuka. Pa tako, kada ove lučonoše neku priču ocene kao lažnu, „Fejsbuk će smanjiti njen doseg u News Feedu, čime se smanjuje broj korisnika izloženih dezinformacijama“. Stranicama koje „učestalo šire dezinformacije“, takođe se ograničava doseg, a „oduzima im se i mogućnost monetizovanja i oglašavanja sadržaja“. „Prema saopštenju Fejsbuka“, pojašnjava faktograf.hr, objavama koje su ocenjene kao lažne, „doseg će biti smanjen za 80 odsto“.

Čuvari istine u Evropskoj uniji proveravaju sadržaj na 14 evropskih jezika: danskom, engleskom, francuskom, grčkom, litvanskom, norveškom, holandskom, nemačkom, poljskom, portugalskom, španskom, švedskom, italijanskom, a kako stoji na Faktograf.hr, bogme i na hrvatskom. U početnim koracima, hrvatskim čuvarima istine pomagale su, kako sami kažu, „iskusnije [sic] kolege i koleginice s regionalnih fact-cheking portala, kao što su istinomjer.ba i istinomer.rs“. Na pitanje: „Kako se financiramo“, Faktograf.hr na svom portalu navodi podršku Nacionalnog fonda za demokratiju (NED), TechSoupa i američkog Stejt departmenta. Kada je reč o „našem“ Istinomeru, na pitanje: „Ko nas plaća“, oni ovako odgovaraju: „Osnivač Istinomera je Crta, neprofitna organizacija civilnog društva. (…) Crta nikada ne aplicira za sredstva iz državnog budžeta ili budžeta lokalnih samouprava kako bi sačuvala kredibilitet i neutralnost i osigurala nepristrasno izveštavanje.“ Stoga Crtu, odnosno Istinomer, između ostalih, finansiraju: IREX, Internews, češko ministarstvo spoljnih poslova i Fond braće Rokfeler.

Jedna od ilustracija za Orvelovu 1984.

MIGRANTSKE I DRUGE BITKE

Nama je ovde uglavnom poznato čime se bavi Istinomer. Podsećanja radi, „Balkansku Fact-Checking“ nagradu, Istinomer je 2017. godine dodelio novinarima Centra za istraživačko novinarstvo (CINS), i to za tekstove: „Država pomogla Pinku sa 3,9 miliona evra“ i „Pink dobio najmanje sedam miliona evra kredita od države“, dok je ovih dana na njihovom sajtu jedna od najaktuelnijih tema „antimigrantska retorika u Srbiji“. Pa tako rubrika „U fokusu“ prenosi analizu: „Antimigrantski talas: Koje se sve neistine šire o migrantima u Srbiji?“. Tu je i intervju Danice Vučenić (inače, jedne od „junakinja“ filma „Vladalac“, u produkciji televizije N1), s izvršnom direktorkom Helsinškog odbora za ljudska prava, Izabelom Kisić, u kome ona kaže da su „desničarske grupe koje napadaju migrante po Beogradu, na osnovu lažnih vesti, samo kontinuitet politike koju u Srbiji imamo već 40 godina“.

Uzgred, kada se već bavimo temom istinitog izveštavanja, bilo bi zanimljivo čuti na koji to kontinuitet politike desničarskih grupa u Srbiji ona misli, s obzirom na činjenicu da je poslednja (pa i jedina), autentična desna partija, na ovim prostorima delovala pre više od jednog veka. Bila je to Napredna stranka, nastala daleke 1881. godine, koja je na srpskoj političkoj sceni toga doba delovala nešto više od tri decenije. No, hegelovski rečeno, to što u Srbiji zastupnici desnog političkog spektra ne deluju bezmalo jedan i po vek, nije Izabelin problem. Takođe, ako razmislimo, jedini značajan događaj od pre četiri decenije bila je smrt Josipa Broza Tita, pa bi onda, na osnovu toga, trebalo da pretpostavimo da su naši prostori od tada potonuli u „desničarsku apokalipsu“ i teror nad „migrantima“ (ali, kojim migrantima, onima što su u Srbiju došli 2016. godine ili nekim drugima, za koje do sada još nismo čuli?). O kakvim tek „napadima na migrante“ govore ove dve drugosrbijanske perjanice nepristrasnosti, svaka u svojoj branši, teško je reći, a pri tome još i ostati ozbiljan.

Pored „antimigrantske retorike“, ovdašnji čuvari istine biju i druge bitke. Zahvaljujući „političkim akterima, koji su u svojim javnim nastupima, neumorno iznosili ‘diskutabilne’ procene i podatke koji su ‘zahtevali’ da se nađu pod fekt-čekerskom lupom, Istinomer je imao pune ruke posla u svojoj jubilarnoj, desetoj godini postojanja“. Kako kažu, političari su ih „zatrpavali nevažnim informacijama, preuveličavali gde im odgovara, smanjivali sa druge strane, ili pak doslovno izmišljali podatke“. U kategoriji „Istinitosti”, oni su tokom 2019. godine ocenili ukupno 73 izjave javnih funkcionera, od čega je 40 izjava ocenjeno „neistinom“. Ocenu „kratke noge” ponele su 23 izjave. Na sreću (ili nesreću, kako se uzme), zabeleželi su čak jednu izjavu koja je označena kao „istina“. Reč je o izjavi Ministra trgovine, turizma i telekomunikacija, Rasima Ljajića, koji je „izneo tačan podatak o broju stranih i domaćih turista u 2018. godini“ (teško je suzbiti oduševljenje pred potvrdom istinitosti ovakvog strateški značajnog podatka).

„ISTINA“ O DECI HOMOSEKSUALNIH PAROVA

Kada je reč o njihovim kolegama iz Hrvatske, mi se ovde njima ne bismo bavili, samo kada se tamošnji (d)novinari, zahvaljujući svojoj saradnji s Fejsbukom, ne bi bavili nama. Da bismo ovaj uticaj bolje razumeli, valjalo bi da se osvrnemo na neke od vesti koje su hrvatski „fakt-čekeri“ označili kao lažne, da bi linkovi ka njima zatim bili uklonjeni sa te društvene mreže svim onim korisnicima iz Srbije koji su ih podelili, uz obrazloženje da je „uklonjeni sadržaj označen kao netačan od strane organizacije faktograf.hr“.

Na primer, hrvatski portali priznajem.hr i novizivot.net, preneli su tekst: „Odgojile su me dvije lezbijke: Ovo je prava istina o traumama koje proživljavaju djeca istospolnih roditelja“. Faktograf.hr je ovaj tekst okarakterisao kao neistinito izveštavanje, uz obrazloženje da su „oba portala tekst prenela sa američkog portala The Federalist, koji zastupa izrazito desne političke stavove, a u više je navrata objavljivao činjenično netačne informacije“. Navode da je „pogrešno samo jedno iskustvo proglasiti pravom istinom o traumama koje preživljavaju djeca istopolnih roditelja“. Pošto je to, kako hrvatski čuvari istine kažu – pogrešno, oni su onda svoj tekst o ovoj temi naslovili na sledeći način: „Znanost je potvrdila da djeca gej roditelja imaju jednako dobar život kao i djeca heteroseskualnih parova“.

Dakle, „jedno iskustvo ne može se proglasiti pravom istinom“, ali tvrdnja da deca gej roditelja imaju jednako dobar život kao i deca heteroseksualnih parova, predstavlja „naučnu činjenicu“?! Da li su to hrvatski novinari razgovarali sa svom decom na svetu koja odrastaju sa gej parovima, pa onda i sa onom koja sa takvima ne odrastaju, pa su na osnovu toga izveli svoj zaključak?! Ako jesu, koje su analitičke metode u tim razgovorima koristili i da li su oni koji su takva istraživanja obavljali za to bili i stručno osposobljeni? Jer, ako sve to nisu radili, kao što nisu, onda se i oni bave „širenjem dezinformacija“, u najmanju ruku u istoj meri u kojoj to navodno čine i portali kojima lepe takve etikete. Takođe, prosečan korisnik Fejsbuka, bilo u Hrvatskoj, bilo u Srbiji, teško da bi mogao sa sigurnošću da utvrdi da li je američki The Federalist zaista „u više navrata objavljivao činjenično netačne informacije“. Iz ovoga proizilazi zaključak da je osnovni problem sa spomenutim portalom tvrdnja da se na njemu iznose desničarski stavovi. Da li je bilo ko u stanju da objasni šta sintagma „desničarski stavovi“ podrazumeva, otkada je to desno političko opredeljenje postalo zabranjeno, ko ga je zabranio i kakve kriterijume je pri toj zabrani koristio?! Bojim se da ćemo svi morati da verujemo sajtu faktograf.hr na reč, uprkos tome što nismo sigurni čime su to tačno zaslužili. Uostalom, ne zaboravimo da je tvrdnju iz njihovog naslova „znanost potvrdila“, pa nemamo nikakvog razloga za sumnjičavost.

1984 – Ulični grafit u Berlinu

Jedna od stranica čiji je rad ovih dana blokiran na Fejsbuku, zahvaljujući Faktografovoj oceni da podeljeni članak sadrži netačne informacije, jeste srpska stranica „Stop Pedofiliji SP“. Ova stranica podelila je link ka četiri godine starom tekstu sa hrvatskog portala novizivot.net (koji je, reklo bi se, uporan u deljenju „netačnih informacija“), pod naslovom: „Pedofili žele ista prava kao homoseksualci“. U svojoj analizi navedenog teksta pod naslovom: „Ne, nije točno da će pedofili dobiti ista prava kao i homoseksualci“, faktograf.hr superiorno objašnjava da je „pokušaj izjednačavanja homoseksualnosti i pedofilije stari i dobro oprobani propagandni obrazac za kojim protivnici izjednačavanja prava heteroseksualnih i homoseksualnih osoba redovito posežu, jer se radi o temi koja lako pobuđuje žestoke emotivne reakcije“. Na taj način je jednoj stranici iz Srbije, zahvaljujući čijem radu se jedan broj pedofila (ne samo kod nas, već i u regionu, pa i u Hrvatskoj), našao iza rešetaka, danima onemogućen rad na Fejsbuku, samo zato što su se „drznuli” da, bez prethodne provere, prenesu članak sa nekog hrvatskog portala, koji je, opet, tekst preveo sa nekog američkog portala, „poznatog po svojim izrazito desničarskim stavovima“.

Dakle, sve i da je tačno da se pomenuti portali, hrvatski i američki, bave „širenjem lažnih vesti“ (čitaj – desničarenjem), ovde se postavlja pitanje zbog čega bi neka stranica u Srbiji ili bilo gde u svetu, zbog toga bila na udaru cenzure i koji su to tačno mehanizmi koje bi administrator neke Fejsbuk stranice mogao da primeni, kako bi sa sigurnošću ustanovio da li se neki novinar preko Atlantika eventualno služio lažima prilikom pisanja svog teksta, ili je, daleko bilo, po svom političkom opredeljenju konzervativac?! S obzirom da je to praktično nemoguće, nesrećnim administratorima FB stranica ostaje jedino da žale što nemaju moći čarobnjaka Merlina, pa da se istinom razmašu baš kao što je kralj Artur vitlao svojim čarobnim mačem. U međuvremenu, moraće da se povinuju bestidnoj cenzuri, čiji se kraj za sada ne nazire.

SKRIVANJE NEUGODNE STATISTIKE

Pored borbe protiv homofobije u javnom prostoru, hrvatski čuvari istine su, na primer, svojim istraživanjima ustanovili i to da „HRT ne „tvrdi” da je u Jasenovcu ubijeno 116.000 Roma“, budući da se radi o „pogrešno pročitanoj brojci na tzv. ‘blesimetru’“, pa, „nije točno da je HRT to objavio ili da to tvrdi, što se može jednostavno provjeriti na HRT-ovim stranicama, na kojima se brojka od više od 16.000 ubijenih Roma pojavljuje već godinama“. Uz lokalne dnevnopolitičke teme, tu je i priča o „homoseksualnoj subkulturi stvorenoj među klerom“, kao i članci koji se bave „antimigrantskom propagandom“, kao što je, na primer, tekst o Ivanu Pernaru, poslaniku Živog zida, „koji već neko vrijeme koristi društvene mreže kako bi širenjem dezinformacija i laži o izbjeglicama dobio na popularnosti“.

Čuvari istine su dosledni nadimku koji smo im dali. Naime, njihov cilj nije da spreče širenje bilo kakvih lažnih vesti, kojima se dezinformiše građanstvo, koliko da se potrude da sopstvenu ideološku matricu, koju su proglasili za jedinu istinu, nametnu i sačuvaju od bilo kakve kritike. Dovođenje u pitanje bilo koje od „svetih doktrina“ savremene globalističke levice, „po difoltu“ će biti proglašeno za širenje lažnih vesti. Da pojasnim, bilo kakvo dovođenje u pitanje „kvir“ ideologije ili „naučno utemeljenih“ ideja Grete Tunberg o nadirućoj ekološkoj katastrofi, „izazvanoj freonom iz frižidera u Africi“, proglasiće se za „zlomisao“ i biće podvrgnuta virtuelnom egzorcizmu. Činjenica da je čuveni otac savremene zapadne seksologije, doktor Kinsi, zaista naučno pokušavao da pronađe opravdanje čak i za pedofiliju, ili da je granica seksualnog punoletstva u nekim državama (recimo, SAD), i dalje 18 ili 21 godina, a u nekim od evropskih država gotovo deceniju manja, ne sme da se dovede pod znak pitanja i označi kao nešto što ide u prilog propagandi pedofilije. Takođe, kada mnogi uticajni i ultrabogati samozvani vladari planete bivaju uhapšeni u sklopu pedofilskih lanaca, to ne bi smelo da se dovede u vezu sa fondacijama koje isti ljudi finansiraju, kako bi ozakonili izopačenosti kojima su skloni.Oni koji ovakve veze dovode u pitanje, biće ili su već prokaženi zbog „širenja dezinformacija“ i „desničarske propagande“.

Isto bi se moglo reći i za drastičan porast broja silovanja u skandinavskim državama nakon masovnog priliva migranata sa Bliskog istoka, koji se „reševa“ na jednostavan način – tako što se ne prikazuje u zvaničnim statistikama, dok se lokalni mediji koji o tome izveštavaju, često i uz prenošenje svedočanstava samih žrtava, proglašavaju za izvore dezinformacija. Jednostavno, radikalna globalistička levica se ne bavi istinom, niti se iskreno bavi bilo kakvim ljudskim ili građanskim pravima, nego se isključivo bavi onim temama koje će joj obezbediti privilegovani način života, obezbeđen od strane korporativnih gospodara. Tako se još jednom potvrđuje veza između radikalnog feminizma, organizacija koje promovišu „kvir“ način života, fanatičnih ekologa i boraca za prava životinja i migranata, a značajnu kariku tog lanca čine i „čuvari istine“, sa osnovnim zadatkom da spreče dolazak pravih informacija do većeg broja ljudi. Nema drugog objašnjenja za „smanjenje dosega“ (reach-a), konzervativnih mislilaca i njihovih ideja.

Kada su naučnici sedamdesetih godina prošlog veka počeli s korišćenjem onoga što će kasnije biti poznato kao internet, kod optimističnog dela naučne zajednice pojavila se nada da će buduća globalna mreža eliminisati sve nepravde i nejednakosti u svetu iz prostog razloga što će svima biti dostupne istinite i tačne informacije o bilo kojoj temi koju možemo da zamislimo. Međutim, pokazalo se da su pesimisti bili u pravu i već devedesetih godina pojavljuje se fenomen, koji će kasnije biti nazvan „trolovanjem“, gde ljudi iz puke dosade, hira ili poremećenosti, prave kompjuterske viruse ili namerno šire lažne vesti. Nakon nekoliko decenija korišćenja interneta, gledamo poražavajuće statistike da se više od devedeset procenata protoka usmerava ka pornografskim sadržajima i onlajn kockanju, dok na „Dip vebu“ ne postoji ni jedna zabranjena stvar koju nije moguće kupiti. Pa ipak, radije nego da se uhvate ukoštac sa realnim problemima, poput ovde navedenih, čuvari istine se „hrabro“ opredeljuju da se svrstaju uz globalne tlačitelje i pruže im dodatnu podršku u suzbijanju istine. Kada bi svet bio drugačiji, možda bismo i bili u iskušenju da poverujemo da se Džefri Epstin ubio.


Izvor: Novi Standard

Ostavite komentar

Ostavite komentar na „Čuvari istine“ kao globalistička internet inkvizicija

* Obavezna polja